Dešavanja u regionu Indijskog okeana a posebno oko ostrva Sumatra, poslednjih nekoliko meseci zaista su mistična i zabrinjavajuća…

“Mistika” (po nekima to uopšte nije), uočljiva je kako u prirodnim fenomenima, tako i u političkim aktivnostima. Sve zajedno čini mozaik koji će možda surovo obeležiti čitav 21 vek. Pogledajmo redosled dešavanja. Najpre, 18.decembra 2004. stanovnike Džakarte, glavnog grada Indonezije (države smeštene na velikom broju vulkanskih ostrva Majalskog arhipelaga) u predvečerje panično je uznemirilia serija jakih ekspolozija. Lokalni servisi(globalnih) medijskih mreža odmah su upozorili na mogućnost terorističkih napada koji su navodno bili u pripremi za katolički božić. Po saopštenjima lokalne policije, takve aktivnosti nisu primećene. Gradjani su , medjutim, javljali da su na nebu videli svetleće objekte kako velikom brzinom padaju na zemlju. Ali nigde na zemlji nije otkriven trag nečega što je palo. Ipak, radari indonežanske vojske registrovali su neidentifikovani leteći objekat koji je ogromnom brzinom pao na zemlju. NASA je ubrzo izdala i zvanično saopštenje da je u pitanju uobičajen meteorski pljusak u tom području i da nema razloga za paniku. Konačno, i indonežanska vojska je ovo potvrdila, ubedjujući gradjane da nije eksplodirala nikakva nepoznata letilica.

Već 26. decembra 2004. ostrvo Sumatru i priobalje još 10 država u regionu Indijskog okeana zadesio je razorni plimni talas – cunami. Ovaj prirodni fenomen, medjutim, nikada se ranije nije pojavljivao u Indijskom okeanu. Samo dvadeset dva minuta pre nego što će talas visok dva metra udariti o obale Sumatre, na ostrvu se osetio potres u trajanju od 13 sekundi. Po merenjima indonežanskog geofizičkog instituta iznosio je 6,4 stepena Rihterove skale. Epicentar je lociran u području 246 kilometara jugoistočno od provincije Aceh, koja se nalazi u severozapadnom delu Sumatre. Nakon razornog cunamija, koji je u čitavom regionu ubio najmanje 217 000 ljudi, poštedevši samo američku vojnu bazu Dijego Garsija udaljenu od epicentra 3.500 kilometara jugozapadno, svi globalni mediji počeli su sa aktivnim izveštavanjem o ovoj elementranoj katastrofi.

Medjutim, podaci o epicentru potresa u ovim medijima pomereni su 400 kilometara severnije a promenjena je i jačina potresa. Kao podaci navodili su se isključivo oni koje je dostavljala američka NOAA (Nacionalna Okeanska i Atmosferska Administracija) na Havajima. Oni su autoritativno rekli da je potres bio 8 stepeni po Rihteru. Ali, vrlo brzo su se korigovali, tako da je intenzitet zeljotresa u novom izveštaju povećan na 8.5. Korekcije su nastavljene i dalje i to stalnim povećavanjem snage zemljotresa, 8,9, pa 9, i u konačnoj verziji čak i 9.3. Ispalo je tako, da zemljotres od 6,4, zbog cunamija koji je usledio nije bio dovoljno jak, pa su indonežanska merenja odbačena. O posledicama se uglavnom zna. Ne sumnjajući u to šta se stvarno dogodilo, mnogi naučnici širom sveta, upućeni samo na bombastično izveštavanje globalnih ( i najbolje informisanih medija) odmah su pohrlili da na lokalnim medijima širom planete stručno tumače fenomen cunamija i ono što se upravo u Indijskom okeanu odigralo.

Njihova stručnost je uveravala gradjane da je uzrok potresa i pojave cunamija, pomeranje (odnosno sudar) tektonskih ploča. Zapravo indoaustralijska ploča podvukla se još malo (kako to hiljadama godina već čini) pod evroazijsku. Pominjano je čak i koliko je ta subdukcija iznosila. Kako je to tako brzo izmereno niko nije pitao. Ni to kako je globalni sistem informisanja tako dobro obavešten kada se još niko tog trenutka nije spustio pod vodu, obišao područje, izmerio pomerenja itd, nije bilo predmet sumnji. Jednostavno, pokazalo se da i naučnici veruju televiziji. Jer njima informaciju verovatno daje uvek neki super-naučnik koji sve zna. CNN ga samo pozove i čitav svet TO što ON kaže prepričava. A “super-naučnik” za pomeranje tektonskih ploča i pojavu cunamija objasnio je da se podizanjem jedne tektonske ploče, automatski podiže i nivo vode, koji se onda prelije u pravcu one spuštene i krene ka obali kao cunami talas. Deluje logično, zar ne? Da li je baš tako? Neki sumnjičavci, koje globalni mediji nikada ne zovu da daju naučna objašnjenja, pozvali su se, ipak, na Arhimedov zakon tvrdeći da se nivo vode podiže samo kada se u vodi pojavi neka nova masa.

To može biti u slučaju udara asteroida ili izbijanje magme iz podvodnog vulkana ili podvodnom eksplozijom razorne nuklearne bombe. Samo spuštanje jedne i podizanje druge ploče ako su obe već pod vodom, po Arhimedu, ne podiže nivo vode, jer nema nove zapremine koja bi istisnula postojeću količinu tečnosti. Ili je Arhimed pogrešio?

Konvergentan spoj Divergentan spoj Klizajući spoj

Psiholozi, kažu da današnji ljudi veoma glatko i nekritički usvajaju skoro sve što čuju preko medija a posebno ako im se to i animacijom pokaže kao moguće. A animacija je o podizanju vode bilo na pretek. Takodje, staro i osnovno pravilo igranog filma, kaže: ništa u filmi ne mora biti logično, važno je da deluje uverljivo. Tako su Švarceneger, Stalone i Brus Vilis jednostavno – nepobedivi dobri momci. Dakle, globalni mediji su rekli da se nivo vode podigao, nacrtali to, animirali i Arhimedov zakon više ne važi. Tri meseca nakon razornog cunamija, Sumatra se ponovo zatresla 28. marta i epicentar potresa je bio na istom mestu. Ovoga puta izmereno je “samo” 8.7 stepeni Rihtera. Najviše je pogodjeno ostrvo Nijas ali panika je svuda. Za razliku od decembarskog potresa (9.3), kada rušenja solidnih gradjevina nije bilo, u martu se na 8.7 – ruše. A kako znamo da se u prošlom potresu nije rušilo? Pa, to se jasno vidi na snimcima.

Gradjani su sa krovova zgrada, sa mostova i sa terasa neoštećenih hotela gledali cunami kako dolazi i sa prozora hotelskih soba snimali vodu kako nadire u prizemne prostorije hotela. Ovoga puta najveći je, ipak, bio strah od cunamija koji su svi očekivali. Ali, u martovskom potresu cunamija nije bilo. Sada su se tektonske ploče, iako na istom mestu, valjda tako podvukle da se nivo vode nije podigao (!?) Ali, pojavilo se nešto drugo umesto cunamija. Čak dva vulkana su se aktivirala. Prvo je počeo da se puši i izbacuje pepeo Talang na Sumatri a pre nekoliko dana i Tankuban Perahu na ostvu Java, blizu Džakarte. Deo stanovništva u podnožju Talanga je prestrašen i evakuisan, a ostali čekaju šta će vlasti i naučni da im kažu. Važno je, medjutim, reći, da je aktiviranje vulkana uvek pratilo subdukciju tektonskih ploča u ovom regionu. A cunami – nikad.

Razlog je taj što kada se dve tektonske ploče u Sumatranskoj brazdi, gde je najveća zona tenzije, podvlače jedna pod drugu , aktivira se i velika Sumatranska pukotina. Ova pukotina dugačka je preko 1900 kilometara i proteže čitavom dužinom ostrva. Na ovoj pukotini nalazi se najveći vuklanski pojas na Zemlji. Konvergencijom ove dve tektonske ploče, indoaustralijska ploča ponire duboko u magmu i stene se vremenom tope. Tako se stvara višak magme koja izbija kroz sumatransku pukotinu i to je vatreni pojas sa najvećim brojem aktivnih i najopasnijih vulkana na Zemlji. Tu se nalazi i supervulkan Tambora, čija je erupcija pre 70 000 godina skoro iskorenila ljudsku vrstu. A tu je i najveći ugašeni vulkan Toba, čije je grotlo danas ispunjeno vodom. Okolina svih vulkana je najplodnija zemlja puna života i raj je za turiste čitavog sveta. I to je Sumatra – raj i pakao naizmenično.

Dakle, ako je 28. marta 2005. bio pravi sudar tektonskih ploča, kakav geolozi u ovom području godinama opisuju, šta se onda dogodilo 26. decembra 2004.? Šta je tada zaista podiglo nivo mora logično je zapitati se? Globalni mediji, medjutim o ovom drugom, pravom, potresu izvešavali su rutinski. Baš kao i o vulkanima, koji su tek počeli da izbacuju pepeo. Kao da ih osim cunamija ništa više nije zanimalo. Ipak, još nešto ih nije zanimalo. Već nakon 24 časa u region pogodjen potresom krenula je “humanitarna pomoć”, predvodjena američkim najelitnijim vojnicima pod punom ratnom opremom, brodovima opremljenim krstarećim raketama i amfibijskim vozilima u pratnji nuklearne podmornice “Pasadena” i nosača aviona “Abraham Linkoln”. Deo “humanitaraca”, koji je odmah krenuo iz američke vojne baze Gvam, specijalno je obučavan za ovakve humanitarne katastrofe, izjavio je njihov komandant (!?) Ali u “humanitarnu pomoć” nije otišao ni jedan od dva najveća američka broda – bolnice “Komfort” i “Mersi”. I Australija je odmah poslala jedan nosač aviona. Cilj – Indonezija, severni deo ostrva u pokrajni Aceh.

Ovde su inače,sticajem okolnosti i velika nalazišta prirodnog gasa i nafte, koji drži multinacionalna kompanija Ekson Mobil. Ali čitav svet je u stanju šoka i misijom ovih “humanitaraca ” niko se ne bavi. Posebno ne globalni mediji. U globalnim medijima se, takodje, nije mnogo pominjalo da je razorni cunami talas napravio priličnu štetu na Indijskoj nukleranoj elektrani na ostrvu Čenej, gde je na svu sreću oštećen samo sistem za hladjenje. Da je cunami talas bio samo malo jači (baš kao i potres) mogla je da se dogodi prava černobilska katastrofa. Ista sudbina bi tada zadesila i drugi indijski nuklearni reaktor, samo 80 kilometara dalje. Oba reaktora su, inače, gradjene ruskom tehnologijom, koriste za hladjenje morsku vodu, pa bi katstrofa Ruse zauvek eliminisala iz ovog biznisa. Američki Vestinghaus bi imao slobodno nuklearno tržište. Nije navedena ni ogromna šteta u indijskoj vojnoj bazi na ostrvu Nikobar, gde su stacionirani i najnoviji ruski avioni tipa Sukhoj. Nije previše pažnje dato ni zahtevu indonežanskog parlamenta koji je naložio svojoj vladi da zvanično zahteva da se američki “humanitarci” povuku iz Indonezije.

Ipak, globalno oko iz Vol Strita sve vidi i odmah nakon postavljenja za državnog sekretara za spoljne poslove, Kondoliza Rajs, iz “humanih” pobuda verovatno, odlazi baš u Indoneziju. Uveravanja da američki narod svim srcem želi da pomogne napaćenom indonežanskom, deo su i zvanične njene izjave. A da srceparajuća retorika ne bi bila baš prenaglašena, jer to Americi ne priliči, Rajsova primećuje da će se i Americi ova “humaniratna” aktivnost isplatiti. Za Indoneziju je to bilo sasvim dovoljno objašnjenje. Najzad, prošle nedelje, generalni sekretar UN, Kofi Anan, imenovao je Bila Klintona, za izaslanika UN za koordinaciju u pružanju “humanitarne pomoći” na područiju ugroženom cunamijem. Klinton, kao poznati svetski “humanitarac”, svoju veštinu pokazao je akcijom “Milosrdni andjeo”, kada je lokalni etnički sukob u SRJ rešavao bombama sa osiromašenim uranijum.

Njegov advokatski biznis u Arkanzasu ostavio je desetnu mrtvih bliskih poslovnih saradnika i prijatelja. Da li su mu i to preporuke za još jednu “humanitarnu misiju” pod pokroviteljstvom UN? Odmah je izjavio: “Mi imamo moralnu (!?) obavezu da izgradimo ovo područije i to bolje nego što je bilo”. Koja je to moralna obaveza, pitanje je na koje će tek istorija odgovoriti, mada mnogi već znaju. Džo Vials tvrdi da je u Sumatranskoj brazdi 26. decembra 2004. eksplodirala snažna termonuklearna bomba, koja je podigla cunami talas. U ekonomski razoreno područije, sada ulazi i narednih 40 godidna ulaziće, američki biznis praćen kreditima bankara sa Vol Strita, jer dolar je samo papir koji treba prodati. Tržište je obezbedjeno. 200 000, ubijenih Muslimana i nekoliko hiljada turista, samo su kolateralna šteta. Ali, dolar ne sme pasti. A smeju li se ubijati ljudi? Zna li Kofi Anan nešto o tome? Ili se plaši da to vidi?

Ivona Živković