NUKLEARNE ISTINE I LAŽI

Zašto je jedan reaktor u nukleraki Daiiči kod Fukušime bio problematičniji od ostalih pa su oko njega morale da se angažuju specijalne izraelske termalne kamere i sistemi za obezbeđenje od eksplozija i mogućih terorista, iako se zna da uranijum sa kojim rade nuklerane elektrane ne može da eksplodira…

Male ljude mogu da more velike brige. Ako ostvarujete svoju egzistenciju tako što prodajete štošta u svom kiosoku na uglu dve prometne ulice i od toga izdržavete porodicu, pojava još jednog kioska na uglu preko puta svakako će vam predstavljati opasnu konkurenciju. Ako se za isti ugao zainteresuje još njih desetak, vaša egzistencija će biti veoma ugrožena. Moraćete naći drugi ćošak ili učiniti neštoda konkurencija nestane ili pak oslabi. Mnogi vlasnici su već doživeli da im kiosk preko noći naprasno izgori ili odleti u vazduh. U biznisu sa nelegalnom robom, konkurencija se eliminiše poznatom „sačekušom“ ili bombom ispod automobila, dok se kod velikih tajkuna (bogataša po zanimanju) koji rade legalno, ali sa nepoznatim poreklom papirnatog kapitala, za njihov rad naprasno zainteresuje državno tužilaštvo i policija (koji do tada ništa nisu ni videli ni čuli) i onda se pokreće istraga, mediji „otkrivaju“ dugogodišnje mutne poslove i tajkun – milijarder preko noći ostaje na staklenim nogama. Vlastela je iznad država i državnih institucija, a njen biznis je uglavnom rasprostranjen globalno i u domenu je strateških sirovina.

Konkurentski ratovi se zato vode podmuklo i samo učesnicui u biznisu znaju koje države su i zbog čega uveli u rat. Kada se u ratu koristi opasno skalarno oružije (kao HAARP) , samo onaj ko je izdao nalog za njegovo aktiviranje zna kako je odjednom negde nastala ogromna poplava, zemljotres ili orkan ili izbila nezapamćena suša. Ali, o ovom oružju ćemo drugom prilikom. Dakle, ako ste vlastelin i moć vam daje prodaja nafte, gde čitave države i stotine miliona ljudi energetski (znači egzistencijalno) zavisi od vas, oni koji prodaju nuklearnu energiju, i na isti način mogu milione ljudi da drže u energetskim okovima, za vas predstavljaju tešku konkurenciju. Zato ćete učiniti sve da njihovu tehnologiju što više kompromitujete kao veoma opasnu. Da je i nafta opasna i težak otrov kojim su zagušeni čitavi gradovi ( jer joj se dodaju brojne hemikalije kako bi imala veću oktansku vrednost) prećutaćete. O tome će „lajati“ na sav glas oni koje vi nazivate „nuklearni lobi“. Možete li uopšte da zamislite grad sa bešumnim prevozom motorima na električnu struju u kome čitav dan “odjekuje” samo cvrkut ptica? I jedna i druga strana su nesumnjivo moćni igrači koji imaju svoje medije, svoje političare, i obaveštajne mreže i svoje vojske koje mogu da i rade združeno protiv običnog naroda. A moć su stekli jednostavno zataškavanjem otkrića i tehnoloških rešenja kojima se čista energija iz svemira, može uzeti specijalnim prijemnicima i sprovesti do potrošača. I to je otkrio još Nikola Tesla, ali i neki drugi manje poznati istraživači. Otkrili su to još pre sto godina.

Ali, kada je Dž. P. Morgan zabrinutu zapitao Teslu: „…a gde ja da stavim brojače za tu potrošenu kosmičku energiju?“, čitav projekat je pao u vodu. Za Morgana, Rotšilda, Rokfelera, Dipona, Varburga i ostale vladarske porodice takvo isporučivanje energije nije bio biznis, jer se na njemu nije mogao držati monopol i ubirati ogroman novac. Vladari za koje su oni radili tražili su da imaju apsolutnu moć nad običnim narodom, a ne da narodu daju moć i lagodan život. Tako je tehnološki razvoj u oblasti energetike otišao na drugu stranu. Energija se dobija danas samo preko veoma skupih tehnoloških procesa – kopanjem i preradom nafte i cepanjem jezgra atoma uranijuma. Ove tehnologije poseduju oni koji mogu da koncentrišu u biznis desetine milijardi i trilione dolara. Izgradnja samo jedne nuklearne elektrane košta nekoliko milijardi dolara. Surova konkurencija dva energetska lobija je ipak najveća u poslovima sa vojskom. I tu je nuklearni lobi napravio svoje najveće uporište, jer ratni brodovi, podmornice i nosači aviona ipak se mnogo bolje snabdevaju energijom preko nukleranih reaktora.

Pored toga izrada atomske bombe koja se puni plutonijumom postala je pitanje prestiža u konkurenstkim vlastelinskim krugovima. Moćno oružije je potrebno svima koji žele da budu moćni. A da bi se dobijao plutonijum, treba imati prikriveni mirnodospki biznis sa nukleranim elektranama koje ga sagorevanjem uranijuma mogu stvoriti. Kada je 2006. godine u američkoj vojnoj bazi “Falkon” pored Bagdada došlo do eksplozije, navodno skladišta za municiju, gde je stradalo preko 300 Amerinakaca, katarska televizija Al Dzazira snimila je taj trenutak i jak blještavi sjaj koji se u trenutku eksplozije stvorio. Nakon toga izvila se vatrena pečurka. Sjaj i pečurka su karakteristični za nuklearnu eksploziju, pa su zato pojedini stručnjaci zaključili da je došlo do eksplozije mikronuklearne bobme koju je američka vojska imala u svom taktičkom naoružanju. Ovaj incident su Amerikanci maksimalno zataškali od javnosti, a o mogućoj radijaciji nije bilo ni reči. Ipak, zna se u stručnim krugovima da su mikronuklearne bombe i sada deo taktičkog naoružanja koje se koristi u Libiji. Dakle, o opasnosti od radijacije globalni mediji izveštavaju samo onda kada im je to dozvoljeno iz vojnih struktura.

Pogledajmo sada šta je u javnost do sada izašlo u vezi havarije na nuklearnoj elektrani kod Fukušime koja je imala šest nuklearnih reaktora i sedam bazena u kojima je odlagano istrošeno uranijumsko gorivo – oksid uranijuma. Pored uranijuma, zna se i da je u njenom reaktoru (navodno reakatoru 3 korišćeno takozvano mox gorivo, zapravo mešavina oksida uranijuma i plutonijuma, koja je reprocesirana od već istrošenog uranijuma. Mox gorivo je u elektranu kod Fukušime stiglo avgusta 2010. iz Francuske. Ova tehnologija reprocesiranja već korišćenog uranijuma je javnosti prikazana kao velika ušteda, dok stručnjaci znaju da se iza ovakvih tehnologija može sakriti konverzija U238 (izotopa uranijuma) u U239 (plutonium harvest chambers). Ono što razlikuje sve ove uranijumove atome je broj neutrona u atomu. Dobijanje U239 se vrši u posebnim komorama nazvanim reaktorima za „uzgoj“ (breeder reactor). I to je supertajni biznis koji napravi NEKO na državnom nivou u Japanu, bez javnosti, i malo ljudi je upućeno u njega. Da li je čitava frka oko japanske nuklearne elektrane u stvari bila maska da se zataška ovakva perfidna poslovna (i vojna ) igra a da je nečija namera bila da razbuca jedan takav perfidan posao – zna samo odabrani krug vlastelina i njihovi korumpirani nuklearni stručnjaci i vojni vrh. Ostali mogu da zaključuju samo logički, pod uslovom da odlično poznaju ove nuklerane tehnologije – mirnodopske i vojne.

A vojna je ipak na prvom mestu. Primetili ste već kako sve najsvežije informacije o onome šta se događa u Japanu stižu uglavnom preko pakleno lažljivih medija takozvanih „vodećih globalnih medija“ i najvše na engleskom jeziku. Jedan korak za njima istu „pesmu“ pevaju u Francuskoj, i ostalim zemljama EU, a priključili su se i „naša braća“ ( samo po praznim pričama) iz Putinove Rusije. I svi govore o teškoj havariji u elektrani Daiiči kod Fukušime i „opasnosti“ da dođe do topljenja uranijumskog jezgra u nekom od reaktora. Ali , da li je tu opasnost ili u nečem drugom? Jer, ako su lagali svi u isti glas u vreme bombardovanja Srbije (1999.), koja je proglašena agresorom na sopstvenu teritoriju – Kosovo i Metohiju; koji su podizali paniku oko lažne epidemije virusa H1N1 i SARS i AIDS-a; koji su lagali o oružiju za masovno uništavanje Sadama Huseina (2003) ; koji su lagali da je Osama bin Laden iz pećine u Avganistanu organizovao napad putničkim avionima na Njujork i Vašington (2001) itd. , a sada svi „strahuju“ od zračenja iz japanske elektrane zbog mogućeg topljenja uranijumskog goriva, treba li im sve verovati?

Ti mediji sada tvrde da je ozračena hrana i voda, da se “pedesetoro hrabrih dobrovoljaca” iz Japana bori da ohladi reaktor kod Fukušime i da će svi nakon toga umreti i sl. Ovu vest je prvi objavio izraelski Haaretz. Ali oni koji poznaju nukleranu tehnologuju uočavaju mnogo grešaka u svim njihovim izveštajima, dok običan narod to ne shvata. Ne shvataju ni mnogi nuklearci koji preko interneta uporno nastoje da objasne kako je čitava panika besmislena i tvrde da mogućnost topljenja uranijumskog goriva ne postoji, i da je radijacija neprecizno izmerena, da su podaci nedovoljni da se izvede zaključak koliko je radioaktivnih čestica izašlo i koje su čestice u pitanju (jer neke se raspadaju veoma brzo) i da se stanovništvo na teritoriji koja je dalje od 30 kilometara od nuklearke sasvim nepotrebno evakuiše i šikanira itd. Ako mnogi Japanci i dobiju kancer to će pre biti od teških stresova nego od radijacije. Ili svi ovi stručnjaci nemaju baš sve podatke o svim poslovima rađenim u nuklearki kod Fukušime.

Zanimljivo je da ni nedelju dana od zemljotresa i cunamija koji se dogodio 11. marta 2011, mreža za merenje radijacije koja radi u skladu sa odredbama međunarodne „Comprehensive Test Ban Treaty Organization” koja vodi računa da sve nuklearne elektrane ispunjavaju rigorozne uslove i sprovode mere u slučaju ekstremnih udara (dakle u nuklearnim elektranama ne rade hrabri i požrtvovani dobrovoljci već obučeni profesionalci pod rigoroznim ugovorom i koji ne mogu da se razbeže nakoh incidenta) nije dala precizne podatke o svojim merenjima. A ova organizacija koja ima sedište u Beču, ima 60 mernih stanica radijacije širom sveta, a dve su u Japanu. Ali, kako kaže dr Lars Erik de Geer, predsednik Organizacije, njemu upravo odredbe ovog ugovora ne dozvoljavaju da podatke još iznese u javnost. NEKO je i to očito nametnuo. Nesumljivo je da će podatke o svim mernjima prvo dobiti vojni krugovi. Zanimljivo je da je prva radijacija iz Fukušime otkrivena prvo na mernoj stanici u Kamčatki, koja je udaljena 1000 milja severoistočno od Fukušime (!). Da nisu japanske stanice nešto “slučajno” prećutale?

Ko je onda sve mere o kojima su izveštavali mediji njima davao? Da li su to uopšte bile pouzdane mere, s obzirom da se uvek meri čitav spektar radijacije (i alfa i beta i gama zračenje) ili su neki jednostavno uključivali svoje Gajgerove brojače i tako merili gama radijaciju (koja i prirodnim putem može biti povećana). Mediji su se pozivali na tvrdnje stručnjaka (koje su oni procenili da su stručni) i koji su često iznosili svoja stručna mišljanja, ali bez preciznih podataka. Neki su tako širili paniku, a neki govorili da situacija nije toliko ozbiljna. Inače, radioaktivni matrijali se iz oštećenih nuklearki uvek oslobađaju po određenom redosledu: Prvo idu manje opasni i lako isparljivi gasovi (kao tritijum, kripton i ksenon) i oni brzo nestaju u atmosferi i ne predstavljaju nikakvu opasnost za okolinu. Pregrejavanje gorivnih šipki oslobađa i opasne isparljive radioaktivne elemente kao cezijum 137, radioaktivni jod, stroncijum i telurijum. Kako se podižu u vis ove čestice se kače za zrnca prašine u vazduhu i formiraju s e teške čestice koje mogu biti veličine četrvrtine jednog zrnca peska. Zbog težine one veoma brzo padaju na tle. Tako je u jednom trenutku javljeno iz japanske kompanije TEPCO (koja je vlasnik elektrane kod Fukušime) da je Cezijum 137 otkriven u vazduhu, ali nije precizirano na kom nivou i na kojoj udaljenosti od elektrane. Cezijum 137 emituje visoko energetske gama zrake.

Ukoliko se ovakva čestica udahne ili dospe u sistem za varenje ili u mišiće i krv, remeti energetske procese u organizmu i može izazvati nefunkcionalano stvaranje tkiva (kancer) ili njegovo razaranje. Kada je otkriveno krajem 19. veka da uranijum oslobađa velike količine enrgije, mnogi su verovali da se time u ljudski organizam može ubaciti sveža energija. Tako je napravljeno mnoštvo lekovitih tabletica obogaćenih uranijumom, pomada, lekovite uranijumske vode, uranijumskog jastučeta itd. I to je reklamirano i prodavano kao korisna dopunska terapija za mnoge bolesti uz preporuku lekara koji su ovo energetsko obogaćivanje toplo savetovali slušajući reč naučnika. Sve dok nije usledilo novo otkriće – da previše energije iz atoma u raspadanju može da šteti i da razori mnoge ćelije u organizmu. A šta se onda promenilo? Danas lekari obolelima od kancera isto tako stručno propisuju otrovne citostatike i hemoterapiju, kao i zračenje istim radioaktivnim izotopima koji svi… Šta? Razaraju mnoge zdrave ćelije u organizmu.

Pa ko je i danas uopšte pametan da sa sigurnošću može da tvrdi koliko je radijacije opasno, a koliko nije? Svi se i dalje usmeravamo onako kako to propisuje medicinski establišment. Neisparljivi radioaktivni materijali kao uranijum ostaju u nuklearnom jezgru. Ukoliko dođe do njihovog topljenja oni prelaze u tečno stanje i ako dođe do probijanja svih zaštitnih kontejnera oni ulaze u prirodno okruženje. Ali to se do sada ni u jednom incidentu nije dogodilo. Bar javnost za to ne zna. A o tome su mediji najviše izveštavali, naglašavajući da postoji mogućnost topljenja gorivnih šipki. Da se sa informacijama namerno manipuiše vidljivo je i iz navodne namere nemačke vlade (saopštene javnosti), ali i mnogih drugih u EU, da još jednom testiraju otpornost svojih nuklearnih elektrana na moguće jake potrese. Za javnost je ovo svakako dokaz “velike brige“ njihovih vlada, jer malo ljudi zaista zna da elektrana kod Fukušime nije pretrpela štetu od razornog zemljotresa, jer su sve elektrane projektovane da izdrže najjače zemljotrese, već zbog nečeg drugog. Daiiči elektrana je najviše stradala, kažu neki od stručnjaka, zbog cunami talasa koji je bio visok preko deset metara, a reaktori su bili na visini nešto većoj od pet metara, pa su navodno stradali rezervni sistemi za napajanje električnom strujom, dizel motori za agregate i dr. Tako su inženjeri imali veliki problem da u reaktor dovedu vodu i ohlade gorivo.

O tome kakvu je štetu prouzrokovao cunami na reaktoru za „uzgoj“ plutonijuma odnosno urana 239 ostala je potpuna tajna , kao što je i postojanje ovog reaktora za “uzgoj” plutonijuma za mnoge i dalje tajna. Jer za ono što se zaista događalo u elektrani i što je vezano za mox gorivo znao je samo ograničen broj inženjera. I neki su izgleda za te poslove bili uvezeni iz inostranstva. Ostali su zato i „evakuisani“ iz „opasne” zone. Naravno, mox gorivo se u svim ovim „dobro“ obaveštenim novinarskim krugovima u elektronskim medijima koji uglavnom čitaju izveštaje proverenih informativnih agencija (kao što su AP i Rojters dobijajući ih direktno preko „idiot „kamere), nije ni pominjalo. Pominjalo se uglavnom uranijumsko jezgro reaktora kao i bazeni sa iskorišćenim uranijumskim gorivom, koji se nalaze pored svakog reaktora u skoro svim nuklearnim centralama. Ovo gorivo se nalazi u bazenima potopljeno vodom, koja i kada isparava zbog nedostatka hlađenja, ne može tako brzo da ispari i da šipke ostanu ogoljene. Potrebno je mnogo više dana da ta ogromna količina vode nestane , i da šipke ostanu delimično i potpuno ogoljene , ali tih nekoliko dana je vreme za koje se snabdevanje strujom i vodom može normalizovati. I to znaju nuklearci i zato su zbunjeni onim što se u elektrani događalo. Da još malo pojasnimo rad elktrane za laike.

KAKO JE RADILA RADI ELKTRANA U FUKUŠIMI

Ova nuklearka je radila sa takozvanim reaktorima sa ključalom vodom. Oni su slični loncu za kuvanje pod pritiskom. Nuklearno gorivo zagreva vodu do njenog pretvaranja u paru, koja se cevima sprovodi do turbina koje se pokreću i stvaraju elktricitet. Ista ova para se onda hladi do njene kondenzacije, pa se onda ta voda opet šalje na zagrevanje u nuklearnim gorivom. I to je zatvoren sistem rada. Ovaj veliki lonac kuva vodu do 250 stepeni C i potpuno je zatvoren i u njemu se stvara veliki pritisak. Kao gorivo se u tri reaktora koristio oksid uranijuma. Dva reaktora (pet i šest) su navodno bila u fazi remonta, a jedan je, kao što smo videli, koristio mox gorivo. U javnosti je data informacija da je to bio reaktor broj tri u kome je „nešto“ iznenada eksplodiralo i to kada je već bio ohlađen. I on se i danas još dimi i “nešto” ispušta u atmosferu. Oksid uranijuma u jezgru reaktora je keramički i ima tačku topljenja na 3000 stepeni C. On se proizvodi u obliku cilindričnih gromuljica kojima se pune dugačke cevi koje se nazivaju gorivne šipke. Ove cevi su napravljene od specijalnog materijala nazvanog „zircaloy“ i njegova tačka topljenja je 2200 stepeni.

Dakle kada u slučaju teške havarije zircaloy počne da se topi potrebno je da se temperatura podigne još 800 stepeni C da bi počelo da se topi uranijumsko gorivo. Zircaloy omot je tako prvi zaštitni kontejner koji izoluje nuklerano gorivo od okoline. Zircaloy šipke se onda ređaju jedna do druge i formira se paket koji se stavlja u reaktor. I to se naziva jezgro reaktora. Jezgro se onda stavlja u posudu pod pritiskom (nuklearni „pretis lonac“) koji je takođe veoma čvrst i može da izdrži temperature od nekolio sotina stepeni Celzijusovih. I to je drugi zaštitni kontejner. Onda se čitava skalamerija – nuklerani „pretis lonac“, kompleks odvodnih i dovodnih cevi, pumpe rezervoara za hlađenje vode – stavljaju u treći zaštitni kontejner koji je napravljen od nerđajućeg čelika debelog sloja. N a dnu ispod samog „pretis lonca“ nalazi se bazen od debelog betona koji je napunjen grafitnim cevima i to je takozvani „hvatač jezgra“ odnosno neutrona u slučaju da dođe do njegovog topljenja.

Građen je na takav način da će nuklerano gorivo, u slučaju da dođe do njegovog topljenja (na 3000 stepeni C) biti izliveno dole kako bi moglo da bude ohlađeno. U protivnom uranijom koji s e topi može se topiti probijajući sebi put kroz Zemljinu koru na veliku dubinu, što se naziva „kineskim sindromom“. Ali, to toga nikda nije došlo i samo je teorijska pretpostavka. Ovaj treći kontejner je upravo konstruisan i testiran samo sa jednim ciljem: da zadrži, neograničeno i kompletno eventualno topljenje jezgra reaktora. Sva tri ova sistema kontejnera su smeštena u zgradu čime su zaštićeni od vremenskih nepogoda. To je ono što se spolja vidi i što smo na zastrašujućim snimcima kamera videli da je prvo eksplodiralo. Nuklearni reaktori kod Fukušime , koliko je za sada poznato, nije oštećen ni jedan jer tolika temperatura verovatno nije dostignuta. Reaktor se inače zagreva procesom nuklearne fisije tj. cepanjem jezgra atoma uranijuma pomoću čestica nazvanih neutroni pri čemu se oslobađa atomska energija. A pri tom izleću i nove čestice neutrona. Iz prvog pocepanog atoma oni izleću i udaraju u drugi atom i cepaju ga, pa se onda oslobađaju novi neutroni i udaraju u sledeći atom i to se naziva nuklearna lančana reakcija.

Uranijum koji se u ovom procesu koristi ne može da eksplodira kao bomba, jer da bi se od takvog goriva napravila eksplozija (takozvana „prljava bomba“ )ono se mora upakovati na drugi način. I to polupismeni i siroti teroristi nazvani „Mudžahedini“ koji se kriju po pećinama Avganistana i drugih islamskih zemalja „znaju“ da naprave. (Cvrc!) Za kontrolisanje procesa nuklearne lačnane reakcije koriste se moderatorske šipke koje absorbuju neutrone i u potpunosti zaustavljaju lančanu reakciju. Kada reaktor radi ove moderatorske šipke su izvađene. Jedanaestog marta 2001. elektrana je izdržala potres od 8,9 stepeni Rihtera. I reaktori su se automatski ugasili i moderatorske šipke su odmah ubačene. Nuklerani lanac reakcija je obustavljen, ali je ostao zadatak da se ohladi zagrejano jezgro i da se oslobodi od ostatka toplote što je bilo negde oko 3 posto od količine koju je elektrana proizvodila. I to je, po nekim tvrdnjama, predstavljalo problem zbog potpunog prestanka snabdevanjem strujom i dovođenjem vode. S obzirom da se kao voda za hlađenje koristila morska voda, što smo videli na snimcima, to pokazuje da nikakvih oštećenja samog “pretis lonca” nije blo jer se u njemu sme nalaziti samo apsolutno čista demineralizovana voda.

Ova posuda se nikako nije mogla dopunjavati morskom vodom, jer bi ona brže apsorbovala neutrone. Dakle, ova posuda nije bila oštećena, a pritisak pare u njoj je smanjivan laganim ispuštanjem pare preko ventila za to predviđenih. Da li su pri tome inženjeri ispustili ovu paru unutar zgrade, kako određene radioaktive čestice ne bi otišle u atmosferu, za sada nije poznato, ali se pretpostavlja. S obzirom da pri vrlo visokim temperaturama molekul vode može da se pocepa na zapaljive atome vodonika i kiseonika, pretpostavlja se da je upravo taj vodonik izazvao eksploziju. I krov prve zgrade je odleteo. I to je snimljeno. I sve televizije su to uporno emitovale. Isto se desilo i sa ostalim zgradama. Ali, sam čin hlađenja reaktora je jednostavo deo procedure za koju su inženjeri trenirani da je sprovode. I oni su to sve vreme radili kao deo svog posla. Ono što je iazvalo paniku i što su mediji prenosili dramatičnim izveštajima je navodno opadanje vode u bazenima sa šipkama istrošenog goriva kojih je bilo u elektrani čak sedam. I tu je pretila opasnost da se nivo vode smanji i da sva voda zbog pregrejanosti ispari.

I po izveštajima medija, najveća borba se vodila oko toga da se ovi bazeni hlade. Ali, i tu su se našli stručnjaci koji su objasnili da toliko vode ne može da ispari za samo nekoliko dana da bi šipke ostale ogoljene. Ostaje očito samo jedan detalj , a to je da li se nešto dramatično događalo u tajnom reaktoru za “uzgoj” plutonijuma za koji je znalo samo nekoliko obabranih? Da li je to razlog zašto Japanci nisu hteli američke stručnjake da im pomognu? Šta to Američki stručnjaci o elektrani znaju više, kada je ovu japansku gradio General Electric i u njoj su stručnjaci ove kompanije verovatno bili na neki način uvek konsultovani i prisutni? Najzad da li je tačna priča o tome da su dizel motori generatora, koji se automatski uključuju u slučaju nestanka struje, stradali od cunamija? Ili se oni nisu autoamtski uključili možda zbog nekog softverskog problema- recimo neke sabotaže kompjuterskim virusom ili crvom?

STUXNET CRV SPECIJALIZOVAN ZA SABOTAŽU ELEKTRANA

O tome da su u Izraelu razvili nekakav kompjuterski virus nazvan Stuxnet koji je perfidno napravljen kako bi bio ubačen u softverski sistem iranske nuklearke, otkriveno je u Iranu i bio je predmet pažnje ruskih stručnjaka za softvere koji rade u elktrani u Bušeru (u Iranu) i Međunarodne atomske energetske agencije (IAEA) još prošle godine. I u Japanu su za njega saznali. Tako se u jednoj informaciji iz japanskih medija kaže da je Stuxnet virus napravljen da vrši napade na servere koji su izolovani od Interneta, kao što su električne centrale. U Japanu su odmah registrovali 63 zaražena personalna računara. Stuxnet crv se prenosi običnom USB memorijom ako bi s e ona povezala na kompjuter u nekom industrijskom sistemu. Virus na internet mreži ne pravi nikakvu štetu, ali kada uđe u industrijski sistem može da šalje programe bez ikakve kontrole. Njegovo prisustvo se uopšte ne opaža i može široko da se prenosi. Ovaj sajber crv je navodno napravljan u Izrealu kako bi ciljano bio ubačen u nemačke programe koji se koriste za upravljanje vodovodima, naftovodima i gasovodima. Da li ga je bilo u elektrani Daiiči?

IZRAELSKA KOMPANIJA OBEZBEĐIVALA ELEKTRANU KOD FUKUŠIME

Ovu informaciju je objavio izraelski list Haarets nekoliko dana nakon nuklearne havarije kod Fukušime. Radi se o privatnoj izraelskoj kompaniji Magna BSP iz Arave koja je specijalizovana za proizvodnju i instalaciju stereoskopskih senzora i kamera za dobijanje termalnih slika. Zašto je baš ovakvo obezbeđenje ovoj japanskoj elektrani bilo potrebno? U kompaniji Magna BSP kažu da su njihove kamare bile postavljene “oko jednog od šest reaktora “koji je bio sklon pregrevanju i eksplozijama”. Šta mislite, koji je to bio reaktor sklon eksplozijama? Onaj za “uzgajanje” plutonijuma pored onog koji je koristio mox gorivo? Zgrada reaktora tri je najviše oštećena. I šta još u njoj? Plutonijum je hemijski daleko otrovniji od uranijuma, a ono što može da eksplodira i da gori nalazi se upravo u tim kontejnerima za “uzgajanje” plutonijuma.

Oksid uranujima ne može da gori jer je već dovoljno oksidisan i može da se hladi, dok za plutonijum hladjenje nije predviđeno jer oni u proscesu nisu predviđeni da se zagrevaju već samo da se dovoljno dugo zrače. I na snimcima se vidi da je najviše oštećena zgrada broj tri i tu je izbila vatra. I on se još dimi i 13 dana nakon havarije. Izraelske kamere su, takođe, bile u stanju da detektuju prisustvo radioaktivnog oblaka u vazduhu, ali oni iz Magne BSP, navodno, nisu mogli da imaju pristup snimcima kamera nakon incidenta. Odakle onda snimci elektrane i oštećenih zgrada reaktora u “globalnim medijima”? Ko ih je snimio u trenucima kada su svi radnici “pedeset najhrabrijih dobrovoljaca” imali pune ruke posla? Snimatelj je za sada nepoznat. Ali, poznato je da su upravo informaciju o tome kako su u elektrani ostali samo njih 50, u izraelskom Haaretz-u dobili su upravo od kompanije Magna BSP.

I odmah prosledili Rojtersu, AP-u i dalje. I tako je puštena u etar ta srceparajuća priča o “japanskim herojima” (zapravo prodanim dušama u službi nuklearnih vojnih monstruma koji su krišom pravili plutonijum za najrazornije bombe). I naši mediji su sve to, bez ikakve provere, prenosili. I svi smo sada ganuti zbog tih “požrtvovanih heroja”, od kojih neki Japanci verovatno i nisu imali pojma šta je se stvarno nalazi u “bazenima za hlađenje” , dok su neki i te kako bili upućeni. Najzad, zašto je objavljena i informacija da je u elektrani radilo puno stranaca? Ko su ti “dobrovoljci” u plavo belim kamionima (u bojama izraelske zastave) na fotografiji koju je objavio Haaretz? Ova kompanija je svoje kamere postavila tečno pre godinu dana (mox gorivo je da podsetimo stiglo u avgustu), a samo tri nedelje pre zemljotresa dvojica od tih “heroja” su bila na “specijalnoj obuci” u Izraelu.

Oni navodno obučavani da koriste ovaj sistem koji je imao za cilj da obezbedi da niko bez dozvole ne može približii krugu elektrane. Kompanija je dobila i sporazum sa Japncima da im na isti način obezbedi sve nuklearne reaktore u zemlji. Od terorista, tipa bin Ladena, naravno. Ostaje samo pitanje koje čitavu ovu paklenu priču sa pravljenjem plutonijuma za bombe – osujetio? Sama Priroda ili je u pitanju neko novo tajno i pakleno oružje? Najzad, pravo pitanje je kome je smetao ekonomski moćan Japan koji je držao 20 posto američkog javnog duga i u kome i oko koga je bilo veliko američko vojno prisustvo. I što je Japancima smetalo. Odmah nakon cunamija, samo američki vojni aerodromi su bili u funkciji i nisu pretrpeli razaranje.

Ivona Živković