Sve je u stalnom nastajanju

Na osnovu brojnih merenja, dr Aleksej N. Dmitriev je još 1997. pokušao da sagleda ukupnu planetofizičku aktivnost na Zemlji i došao do zaključka da se NEPOVRATNE promene već odigravaju a posledica su “jako naelektrisanog materijala energetski neujednačenog u međuzvezdanom prostoru koji je isprekidan međuplanetarnim prostorom našeg Sunčevog sistema”…

Energetska “donacija” iz svemira koja proizvodi hibridne procese i pokreće energetska stanja na svim planetama, kao i na Suncu, imaće i efekte na Zemlji koji će se odraziti ubrzanjem kretanja magnetnih polova, vertikalnoj i horizontalnoj distribuciji ozona i u povećanoj frekvenciji i magnitudi značajnih katastrofičnih klimatskih događaja. Postoji rastuća verovatnoća da se pomeramo u jedan brz temperaturno nestabilan period jednak onom koji se desio pre oko 10.000 godina”, veruje Dmitriev.
Ova ne tako stara nestabilnost otkrivena je iskopavanjem na Grenlandu koja su otkrila da je tada godišnja temperatura porasla za sedam stepeni centigrada.
Planetofizičke promene se tako manifestuju eksplicitnim i implicitnim posledicama.
U eksplicitne spadaju učestale poplave, uragani, periodične suše i mrazevi, jake oluje, epidemije (što se ne odnosi na veštački stvorene epidemije kao AIDS, ptičji ili svinjski grip), zemljotresi, klizišta i izumiranje razni živih vrsta.
Svi ovi katastrofični događaji se zato pažljivo prate ne bi li se u određenom vremenskom periodu uhvatio njihov ciklus.
Na osnovu tabele koju je priložio Dmitriev, u periodu od 1963. do 1993., vidi se porast svih vrsta katastrofičnih događanja i to za 410 procenata.
Ali mnogo su ozbiljnije implicitne manifestacije jer su to procesi koji se odvijaju izvan praga obične ljudske percepcije. To su transformacije u Zemljinom magnetnom polju gde već postoje promene koje utiču na transformaciju čitavog ambijenta na Zemlji.
Zemlja je zapravo veoma složen organizam sačinjen od strukturalnih jedinica ili teritorija kao što su planinski venci, reke, tektonske pukotine, naslage ruda, naftna polja. I svi igraju značajnu ulogu u životu planete i njenoj povezanosti sa Sunčevim sistemom. Na primer, ruda gvožđa održava klimatsku stabilnost jer pravi vezu između električne aktivnosti u atmosferi i električne aktivnosti ispod Zemljine površine. Povećanje energetskog kapaciteta Zemlje vodi ka povećanom naelektrisanju svih Zemljinih sistema, posebno stena.
Radijacioni materijal (plazma) stalno se uliva i ispušta kroz polarne regione na Zemlji i na lokacijama magnetnih anomalija.
Najintenzivnije promene na Zemlji će se ipak odigrati u gasnoj plazmi. Tako se u jonosferi može očekivati generisanje plazme, u magnetosferi magnetne oluje, a u atmosferi cikloni.

Promene u ozonskom omotaču

Već se zna za promene u ozonskoj distribuciji (vertikalnoj i horizontalnoj) u ozonskom omotaču Zemlje, a ozon je glavni agent i indikator globalnih klimatskih promena na Zemlji. Takođe, ozonska koncentracija ima jak uticaj na procese u biosferi. Molekul ozona (O3) ima tri atoma kiseonika i veoma je nestabilan.
Zato se intenzivno proučavaju stratosferni, troposferni i površinski sloj ozonskog omotača.
Mnogi električni aparati i transmisija električne energije i radio i TV signala mogu da generišu ozon.
Tako se u ozonskom omotaču na visini od pet do sedam milja uočava porast koncentracije ozona, dok u određenim regionima njegova koncentracija značajno opada. Dmitriev napominje da su ove smanjene koncentracije izražene iznad Sibira i smanjenje je od 25 do 24 posto na visini od 20 do 25 milja. Ozon služi i kao zaštita od štetnog UV zračenja iz svemira, ali Dmitriev napominje da dokaza za porast UV zračenja ipak nema.
Ali, korumpirani naučni krugovi mogu da predstave kao rezultat naučnog istraživanja bilo šta. Tako su ovo smanjenje koncentracije ozona u pojedinim regionima dovitljivi kapitalisti uz pomoć svojih naučnika, medija i vlada predstavili kao opasne “ozonske rupe”. Kao glavni krivac za nastanak ovih “rupa” proglašeno je jedinjenje hluorovodougljenika koje se komercijalno prodavalo pod imenom freon i koji je masovno korišćen u rashladnim uređajima.
Proizvođač freona je moćni petrohemijski koncern u vlasništvu porodice Dipon (jedne od najbogatijih porodica na svetu). Zbog ove “opasnosti” izglasan je u američkom Kongresu zakon o zabrani korišćenja freona, pa su svi rashladni uređaji morali da se preorijentišu na “manje opasan” hidrofluorougljenik, koji proizvodi ista korporacija. Tako je porodica Dipon napravila sebi odličan biznis, a narod ostao zastrašen “ozonskim rupama”.
Pored ovoga plasirana je i priča o opasnom UV zračenju kome su ljudi izloženi, pa je moćni farmaceutski biznis ponovo dobro profitirao prodajom zaštitnih krema za sunčanje. Čim su pokupili pare, “ozonske rupe” su nestale.
Kakav se biznis pravi iza priče o “globalnom zagrevanju” možemo samo da naslutimo, ali mnogo “miriše” na uvođenje nekih potpuno novih čistih tehnologija. I njih poseduju upravo oni koji su “najzabrinutiji” za klimatske promene, iako se za neke zna još od početka 20. veka. I na tome intenzivno radi američki predsednik Obama koga smatraju do sada najpopularnijom i najopasnijom političkom marionetom krupnog kapitala. Globalna kontrola emitovanja štetnih gasova znači i globalnu kontrolu industrije u čitavom svetu, a nju treba da sprovodi ono što se zove “međunarodna zajednica”. A to su političke marionete krupnog kapitala, odnosno transnacionalne korporacije u vlasništvu nekoliko najmoćnijih porodica. Diponovi su jedna od njih. Napomenimo da je ugljendioksid teži od vazduha, pa on ne može biti uzročnik stvaranja “staklene bašte”.
Jedna studija (objavljena u New Scientist, 1995, vol. 147, N 1993.) iznosi podatak kako postoji verovatnoća naglog hlađenja evropskog i severnoameričkog kontinenta. Verovatnoća se povećava ukoliko se uzme u obzir desetogodišnji nedostatak rada severnoatlantske termalne pumpe (odnosno nordijske).
Koriščenje ovih termalnih izvora iz mora takođe spada u “novu čistu tehnologiju” i namera je moćnih kompanija da ovaj vreli gas iz Zemljine utrobe koji greje okeane izvedu pomoću specijalnih morskih platformi na površinu za industrijsku upotrebu. Na ovome se već uveliko radi i to su sada investicije moćnih naftnih kompanija. Nama u Srbiji će nametnuti nuklearne elektrane kao “čistu” tehnologiju.
Dmitriev navodi da ozbiljnu zabrinutost predstavlja i otkrivanje radikala hidroperoksila koji se stvara na visini od 11 milja, a razlozi njegovog nastanka su još nepoznati. Značajan porast ovog radikala, vremenom, može stvoriti zavisnost od ove supstance u transferu ozona i procesa njegove distribucije u niže delove stratosfere.
Prilagođavanjem dinamici i režimu distribucije ozona iznad nepoznatog izvora stvaranja hidroperoksila može se stvoriti tranzicija Zemljine atmosfere u novi fizičko-hemijski proces koji će to da omogući. Ovo je veoma važno jer nejednakost Zemljinih ozonskih koncentracija može biti uzrok iznenadnog rasta temperature, koja može voditi povećanju brzine kretanja vazdušne mase i nepravilnostima u poznatom načinu njene cirkulacije. Temperaturni gradijent se tada menja i promene na čitavoj planeti mogu stvoriti nova termodinamička stanja za čitave regione, posebno kada hidrosfera (okeani) počinje da učestvuje u novom termalnom ne-ekvilibriujmu (poremećaju ravnoteže). Da podsetimo, na sadašnjem ekvilibrijumu (ravnoteži) zasnovan je čitav živi svet koji mi poznajemo.
Možete sada da vidite kako je planeta na kojoj živimo u stalnim promenama, baš kao živi organizam.
Treba samo sagledati veliku sliku nazvanu KOSMOS, i jedan njegov isečak kao što je ljudski organizam, u kome se mora stalno održavati određena pH vrednost (o čemu smo pisali u okviru teme Kako nastaju bolesti) i uporediti ih. SVE je JEDNO, ista energija koja stalno nešto stvara. Sve je u stalnom nastajanju. Sve je ŽIVO.

Zemlja se širi

Ono što onespokojava više od svih “katastrofičnih teorija” jeste sve očiglednije saznanje da savremena nauka još nema ni približnu predstavu šta je svemir, kako on funkcioniše, kako je nastao Sunčev sistem i kakvi se procesi odvijaju u njemu. Jedna za drugom, poslednjih godina, sve teorije o kojima se i danas uči u školama padaju u vodu. Odbačena je priča o Velikom prasku i svemiru koji se širi, Kant-Laplasova teorija , Venegerova o tektonskim pločama koje plivaju na magmi, Darvinova o poreklu vrsta, Ajnštajnova o beskonačnoj brzini svetlosti…
Sve savršeniji merni uređaji i Hablov teleskop pokazuju da svet u kome živimo funkcioniše na principu koji niko nije u stanju da objasni, a da odmah ne bude pobijen nekom nespornom činjenicom koja čitavu teoriju obara.
Sa druge strane, izlazi na videlo teška konspiracija u vodećim naučnim krugovima, koja decenijama pokušava da održi neku utemeljenu naučnu dogmu izvan koje “ozbiljni” naučnici ne bi smeli da razmišljaju.
Ali, sve je više nezavisnih umova koji svoje teorije zasnivaju na onom što vide svojim očima, a ne na osnovu onoga što tvrdi priznata naučna dogma i što je zapisano u knjigama.
Teoriju o širenju Zemlje predstavio je javnosti S. Voren Kejri (1911- 2002) sa Tasmanije. Danas je njen najveći zagovornik penzionisani pomorski kapetan Lorens S. Majers.
Šta je očigledno u ovoj teoriji? To da se na svakoj geografskoj karti jasno vidi da su kontinenti razdvojeni kao nakon cepanja koje je ostavilo vidljive obrise, pa se oni lako mogu ponovo sastaviti u jednu celinu kao slagalica. Ova teorija je dobila na ubedljivosti nakon što je urađena precizna geografska karta morskog korita i obavljena merenja starosti podvodnog stenja. Pojedine podmorske brazde se, tako, kao slagalica savršeno poklapaju, na primer azijska i australijska.
Ranija povezanost Azije i Australije sa Amerikama se potvrđuje geološki dubokim okeanskim brazdama koje ocrtavaju i Andesit liniju, predeo koji sadrži andesit, primarni mineral andskih Kordileran planina, koje se protežu duž Južne Amerike.
Merenja pokazuju da su stene na kopnu starije od onih u morskom ležištu, pa tako povećavanje mase čitave planete potiče od stvaranja i podizanja Zemljine kore koja se širi iznutra iz samog jezgra. Teorija tvrdi da na Zemlji pre nekih 200 miliona godina uopšte nije bilo mora, a danas je čak 70 posto pokriveno morskom vodom. Za to vreme Zemlja je povećala svoju masu za 40 posto.
Na povećanje mase veruje se da utiče energija iz svemira. Zemlja je, inače, kako je i Nikola Tesla to demonstrirao, veliki kondenzator električne energije. Ovakvo posmatranje se poklapa sa teorijom o električnom svemiru po kojoj sve nastaje iz kretanja električne struje.
Na poprečnom preseku stena iz Velikog kanjona u Koloradu vidi se da su svi slojevi formirani kao čvrste stene od početka stvaranja, i nije bilo njihovog topljenja. One su se jednostavno radijalno taložile jedan sloj na drugi.
Različite boje slojeva stena pokazuju da su one imale različit hemijski sastav što znači da su se fizičko-hemijske okolnosti na Zemlji menjale.
Zbog sfernog oblika Zemlje gornji slojevi su se vremenom, kako masa raste, gužvali pa su tako nastajali planinski venci.
Po ovoj teoriji nema nikakvih tektonskih ploča koje se sudaraju i poniru jedna ispod druge, što je do sada smatrano subdukcijskim tektonskim spojem. Stene tako ne ulaze u magmu gde se tope, već je magma ta koja se stalno podiže i uvećava Zemljinu masu.
Sa ovakvim uvećavanjem logično je da se pomeraju polovi i klimatske promene su stalan i neprekidan proces.
U ovoj teoriji ipak ostaje nepoznanica kojom brzinom se Zemlja uvećavala? Da li je to bio postepen i spor proces ili su se u pojedinim periodima događala kataklizmička razdvajanja kontinenata sa velikim naviranjem morske vode? Kako su “drevni Egipćani” putovali u Severnu Ameriku (o čemu postoje tragovi) i tamo zidali identične piramide i hramove, ili su to bili Atlantiđani koji su stradali u Velikom potopu? Kada je Veliki potop zaista bio, kako je nastalo Sredozemno more (usred kopna) i šta se stvarno dogodilo, ostaju i dalje pitanja za razmišljanje.
Danas na području Etiopije upravo nastaje novo more u oblasti Afar depresije. To je pukotina u koju tone zemlja i puni se morskom vodom.
Na osnovu šturih informacija koje su se mogle naći na internetu, postoje indicije da je iznenadno potpuno raspadanje Erfransovog aviona (koji je leteo iz Brazila u Pariz) na velikoj visini u vazduhu moglo biti posledica jake magnetne oluje koja je registrovana u području tektonskih spojeva afričke kontinentalne ploče.

Malo ledeno doba

Danas se zna da je od 1300. do 1850. postojalo “malo ledeno doba” u Evropi. To je bio period sa neobično dugim i jakim zimama. Ovo je posebno došlo do izražaja od 16. do sredine 19. veka. Minimalne temperature su bile oko 1650, 1770. i 1850. Između ovih godina su bili topliji intervali. Tako se period od 1645. do 1715. naziva Maunderov minimum i to je period izuzetnog zatišja na Suncu. Tada su Evropa i Severna Amerika ušle u period dubokog smrzavanja. Alpski glečeri su se proširili preko plodnih njiva, ledenice sa Arktika su se pružile na jug. Čuveni kanali u Holandiji su se redovno zamrzavali – što je danas retkost. U Londonu je održavan i ledeni festival na zaleđenoj Temzi i u Njujork Sitiju ljudi su hodali Menhetnom i Staten ostrvom po ledu. Zaledila su se mnoga žitna polja i mnogo ljudi je pomrlo od hladnoće. U periodu od 1855. do 1856. bio je aktivan veliki broj vulkana, i to je takođe period slabe aktivnosti sunčevih pega.

Stalne promene

Veoma pažljivo se prate i svi klimatski parametri kako bi se otkrilo kojom brzinom se promene tu odvijaju. Tako je poznato da su padavine porasle u opsegu tri do četiri puta, a da je masa prašnjavog materijala porasla za faktor 100. U biosferi je zanimljiv rast vegetacije na Antarktiku, gde je 1964. pronađeno oko 700 vrsta rastinja, a 1990. je bilo 17.500 vrsta. Vegetacija je uopšte u porastu na čitavoj planeti, pa je neki već nazivaju Zelenom planetom.
Promene se događaju i u hidrosferi. Porast saliniteta u Egejskom moru je za sada zaustavljen, a izlivanje slane vode iz Sredozemnog basena u Atlantski je iščezlo. Niti za jedan od ovih procesa za sada nema zadovoljavajućeg objašnjenja, primećuje Dmitriev. Poznato je da se isparavanje mora povećava u ekvatorijalnom regionu što povećava gustinu vode, koja onda tone na veću dubinu. Jedna od najnovijih studija pokazuje da je u Severnom Atlantiku došlo do primetnog opadanja sadržine kiseonika u nekoliko poslednjih decenija. Posebno na srednjoj dubini. (Upravo objavljeno na Goldschmidt Conference, 2009.)

Posledice na biosferu

“Adaptivni odgovori biosfere i ljudske populacije, na sve ove promene, i nastanak novog stanja na planeti, može voditi globalnoj reviziji svih biljnih i životinjskih vrsta na Zemlji i stvaranju novih životnih formi (što uključuje i izumiranje mnogih vrsta), stvaranju novih načina reprodukcije, održavanja, ishrane i drugačiju redistribuciju na geografskom prostoru”, napominje Dmitriev.
Mnogi pčelari u svetu pa i u Srbiji već su se suočili sa neprijatnom činjenicom da se pčele više ne ponašaju organizovano kao što smo navikli, da se ne skupljaju u košnicu i da jednostavno nestaju. Ako izumru kao vrsta, ko će umesto njih oprašivati biljke? Mislite o tome!

Karington događaj

Poslednja velika geomagnetna oluja se dogodila 1859. I naziva se “Karington događaj”, po astronomu Ričardu Karingtonu. Tada je magnetna oluja nanela ogromnu štetu svim električnim postrojenjima, došlo je do prekomernog naelektrisanja kablova što je izazvalo požare u telegrafskim stanicama i električnim centralama. Na nebu na severnoj hemisferi je blještala svetlosna aurora tako jako da se noću mogla čitati novina kao po danu.
S obzirom na to koliko je danas razvijeno korišćenje električnih uređaja i sofisticirane tehnologije, ovakav događaj bi izazvao štetu merenu trilionima dolara, a za oporavak od ovakvog događaja jednom bogatom društvu bi bilo potrebno bar deset godina.
Pomenuti događaj odigrao se kada je aktivnost sunčevih pega bila najmanja. Sunčeve pege su inače znatno hladnija područja od ostalih delova na površini Sunca. Osobina sunčevih pega je da se njihov broj povećava i opada u ritmičkim periodima, koji traju otprilike oko 11 godina. Ovo je prvi primetio nemački astronom Semjuel Henhrih Švab 1843. To se danas naziva sunčevom magnetnom aktivnošću, ciklusima sunčevih pega. Ponekad sunčevih pega ima mnogo, ali ima perioda kada potpuno nestanu. Sada smo upravo u fazi velikog zatišja, sunčevih pega nema uopšte.
A mediji su prepuni izveštaja o velikim vremenskim nepogodama.

Ivona Živković