Ovo je priča o aferi Mobtel i dinastiji Karić iz potpuno nezavisnog ugla – počnimo ovako…

Opšte je poznato da su sve najbogatije i najuticajnije dinastije na svetu počele biznis i izgradile svoje imperije mukotrpnim čak viševekovnim radom i pregalaštvom, bez pljačke, korupcije, prevara, ucena i istakanja novca iz državnih budžeta. U slobodnoj i fer tržišnoj borbi, uvek na usluzi svojoj otadžbini ali vodeći računa i o sopstvenim interesima. Ovo nikada nije dolazilo u kolizuju jer su njihove, demokratske državne pravno savršeno funkcionalne i uredjene. Deca iz bogatških svetskih dinastija po pravilu su skromna, lepo vaspitana, skupo školovana i otmena. Kod njih nema razmetljivosti, razvrata, bahatosti i razmaženosti. Od malena su učeni da budu marljivi i štedljivi kako bi nastavili porodični biznis. Ali, to je naravno Zapad, demokratija, slobodno tzržište, opšta uredjenost i… kad bi se zezali, naravno. Ali, hajde da se ne zezamo. Dakle, tom svetu velikih bogataša koji veruju da su rodjeni od samog boga sa genetski usadjenim smislom za biznis svojstvenim samo plavokrvnim, obrela se jedna seljačka, provincijska porodica muzikanata i sitnih zanatlija, poreklom iz jedne balkanske zabiti.

To što su se zarad prevlasti nad tom “zabiti” vekovima lomila koplja najvećih sila, verovatno je istorijska izmišljotina. Istorija inače laže. Složna braća Karići. Onaj ko se tu rodi, nije predodredjen da pravi veliki biznis, jer se zna da ko nije iz Londona, Frankfurta, Pariza, Dalasa, Njujorka ili Jerusalima nema šta da traži u svetskom dinastički podeljenom tržištu. Posebno ako im koreni nisu iz drevnih lihvarskih porodica a nisu se ni orodili sa nekom takvom. Čak ni sa Karadjordjevićima. A obogatili se brzo i za balkanske pojmove poprilično. Za svetske, na žalost, sića. Ali i sitan kamen može mnogo da žulja. Dakle, umesto da Karići u svojoj kosmetskoj kolevci, sviraju i oštre plugove, oni su sticajem ekonomskih i ratnih okolnosti ušli u najprofitabilniji biznis. Zarade se u telekomunikacijama na kraju 20. i početkom 21. veka mere najmanje u stotinama miliona i milijardama dolara ili evra. Što je prostor za pružanje usluga veći, povećava se i dobit. Pošto, ova tehnologija ne poznaje državne granice, države su morale da sednu, dogovore se i lepo ih obrišu. Tako su telekomunikacije postale strateški i globalni biznis bez granica.

A muzikanti – biznismeni, nisu mogli lako da zaborave svoju kosovsku kolevku pa su biznis sa svojim Mobtelom usmerili i tamo. I pokupili priličan broj pretplatnika. NATO bombe ih nisu poremetile. Naprotiv, prvi su bili dole da pruže 063 usluge stranim vojnicma i administratorima ali i od srpske hegemonije “oslobodjenim”, Kosovarima. Zato ih je UN pohvalio i preporučio UNMIKU da im dozvole dalji rad. Problem je nastao što su i drugi beslosvetski igrači videli da se na nerazvijenom Kosovu može mnogo para izvući a prepustiti kolač koji se zove mobilna telefonija i internet Srbima, nije dolazilo u obzir. Previše je bombi investirano a da se ne pokupi kajmak. Amerika, kao najveći i najiskusniji igrač u ovom biznisu prosto je jurnula u male i manje telekomunikaciono razvijene zemlje da ih nauči šta je KDS, mobilna telefonija, bežični i širokopojasni internet i sve to zajedno spakovano u paketić koji se može otvarati na mobilnom telefonu kao 3D tehmologij. Investicije nisu velike, jer tehnološka rešenja već postoje, baš kao i dobar deo infrastrukture. Treba samo organizovati pružanje usluga, dobiti licencu za posao i dobit je ogromna.

Tako su odmah nakon bombardovanja američki poslovni ideolozi, organizovani kao centri za edukaciju, humanitarnu pomoć, konsalting a sve u formi nevladinih neprofitnih organizacija aktivno počeli da edukuju informatički (a i bukvalno), uglavnom nepismen narod, gladan zapadnjačkog načina života. Politička edukacija o značaju nezavisnog Kosova, počela je još u vreme Josipa (Am)Broza. I udica je bačena. Odmah su 1999. stigli i prvi mobilni linkovi i satelitske antene, pa je osnovan i internet provajder, kompanija Ipko Net. Dat je na upravlajnje lokalnom Albancu, Akanu Ismailiju, inženjeru i predstavljen kao domaća, kosovska kompanija. Pošto je “domaća” kompanija, marionetska kosovska vlada odmah odlučuje da investira budžetske pare u nju. Dotadašnji zaista domaći Dardanet, nek se snalazi sam. Da Ipko Net stasa u moćnu domaću kompaniju pobrinula se i državna KEK (Kosovska Energetska Korporacija) koja je svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje Ipko Netu.

I državna PTK (Pošta i Telekom Kosova) odmah je ušla u strateško partnerstvo sa Ipko Netom. Sve po principu – strano a naše. Tako se imovina koju su stvarale generacije gradjana SFRJ pomažući nerazvijeno Kosovo, našla u menadžerskim rukama Unmika, Amerikanaca i servilnih kosovskih Albanaca. Ali ni to nije bilo dovoljno. Da bi dobio licencu za obavljanje unosnog biznisa u mobilnoj telefoniji, pošto će konkurs biti medjunarodni, Ipko Net dobija strateškog partnera iz Amerike – moćnu kompaniju Western Wirelless, koja ima kapital 5,5 milijardi dolara. Ovaj kozorcijum ima i moćnog lobistu, Madlen Olbrajt i njenu konsalting firmu Olbrajt grupa. O ugledu koji M. Olbrajt ima kod kosovskih Albanaca ne treba ni govoriti. Ali ni Karići se nisu predali. Tako su i oni našli strateškog partnera koji će biti predstavljen kao domaća kosovska kompanija i napravili ugovor sa Ekremom Lukom, lokalnim biznismenom koji ima dobre veze sa Haradinajem, OVK i zna gde treba podmazivati i muvati. Osniva se Mobikos, koji preuzima korisnike Mobtela. Kako su i Slovenci odavno ušli u poslovne aranžmane na Kosmetu i Mobikos se ojačava strateškim partnesrtvom sa slovenačkim Mobitelom.

Ovome posreduje Azem Vlasi, kao advokat a lobiranje za konzorcijum Mobikos – Mobitel preuzima slovenački diplomata Ivo Vajgl. Konkurs za dobijanje licence je završen 2004. i na njemu su dobili konzorcijum Mobikos – Mobitel i francuski konzorcijum Alkatel – Monako Telekom (za koje je lobirao Bernar Kušner). Amerikanci izgubili! Baš kao i Švedjani (Tele2), Norvežani (Albacell) i drugi francuski operater (Orange). Da li je to moglo tako da prodje? Naravno, Umnik je vrlo brzo tender poništio zbog nekih neregularnosti u postupku. U svetu biznisa mora sve pošteno i transparentno (kad bi se zezali). Kosovari su bili besni na Bajrama Redžepija i UNMIK a Slovenci zapretili sudom. Karići su, medjutim, krenuli da se dodatno naoružavaju očekujući nov tender. Pokušali su da za strateškog partnera u okršaju sa Amerikancima nadju u Rusiji, kod Alfa Grupe ali tu nešto izgleda nije išlo. Onda je nadjen austrijski koncern koji predvodi Martin Šlaf. Austrija je, inače, novi predsedavajući EU i ima mnogo jači uticaj na UNMIK.

I tako, u očekivanju novog tendera i okršaja, vlada Srbije, jedinstvena, složna i odlučna, kao nikad pre, naprasno je krenula na Kariće. Iako su godinama već Karići preko Mobtela štetili državni PTT a ministri o tome zasipani dokazima, ipak su svi ćutali. Baš kao i javni tužilac. Ali,sudbina Srbije i politika tranzicione vlasti, valjda i jeste u tome da narod ostane narod (čitaj roblje) a kapitalisti postanu KAPITALISTI. Ali, kada je lokalna KAPITALISTIČKA dinastija Karić pružila pipke na Kosovo, srpska vlada je morala da reaguje po principu – pljačkaj bližnjeg svog, dobićeš možda i licencu za mobilnu (za užu Srbiju), možda i premijersko mesto ali Kosovo ne diraj! Ono je rezervisano za naše evro-atlantske partnere. Predajnici Mobtela na Kosmetu se ekspresno isključuju. Srpski narod ima tamo preča posla nego da se zivka preko mobilnih telefona. Zapravo bolje da ćuti i ne smeta dok Beograd radi i državu im gradi. Dakle, ako ste se zapitali otkud takav žestok i iznenadni udarac metiljave Koštuničine vlade, sada znate.

Karići su preko noći preporučeni i za medijski odstrel i pljuvanje. Novinari koji do juče nisu smeli ni da dodju na konferenciju za štampu gde su se iznosile neke istine o problematičnim ugovorima Mobtela sa državnim JP PTT Srbije, sada su se ojunačili. Sada gradjani Srbije mogu da vide koja “nezavisna” novinarska pera rade za BIU, CIU, policiju, ko za Kariće (RTS prenosi samo šture agencijske vesti), ko za evriće i još jedno piće (duplo sa ledom). Najžešći su Sorosovi i WAZ-ovi, inače plaćeni da njuše, denunciraju i formiraju javno mnjenje. Odakle im informacije, ugovori? Pa jasno je ko im je dao. Naravno, da ne bi ispalo da Koštunica, radi protiv Srbije ili ne daj bože, da mu je srpski narod uzrok mrzovolje koja ga mnogo muči, glasoviti Sorosov dnevni list “Danas” iskopao je jedan njegov stari tekst pisan 1996. za nacionalističko glasilo “Obraz”. U tom tekstu Koštunica se otkriva kao velikosrpski nacionalista, što znači da Srbi ne treba da brinu – imaju pravog čoveka, Srbina i patriotu na čelu vlade. Manirima duhovnika, koga ne zanimaju privreda i finansije, Vojislav Koštunica sa premijerskog mesta omogućava strancima enormnu pljačku Srbije. To što u politici odavno važi pravilo, da nije bitno šta ko priča, već šta radi, srpskom narodu još nije poznato. Većini Srba, na žalost, nije poznato ni čemu služi država ni čemu svetska politika. Bar Karići sad znaju dokle može njihova provincijska dinastija da se proteže u svetskom biznisu.

Ivona Živković