Posledica nezdravih uslova života

Za razliku od promene u elektromagnetnom polju Zemlje koje mogu dovesti do velikih klimatskih promena, kataklizmi i izumiranja mnogih vrsta (jedan takav proces je upravo u toku), elektro-biohemijski debalans u ljudskom organizmu takođe se odražava na aktivnost protita (mikrozima) koji su po prirodi u svakom trenutku spremni da stvore neku novu formu života. Pitanje je samo kako će se nove životne forme stvorene u promenjenim uslovima unutar organizma odraziti na naše zdravlje…

Promene u ljudskom organizmu mogu nastati usled energetskog disbalansa (kada organizam u dugom periodu troši više energije nego što unosi), usled kiselo-alkalnog disbalansa (kada čitav organizam postane kiseliji) i usled toksikacije uključujući tu i sve vrste radijacija.
Dakle, mikroorganizmi koji se stvore u promenjenim uslovima u našem telu su posledica bolesti tkiva, a ne uzrok bolesti. To znači da svaka bolest zapravo obuhvata čitav organizam, a samo se manifestuje na nekom delu.
Po zagovornicima teorije pleomorfizma, svi mikrobi koji se stvaraju u živom organizmu (ili mrtvom) imaju za cilj da svojim aktivnostima očiste zakiseljenu, odnosno zaprljanu sredinu.
Kao što postoje životinje koje su po prirodi zadužene da jedu lešine, mnogi mikrobi jedu toksine koji su se kao produkti metabolizma našli u organizmu.
I ovo je deo univerzalnog principa koji mnogi ljudi uopšte ne primećuju.
Domaći pas najradije se hrani otpacima sa ljudske trpeze uskraćujući tako obroke pacovima i na taj način se prirodno drži pod kontrolom pacovska populacija kao i drugi glodari. Za mačke je idealan obrok dnevno jedan miš. Očito je da su obe životinje prirodno ušle u ljudsku zajednicu čim je čovek počeo da jede meso. Škola nas, međutim, uči kako su ljudi pripitomili pse i mačke, zbog lova i zabave.
To je potpuna besmislica. Psi i mačke na ulicama gradova su tako naši prirodni čistači (đubre od derivata nafte se ne može očistiti).
Ali, zlokobni naftno-hemijsko-farmaceutski kartel koji preko svojih izaslanika širom sveta kontroliše edukaciju i medije u mnogim zemljama, logično više voli da prodaje preparate za deratizaciju i dezinsekciju (koji imaju dvostruko “koristan” učinak jer toksikuju i ljude i životinje i stvaraju pacijente) nego da dozvoli postojanje ovih prirodnih uništitelja u ljudskom okruženju. Više vole da prodaju konzerviranu hranu za pse i mačke i prave od ovih korisnih životinje profitabilnu igračku. Isplativije je prodavati hemikalije za pseću eutanaciju, buvlje ogrlice, vakcine protiv besnila i sl. Eto, zašto se savremena satanistička civilizacija bavi uništavanjem uličnih pasa i mačaka, te njihovim genetskim uobličavanjem po estetskim merilima koja su prirodi potpuno strana i zato vrlo podložna bolestima za koje isti biznis takođe stvara medikamente (“lekove”). Medikamenti su u osnovi sintetički alkaloidi, napravljeni iz derivata nafte.
Danas se ulični psi masovno ubijaju, što stručno rade pseći “lekari” i to se naziva “čišćenjem ulica”. Veterinarski biznis počiva na istim principima kao i humani – lažna edukacija, lažni lekovi, lažno lečenje. Jedino je profit pravi.
Najprofitabilnije je ipak uništavanje mikroba, navodna prevencija u vidu vakcina i, naravno, tretman hroničnih degenerativnih bolesti.
Nemački lekar Matijas Rat koji je otvoreno ustao preko svoje “Rath Foundation” u borbu protiv ovog kartela kaže: ” Kroz čitav 20. vek se u čitavom svetu se išlo ka sistematskim zamenjivanjem prirodnih terapija, koje se nisu mogle patentirati, sa terapijama koje su mogle biti patentirane, pa su tako nastali sintetički profitabilni lekovi”.
(U srpskom jeziku, na žalost, za ovakve hemikalije koristi se neadekvatna reč – lek. Mnogo je prikladniji naziv droga, farmaceutik ili medikament. Medikament nije lek već sredstvo za ublažavanje simptoma).
“Oni su odgovorni za smrt stotina miliona ljudi koji i dalje umiru od kardiovaskularnih bolesti, raka i drugih bolesti koje bi mogle biti sprečene i odavno iskorenjene.
Ova prevremena smrt miliona ljudi nije rezultat slučajnosti niti nehata. To je sistematski organizovano voljom zbog interesa farmaceutske industrije i njenih investitora sa jedinim ciljem da što više prošire tržište za svoje medikamente, tržište koje vredi trilione dolara”, poručuje doktor Rat.

Uklanjanje simptoma nije lečenje
Ali, ono što u organizmu predstavlja opasnost nije prisustvo mikroba već nagomilavanje otpadnih produkata njihovog metabolizma. To su toksične materije koje ulaze u krv i cirkulišu po čitavom telu. Lekari danas lako izlaze na kraj sa mikrobima, lokalizuju ih i na njih se deluje antibioticima. Simptomi se tako ublaže, ali toksini njihovog metabolizma ostaju u krvi i ostalim tkivima.
“Rešio sam da ili napustim profesiju ili da nađem uzrok bolestima” zapisao je još početkom dvadesetog veka američki lekar Džon Tilden (1851- 1940), autor dve veoma zanimljive knjige “Toksemija” i “Konstipacija”.
Baš kao i Florans Najtingejl doktor Tilden je na osnovu svoje dugogodišnje lekarske prakse tvrdio da su mnoge zarazne bolesti jednostavno posledica nezdravih uslova života.
“Velike boginje se smatraju jednom od najzlokobnijih zaraznih bolesti i opšte je uverenje da se osoba izložena ovom virusu uvek razboli ukoliko nije zaštićena vakcinom. Ovo je jedno od najglupljih preterivanja koje se nalazi u medicinskoj literaturi. Moje iskustvo je da veoma malo ljudi zaradi velike boginje kada se njima izloži”, zapisao je Džon Tilden.
Identično je i iskustvo američkog doktora A.R. Kembela (1865 -1931) koji je radio kao lekar u Teksasu u vreme kada su tamo harale velike boginje. On je otkrio da se velike boginje prenose ujedom insekta nazvanog sobna stenica tj. Cimex Lectularius. Kembel je i dokazao da velike boginje nisu zarazna bolest koja se prenosi preko vazduha, već da se stenice legu u močvarnim područjima oko ljudskih naseobina i konstruisao je na tim mestima specijalna staništa za njihove prirodne neprijatelje – slepe miševe. I bolest je iskorenjena bez vakcinacije. Iako je tada bio nominovan za Nobelovu nagradu, Kembel je nikada nije dobio. Znate ko kontroliše Nobelovu nagradu? Naravno, naftno-farmaceutski kartel. I braća Nobel su bila među prvim naftašima.
Farmakobiznis koji proizvodi i prodaje vakcine protiv velikih boginja ostao bi bez velike zarade kada ne bi postojao paničan strah od velikih boginja i ostalih “teških zaraznih bolesti”. Zato je uterivanje straha od ove opake bolesti deo marketinške strategije. Preko 20 miliona vakcinisanih Jugoslovena 1971. samo je bio dobar biznis, kada je otkriven slučaj jednog Šiptara sa Kosova zaraženog velikim boginjama koji se upravo vratio sa hadžiluka u meki. Iako je putovao preko Iraka, zanimljivo je da se Iračani nisu vakcinisali. Jugoslavija je izabrana jer je Josip Broz imao autoritarnu vlast i za samo 48 sati izvršena je mobilizacija svih zdravstvenih službi i izvršena vakcinacija. A Kosovo je i danas rasadnik mnogih bolesti upravo zbog nehigijene stanovništva. I taj biznis je još 1930. godine predvideo Džon Tilden:
“Nema dileme da je adekvatna sanitacija gotovo uništila ovu bolest (velike boginje) i pre ili kasnije će je iskoreniti potpuno. Naravno, kada dođe vreme da se to utvrdi, reći će se da je to zbog vakcinacije”. Mnogi lekari danas su u ovo ubeđeni. Da nisu, bar ne bi vakcinisali sopstvenu decu.

Hronična enervacija
Sa nestankom simptoma, smatra se danas da je i bolest izlečena. Ali, stanje u kome ostaje organizam u dugom periodu Tilden je nazvao toksemijom. Ona traje hronično iscrpljuje organizam. Kada dođe do neke akutne upale ili procesa Tilden je to opisao kao krizom toksemije. Umesto da se tada leči čitav organizam, pogrešno edukovani lekari ponovo posežu za otklanjanjem akutnih simptoma.
“Bolest nastaja kada je eliminacija otpadnih produkata iz nekog razloga blokirana. Normalni celularni metabolizam stvara te otpadne produkte. Ono što zovemo bolešću je zapravo kriza toksemije kada telo čini dodatne napore da ukloni nataložene toksine koji su posledica pogrešnog načina života”, zapisao je Tilden.
Za to organizam troši dodatnu energiju koju ne može da nadoknadi, i to vodi do hroničnog energetskog iscrpljivanja organizma, odnosno enervacije.
“Uopšte hronično preterano korišćenje nervne energije dovodi do iscrpljivanja. Mnogo ljudi traći nervnu energiju, dok se umesto hrane kao energetskog izvora koriste stimulatori. Prejedanje čak predstavlja više od podsticaja i ono je potpuno kontraprioduktivno”.
“Strah i druge emocije, zajedno sa preteranim ponašanjem može se računati kao stimulišuća navika”.
“Bolesti se leče kada se otkloni uzrok. Uzroci bolesti su navike korišćenja stimulatora kao kafe, čokolade, alkohola, šećera i druge hrana koju koristimo da se stimulišemo i uzbudimo”.

Stimulatori organizmu ne daju energiju već kao droga vrše nervni podsticaj pa kao efekat imaju energetsko delovanje koje nam trenutno koristi, dok dugoročno ono predstavlja energetski odliv. Ne zaboravimo da hranu uzimamo da bi smo se snabdeli energijom, jer bez energije nema života. Proteini su, takođe stimulatori koji učestvuju i u izgradnji mase, ali su slab izvor energije. Videćemo kasnije zašto.
Ovome treba dodati i preterane fizičke aktivnosti, previše rada, emocija, ali i neproduktivan seks (pogađate li u čijem su vlasništvu mediji koji promovišu seks kao veoma zdrav?) – ima za posledicu iznurivanje.
Da li je onda bodi bilding ili redovan sportsko rekreativan život nakon napornog rada stvarno zdrav ili je i tu prste umešao isti kartel preko svojih medija, zaključite sami.
Jednostavno, kada je utrošak energije veći od unosa, čitav organizam mora da se tome prilagodi i počinje unutrašnja redukcija u potrošnji. Efekat svega ovoga jeda organizam troši više nervne energije nego šo je dobija i što hronično dovodi do iscrpljenosti i slabljenja imunog sistema. Evo kako ga je Tilden opisao nastanak kancera pre 70 godina: “To je udaljen kraj zapaljenskog procesa čiji približni početak može biti bilo koja iritacija. Na primer: ukoliko se održava loša ishrana, kisela ferentacija prvo iritira mukus membrane stomaka; iritacija postaje upala, potom ulceracija, potom zadebljanje i naslage, što na kraju uzrokuje kancer”.
“Kraj je degenaracija od nedostatka kiseonika i sa hranom u raspadanju, septički materijal ulazi u cirkulaciju postavljajući hroničnu septičko trovanje nazvano kancer kaheksija. Bolest je uobičajeno manifestovanje univerzalnog iznurivanja”.
Dr Tilden je još tada kritikovao parcijalan način lečenja mnogih bolesti:
“Organ koji pati od mnogih kriza toksemije je otkriven – to može biti ulcer stomaka, i onda se ulcer leči. To može biti žučni kamenac, onda se on izvadi, može biti fibroidni tumor u materici i on se odstrani.
Isto se može reći za druge efekte – medicinsko oružje je osloboditi se efekta izlečiti simptom.
Ovo je prihvaćeno u javnosti kao efikasan tretman bolesti. Ali to nije najgora greška. Hirurzi jednostavno nemaju ni najmanju ideju o tome šta je uzročnik efekta (simptoma) koji vešto uklanjaju”.
Hirurgija u onkologiji danas je najdrastučniji primer takvog “lečenja”. Odsecanjem tumora, za onkologe je posao završen. Remisija se smatra izlečenjem. Pojava novog tumora ili metastaze, nakon nekoliko godina je božija volja.
“Kijanje, kašljanje, iritacija, groznica itd, predstavljaju pokušaje tela da se očisti od toksičnih elemenata, i ponovo povrati ravnotežu. I to su obično dobre stvari i treba ih podsticati, a ne potiskivati”. Dr Tilden je za sve bolesti sugerisao vruće kupke, post, klistir i odmor.

Kako postajemo kiseli
Za protite (Bešamove mikrozime) ljudski organizam je medijum u kome će se oni grupisati i oblikovati u određene životne forme i u zavisnosti od kiselosti sredine.
“Ako bih ponovo živeo, posvetio bih se dokazivanju da mikrobi traže svoje prirodno stanište, obolelo tkivo – pre nego da su oni uzročnici obolevanja tkiva” zapisao je dr Rudolf Virchau.
Tako, ukoliko se neadekvatnom ishranom stvore uslovi za razvoj patogenih mikroba, oni će se sasvim komotno razvijati. Sve što je živo jede, a produkti njihovog metabolizma naći će se u našem telu. Nije li i rimski onkolog Simoncini otkrio da skori svi oboleli od kancera godinama nose u sebi gljivicu kandidu?
Posebno dobar ambijent za razvoj mikroba je kisela sredina. A ona se stvara upravo preteranim unošenjem proteina u organizam. Prehrambena industrija je zbog svog profita učinila da danas unosimo ogromne količine proteina.
Stanje u organizmu koje tako nastaje biolog i nutricionista doktor Robert Jang naziva latentnom “acidozom”. Ona je preduslov za nastanak skoro svih degenerativnih bolesti.
Normalan pH krvi je uvek 7.40 i to je neutralna vrednost. Kada je krv u pitanju ovo je konstanta. Samo malo odstupanje može dovesti do kome. Ali, pljuvačka i urin pokazuju promenjive vrednosti u zavisnosti od metabolizma. Za urin idealna neutralna vrednost je 6.8 a za pljuvačku 6.4. Sve ove promene imaju za cilj da održe konstantnu pH vrednost krvi (tkiva u tečnom stanju kako je definisao Antoan Bešam), pH (potencijal Hidrogena) meri se na skali od 1 do 14. Najnižu vrednost imaju jake kiseline koje nagrizaju metal i kosti.
Upravo ove jake kiseline se u organizmu stvaraju razlaganjem proteina. Slabe kiseline su one koje se nalaze u sirćetu ili limunu.
Kada se nađu u solociji, slabe kiseline se ne razlažu u potpunosti (ne jonizuju se) kao što je slučaj sa jakim kiselinama. Sirće zato ne pravi rupe na odeći i ne nagriza kosti i metal. Razlog je taj što se one ne razlože u potpunosti na kiselinu i delimično bazu, već ostaju delom soli koje nastaju kada se kombinuje jedan jedan molekul kiseline i molekul baze. One tako neutrališu jedna drugu, pa sirćetna i limunska kiselina, vinska kiselina i sve druge kiseline u voću ne ostaju kao kiseline u telu. Slabi kiseli deo iz voća se kombinuje sa vodom i pretvara se u ugljeničnu kiselinu, koja se onda razlaže na ugljen dioksid i vodu. U tom obliku se izlučuju iz organizma. Ugljen dioksid izdišemo, a vodu izbacujemo preko bubrega. Pošto voće sadrži u sebi minerale koji su bazni oni ostaju u organizmu da popune prazninu koja je ostala iza minerala koji su potrošeni u procesu neutralizacije ovih kiselina. Limun tako iako veoma kiseo, deluje na organizam alkalno.

 Suprotno se događa sa izbacivanjem jakih kiselina iz proteina. Kada se protein razloži u našem telu, razloži se na tri jake kiseline: sumpornu, azotnu i fosfrornu.
Ove tri kiseline su toliko jake da ne mogu da prođu kroz bubrege jer bi ih sagorele, a ne mogu da se razlože na ugljen dioksid i vodu. One zato moraju prethodno da se alkalizuju tako što za sebe vežu neki molekul baznog minerala iz organizma kako bi se konvertovale u neutralne soli i kao takve bezbedno prošle kroz bubrege.
Tako se sumporna kiselina uglavnom izlučuje kao so natrijuma, kalijuma, magnezijuma ili kalcijuma jer su to osnovni bazni minerali u telu i njih ima u izobilju. Sumpor u sumpornoj kiselini može da se kombinuje sa kalcijumom iz kostiju i izlučuje se kao kalcijum sulfat.
Ova so ne oštećuje bubrege kada prolazi koz njih, ali zato njeno formiranje kosti lišava kalcijuma. Proces razgradnje jakih kiselina tako neminovno lišava organizam minerala, pa sam organizam vremenom postaje kiseliji. Tako se termin latentna “acidoza” odnosi na ovaj fenomen ukupne mineralne deficitarnosti i pojačane kiselosti čitavog organizma.
Latentna “acidoza” nije ono što se u medicini naziva acidozom, jer se u ovom slučaju pH krvi ne menja.
“Biti deficitaran sa mineralima je isto kao i biti zakiseljen”, kaže dr Jang. Dakle, osteoporoza nije posledica starosti već demineralizacije organizma. Gubitak minerala vidimo kao starenje. Glavni razlog gubitka minerala iz organizma je prekomerno unošenje proteina koji se ne nalaze samo u mesu nego i u mleku. Organizmu jesu potrebni proteini, ali samo do 40 grama dnevno. Prosečni Amerikanac danas dnevno unosi preko brze hrane (burgera, hot dogova) i do 200 grama. Jedna jaka srpska pljeskavica ima i do 150 grama proteina.

Opasno mleko
Fenomen hiperproteinizacije nastaje i zbog svakodnevnog konzumiranja kravljeg mleka. Ovo mleko ima tri puta više proteina nego humano majčino mleko, naglašava dr Jang.
Velike količine proteina iz mleka se konvertuju u kiseline i ove kiseline raskvase više kalcijuma u kostima nego što ih organizam unese sa mlekom.
Lako je izmeriti količinu kalcijuma koja se na ovaj način unese u organizam i količinu koja se “iznese” kroz urin i digestivni sistem, kaže Jang.
Tako je kravlje mleko, po Jangu, glavni uzročnik osteoporoze.
Po njemu apsolutna je laž da mleko gradi jake kosti. Ovome treba dodati i činjenicu da se 50 odsto kalcijuma iz pasterizovanog mleka ne absorbuje jer su u njemu prethodno ubijeni svi enzimi. Da apsurd bude veći, pasterizacija ne ubija baš sve bakterije, jer se prenosi salmonela. Svaki seljak zna ukoliko se tele hrani pasterizovanim mlekom da će ono za nekoliko meseci uginuti. Ogroman procenat ljudi je i alergičan na mleko, ali industrija mleka je profitabilna i ona će učiniti sve da preko korumpiranih “uglednih” lekara i medija koje kontroliše promoviše pijenje mleka kao zdravo za decu i odrasle, posebno stare ljude koji pate krtih kostiju. Dodajmo još i to da se minerali mogu uneti u organizam samo kada su u koloidnom obliku. Kupovni minerali neorganskog porekla se u organizmu ne absorbuju.

Prevara nazvana povišeni holesterol
Ove činjenice nisu nepoznate, pa je još 1977. američki senator Džordž Mek Govern predstavio listu korisne hrane za Amerikance. Na vrhu liste se nalazila preporuka da se smanji konzumacija proteina. Godinu dana kasnije ovo je uklonjeno iz kongresnih beleški i industrija mleka i mesa zamenila je to strahom od previše holesterola. I ovde je skovana nova prevara. Iako je holesterol prirodan sastojak krvi neophodan za rad nekih hormona i izgradnju ćelijske opne, izmišljena je priča da pojačan nivo holesterola izaziva taloženje masnih kiselina na unutrašnjim zidovima krvnih sudova. Da , masti se talože, ali ne zbog viška holesterola u krvi, već da zakrpe pukotine u ćelijskom endodermu krvnih sudova koje nastaju usled nedostatka vitamina C. Ovaj vitamin se ne proizvodi u ljudskom organizmu, a neophodan je u procesu ćelijskog metabolizma. A da bi se vitamini transportovali moraju imati dovoljno minerala. Kako je sve povezano! Tako se pukotine koje nastaju u ćelijskom endodermu krvnih sudova i popunjavaju onim čega ima u krvi, a to su lipidi. Kada su ove pukotine suviše velike i kada probiju krvne sudove nastaje poznata bolest od koje su patili mornari – skorbut.
Proteini su pored svega navedenog i negativan izvor energije, jer su zapravo jaki energetski stimulatori. Mada protein može doneti četiri kilokalorije na gram telesne mase, njegov efekat je u suštini stimulativan. Pored lekova, farmaceutskih ili drugih, protein je najstimulativnija stvar koju konzumiramo, naglašava dr Jang. Kafa , na primer, učiniće da budete u energetskom podsticaju oko jedan sat, biftek podstiče organizam za pet sati aktivnosti. Ali, ukupno gledano za razlaganje proteina i eliminaciju produkata proteina potroši se više energije nego što se u telo na taj način unese, pa je dugoročno energetski bilans negativan. Ovakav način ishrane u dugom periodu dovodi do enervacije.
Na osnovu ovoga sastavljena je poznata “visokoproteinska redukciona dijeta”. Tako možete izgubiti na težini ishranom sa puno proteina, ali vam niko neće reći kakve su dugoročne posledice ovakve dijete.

      Ivona Živković