Paster – plagijator i prevarant

Kako je došlo do toga da savremena medicina danas ne leči nijednu hroničnu degenerativnu bolest, pa su milioni ljudi širom sveta upućeni da do kraja života zavise od lekova? Da li čitava medicina počiva na pogrešnim biološkim osnovama…

Još 1923. godine objavljena je knjiga “Bešam ili Paster: Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije” (BÉCHAMP OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE HISTORY OF BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da bi se istom temom pozabavila knjiga objavljena 1942. “Paster: plagijator, prevarant, teorija mikroba razneta” (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR THE GERM THEORY EXPLODED). Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene.  I danas se o njima veoma malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj.
Obe knjige razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio ugledni  profesor medicine i biohemičar Antoan Bešam (1816-1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike.
Iz ovog naučnog sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji je tada bio društveno uticajniji, mada u medicinskim krugovima nije imao ugled. Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i moćnom biznisu koji je razvila industrija vina i piva i koja koristi proces fermentacije, a što je Paster istraživao za njihove potrebe.
Iako je sam Paster na samrtničkoj postelji priznao da je pogrešio u pogledu svoje teorije o mikrobima, na postulatima njegovih otkrića i zasnovana je moderna biološka teorija na kojoj počiva i čitava savremena medicina.
Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze  u tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške degenerativne promene.
Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu razviti.
Robert Koh (1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje sve ove mikroorganizme koji izazivaju bolesti i da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako uvek u istom obliku  i prenose se sa jednog organizma na drugi, sa životinje na čoveka.
Pasterovi naučni postulati se i danas primenjuju u medicinskoj dijagnostici i nauci. To znači:
1. nađe se životinja ili čovek sa određenom bolešću
2. izoluje se iz tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi
3. on se ubaci  u telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se i ona razboli zaključi se da i ova životinja ima isti patogen kao i originalna.
I to je bio dokaz (i danas je) kako nastaju bolesti.
Simptom manje ili simptom više stavlja se u niz simptoma karakterističnih za taj mikrob. Savremena medicinska dijagnostika je tako postala prava enigmatika. Mnogo puta isti simptom označava različite bolesti, a ista bolest može da se ispolji i sa različitim simptomima – po principu može da bude , ali ne mora da znači. Studenti medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje: simptom-uzrok-bolest-terapija, pri čemu mnogi vremenom potpuno izgube smisao da razmišljaju svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom medicinskom naukom nešto u temelju nije u redu predstavljalo bi pravu jeres.
Tako su Paster i Koh postavili temelje monomorfizma, a savremena medicinska nauka je  napravila čitavu paletu antibiotika za određene patogene klice.
Zahvaljujući “genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se vešto, putem jednog falsifikata, dočepao članstva u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i diplome lekara, Edvardu Dženeru, došlo se na ideju da se virusima stane na put vakcinacijom tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što virus dospe u organizam. Farmaceutska industrija je bila oduševljena idejom i napravljene su vakcine (sa umrtvljenim virusima) za sve  poznate bolesti. Do 1950. praktično su svi poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa jedne strane stvoren je profitabilan biznis sa vakcinama , a sa druge u “civilizovanom društvu” više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere, difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd.
Današnji lekari veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući savremenoj medicini, antibioticima i posebno vakcinama iskorenjen ogroman broj  infektivnih bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u stanju da objasne odakle dolaze novi smrtonosni virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest,  ptičiji grip, tuberkuloza otporna na antibiotike i sl.
Da misterija bude veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se potpuno nove bolesti za koje  se, takođe, ne zna kako nastaju. A pojavljuju se u tako velikom broju, upravo u “civilizovanom društvu”,  da su poprimile epidemijske razmere. To su: hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes, rak, Alchajmerova bolest, multipla-skleroza, autizam, šizofrenije…

Za mnoge od ovih bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao, na primer, stomačni ulceri ili bolesti srca.
Na osnovu kataloga hroničnih bolesti za koje se sumnja da su uzrokovane “infekcijom”  bakterijama,  Dejvid A. Relman sa Stanford Univerziteta u SAD, sada tu uključuje i različite oblike upale creva, sarkoidozu, Vegenerovu granulomatozu, primarnu žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus, dijabetes melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike srčane arterioskleroze, Alchajmerovu bolest, mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu paralizu,  policistične bolesti jajnika i možda i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je daleko veća.
Nedavno je otkriveno da je arterioskleroza takođe bakterijski proces, mada zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su pokazali da su u njima u čak 99 procenata nalazi bakterija klamidija pneumonije, odnosno bakterija iz  bakterijuma  koji je uzročnik pneumonije i bronhitisa. Otkriveni bacil je srodan sa chlamydia trachomitis, koja je uzročnik trahoma, vodeće bolesti slepila u Trećem svetu. Multipla-skleroza je tako vezana za humani herpes virus 6, agent Roseola infantum, mada niko ne tvrdi da od toga ona i nastaje.
Ali, kod svih pomenutih bolesti virusi i bakterije su pronađeni. Odakle oni dolaze?  Iz zemlje? Iz atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara sam organizam?

Monomorfizam i pleomorfizam

Za razliku od Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi dolaze iz samih živih bića, iz tkiva posebno krvi (tkiva u tečnom stanju) i da su pleomorfni što znači da menjaju oblik (pleo = promena, a morphe = oblik), u zavisnosti od promene stanja u sredini u kojoj se nalaze (pH vrednost, količine kiseonika, toksina, slobodnih radikala itd). Bešam je tako prvi postavio teoriju pleomorfizma.
Tako po doktoru Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u gljivice i nazad. Kada se razvijaju u laboratorijskim uslovima pod tačno određenim uslovima, streptokoke su uvek streptokoke, ali ako se promeni pH vrednost medijuma gde rastu taj strep bacil će se promeniti u neki drugi mikrob.
U školi se, međutim,  uzgajaju bakterije na uvek istoj podlozi. Na primer svi “strep” organizmi u laboratorijama bolnica uzgajaju se na  podlozi od sterilne humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta algi koja se u ovu svrhu koristi). Ako su uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek specifičnom pH (7,6-7,8) i pri određenoj temperaturi  svi mikroorganizmi rastu na isti način, sve streptokokne bakterije su u obliku lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi promenili i bacili bi promenili oblik.
Pleomorfizam znači da je telo domaćina aktivan učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima, suprotno do onoga što su tvrdili Koh i Paster, koji su verovali da je organizam sterilan i da je samo pasivna žrtva delovanja mikroba.
“Za razliku od pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u stanju da objasni. Otpor bakterija prema nekim antibioticima postaje sve veći. Bakterija ne mutira u formu koja je otporna na antibiotik, ona se zapravo menja, razvija drugačije, menja oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa retko, pleomorfizam se događa stalno”.
Drugi je problem što zagovornici monomorfizma nisu u stanju da naprave  adekvatnu klasifikaciju mikroorganizama – na adekvatne familije, rodove, vrste i da naprave vezu među njima.

Protit

Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku  Anton Liuvenhok (tvorac  prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”.  Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle osim da su nastale u samoj vodi.
Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj fenomen.
Protiti (somatide) se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života.  Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se i dalje toga pridržava.
Razlog zašto mnogi biolozi ni danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba da vide. Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića.
Kada se premaz krvi ostavi na ploči dan ili dva, mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menjaju i razgrađuju u patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu,  one se ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica.

“Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa) zmije koja jede svoj rep- drevni simbol večitog života.
Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt.Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida).
U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da  postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj planeti  i da se u njoj nalazi sav genetički materijal “Genom” koji čini  samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog  opšteg “Genoma” nastaju svi mikrorganizmi na planeti.
Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao
Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se mnogo razlikovalo od Francuza.
Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita,  tako da se on u svojoj  kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi ,  preobraća u gljivicu mucor racemosis. Polazeći od originalnog protita do gljivične forme, manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući. Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve organske materije se dezintegrišu  natrag u protit odakle su u nastale. I to je novi početak života. Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA.  Ona živi večno.
Dilema o tome šta je prvo nastalo – kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena.

Fermentacija

Veliki deo radova Bešama odnosi se na proces fermentacije. Luj Paster je, kako se iznosi i navedenim knjigama, veliki deo naučnog rada Bešama plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju o protitima je na sve moguće načine diskreditovao.
Šta je fermentacija? To je primitivnija forma hranjenja, nakon koje sledi truljenje.
U živom i zdravom organizmu uloga protita je da budu  fiziološki i hemijski agenti (posrednici)  transformacija koje se odigravaju za vreme procesa ishrane (razmene materija). Kod bolesnog stanja oni postaju  agenti fermentacije, a kod prestanka života organizma oni su agenti  truljenja (potpune razgradnje)
Sve ovo su načini ishrane i to je  priroda Života. Tako se protit pretvara po potrebi u viruse, bakterije ili gljivice, fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili truli jaja. (Po Pasteru to rade mikroorganizmi iz vazduha).
Krečnjak je sastavljen od protita bakterija koje su obeležile neku geološku epohu i taj materijal će zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi da se hrani).
Mumije u Egiptu takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom počinju fermentaciju. Oni jednostavno tako nastavljaju život nakon nekoliko hiljada godina.
Nakon što vulkanska lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi lišajevi nastaju nakon što protiti uništene flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako se nastavlja život.
“Nakon laganog raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji je uginuo pre više od 50 000  godina (po procenama naučnika)  pokazali su spontano da su živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru.”
Ruski istraživači su čak dokazali  1926. da su protiti izlovani iz petroleuma pokazali   kompletnu sposobnost za život i počeli fermentaciju šećera.
Protiti se ne uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni celzijusovih niti u sumpornoj kiselini. Postoje čak i tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u jednom ekeperimentu u Nemačkoj.
Ukoliko su tačne naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz magme (a ne od fosilnih ostataka), to znači da su protiti i u magmi i da ih praktično ima svuda oko nas. Njihova koncentracija u atmosferi po istraživanjima nekih naučnika (Dr Vilijam Donald Hamilton ili Berent Kristner) čak dovodi do vremenskih promena , kiše ili snega. To se događa navodno kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na zemlju. Hamilton i Kristner doduše nisu pominjali protite, već bakterije za koje je verovao da postoje u atmosferi, jer je na više lokacija u Francuskoj, Americi i Antarktiku i u ledu otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem snegu.

Mikrorganizmi su posledica a ne uzrok bolesti

Kako nastaju mikroorganizmi?
Po Bešamovoj teoriji protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti koliko je organizam toksikovan zbog kiselosti sredine okupljaju zakačinju međusobno i počinju kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi čiste okolinu, odnosno kiseli  medijum.
Kako razvijaju svoje posebne forme – viruse, bakterije one vrše sopstveni metabolizam i počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma – kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne telesne tečnosti. Ove toksični otpadni produkti uzrok su zapaljenja  i podržavaju dalji rast ovih mikroorganizama odnosno njihovo razmnožavanje stvarajući za njih pogodnu sredinu. Tako nije mikroorganizam to što nas čini bolesnim već produkti njegovog metabolizma. Na određenom stadijumu njihov razvoj je potpuno patogen (izaziva bolest) i parazitski.
Tako su mikrorganizmi posledica, a ne uzrok bolesti.

Ovo se pominje čak i u jednom savremenom medicinskom udžbeniku: “Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide izvan ćelije) promenjena , tako da sadrži previše ili premalo te supstance (misli se na nutrijenate) ćelije postaju bolesne i ponašaju se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru” (Jacob, S. & Francone, C. Elements of Anatomy and Physiology.)
“U stvarnosti, nije bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo da su to hemijski sastojci tih mikroorganizama podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo proizvode bolest” (Godišnji izveštaj članova Upravnog Odbora  Smitsonijan instituta, 1944., u vezi analize rada Rajfovog mikroskopa i njegovog otkrića.)
Dr J.H. Tilden je još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj između ostalog navodi:
“Bolesti nastaju kada eliminacija otpadnih produkata metabolizma postane blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara otpadne produkte. Ono što nazivamo bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada telo pokušava da ukloni toksine koji su se negde ugradili zbog pogrešnog načina života ili ishrane.”
Ali, protiti se mogu razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u ćelije organizma koje mogu pomoći regeneraciju tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti  odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u vreme Bešama, gajene su na medijumu sastavljenom od asparagusa i agara.
Francuski bakteriolog Gaston Nesen je i  opisao čitav ciklus somatida (protita) uzimajući da su sve bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita). On je pokazao i opisao svaki stupanj kao i povratni proces kada se bakterija preoblikuje natrag u somatid i na taj način došao do onoga  što je bio cilj – da se otkrije životni ciklus bakterije.
Ukoliko je Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće izučavati nova biologija koja bi se zasnivala na sledećim postulatima:
1.         Krv nije sterilna.
2.         Ćelija nije najmanja jedinica života.
3.         Mikrobi dolaze iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva kako bi razgradili to tkivo kada više nisu u stanju da žive u njemu i održavaju tako sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se našli.
Lečenje antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i vakcinacija (vaca, vaccina = krava, kravlji) jednostavno nemaju nikakvog smisla.
Jedini koji od Pasterove teorije ima korist je farmaceutski kartel koji je od ljudskog organizma napravio najprofitabilnije tržište.

Ivona Živković