Preko kretenizacije muzike, do droge, alkohola, agresivnosti, satanizma i homoseksualnosti…

Dok je pre samo 50 godina popularnu muziku činila lako pevljiva melodija koja se mogla i zviždati, današnji popularni hitovi bez tekstualnog refrena su neprepoznatljivi. Idolomanija, narkomanija i kult kretenizma postali su vremenom sastavni deo popularne muzike. Da li se to slučajno?

Gruba podela muzike na istočnjačku, koja obiluje veselim živopisnim ili tugaljivim pevljivim melodijama i zapadnjačku koja je ozbiljna, napeta, često mistična, vekovima je uočljiva. Baš kao što je uočljiva podela na popularnu muziku za narod i ozbiljnu za gospodu. Izgleda kao da je narod i na istoku i na zapadu oduvek bio skloniji ovom istočnjačkom veselijem stilu, ali anglo-saksonska gospoda je držala do ozbiljnosti i mističnosti. Ili im je neko to nametao. Tako je muzika primerena sahranama ili vojnim trijumfima sve više postajala zapadnjačka. I to je ostalo i danas. Istok sladunjavo peva i igra radujući se suncu i životu, a zapad glorifikuje svoju moć i veličinu.

Ustvari, ovu napetost, tmurnost i mitsicizam su u muziku vekovima unosili katolički ideolozi upravo u nameri da preko muzike deluju na narodne mase držeći ih u strahu i poniznosti, a lokalne vladare u slavoljublju.

Globalistički obrazac

Ako slušate danas veoma popularnu englesku pevačicu Saru Brajtman uočićete njen nategnut glas izuzetno visoke frekvencije koji vas ni jednog trenutka neće ni opustiti ni zabaviti, već će vas održavati u stalnoj napetosti i divljenju. Nekome je njen glas možda i neprijatan. Iako peva na više jezika, popularna Sara Brajtman najradije peva na engleskom, pa zbog grubosti ovog jezika sve dobija još napregnutiji ton. Slično je i sa drugom trenutno veoma popularnom škotskom pevačicom Suzan Bojl.

Zanimljivo je da je Brajtman kao mesto gde će održati koncert pre nekoliko godina izabrala (ona ili menadžeri) katedralu Svetog Stefana u Beču. Publika je tako u hladnoj katedrali sedela u kaputima (kao mučenici) baš kao i članovi velikog simfonijskog orkestra ojačani električnim gitarama i bubnjevima, a Sara Brajtman u crvenoj haljini okružena tamom i uz stotinu sveća praktično simbolizovala satanističku misu. Sve je na ovom koncertu delovalo tako kao da se čitava predstava odigrava u ledenom grobu, pred ledenim licima publike osvetljene plavim svetlima. Čitav događaj se može videti na Youtube. Potpuni kontrast ovoj anglo-saksonskoj utegnutosti su veoma posećeni koncerti popularnog američkog kompozitora grčkog porekla, Janija, koji prosto odišu vizantijskim i istočnjačkim melosom. Čak većina muzičara koji sviraju njegovu muziku su virtouzi iz Kine, Japana, Jermenije, Latinske Amerike, Rusije, Meksika i savršeno se uklapaju…Globalizam u najpozitivnijem smislu.

Ali, pojava rokenrola i brojnih muzičkih podvrsta koje je ovaj muzički žanr iznedrio potpuno je obrisali ovaj vekovni muzički jaz unevši u svet popularne muzike uniformni i veoma napadni rok obrazac.

Mnogi rok kritičari su zato naivno smatrali da rok upravo svojom uniformnošću ( a zapravo skučenošću muzičkog izraza koji je toliko pojednostavljen da ga svako može i svirati i pevati) povezuje svet u pozitivnom smislu. Naravno pošli su od ideje koju su upravo kapitalisti nametali, a to je da narodi širom sveta imaju potrebu da se u svakom smislu povezuju i da liče jedni drugima. Zaboravili su da Priroda nije tako stvorila ljudski rod i da se ljudi u podnebljima razlikuju. Ali, zakoni tržišta su nalagali da svi budu potrošači, pa je i tržište muzike moralo da bude takvo – isto. Tako su generacije mladih godinama stasavale isključivo na ovom globalističkom nazovi muzičkiom obrascu.

Afrički ritam, koji nikada nije bio primeran evropskoj muzici, u rok se uselio kao neizbežan element. Tako sa udaranjem u bubanj u rok je ušla agresivnost. Ovo rok bubnjanje često je nalik udarcima čekića. I na ovaj “čekić” su se uši slušalaca popularne rok muzike vremenom toliko navikle, da im nedostatak bubnjeva predstavlja potpuno drugačiji muzički doživljaj. Kako je moglo biti svetski hit nešto što nije rokenrol i nije na engleskom?

A 1989. godine, čitav svet je “poludeo” zbog brazilskog muzičkog hita nazvanog “Lambada”, izvesne grupe Kaoma. Skoro 43 miliona posetilaca na Youtube odgledalo danas je ovaj stari muzički hit na portugalskom. Ova muzika na veoma čudesan način uobličave kristale vode u našem organizmu tako da se energija iz ljudskog tela sa ovom muzikom tako harmonizuje da ona neodoljivo deluje na slušaoce. Potpuno drugačije od roka koji godinama veoma sistematski morali da promovišu najuticajniji svetski mediji.

Zašto je rok nastao u Americi?

Raspevanost Istoka i tmurnost, utegnutost i mistika Zapada, kao život i smrt, našli su se u istoj društvenoj zajednici stvorenoj otkrićem Novog Sveta. Latinski, grčki, ruski melos trebalo je da ostvari suživot sa irskim, engleskim, germanskim i romanskim narodima. U sve to je uveden i afrički udarački ritual. I dok su crnci bili getoizirani i razvijali sopstvenu muziku, belci su se našli pod uticajem živopisne i raspevane mediteranske kulture. Ova muzika i igra bile su upravo okretanje i ljuljanje, ali bez agresivnog bubnjanja.

Popularne muzičke zvezde poput Renata Karosonea poznatog po pesmi “Mi ne govoriti amerikano” (We no speak americano), Luisa Prime, Rite Hejvort i kasnije dolazak italijanske lepotice Sofije Loren, počele su da ostvaruju dominantan kulturni uticaj mediteranskog duha u SAD. Izlaskom iz Drugog svetskog rata SAD su kao zemlja pobednica počele da dobijaju obrise imperije. Igralo se i pevalo i zabavljalo i čitavu zemlju je zahvatio jedan renesansni duh. Neki kritičari zato kažu da je u osnovi rokenrola drevna ritualna muzika u čast boga vina i pijanstva Bahusa (bahanalije). Grci su ga zvali Dionizos. Život u Americi se više nije odvijao po krutim anglo-saksonskim običajima (koje su uveli doseljenici) sa ostrva i nekome se to nije dopalo. Ideolozi iz katoličke crkve su verovali da se narod uvek mora držati u velikom strahu u napetosti i to su vekovima sprovodili nad svojim stadom. A Novi Svet je bio njihovo otkriće i težili su da to zadrže.

Kada je španska armada koja im je bila glavna imperijalna perjanica za krstaške ratove krajem 16. veka poražena od tada moćne engleske mornarice, vlastelinski trgovački kartel iz Venecije i njihovi politički stratezi iz katoličke crkve odlučili su da njihova sledeća velika osvajačka imperija bude Velika Britanije. I zlato i svoj uticaj su krišom počeli da sele u London. Englezi, Škoti i Irci su upregnuti kao kolonijalna vojska za ratove velike imperije koja će po čitavom svetu pljačkati dok će jezuiti širiti intrige i religijski mrak poznat kao satanizam. Naravno, sve u odori hrišćanske crkve. I SAD su tako od početka stvorene kao vojna ispostava Rimokatoličke crkve i Velike Britanije koja će krišom ubirati i porez. Amerikancima je podmetnuta “demokratija” i “sloboda” za sve dovedene robove i crne i bele. Stega koja je ove “oslobođene” robove u trebala da održava u potčinjenosti morala je biti nevidljiva.

Zato je ovo društvo nakon učešća u dva svetska rata (krstaška rata za interes vlastele iz Londona u koje je Amerika bila perfidno uvučena i koje je uspešno odradila), moralo da bude ustrojeno kao radno koja će živeti u ritmu mašine. A taj ritam će davati nova popularna muzika sa rokenrol “čekićem”. Raspevani orijentalni, mediteranski, grčki i vizantijski duh su morali zato da budu ukroćeni. I na tome je počelo da se radi početkom pedesetih godina prošlog veka. I moralni puritanizam je morao da bude iskorenjen tako što bi se masama predočile falsifikovane hrišćanske i moralne vrednosti, iz kojih je provirivao satanizam. Samo sa takvim satanističkim duhom SAD su mogle da budu kolonijalna pešadija, kolonijalna mornarica, kolonijalni bombaši iz vazduha koji će besomično ići u ratove gde kod to kapitalističkom interesu bude odgovaralo. Ono što ih je vodilo u pohode hiljadama kilometara daleko od kuće bio je novac- satanistički kult broj jedan.

Potrebna je bila efikasna agresivna armada “humanitarnih” i do zuba naoružanih “pravednika” koji će deliti svetsku pravdu i uvoditi “mir”. Oni ne mogu biti obična uniformisana vojska, već moderna mašina u uniformi prihvatljive kulture, jezika (mada rogobatnog) i sa načinom života i novcem koji će rado biti viđen u porobljenim kolonijama.Tako je zahvaljujući rok muzici kao opštoj svetskoj masovnoj kulturi, odvajanje od svih nacionalnih i etničkih duhovnih karakteristika kod naroda širom sveta postalo bezbolno. Slušati danas srpsku narodnu muziku kod mladih više nije prihvatljivo. Važno je biti moderan biti svetski, a to znači slušati rokenrol i govoriti engleski. Ovaj američki rokenrol danas nema nikavih dodirnih tačaka sa mediteranskim ljuljanjem i uvijanjem, već predstavlja vrlo agresivan zvuk koji razorno deluje na bioenergetski sklad u organizmu. Tako je i legendarna napolitanska pesma “We no speak americano” obrađena uz dodatak “čekića” i kao takva je i dalje popularna širom sveta.

Prisli, bitlsi i masovna histerija vojni eksperiment?

Već 31. avgusta 1957. „histerična gomila američkih tinejdžera gazila je ljude” , uključujuči i kanadskog reportera Džona Kirkvuda koji je u svom izveštaju tada napisao:

„..Izgledalo mi je kao da gledam vojsku dementnih koja je navalila u bojno polje kada su se pomamni tinejdžeri obrušili na livadu. Elvis (Prisli) i njegova muzika bili su samo mali deo u ovom vrtoglavom cirkusu. Veliki šou su napravili u stvari vankuverski tinejdžeri koji su se transformisali u zgrčene, frenetične idiote ushićene divljačkom (ritualnom) muzikom iz džungle. Ogročeni i sluđeni deo problematičnih tinejdžera pretvorio je Elvisov celovečernji nastup na Imperijalnom stadionu u najodvratniju predstavu masovne histerije i ludila koji je ovaj grad ikada video… Pukovnik Parker je sigurno uživao čitajuću ujutru izveštaj o neredima koji su izbili”.

Pomenuti pukovnik Tom Parker je bio Elvisov menadžer, koji je bio osumnjičen da se kao evropski emigrant priključio američkoj vojsci.

Da pomenemo i da je veliki broj rok zvezda bio neposredno ili preko svojih roditelja povezan sa vojskom SAD. Tako su oficirska deca Džim Morison, Frenk Zapa, Džon Filips zvani “Papa” iz “Mamas end Papas”, Stefan Stils iz grupe “Buffalo Springfield” i kasnije “Crosby, Stills, Nash and Young”, Dejvid Krozbi iz grupe “The Byrds” i kasnije “Crosby, Stills, Nash and Young”. Oficirsko dete je i Majkl Džefri, menadžer Džimija Hendriksa, dok je i Hendriksov otac bio u vojsci kada se on navodno rodio. Oficir britanske vojske je bio i otac Nila Aspinala bliskog saradnika Bitlsa, a i kanadska autorka Džoni Mičel ima oca oficira kanadske vojske. Ali, neka ovo bude slučajnost.

Tom Parker prekinuo svoj menadžerski ugovor sa tada popularnom TV serijom “Hank Show” da bi isključivo kontrolisao Elvisovu karijeru. On je napravio Elvisu ugovor sa RCA (Radio Corporation of America) i radio pod imenom pukovnik Tom Parker iako je njegovo pravo ime bilo Andreas Cornelis van Kuijk. Kapetan Parker je bio njegov vojni zapovednik dok je ilegalno bio u vojsci, a sam sebi je dodelio čin pukovnika.

Ako je čitav projekat “Elvis Prisli” bio vojni eksperiment kako bi se izazvala masovna histerija, Parker je mogao da bude zadovoljan zbog uspešno obavljenog zadatka. Bio je to početak velike epohe masovne kontrole emocija i zaglupljivanja bezvrednim idolima koju je doneo rokenrol milionima mladih ljudi, uključujući i autora ovog teksta. Rok je ubrzo počeo da promoviše narkomaniju, a tržište narkoticima, poznato je, glavni je izvor prihoda tajnih službi. Zato je ilegalno. Prisli je reklamirao i vojsku i stacioniranje američkih vojnika u Evropi tako što je vojsku služio u poraženoj i okupiranoj Nemačkoj. I Parkeru su tu očito pomogli RCA i američka vojska koja je kontrolisala proizvodnju audio opreme.

Američka vojska kontroliše industriju audio opreme, a Rokfeleri televiziju

Još za vreme Drugog svetskog rata, tvrdi Leonard Horovic, američka mornarica je stavila pod svoju kontrolu sve proizvođače radio opreme i kasnije je sve ovo prešlo pod kontrolu porodice Rokfeler (poslovne ispostave bankarskog kartela iz Londona) odnosno kompanijama iz njihove mreže koje deluju kao da su samostalne.

Ovaj privatno- državni i komercijalno-vojni poslovni kartel formiran je još nakon Prvog svetskog rata i uključivao je pored RCA i General Electric, United Fruit, Westinghouse Electric Corporation i AT&T. Ovaj kartel je postavio temelj za čistu monopolističku i fašističku kontrolu nad energetskom industrijom, uključujući tu i robovsku bio energiju. Da podsetimo da ovu robovsku energiju kao zdravu (ili bolesnu) radnu snagu kontroliše delom isti sindikat Rokfeler kontrolom zdravstva i farmakobiznisa (o čemu smo ranije pisali).

Rezultat je bio razvoj National Broadcasting Company (NBC) i vlada je tako stvorila monopol u radio i televizijskom biznisu sa telekomunikacionom kompanijom. Cilj je bio da se preko Rokfelera i njihovih kompanija koordiniše kartelski britansko- američki, odnosno anglo-saksonski interes nad čitavim radio i televizijskim programom. Moć radija i televizije u mentalnoj manipulaciji masama je poznat.

Rok muzika i uopšte anglo-saksonska popularna kultura jednostavno ne bi bile dostupne milionima ljudi širom sveta da ih ovaj kartel nije nametnuo. Reći da je rok muzika nastala spontano, možda i jeste tačno, ali da je masovno prihvaćena čista je laž. Gruba anglo-američka rok kultura i nemuzikalan engleski jezik su perfidno usmeravani i modelirani kao kultura sa hipnotičkim dejstvom i razornim efektom na bioenergetski sklad u svakom živom organizmu. Mediji su tako primenili vojnu psihološku nauku. I danas vojska kontroliše praktično sve najveće svetske medije. Kao i RTS, tobožnji “javni servis evropske Srbije”, oko čijeg se finansiranja najviše brine “međunarodna zajednica” i njena agentura uticaja OEBS.

Tobožnje “tržišno” takmičenje za gledaoce u SAD između NBC i CBC je bilo samo iluzija za javnost. Kako navodi Horovic, američki kongres je 1974 istraživao udeo Rokfelerove “Chase Manhetn Bank” u CBS-u i NBC-u koji je tada iznosio do 14 posto u prvoj i 4,4 posto u drugoj grupaciji preko NBC-ijeve matične kompanije RCA.

Tako je Kongres otkrio da Chase Manhattan Bank drži udeo u 28 kompanija koje se bave prikazivanjem radio i TV programa, a po podacima koji su bazirani prvenstveno na emitovanju muzičkih dela. Nakon ovog otkrića, pomenuta banka je dobila još i 6,7 posto od ABC-a. Rokfelerova banka je zvanično zahtevala samo pet posto vlasništva kako bi imala navodno dovoljno uticaja nad programom. Ali, je zato preko povezanih kompanija ostvarivala dominantan uticaj i praktično sprovodila vojno-psihološke operacije ne samo nad američkom populacijom već i širom sveta. Rok je tako ušao u Rusiju, Ukrajnu, Kinu, Italiju itd.

Satanizacija i kretenizacija rokenrola

Rok idoli su takođe imali svoje idole i inspiratore (muze) za muziku, i verovali ili ne, njihov izabranik je često bio engleski okultista, slobodni zidar i učitelj satanističke filozofije, Alister Krouli. Tako se u rok uselio đavo, mrak, seks, misticizam, neizbežna narkomanija i smrt. Krouli je bio idol gitaristi Led Cepelina, Džimiju Pejdžu, Stingu, Bitlsima (on je i na koricama njihovog legendarnog albuma „Sgt. Peper…) Rolingstonsima, Iglsima, Ozi Ozbornu, Dejvidu Bouviju, Dorsima itd.

Izvesni Gavin Badli, Kroulijev učenik i upravitelj Satanističke Crkve Velike Britanije izdao je i knjigu “Uzdizanje Lucifera: Greh, obožavanje đavola i rokenrol” (Lucifer Rising: Sin, Devil Worship, and Rock’n’Roll).

Narkomani kao idoli i veliki muzičari

Medijski promoteri rokenrola su tako od narkomana poput Hendriksa i Dženis Džopin i Džima Morisona napravili idole milionima mladih. Umreti mlad i na vrhuncu slave je postalo kult. Sviranje (ili drndanje) i onda razbijanje električne gitare gde svaki trzaj na žici mora pod strujnim naponom dugo da treperi, baš kao što je Hendriksu od heroina u mozgu sve treperilo, postalo je velika rok umetnost. Hendriks je promovisan kao virtouz na gitari (!)

I Dženis Džoplin je mučenica razarala sopstvene glasne žice u heroinskoj egzaltiranosti, sve dok nije ostajala bez glasa i konačno i bez života. I ovo mučeničko i promuklo dranje je proglašeno vrhunskim rok vokalom. Ali, ako malo protrljamo oči i pročačkamo uši, niti je Hendriks umeo da svira, niti Džoplin da peva. Važno je bilo masovnu rok kulturu za mlade povezati sa falš vrednostima i falš muzikom. I sumanuti depresivni stihovi Džima Morisona, dezorijentisanog psihodelika, postali su „velika rok poezija”(!)

Rok zvezde nisu pevale o životu i ljubavi, već o seksu, narkomaniji i smrti. I to je bila ideja satanističkih kolonizatora: naučite da uživate u lošem životu, u svom nezadovoljstvu i patnji. Morate prihvatiti da je život patnja, smrt…

To je upravo katolička filozofija. I mozgovi širom sveta su tako zatrovani ovom morbidnom kulturom. Rok je danas prerastao u čist kretenizam i pornografiju i mnogima je to danas vidljivo. Muzike čak ni one najjednostavnije, tu više nema. Baš kao što Englezi sa muzikom i svojim rogobatnim nemuzikalnim jezikom nikada nisu bili oličenje raspevane nacije. Ni Hendl, ni Britn im tu nisu bili od pomoći. Oni su napravljeni da budu ovisnici od rokenrola, pa čak i Britanska kraljica (iako Britanija mnogo drži do tradicije) svoje kraljevske proslave održava sa rok muzičarima. Niko nije popularisao ovu imperiju tako kao rokenrol – čedo američkih vojnih psihologa i jezuita.

A 1.

Važno ime na omotu ploče Ringo Stara

Koliko je rokenrol stvorio kod moje generacije kult obožavanja rok zvezda, iskusila sam i sama. Tako sam 1975. godine, kao gimnazijalka i fanatična bitlmanka, prilikom posete Londonu kao mesto od posebnog značaja (must see) smatrala posetu ulici Savile row gde su Bitlsi poslednji put nastupili na krovu zgrade u pomenutoj ulici.

Na ulaznim vratima zgrade u renoviranju su se nalazila ispisana imena (luda) iz čitavog sveta. I sama sam napisala: „Ivona Yugoslavia”. Fotografija ovih vrata nekoliko godina kasnije pojavila se na omotu solo albuma „Rotogravure”, Ringo Stara. I moje ime bilo je tu! Možete li zamisliti kakvo je ushićenje rok fanatika kada ugleda svoje ime (makar i kao potpis na vratima) na ploči nekadašnje legendarne bube iz Liverpula? Članstvo u The Beatles Fan club se podrazumevalo, a o značaju posedovanja njihovih autograma, druge memorabilije i svih ploča (vinilskih naravno) ne treba ni govoriti. I danas sve još čuvam.

A 2.

Slika potpis

Da je i današnji rok kretenizam u službi bankarske oligarhije iz Londona najbolje pokazuje što kraljica Elizabeta II sa posebnim zadovoljstvom (valjda) u crno crvenoj satanističkoj ikonografiji pozdravlja najveću kretensku kretauru današnje pop kulture – Lejdi Gagu. A nekada je reč „lejdi” značila otmenu damu plemenitog porekla.

Ivona Živković