DA LI JE SRBIJA POSTALA ZEMLJA DRŽAVNOG TERORA I “MIND CONTROL” EKSPERIMENATA…

Nema opasnije sile u državi od policije. Za razliku od vojske koja ima svog jasno determinisanog neprijatelja, policija je sila koja deluje nad građanima za koje posumnja da se ne ponašaju u skladu sa zakonom. Stvaranje velikih gradova, metro(polisa) u kojima se ljudi odvajaju od zemlje i poseda koji ih hrani i održava, stavlja građane u administrativno kontrolisane radne naseobine u kojima život detaljno organizuje i kontroliše valstela.

Naravno uz pomoć policije i ostalih takozvanih bezbednosnih službi. Svaki građanin mora zato imati ime, prezime i identifikacioni broj. Ne postoji niko ko to može da izbegne. Naravno, građanima se policija uvek prikazuje kao prijateljska institucija zadužena da ih čuva i štiti od nasilnika, kriminalaca i terorista. Teorijski i praktično svaki građanin može postati predmet obrade ove službe, bez obzira da li je zaista prekršio neki zakon ili ne.

Jedan policajac mi je nedavno rekao da on policiju u Srbiji vidi na sledeći način: trećina policajaca savesno i profesionalno obavlja svoj posao u skladu sa zakonima, trećina je teško korumpirana i sa jednom ili obe noge u kriminalu, dok je trećina oportuna i jedino ih zanima platica i radni staž. Najopasaniji su, ipak, oni delovi policije uz koje ide pridev  “specijalni”. Sa njma su povezani i pravosudni organi kao specijalno tužilaštvo, specijalni sud, sa svojim specijalnim portparolima (jako dobro plaćenim), koji su uvek spremni da daju specijalnu izjavu za specijalne medije, koji su uvek i o svemu specijalno i ekskluzivno obavešteni (ponekad i pre nego se događaj desi, pa im se kamera i specijalni novnar nađu na licu mesta da kriminalni događaj koji će se desiti ovekoveče kao “dokaz”).

Nakon petog oktobra 2000. sa marionetskom vladom u Srbiji smo dobili mnogo ovakvih specijalnih institucija i specijalnih akcija. Razlog za njihovo osnivanje je veoma perfidno formulisan kao : “borba protiv organizovanog kriminala” i “bolja saradnja sa haškim istražiteljima”. Specijalna policija hapsi sa fantomkama na glavi, tako da vas može ocinkariti uhapsiti i vaš najbliži komšija ili rođak, sa kojim ste veče pre toga sedeli i sopstvenoj kući i drugovali. Tako se mogu hapsiti advokati, lekari, tužioci, sudije, profesori ili javni sportski i medijski radnici (svi oni koji koji bi na svojim pozicijama mogli da se suprostave organizovanom kriminalu kojim upravlja upravo država). Ove akcije specijalnih hapšenja sprovode se preko ljudi niskog čela i bez političkog obrazovanja dovedenog na visoke državne funkcije.

Sve ove akcije se u kontrolisanim medijima, koje drže iste ove snage prikazuju kao “borba protiv organizovanih kriminalnih grupa “. Naravno, ni glavni kriminalci, ni haški optuženici nisu pohvatani. Ali, specijalne institucije i dalje rade. Društveno uređenje u kome se građani masovno zastrašuju i hapse pod fabrikovanim optužnicama i koje obavljaju policajci bez imena i lica, istorijski je definisno kao – fašizam. Ako vam još i sam predsednik države preti da niste dobri građani ako ne podržavete njegovu političku ideologiju i da pripadate “retrogradnim snagama”, onda se to naziva diktaturom sile (koja se uvek kontroliše iz inostranstva) a rad ovih specijalnih službi može biti čist državni teror.

U takvom državnom teroru mnogo osumnjičenih u zatvoru izvrši samoubistvo. Pogledajte pažljivo srpske novine u poslednjih nekoliko godina i videćete koliko je samoubistava u zatvoru izvršeno. Poslednji se “samoubio” izvesni Savatije Jović uhapšen kao član “drumske mafije”. Nišlija Mića Žukić ubio se 2006 a Zoran Nedeljković iz Pančeva obesio se u CZ-u. Javnosti je poznato i zatvrsko samoubistvo izvesnog Mike Brašnjovića. Ne znam koliko je ljudi u srpskoj policiji u ovom trenutku spremno da kvalitetno razmišlja o onome šta policija radi i za koga radi i kakvo će društvo zbog toga ostaviti svojoj deci i svojim unucima. Ipak, baš njima želim da skrenem pažnju da je poslednjih godina sve više teških i brutalnih ubistava u kojima su žrtve nedužna deca. Takvih ubistava nikada ranije u Srbiji nije bilo i ona odskaču od svake zločinačke logike

Često imaju karakteristike patološke monstruoznosti i nečeg ritualnog u sebi. Ova ubistva imaju i neke zajedničke odlike :

1.Ubica se često otkrije već za dva do tri dana i pred policijom priznaje zločin.

2. «Ubica monstrum » je odmah “ubica” i “monstrum” i pre suđenja a ne samo osumnjičeni.

O tome maksimalno senzacionalistički izveštavaju SVI MEDIJI, posebno nadahnuto oni pod kontrolom stranog faktora. Kao “izvori informacija” navode se: “jedan komšija”, “neki dečak”, “jedna žena”, “jedan čovek”, “oni koji su ga poznavali” i obavezan” anonimni izvor iz policije blizak istrazi”. Sve se uzima kao neprikosnovena istina. Tako se i pre suđenja čovek javno osuđuje a javnost izlaže gnušanju i gnevu i zastrašivanju. Onlajn novine imaju ogroman broj gotovo uniformnih komentara “čitalaca” koji pozivaju na linč “ubice” i uvođenje smrtne kazne. U njima se po pravilu osuđuje i čitava društvena zajednica, prema kojoj je usmerena ogromna mržnja i prezir.

3.”Ubica monstrum” je obično čovek bez kvalitetnog obrazovanja, prosečne ili ispodprosečne inteligencije, često bez porodice i bez novca, što znači i bez mogućnosti da se kvalitetno brani u slučaju državnog terora. Žrtva ovakvog ubice je istog socijalnog statusa. Ne znam koliko su naši policajci čitali dela Agate Kristi i Artura Konana Dojla ali inteligencija i logika njihovih fiktivnih junaka (npr. Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa) koji analiziraju zločine su na takvom nivou da čitaoci širom sveta mogu da testiraju svoju inteligenciju i vežbaju razmišljanje kako bi otkrili ubicu.

U slučaju poslednjeg tragičnog ubistva u Srbiji u selu Trešnjevica, nisam mogla da odolim a da ne pomislim kako bi novinarske SENZACIONALISTIČKE izveštaje iz Blica, Glasa Javnosti, Večernjih Novosti, Kurira i Press-a, pročitao Šerlok Holms. Predlažem vam da i vi testirate svoju inteligenciju ali i novinarsku objektivnost u tri dole navedena teksta. Pročitajte pažljivo i otkrićete nešto veoma zanimljivo.

Analizira: Šerlok Holms specijalno za sajt “MOJ IZBOR”.

— 1. — BLIC

Monstruozan zločin zbog ljubomore – Ubio dečaka, sakrio telo u šumi, pa tešio njegovu majku

Autor: V. Lojanica | 27.05.2008 – 07:14 ARILJE

– Milinko Kušić (61) iz Ivanjice ubio je u petak u selu Trešnjevica trinaestogodišnjeg Miroslava Bogdanovića da bi se osvetio njegovoj majci, koja je sa njim pre godinu dana raskinula ljubavnu vezu. Svirepi ubica udarao je ašovom žrtvu po glavi sve do smrti a zatim telo sakrio u šumu i sa meštanima i policijom krenuo, navodno u potragu za dečakom. Ubica je očito isplanirao zločin do detalja i u petak uveče pozvao telefonom Miroslava, koji je bio sam kod kuće. Dečakova majka Dragica Milivojević bila je u Arilju a to je znao i njen bivši ljubavnik Kušić. Kako „Blic“ saznaje iz izvora bliskih istrazi, Kušić je dečaku rekao da mu je kupio skuter, poklon koji treba da preuzme na brdu Gradina. (Na osnovu čega je zaključeno da je baš Kušić zvao dečaka? Dečaka je mogao da pozove bilo ko. Jedini svedok tog poziva je mrtav). …

– “Na dva i po kilometra od kuće, kraj seoskog puta na brdu Gradina, Milinko Kušić čekao je dečaka. Nakon što je Miroslavu bukvalno smrskao glavu ašovom, njegovo telo je odvukao u šumarak nekoliko metara iznad potoka i prekrio ga granjem”. (Seoski put je mesto kojim se prolazi i nije zgodno da se na njemu deca ubijaju a zatim se leš nosi i sakriva nekoliko metara dalje. Ako se tu već odigralo ubistvo i ako je ubica pretpostavio da ga niko nije video, logičnije je da odmah pobegne a ne da se još zadržava na tom mestu. Kasnije će se saznati da je on čak i zapalio cigaretu i ispio nekoliko gutljaja rakije na mestu ubistva. Policija je, naravno, našla i flašu od “Stomaklije” i opuške koje je on glupo ostavio. Zašto je onda sakrivao leš?

Da podsetim sve se događa od 18 sati do 20, što znači po danu). “Da bi zavarao trag, ubica je dečakov bicikl stavio u automobil a zatim se dovezao do mesta zvanog Klisura, šest kilometara udaljenog od mesta zločina. Na obali reke Moravice uz magistralni put, ostavio je bicikl u nameri da zavara trag. Njegova namera je bila da policija posumnja da se dečak utopio u reci”.

(Ako je hteo da policija posumnja da se utopio, zašto mu je smrskao glavu? Zar nije logičnije da ga je pozvao na pecanje na reku i tu iscenirao utapanje)? “Da bi sve izgledalo kao da je Miroslava odnela reka posle saobraćajne nesreće, Kušić je slomio prednji točak na biciklu i na braniku ostavio plavi trag kako bi delovalo da je dečaka udario automobil”. (To mora biti veliki bicikl, jer je dečak po rečima majke imao 73 kilograma. Čime je slomio točak? Kakav plavi trag? Da li je to uzeo farbu pa ofarbao? Farba mora da se suši bar 12 -do 24 sata.) “Kako se Miroslav do mraka nije pojavio kući, majka Dragica alarmirala je policiju i komšije, koji su pokušavali da otkriju bilo kakav trag nestalog dečaka” Dok su Trešnjevčani prevrtali svaki kamen tražeći Miroslava, ubica je hladnokrvno sedeo u njegovoj kući. Pio je kafu sa Dragicom i davao joj lažnu nadu da je dete živo i zdravo.

(Ovako hladnokrvno može da se ponaša samo težak i inteligentan psihopata i čovek bez duše, odnosno bez super ega. Kako je moguće da niko od onih koji su ga poznavali nije za tolike godine primetio da sa tim čovekom nešto nije u redu? Naprotiv, oni koji su ga poznavali ne mogu da veruju da je bio u stanju to da učini.) – On je, u stvari, došao da vidi da li drži stvari pod kontrolom. Pričao je kao da se ništa nije dogodilo – prisećao se dečakov stric Dragan Bogdanović.

(Zašto je ubica uopšte dolazio u kuću ako je znao da je već izvršio zločin? Zar nije logičnije da se ne pojavljuje, da izbegne svaku mogućnost da se na neki način u razgovoru oda?) “U subotu ujutro potraga je nastavljena. Oko dvesta meštana Trešnjevice i policija pristigla iz Arilja, Užica, Požege i Ivanjice uzaludno su pretraživali teren. Sa grupom očajnih ljudi tragao je i ubica – Milinko Kušić.

– Stigla je vest da je bicikl pronađen u Klisuri, na obali Moravice, što je potragu navelo da dete tražimo duž korita reke. (Kako je ta vest stigla? Ko je pronašao bicikl? Po izvorima novine “Press”, bicikl su pronašli “ubica” i stric ubijenog). “Svi smo nagrnuli u tom pravcu ali bez rezultata. U nedelju ujutro pridružila nam se i ronilačka ekipa ali ni tada nije bilo vajde. Kušić je sve vreme bio sa nama i ništa nije ukazivalo na to da je on ubica – pričali su juče meštani Trešnjevice. Jedna starija žena koja živi na Gradini izjavila je da je i u petak, dok je zalivala plastenik, čula zapomaganje „deteta ili žene: nemoj više da me udaraš, ubićeš me“.

Policija je saznala od dečaka iz sela da im se Miroslav poverio kako će dobiti skuter i krug oko ubice je tada počeo da se sužava. Ovde moram da se zapitam sledeće: dečaku je smrskana lobanja, kako će se kasnije ispostaviti iz “priznanja ubice”, vojničkim ašovom. Ako bi vas neko samo jednom udario u glavu ašovom, da li bi ste vikali “nemoj više da me udaraš, ubićeš me” ili bi ste urlali, vrištali, pokušavali da pobegnete i eventualo vikali “U POMOĆ, LJUDI, UBI ME”. JAOO! NE, NE!”? Rečenica izgovorena u stiliu: ” Nemoj više da me udaraš, ubićeš me” izgleda mi kao rečenica koju je napisao neki loš pisac krimi romana. Ona predstavlja nosens, koji me najviše navodi na pomisao da je JEDNOSTAVNO IZMIŠLJENA !

Da je ubijenom obećan nekakav skuter policija je saznala od “nekih dečaka”. Kojih? Kada im je to ubijeni rekao? Šta im je tačno rekao? Gde su se sreli? Nije li izglednije da je pozvao te dečake da pođu sa njim? Da li im je rekao baš : “Zvao me je Milinko K. i rekao da dođem i da ću dobiti skuter?”. Ili je možda rekao “neki čovek”? “Crne slutnje su se obistinile kada je u nedelju ispod lokalnog puta u šumarku pronađen leš Miroslava Bogdanovića. – Isto veče, Kušić je priznao da je to učinio kako bi se osvetio Dragici Milivojević.

U njegovoj kući pronađeno je oproštajno pismo u kome on obaveštava suprugu da će dići ruku na sebe. To pismo pronašla je policija ali ne i njegova supruga – kaže izvor „ Blica“. (Potpuno je nejasno kako je samo nakon pronalaženja leša sumnja pala na Milinka K. Kakav trag je na lešu pronađen koji bi upućivao na Milinka K. kao ubicu? A da nije bilo oproštajnog pisma “koje je pronašla policija ali ne i njegova žena”, da li bi se uopšte mogao povezati sa ubistvom? Zašto ga je uopšte napisao kada nije ni pokušao da se ubije, već je nakon što je “izvršio ” zločin otišao u kuću ubijenog i priključio se potrazi”?

— 2.— “GLAS JAVNOSTI”, 27. maj 2008. (utorak)

U šumi, u selu Trešnjevica kod Arilja, nađeno beživotno telo Miroslava Bogdanovića, koji je nestao u petak uveče

Dečaka ubio iz osvete majci?

Autor : Zoran Šaponjić

Ivanjičanin Milinko Kušić (61) osumnjičen da je u petak posle podne telefonom pozvao Miroslava Bogdanovića (13) da biciklom dođe do šume Gradina na kraju sela, obećavši da će mu doneti ranije obećani – skuter. Umesto poklona, sumnja se, dečaka je usmrtio udarcima u glavu UŽICE – Posle potrage koja je trajala više od 40 sati, policija i meštani su u nedelju kasno posle podne u šumi u selu Trešnjevica, kod Arilja, našli beživotno telo Miroslava Bogdanovića (13), dečaka iz sela koji je bez traga nestao u petak uveče. Meštani koji su bili na licu mesta svedočili su juče da je dečakovo telo bilo sakriveno u šumi, prekriveno granjem, dok mu je glava bukvalno razbijena.

Samo sat kasnije, policija je u Ivanjici uhapsila Milinka Kušića (61), mehaničara iz tog mesta, koji je, kako se nezvanično saznaje, istražnim organima brzo priznao da je dva dana ranije namamio dečaka u šumu, ubio ga ašovom i leš sakrio u jaruzi kako bi se osvetio dečakovoj majci, svojoj bivšoj bliskoj prijateljici, koja ga je pre godinu dana ostavila. (Dakle šta je to što je policiju “samo sat” nakon pronalaženja leša navelo da zaključi da je ubica Milinko K?). Zločin nezapamćen u ovom delu Srbije potresao je čitav užički kraj. Žitelji sela Trešnjevica šokirani monstruoznošću ubice od nedelje uveče oplakuju dečaka a muk je i u školi u selu u kojoj je mali Miroslav pohađao šesti razred.

– Nema tu posla za sud, ubici je trebalo suditi na licu mesta, šta mu je dete krivo – prve su reči koje smo juče u zoru čuli od gnevnih i uplakanih Trešnjevčana. (Šta znači ova rečenica od neidentifikovanih “gnevnih i uplakanih” ljudi? Zašto se potencira konačnost u pronalaženju ubice rečima da tu “nema posla za sud”? To što je neko pred policijom priznao zločin ne znači i da ga je počinio. Čovek u određenim okolnostima i pod dejstvom određenih supstanci može priznati SVE što se od njega traži i na šta se navede). I istražni organi u Arilju i Užicu i žitelji sela na magistrali Arilje – Ivanjica, pored same Moravice, juče su slagali detalje jezivog i verovatno unapred isplaniranog zločina.

Po onome što se u selu moglo čuti , ubica je u petak po podne telefonom pozvao malog Miroslava da biciklom dođe do šume Gradina na kraju sela, obećavši da će mu doneti ranije obećani – skuter. – Bilo je prošlo šest po podne kada je mali Miroslav – Miki biciklom žurno prošao pored naše kuće. Odmah mi je bilo čudno, uvek bi zastao, sada je samo mahnuo rukom, viknuo – kako ste, i proleteo… Tek kasnije saznali smo da je ubica telefonom pozvao Mikija, obećao mu skuter na poklon, pa je dečak odjurio da ga preuzme – prisećao se juče Milan Todorović (53), komšija dečaka i njegove majke Dragice Milivojević (40). (Od koga su to saznali? Od pokojnika ili od policije?). Dečak se te večeri nije vratio a s prvim mrakom majka Dragica, koja to po podne nije bila kući i koja se vratila iz Arilja, videla je da joj sina nema, pozvala je komšije i policiju, pa je krenula potraga.

– Krenuli smo uz Moravicu i niz reku, tražili smo ga pod farovima traktora, odmah je stigla i policija, okupilo se više od 200 ljudi, pretraživali smo rastinje pored puta ali dečaka nije bilo – ispričao nam je juče komšija Dragan Bogdanović. U potragu se te večeri posle 22 sata uključio i ubica koji je tog dana pre podne bio u kući u kojoj su živeli dečak i njegova majka. Neke komšije tvrde da je posedeo u kući, popio kafu, desetak sati pre nego što će ubiti dečaka.

Oko deset uveče, dok smo naveliko tražili Mikija, došao je u kuću kod mene, popio je kafu, kasnije se priključio ljudima koji su pretraživali selo – kaže komšija Bogdanović. U subotu tokom čitavog dana i u noći koja je sledila više od 200 ljudi iz sela, policajci iz Arilja, Požege, Užica, uzalud su tražili dečaka oko Moravice. Pretraženi su svi šibljaci, grupa seljana gazila je reku i uzvodno i nizvodno tražeći bilo kakav trag a na prvi trag koji su naišli, naveo ih je sam – ubica. Na oko šest kilometara od sela u niskom rastinju, pored magistrale Arilje – Ivanjica, blizu manastira Klisura, nađen je dečakov bicikl iskrivljenog prednjeg točka…

(Kakav je to ubica koji navodi na tragove svog zločina? Ovde se ne pominje plava farba.) – Dečakov stric Raco pitao je to jutro Kušića zna li šta o dečaku. Ubica ga je odveo na pedesetak metara od mesta gde je bio bicikl i rekao mu da bi trebalo pogledati po rastinju okolo jer ispod je Moravica a između puta i reke je visoka obala. Nije prošlo mnogo u koprivama pored puta našli smo Mikijev bicikl, na kome je bio iskrivljen prednji točak, kako bi se stekao utisak da je u bicikl, odnosno dečaka udario automobil – prepričavao je juče jedan od komšija. (Dakle, komšija izvlači policijski zaključak da je u pitanju nameštaljka ubice). Tek u nedelju starica iz usamljene kuće koja se nalazi u rastinju preko puta brda Gradina poverila se jednom od komšija da je u petak kasno po podne iz šume preko puta kuće čula ženski ili dečji glas koji je vikao – „nemoj me više tući, ubićeš me“…

Ispričala je i da nije pridavala mnogo pažnje glasu jer je pomislila da neko u selu bije decu. (Ova starica verovatno ima i jako dobar sluh pa je čula svaku reč. Iako se radi o udaranju dečaka ašovom po glavi, to joj je izgledalo kao da “neko u selu bije decu”. Ispada da je uobičajeno decu u selu lupati ašovom po glavi i razbijati im lobanju, zar ne? Zato ona tome i nije pridavala značaj dva dana., da bi tek onda kada je ubistvo otkriveno, setila se i poverila to “jednom komšiji”. Obratite pažnju da starica živi u “usamljenoj kući”, što znači da nije baš u prilici često da čuje kad se u selu biju deca.) Informacija je brzo stigla do policije, koja je, nekako u isto vreme, čula i priču dvojice dečaka iz sela kojima se mali Miki poverio da ide na Gradinu da preuzme skuter koji će dobiti na poklon pa je istraga iz Klisure, gde je nađen bicikl, brzo pomerena četiri kilometra bliže selu, na šumu u Gradini. – Pretraživali smo šibljak, ispod seoskog puta, kada sam ispod jedne grane prvo ugledao dečakove nogice i zavrnutu trenerku… Pogledao sam bolje, video se i deo dečakove glave i malo kosice… Podigao sam grane, ležao je u udubljenju u zemlji, razbijene glave… – svedočio nam je dalje komšija Milan Todorović.

VOJNIČKI AŠOV

Posle hapšenja, Milinko Kušić je istražnim organima, nezvanično se saznaje, do detalja opisao kako je ubio dečaka. Međutim, najpre je tvrdio da je dečaka ubio udarajući ga motkom a onda je promenio iskaz i rekao da je dečaku glavu razbio – vojničkim ašovom. (A što bi menjao iskaz u takvom detalju? Da li to znači da je prilikom davanja iskaza imao nekakvu zbrku u glavi? ) Ni ova verzija nije, međutim, potvrđena jer ašov, koji je ubica bacio u Moravicu, do juče po podne nije nađen. Kušiću je određeno policijsko zadržavanje do 48 sati a tokom današnjeg dana saslušaće ga istražni sudija Okružnog suda u Užicu. Kušić je juče po podne zbog rekonstrukcije izveden na mesto zločina. (Kakva brza rekonstrukcija i pre suđenja. Kome se to žurilo? Da li je bio prisutan advokat?)

OPROŠTAJNO PISMO

Policija je, prema nezvaničnim informacijama u kući Milinka Kušića u Ivanjici pronašla njegovo oproštajno pismo, ostavljeno porodici, jer se, po tim podacima, ubica posle zločina spremao da izvrši samoubistvo ali ga je u tome sprečila policija. (Pa kako se spremao da se ubije, kad je sedeo u kući ubijenog? Zašto se odmah nije ubio dok je bio u afektu nakon ubistva? Kako ga je “policija sprečila” kada je on sve vreme sa policijom radio na pronalaženju dečaka?) U naselju Kušićani u kome je živeo ubica koga su svi zvali – Milinko Mali, komšije su nam juče posvedočile da su sa nevericom primili vest o ubistvu, da je Milinko ponekad bio prek ali da ne mogu da poveruju da je ubio dete. Poslednjih godina bavio se popravljanjem motora i bicikala. Oženjen je ali u braku nije imao dece. U Ivanjici žive i dvojica njegove braće za koje, kao i za njegovu suprugu u gradu kažu da su dobri i pošteni ljudi. Na licu mesta policija i meštani brzo su našli druge tragove.

– Po tragovima, ubica je malog Mikija dokrajčio na seoskom putu, onda ga je odvukao na već pripremljeno mesto i tu sakrio telo. Onda se vratio na put, gde smo našli opuške cigareta, praznu flašu od pola litra stomaklije… Rekoh da ubijanje na putu po danu nije zgodno, jer tu neko može da naiđe. Mnogo je zgodnije namamiti žrtvu na skrovito mesto i tu ubiti a onda ostaviti krišom telo na put kako bi ga neko tu našao.) Tek kasnije, ispostavilo se da je malog Mikija, te večeri, možda deset-petnaest minuta pre ubistva videla još jedna komšinica iz sela kako gurajući bicikl, uzbrdo, odmiče ka brdu Gradina. Prošao sam tim putem oko sedam i 15 uveče, video sam pored puta kola, sa donje strane kola sedog, bradatog čoveka i dečaka koji je stajao na travi, nekoliko metara od kola… Sve je izgledalo uobičajeno, ja sam prošao i nastavio put – ispričao nam je juče i meštanin Sveto Đoković, koji je, po svemu sudeći, bio poslednji koji je video živog dečaka.

Sveto Đoković očito ne poznaje Kušića i video je samo sedog bradatog čoveka. Perfidni ubica je, iako viđen sa žrtvom kako stoji na putu kojim se prolazi, baš tu izvršio ubistvo a onda pokušao da sakrije leš. Pre nego je krenuo sa sakrivanjem pripalio je cigaretu i otpio nekoliko gutljaja rakije. Ovo je mnogo glupo. (Sveto Đokovič je video žrtvu u 7 i 15. Po izvoru i satnici zločina koju je objavio list “Press” u to vreme Miroslav je već bio mrtav a ubica Kušić je pokušavao da zapali leš”. Da li se to novinari igraju kada daju “preciznu satnicu” koja je potpuno netačna? Zašto je ovoj novini to bilo potrebno? Zašto su se toliko posvetili detaljima ubistva a ništa nisu činjenično nisu utvrdili. Gospodo, takve novine su vrlo opasne).

U selu potvrđuju da su dečakova majka Dragica Milivojević i ubica Milinko Kušić bili u emotivnoj vezi i da je Dragica pre godinu dana odlučila da prekine tu vezu. Milinko to, međutim, nije prihvatio, pa je nastavio da dolazi u kuću u Trešnjevici u kojoj su živeli dečak i njegova majka. – Nije mi pretio, pretio je da će sebe da ubije, da neće više da živi zato što sam ga ostavila… Zvao me je telefonom, slao mi poruke ali ja na te poruke nisam odgovarala. Godinu dana sam pokušavala da ga izbacim iz kuće – kratko nam je juče, kukajući po dvorištu, pored prazne kuće, posvedočila dečakova majka Dragica.

Dečakov otac Radmilo Bogdanović već osam godina živi u Kanadi i nije venčan sa Dragicom. Ubijeni dečak biće sahranjen u sredu, na groblju u ovom selu. Komšije stradalog deteta juče su nam takođe ispričali da su mnogi od njih, čim je dečak nestao, posumnjali u Kušića i da je to pomoglo policiji da brzo nađe ubicu. (Ova rečenica je potpuno kontradiktorna sa izjavama meštana da “ne mogu da poveruju ” da je Milinko K. ubio dete. Zašto su odmah posumnjali na njega? Šta znači “odmah” kad je on dva dana bio u potrazi za detetom? Da li je uobičajeno da majčin ljubavnik ubija dete? Da li mu je ranije pretio? Da li je pretio majci da će joj ubiti dete? Iz svega rečenog, toga nije bilo. Zašto se onda “odmah” posumnjalo na njega?

— 3. — Masakrirao dečaka

VEČERNJE NOVOSTI

Miroslav Bogdanović ARILJE

– Beživotno, unakaženo telo malog Miroslava Bogdanovića (13) iz Trešnjevice kod Arilja, pronađeno je u nedelju kasno uveče u šumi pod Gradinom, nedaleko od sela odakle je dva dana ranije dečak nestao bez traga i glasa. Odmah po zastrašujućem otkriću, klupko monstruoznog zločina se razmotalo a policija je uhapsila Milinka Kušića (61) iz Ivanjice, osumnjičenog da je zbog patološke strasti prema majci nesrećnog školarca Dragici Milivojević (40), mališana prvo namamio u šumu, gde ga je ubio i gde je kasnije, pokušao da zapali njegovo telo. Ćutljivo i bez objašnjenja, dečak je svojim biciklom otišao od kuće u petak u 18.30, ispostaviće se poslednji put. Dečakova majka Dragica sutradan je policiji prijavila nestanak svog sina, rođenog u vanbračnoj zajednici sa Radmilom Bogdanovićem, koji trenutno živi u Kanadi. (Dečakova majka nije bila tu, on je bio sam kod kuće pa je i logično što nikome nište nije rekao, pošto nikoga nije ni bilo u kući. Čemu onda služi ova rečenica? Zašto novinari dopisuju prigodne epitete a ne služe se samo činjenicama?)

Stričeva sumnja

NA noge su se digli policija i oko 200 meštana, koji su duž magistrale i po obalama Moravice tražili dečaka. Ubrzo je u Banji Klisuri, nedaleko od sela, na desnoj obali Moravice, dečakov stric Raco Bogdanović pronašao Miroslavljev bicikl, koji je ubica posle zločina tu bacio. Ubica je, dovodeći strica na ovo mesto, želeo istražiteljima da zavara tragove o pravom mestu zločina. Ronioci iz Čačka uzalud su tu tražili telo nesrećnog dečaka. U subotu ujutru dečakov stric otišao je i do Milinka Kušića, ne znajući da je ovaj ubica. Raspitivao se o dečaku. Primetio je da se Milinko čudno ponaša.

Javila se sumnja ali ništa nije saznao o Miroslavljevoj sudbini. (Zašto bi sumnjao? Još nije znao da je u pitanju ubistvo, jer još se ništa osim da je dečak nestao ne zna. Kako se to Milinko čudno ponašao? – Nemoj me više biti, ubićeš me! – bile su poslednje, očajničke reči dečaka i prvi pravi trag o zločinu. (Kakav trag? Nije pomenuto nikakvo ime?) Ovo strašno zapomaganje je u petak u 19.30 čula starica Miljka Gavrilović dok je zalivala plastenik u mestu Gradina nedaleko od Trešnjevice. Ne sluteći da se dogodilo ubistvo o ovom događaju je pred rodbinom progovorila tek u nedelju, dva dana kasnije. Dakle, sada se kaže da je to bilo “strašno zapomaganje” a ne “kao da neko bije decu u selu”.

Ipak, starica i pored “strašnog zapomaganja” ništa loše ne sluti. Zatim je policija došla do dece Duška Draškovića, koja su se družila sa ubijenim dečakom i koja pohađaju istu Osnovnu školu “Jezdimir Tripković”. – Miroslav je pre nestanka rekao da mu je neko obećao skuter. On je samo trebalo da se pojavi na Gradini, da preuzme motor na sporednom seoskom putu koji vodi kroz šumu – ispričala su deca policiji. (Dakle to je ipak bio NEKO a pokojni dečak veoma dobro poznaje “ubicu” Kušića, pa on za njega nije mogao biti NEKO već čika Milinko ili slično. Dakle, KO je dečka zvao telefonom kad je bio sam kod kuće i obećao mu skuter? Da li je isti glas možda zvao na isto mesto u isto vreme i Milinka?)

Užasan prizor

Ubrzo su četiri policajca i dva meštanina, pored seoskog zemljanog puta, udaljenog 4-5 kilometara od dečakove kuće, zatekla užasan prizor. Pored puta je ležala spaljena gomila vune. Ubica je tu, kada je krvnički, tupim predmetom, udarcima po glavi ubio dečaka, pokušao da zapali njegovo telo. (Probajte da pomoću vune potpalite nešto. Vuna izgori dok ste samo kresnuli šibicu. Naravno u drugim novinama pominje se i nekakva jagnjeća koža. U svakom slučaju ovo je nov detalj). Mislio je, tvrde meštani, da će prolaznici pomisliti da je reč o običnoj gomili smeća. (Dakle zločin sa pokušajem da se leš sakrije i čak zapali i razvije dim tik pored puta kojim se prolazi. Glupo od ubice. Ipak, obdukcijski nalaz je još nepoznat, pa se očito samo prenose nagađanja. Kakvo novinarstvo!) .

Kada mu to nije pošlo za rukom, dečakovo telo je sa puta bacio desetak metara niže u šumu a leš je prekrio zemljom i granjem – objasnio je Dragan Bogdanović, dečakov rođak, pokazujući lokvu krvi na mestu zločina. – Virile su ispod granja samo Miroslavljeve noge i glava. Na mesto gde je njen sin ubijen sa reporterima “Novosti” u ponedeljak je izašla dečakova majka. … Dečakova majka je pre godinu dana prekinula vezu u kojoj je bila sa Kušićem. Od tada, ubica je pokušavao da se približi njoj i njenoj porodici, znalo se da gaji patološku strast prema Dragici ali ništa nije nagoveštavalo strašan zločin iz osvete. (Od kad je strast muškarca prema ženi patološka? Šta znači to da se “znalo”? Ko je znao? Ubičina žena očito nije znala. To je bila tajna veza. Koliko ljudi je znalo za njihovu vezu?

I OVDE JE KLJUČNO PRVO PITANJE, PO MENI: KO JE SVE ZNAO ZA NJIHOVU TAJNU LJUBAVNU VEZU? DRUGO PITANJE: KOME JE ONA SMETALA?

PRIZNAO ZVERSTVO NA MESTU ZLOČINA

POLICIJA je Milinka Kušića sa nadimkom Mali, mehaničara iz ivanjičkog naselja Kušićani, uhapsila u nedelju uveče, zahvaljujući dobroj saradnji meštana. U ponedeljak je Kušić odveden na mesto zločina, kako bi policija do detalja rekonstruisala događaj i došla do predmeta kojim je dečak ubijen. Tokom ispitivanja, on je priznao da je počinio zločin. Prvo je, međutim, tvrdio da je dečaka ubio motkom a kasnije je rekao da je Miroslava usmrtio ašovom. Ubica je posle zločina, navodno, napisao oproštajno pismo jer je planirao da se obesi. (Zaista ekspresna rekonstrukcija! Da li je rađena rekonstrukcija bez advokata, bez dokaza veštaka, laboratorijske analize tragova, izveštaja sa obdukcije? Da li je to bila uopšte rekonstrukcija ili deo uviđaja?)

I ZLOČINAC “TRAGAO”

MILINKO Kušić, osumnjičeni za ubistvo je u petak uveče, odmah posle zločina mirno odšetao kod dečakovog strica na kafu, praveći se da se ništa nije dogodilo. – Nije pominjao dečaka ali se videlo da nešto sa Kušićem nije u redu – kaže Dragan Bogdanović, vozač, rođak nedužne žrtve. (Šta se videlo? Da li je bio nervozan, utučen, konfuzan…)? Sutradan je sa dečakovim stricem i oko 200 meštana, zločinac učestvovao u potrazi za dečakom, trudeći se da zavara prave tragove ka šumi, gde je bezdušno ubio malog Miroslava.

ZAPOMAGANJE

UBICA je dečaka na ivicu šume namamio obećanjem da će mu pokloniti novi skuter. Zatim ga je teškim predmetom tukao po glavi do smrti, ne obazirući se na zapomaganje nesrećnog mališana. Posle svirepog zločina, ubica je pored tela zapalio cigaretu a u blizini je pronađena i flaša rakije “stomaklije”. – Nema za ubicu dovoljno teške kazne, ni muke na koju bih ga stavio. Mali Miroslav je kod nas dolazio svakoga dana, bio je divno, nedužno dete, nerazdvojan sa našim sinovima Milošem (7) i Lazarom (6) – kažu slomljeni Milan i Kosa Todorović, prve komšije i prijatelji ubijenog dečaka.

MIROSLAV ŽURIO KA UBICI

JEDNA meštanka Trešnjevice je nekoliko minuta pre ubistva, u 19.15 videla dečaka kako zemljanim putem užurbano vozi svoj bicikl ka mestu gde će ga Kušić ubiti. – I ja sam tuda prolazio traktorom, video sam pored puta oko 19.20 parkiran auto. Čovek je stajao pored vozila a dečak je bio ispred auta. Samo sam prošao, nisam ni pomislio da se sprema zločin – objasnio je Sveto Đoković, meštanin Trešnjevice koji je poslednji video dečaka živog . (Pogledajte ponovo satnicu zločina iz Presa-a. Koji je to čovek bio? Da li su prepoznali da je to bio Kušić? Ko je zapravo prepoznao ubicu? Da li su nađeni njegovi otisci, tragovi… Koji auto? Kakve boje? Bio je to “golf”. Dečak je imao , po rečima majke 73 kilograma. Bio je krupan pa je to verovatno bio veliki bicikl. Taj veliki bicikl je “ubica” stavio u gepek Golfa? To je bilo je glupo jer se bicikl se mogao videti pošto nije mogao da se smesti u gepek “golfa”.)

28,05.2008. Kurir
UŽICE

– Saznao sam da su novine danas pisale o meni da sam monstrum. I neka su pisali! Priznajem, jesam monstrum, čim sam nešto ovako uradio! Ove rečenice, kako se nezvanično saznaje, izgovorio je juče u Užicu pred istražnim organima Milinko Kušić… (Kako je saznao šta pišu novine? Ko mu je to rekao? Da li mu je neko doneo novine u zatvor? Zašto mu je takva informacija imputirana? Ko je imao pristup u njegovu ćeliju dva dana nakon hapšenja?) … Ubica iz Ivanjice, koji je na prvim saslušanjima u policiji delovao prilično hladnokrvno, ni juče pred istražnim organima nije pokazao mnogo emocija a izjavu je dao smireno, zagledan u jednu tačku.

(Zašto je gledao u jednu tačku? Da li je bio pod dejstvom nekih medikamenata? Kakvih? Šta je uzimao pre zločina a šta posle? Ko mu je sve to prepisivao? Njegova žena kaže da je u poslednje vreme uzimao nekakve tablete za smirenje? Koje?) … Jedino je izrazio žaljenje za dečakom koga je ubio, ponavljajući kako ne zna šta mu je bilo da to učini i da je Miroslav bio – ‘’dobro dete’’. Kušić tokom saslušanja koja su obavljena u nedelju i juče pre podne nije mogao da se seti da li je ubistvo isplanirao ranije ili je u trenutku odlučio da ubije nedužno dete… (Njegov mozak očigledno nije dobro funkcionisao i dalje ima zbrku. Da li je bio drogiran, hipnotisan, psihološki obrađen… ? ) Meni je ovde, dame i gospodo sve jako sumnjivo i glupo ali ostavljam vama da sudite o radu sopstvene policije i medija.

Yours sincerely, Sherlock Holmes

MIND CONTROL

I ja ostavljam policiji i novinarima da razmišljaju o ovim opaskama Šerloka Holmsa. Ipak, nije na odmet podsetiti da su šezdesitih godina u američkoj CIA vršili veliki broj eksperimenata sa raznim psihotičnim supstancama i tehnologijama ubeđivanja poznatim kao Projekat MK ULTRA (MIND CONTROL).

Cilj je bio da se posebno izabrani ljudi psihički veoma sugestibilni navedu da izvrše zločin pošto se prethodno dopinguju određenim lekovima. Ova tehnika izgleda da je više puta uspešno primenjena u raznim političkim atentatima (slučaj Ane Lind) a jedan slučaj je i ubistvo Džona Lenona. Treba samo tipovati adekvatne žrtve: jednog koji će biti zločinac a drugog koji će biti žrtva. Još bolje ako vam se zločinac “naprasno otkači” pa pobije više ljudi. Najbolji su eksperimenti koji se rade u realnom vremenu u realnoj sredini i sa stvarnim eksperimentalnim materijalom – autentičnim ljudima.

Nešto kao Reality Shaw. Sa ovakvim ubistvima možete zastrašivati i sluđivati čitave narode. Eksperimenti “KONTROLE UMA” se danas mogu vršiti i u zemljama u tranziciji sa korumpiranom policijom, korumpiranim lekarima (gde se obilato vrše klinička ispitivanja lekova) i korumpiranim i kontrolisanim pravosuđem i medijima. I sa neinteligentnim novinarima. To su zemlje u kojima vlada neznanje, ne funkcionišu pravne institucije i izražen je potpuni nemoral i diletantizam u državnoj upravi, gde spada i policija. Da li treba da pomenem da se učešće u ovim projektima jako dobro plaća?

Ivona Živković