Novi način lečenja – stvarnost ili fantazija…

 Ideja da se matične ćelije mogu veštački stimulisati da se razvijaju i usmere u obolelo tkivo, predstavlja za bioinženjering sjajan izazov, pod uslovom da se metoda može kontrolisati, patentirati i da se iz svega izvuče profit

Budućnost medicine je konačno određena – matične ćelije mogu biti lek za mnoge bolesti. To su ćelije koje bioinženjeri “izmodeliraju” tako da se one “jednostavno” ubace u oboleo tkivo i tu počinju da žive, razmnožavaju se i potpuno se vremenom uklope u sistem rada ostalih ćelija. Tako se oštećeno ili bolesno tkivo zameni novim. Naučnici, kako prenose mediji, vide velike mogućnosti za terapijsku primenu matičnih ćelija u stvaranju i regeneraciji jetre, pankreasa, kože, srca, zglobova, krvnih sudova, rožnjače, čak i mozga.

Prof. dr Kolin MekGakin iz Njukasla objašnjava da se tkiva nastala iz matičnih ćelija koriste i za ispitivanje dejstva lekova na ljudski organizam.

Rezultati su, kako tvrde, već evidentni, mada se imena i broj tretiranih i izlečenih teško mogu naći po istim medijima. Nema podataka ni o neizlečenim, a tretiranim. Ali zato postoje naučni simpozijumi i kongresi na kojima se iznose rezultati istraživanja. To što su se neki dokazi o uspešnim eksperimentima pokazali lažiranim, kao na primer tvrdnja ambicioznog Korejca Vo Su Hvonga da je sa kloniranog ljudskog embriona jednog pacijenta uspešno “pokupio” matične ćelije, ne može poremetiti velike planove bioinženjerske industrije.

Ali, iako se ova terapiju godinama već “uspešno” primenjuje u praksi, i dalje se izdvajaju milijarde dolara za istraživanja i eksperimente. No, pre nego što otkrijemo čitavu gru, pogledajmo šta su zapravo matične ćelije.

Matične ćelije i trofoblasti

Još 1902. godine škotski biolog Džon Berd postavio je svoju “univerzalnu trofoblastnu teoriju”. On je otkrio da se u početku razvoja humanog zametka u jajnoj ćeliji na njegovim spoljnjim zidovima stvaraju takozvane trofoblastne ćelije koje se ponašaju upravo kao kancerozne ćelije. One brzo i grozničavo izjedaju unutrašnji zid materice nastojeći da se u njemu “ugnezde”. Hrane se preko krvi iz materice razarajući njene ćelije. Ali, u trenutku kada se u embrionu razvije pankreas i on počne da luči svoje enzime, trofoblastne ćelije bivaju uništene. Ukoliko enzimi iz pankreasa embriona ne počnu na vreme da luče svoje enzime, ove trofoblastne ćelije mogu potpuno razoriti matericu i pojesti embrion čiji su deo. Baš kao što to rade kancerozne ćelije u nekom tkivu.

Tako je Berd zaključio da kancer nastaje upravo iz ovakvih ćelija koje postoje rasute po čitavom organizmu, ali su ostale zarobljene na nivou embrionskih ćelija i nisu se diferencirale u ćelije određenog tipa. Ali, one se u svakom trenutku u ljudskom organizmu mogu aktivirati i to se stalno i događa upravo sa ciljem da se zakače za neko tkivo i da se tu umnožavaju obnavljajući oštećeno tkivo sve dok ih enzimi pankreasa ne unište. Te ćelije, koje čekaju trenutak da počnu da se umnožavaju i onda diferenciraju, zapravo su matične ćelije. One se mogu uobličiti u bilo koju vrstu ćelija, od 200 tipova koliko ih ima u ljudskom organizmu, i tako stvoriti bilo koje tkivo. Kancer nastaje kada te matične ćelije zbog nedovoljne funkcije pankreasa ili previše prisustva nekog toksina, ne mogu da zaustave svoj rast. Kasnije je dokazano da kancer čine anaerobne ćelije, što znači da su to ćelije na primitivnom stupnju ishrane. Sve ćelije u našem organizmu su aerobne i koriste kiseonik za “spremanje hrane”.

Berd je takođe pomislio da bi se i kancerozne ćelije mogle lečiti enzimima pankreasa. I ovaj metod lečenja kancera enzimima pankreasa je bio već prihvaćen u Engleskoj, kada je došlo do otkrića X-zraka. I onda su se pod uticajem moćnih krugova stvari preko noći promenile. Krenuo je biznis sa rendgen aparatima, a Berdova “univerzalna trofoblastna teorija” je zaboravljena. X-zračenje je bilo mnogo profitabilnije u tretmanu obolelih od kancera.

Ali, ideja da se ove matične ćelije mogu veštački stimulisati da se razvijaju i da se usmere i određeno tkivo i diferenciraju za potrebe tog tkiva, predstavljala je za naučnike sjajan izazov. Posebno ako se od toga može napraviti biznis. A zna se da je transplantacija organa veoma problematična, jer treba naći donatora, a organizam odbacuje tuđe organe. Stimulisati matične ćelije je zato mnogo bolje rešenje, ali pod uslovom da se metoda koja se primenjuje u radu sa njima može kontrolisati, patentirati i da se iz svega izvuče profit.

I tako su krenule ideje za biznis i traženje načina da se pojedine bioinženjerske kompanije u ovaj biznis ugrade kao posrednici. Ipak, savladati ovu tehniku nije nimalo lako (ukoliko im je to uopšte cilj) i treba platiti veliki broj mozgova u svetu da bi se “tehnologija” razradila, pa je novac za istraživanje morao da se izdejstvuje od onoga ko ga ima – a to su državni budžeti. I krenulo je još 2001. godine lobiranje u američkom Kongresu da se donese zakon koji bi ovakva istraživanja odobrio i finansirao i, naravno, u veliku medijsku propagandu da se narodu prikaže da je to za njegovo zdravlje.

Nastala zbrka

Tako je u vreme predsednika Džordža Buša mlađeg izbila velika debata da li država treba da finansira skupa istraživanja sa embrionalnim matičnim ćelijama ili ne. Sama pomisao da se eksperimentiše sa ljudskim embrionima, za običan narod bila je monstruozna.

I Bušova administracija je odlučila da to ne finansira, mada nikada nije stavljena zakonska zabrana da se vrše eksperimenti sa embrionima.

Ali, u zavisnosti od toga koja je politička stranka imala pod kontrolom koji medij, tako su plasirane i informacije o najnovijim naučnim otkrićima. Stručnjaci za matične ćelije su bili i na jednoj i na drugoj strani. U ovoj borbi na videlo su izašle mnoge naučne tvrdnje koje otkrivaju da cilj ovih skupih istraživanja i nije lečenje pacijenata, te da su oni samo sredstvo u kampanji gde su oboleli, koji su verovali da je lek za njih upravo u istraživanjima sa matičnim ćelijama, dovođeni pred televizijske kamere. Bolesnim ljudima se najlakše manipuliše, a za one koji nisu imali predrasude u istraživanju sa ljudskim embrionima, život i ljudska nesreća gledaju se sa veoma praktične strane.

Tako je republikanska (Bušova) naučna ekipa javnosti obelodanila da se matične ćelije mogu uzimati i sa drugih tkiva, recimo sa kože, te da nema nikakve potrebe da se uopšte eksperimentiše sa embrionima. Takođe je iznet podatak da se mogu koristiti i ćelije iz placente. Kad god bi se pred Kongresom našao predlog zakona koji bi američkoj vladi naložio da finansira eksperimente sa matičnim ćelijama embriona, usledilo je neko naučno otkriće po kome se sve može i bez embriona. I to je demokratama bilo sumnjivo.

Onda je nekoliko uglednih imena, dobitnika Nobelove nagrade (ova nagrada se inače dodeljuje pojedincima zaslužnim za uspostavljanje Novog svetskog poretka), u otvorenom pismu tražilo od predsednika Buša da odobri državne pare za istraživanja sa matičnim ćelijama ljudskog embriona.

Zahtev ovih “uglednih imena” (uglavnom pripadnika masonerije) u javnosti je stvorio sliku kako to mora biti veoma dobro i korisno, jer većina još misli da se Nobelova nagrada dodeljuje zbog nastojanja pojedinaca da učine nešto dobro za običan narod.

Tako je Dejvid Prentis, profesor molekularne biologije na državnom univerzitetu u Indijani koji je jedno vreme bio i specijalni savetnik za pitanja iz medicine, jednom republičkom senatoru iz Kanzasa skrenuo pažnju da učeni i ugledni ljudi, iako dobro znaju neke činjenice, namerno ih izvrću kada se iznose podaci o matičnim ćelijama.

Tako se u pismu Nobelovih laureata nalazi rečenica: “…ćelije koje luče insulin su normalizovale nivo glikoze u krvi miša”.

“Ti eksperimenti su rađeni sa odraslim matičnim ćelijama miša, a ne sa embrionskim matičnim ćelijama. U stvari, za sada još nema izveštaja da je bilo ko bio u stanju da proizvede ćelije koje luče insulin iz humanih embrionskih matičnih ćelija, ali humane odrasle matične ćelije koje luče insulin su izolovane”, tvrdi Prentis.

Pismo objavljuje i tvrdnju da odrasle matične ćelije nemaju isti potencijal kao embrionske matične ćelije, što teorijski znači da one ne mogu formirati bilo koje tkivo. Ali studije urađene sa odraslim matičnim ćelijama pokazuju da one u suštini imaju sposobnost da formiraju bilo koje tkivo.

Izmišljanje termina

Najviše obmanjuje novoskovani termin -“pluripotentno”, jer on bukvalno znači sposobnost matičnih ćelija da formiraju većinu (ali ne sva) tkiva. On se koristi nekorektno, prvenstveno da bi se impliciralo da humane embrionske matične ćelije mogu formirati sva humana tkiva izuzev “trofoblastnog” – a to je već pomenuti spoljnji sloj ćelija u ranom stadijumu razvoja embriona, koji mu dozvoljava da se implantira (ugnezdi) u materični zid. To su ćelije iz embriona koje naučnici uzimaju kao embrionalne matične ćelije, a čitav embrion potom uništavaju.

Tako se fraza “humane pluripotentne matične ćelije” koristi da bi se doskočilo dilemi da li humane embrionske matične ćelije hranjene u kulturi zaista mogu da generišu jedan humani embrion tako što impliciraju odgovor – da to nije moguće, jer one ne mogu da stvore trofoblastne ćelije. Na taj način se smiruju strasti zagovornika etičkog pristupa u ovim istraživanjima koji upozoravaju da mora postojati granica dokle se ide u ekseprimentima sa ljudskim embrionom. U protivnom, ovakva istraživanja postaju patološka a ne naučna.

Ali, u svedočenju pred američkim Senatom, tadašnji direktor američkog Nacionalnog instituta za zdravlje i nobelovac sa Harvarda Harlod Varmus, rekao je da je ta mogućnost neizvesna i da bi bilo neetički pokušati takav eksperiment kako bi se odredilo da li je to moguće ili ne. To znači da naučnici možda poznaju način da se takav modifikovan embrion u laboratoriji razvije u živo biće, ali da oni to ne žele da provere u stvarnosti. Dakle, oni možda mogu da naprave Frankenštajna, ali neće taj eksperiment izvesti jer su to sve moralni ljudi (!) I treba nam verovati na reč. Varmus je postao savetnik predsednika Obame (koga odmila nazivaju najvećom obmanom američkog naroda). Tako je ubačen izmišljen termin “pluripotentan” i on znači da se ukoliko uzmete embrionske matične ćelije, u njima ne mogu stvoriti trofoblasti i one ne mogu formirati embrion jer se on ne može “ugnezditi” u zid matarice bez tih ćelija. Međutim, kako je rečeno u originalnom dokumentu Džejmsa A. Tomsona sa Univerziteta u Viskonsinu, koji je sa ekipom vršio ispitivanja 1998. i pet meseci razvijao jedan humani embrion u epruveti, ljudske embrionske matične ćelije mogu formirati trofoblaste u kulturi.

“Poreskim obveznicima nije objašnjeno šta se krije u frazi ‘pluripotentne matične ćelije’ koje mogu biti ‘izvedene iz somatskih ćelijskih nuklearnih transfera’. Somatski nuklearni transfer je zapravo elegantna fraza koja znači – kloniranje.

Tako je napravljena igra sa terminima i frazama. Pošto ‘somatski nuklearni transfer’ uključuje reprodukciju humanih bića (kada se prenosi genetski materijal koji je u nukleusu iz humane ćelije u neku jajnu ćeliju po izboru), ispada da je to isti proces reproduktivnog kloniranja za koje je zakonski Predlog 71 (u Kaliforniji) zahtevao da budu zabranjena. Ljubitelji izopačene nauke ubedili su tako glasače Kalifornije da misle da je Predlog 71 protiv kloniranja; u stvari, on suštinski odobrava naučnicima pravo na kloniranje”, tvrdi Prentis.

Konačno je predsednik Barak Obama (nazvan Obmana), “pod pritiskom” bolesnih, kojima je ovo jedina nada u izlečenje, odlučio da iskoristi svojih “pet minuta vlasti” i progura zakon kojim se vladi SAD nalaže da iz federalnog budžeta izdvoji u 8,2 milijarde dolara za istraživanja i eksperimente sa embrionskim matičnim ćelijama. Samo Kalifornija, koja ima glumca za guvernera (Švarcenegera), izdvojila je 3 milijarde dolara. Privatne biotech kompanije su tako konačno dobile ogroman novac i po medijima je odmah krenula priča o nadi i svetloj budućnosti za izlečenje mnogih bolesti. Isti poslovni klan ima vlast i nad srpskom zdravstvenom politikom, pa je eho kampanje stigao i do nas. Kakvi su trendovi na Zapadu, mora biti i u Srbiji.

I to nam je Ministarstvo zdravlja Srbije marionetske vlade upravo ovih dana gromoglasno i nagovestilo. Dobro plaćeni stručnjaci su odmah počeli srpskom narodu da plasiraju veliku priču o matičnim ćelijama.

Zato će se odmah otvoriti javne banke za čuvanje matičnih ćelija, a roditelji ne treba uopšte da zaziru od toga da se iz pupčanika njihovih novorođenih beba odmah izvuče krv sa matičnim ćelijama. “Majstori” u belim mantilima za njihovo prikupljanje odmah su poslati na obuku. Ove matične ćelije iz pupčane vrpce se onda mogu deponovati u te domaće javne banke ili u inostrane privatne banke, i tu se one duboko zamrznu i čuvaju decenijama. Za to čuvanje se odmah plati 1.800 evra i ako vašem detetu kad odraste zatrebaju za neko lečenje, matične ćelije će vam biti isporučene. Cena isporuke nije navedena. U svakom slučaju nećete se valjda cenkati za zdravljem svoga deteta i ako bude kojih 50.000 ili 100.000 evra. Moći će verovatno i na kredit.

Ali, kakvi su zaista efekti ove “terapije” koja se već primenjuje i istovremeno troše milijarde dolara na dalja istraživanja?

Problem sa mitohondrijama i heteroplazmija

Tako iz ogromnog broja radova koje genetičari i molekularni biolozi širom sveta, omamljeni slavom i novcem, sada prilažu kao svoj doprinos ovoj izopačenoj nauci, vidimo i gde je problem koji je za sada još nerešen, pa je i priča sa “uspešnim” lečenjem matičnim ćelijama ipak samo fantastična priča. (Ali realan biznis.)

Naime, u terapeutskom kloniranju ćelije pacijenta se kombinuju (spajaju) sa jednim humanim ženskim jajetom ili jajetom životinje iz koga je izvađen nukleus (sa genima). Veruje se da ćelijski faktori u citoplazmi jajeta mogu reprogramirati nukleus (jezgro) pacijentove ćelije i podstaći ga da pokrene zamenu ćelija u pacijentovom telu (tkivu).

Na primer, ako pacijent boluje od Parkinsonove bolesti, zbog gubitka moždanih ćelija ove nove ćelije – u koje je ubačeno jezgro sa genima obolelog tkiva – mogle bi zameniti stare tako što bi preuzele funkciju univerzalnih ćelija (trofoblasta) i “ugnezdile” se među ostale moždane ćelije tog tipa preuzimajući sve njihove osobine.

Ali, nastali su mnogi problemi jer se ovako uobličene i ubačene ćelije jednostavno nisu primale ili su brzo odumirale. Razlog je što se previdelo ili se nije još znalo da ćelija sa usađenim nukleusom u sebi nosi i mitohondrije starog citosola, a ove mitohondrije imaju sopstveni DNK. U jednom od prethodnih brojeva pisali smo da su ljudske ćelije nastale simbiozom dve proteinske forme i da čovek ima zato dva DNK.

Mitohondrije su energetske bakterije koje se kao ćelijske organele nalaze u svakoj ćeliji. Veruje se da su mitohondrije nastale pre milijardu godina iz starih prokariota. Mitohondrija omogućava ćeliji aerobno disanje i one se prilikom deobe ćelije još brže dele i munjevitom brzinom uskaču u nove ćerke ćelije. Mitohondrije ćeliji daju energiju i bez njih nema života za ćeliju, nema ni energije za njenu deobu. Bez energije mitohondrija, nema energije ni za jedno živo biće.

Mitohondrije su veoma dinamične i čak prelaze iz jedne ćelije u drugu, pomažući tako energetsko održavanje ćelija kod kojih dolazi do pada u proizvodnji energije zbog nefunkcionalnosti pojedinih mitohondrija. One tako čuvaju i održavaju aerobno funkcionisanje ćelija sa nefunkcionalnim mitohondrijama.

Ukoliko se u ćeliji nađe manje funkcionalnih mitohondrija, ona može početi da fermentira, i u slučaju da se takva ćelija održava u životu (ne izvrši apoptozu) – nastaje kancer.

Tako dok se u nukleusu citosola nalazi nacrt za spajanje strukturnih ćelija i tela, (nk DNK) analogno planu drvoseče da konstruiše kuću, mitohondrijske DNK sadrže nacrt za ćelijski električni sistem, analogno planu električara da sprovede struju u kuću.

Poznato je i da zbog nagomilavanja reaktivnih vrsta kiseonika (ROS), mitohondrije veoma brzo menjaju svoj mt DNK (mutiraju). Tako se događa da se prilikom deobe ćelije sa transferisanim jezgrom u novu ćerku ćeliju usele mitohondrije sa različitim kopijom mt DNK – jer su neke kopirale mutiranu mt DNK, a neke iskopirale staru mt DNK (“recepturu” za pravljenje proteina).

Tako nastaje heteroplazmija – prisustvo mešavine više od jednog tipa genoma u organelama mt DNK ili plastidni DNK u okviru jedne ćelije.

Uopšte je prihvaćeno da mešanje nk DNK od različitih ćelija može biti destruktivno, ali potencijalno katastrofični efekti mešanja različitih mt DNK su se dugo zanemarivali.

U radu sa strujom, nasumično mešanje komponenti dva različito integrisana električna kola rezultira kratkim spojem. Isto se može dogoditi i kod ćelije.

Tako je ćelijskom nukleusu potrebno dugo vreme deoba da bi se ovaj poremećaj DNK mitohondrija ispoljio. I to se kao simptom neke bolesti može pojaviti mnogo godina kasnije kod odrasle osobe.

Zato su se sada naučnici dali u razmatranje kako da transferišu mitohondriju iz jedne ćelije u drugu i da sve imaju isti genom (iste mt DNK) u novoj ćeliji. I to istraživanje očito košta.

Drugi problem je, takođe, vezan za ove brze mutacije mt DNK zbog reaktivnih vrsta kiseonika. Te mutacije koče stvaranje mitohondrijske energije što za posledicu ima to da se povećava produkcija reaktivnih vrsta kiseonika (ROS).

Povećana proizvodnja ROS-a stimuliše rast ćelija citosola tako da ćelije sa mutantima mt DNK prerastu normalne ćelije. Ovaj mnogo brži rast ćelija sa mutantima mt DNK takođe smanuje proizvodnju mitohondrijske energije, koja zajedno sa povećanom produkcijom ROS-a koči razvoj humanih embrionskih matičnih ćelija i onemogućava njihovu diferencijaciju.

Samo iz ova dva primera vidite da problema za rešavanje kojima se bave bioinženjeri ima još mnogo i zamrzavanje matičnih ćelija i plaćanje 1.800 evra za sada ne znači ništa. Budućnost mora još da se čeka.

Prerano sečenje pupčane vrpce je zločin

Priroda je stvorila sistem po kome nakon izlaska iz majčine utrobe beba i dalje ostaje vezana pupčanom vrpcom za hranljivu posteljicu. Kroz ovu pupčanu vrpcu se u bebin organizam vrši prirodna transfuzija krvi u količini koju je priroda odredila da detetu treba da pripadne. To je krv iz posteljice i ona ne pripada majci nego detetu.

Ali, da bi se dočepali matičnih ćelija, lekari seku pupčanu vrpcu pre nego što se ova prirodna transfuzija završi i tako bebu odmah na rođenju lišavaju jednog dela njene sopstvene krvi. I javna je tajna da se ta krv, kao i posteljica, prodaju ili ustupaju farmaceutskim kompanijama. Da bi se ovaj očigledan zločin prema detetu opravdao, smišljena je stručna prevara (u koju edukovani lekari veruju jer su to učili u školi) koja kaže da se time sprečava da u krvotok deteta uđe previše crvenih krvnih zrnaca. Ta velika količina krvnih zrnaca prouzrokuje “lepljivost” krvi i to je neko “mudro” proglasio “bolesnim” stanjem. Mnoge bolnice u svetu, na svu sreću, počinju da uviđaju ovu zabludu.

Inače, što je beba ranije rođena (pre vremena), krv u posteljici i pupčanoj vrpci je bogatija matičnim ćelijama. Vidite sada kakav je to izazov za doktore koji vole novac i koji znaju da će ako dete ranije izvade iz materice, dobiti kvalitetnije (i tržišno vrednije) matične ćelije.

Neukim roditeljima se zato plasira priča o tome kako je uzimanje matičnih ćelija veoma korisno za bebu jer kasnije, kada možda oboli, može da se izleči sopstvenim matičnim ćelijama. Sa druge strane, beba koja je odmah na rođenju lišena određene količine krvi, koja joj po prirodi pripada, logično je podložnija bolestima.

I to se zove lažna medicina i lažna medicinska etika. Razne univerzalne povelje o pravima deteta su očito samo slovo na papiru. Dakle, sečenje pupčane vrpce pre vremena, uzimanje matičnih ćelija i krvi, pa vakcinacija – to je “pravo” deteta rođenog u vremenu falš medicine.

 Ivona Živković