Novo doba iznedrilo tajna znanja o postojanju…

Ko god je čitao nešto od popularne naučne literature koja se bavi postankom svemira i načinom njegovog funkcionisanja susreo se sa pojmovima kao što su “brzina svetlosti”, “svetlosna godina” ili “crna rupa”. Brzina svetlosti je tako prihvaćena kao konstanta, udaljenost zvezda i galaksija se meri upravo na osnovu ove brzine svetlosti a za crnu rupu se kaže da su to nebeska tela izuzetno jake gravitacije i da gutaju sve oko sebe, čak i svetlost.

Crne rupe se nalaze i u središtima galaksija i praktično galaksija u njima jednog dana nestane kada se sva materija sabije u nju. Tako svemir deluje kao ogroman prostor, gde su zvezde i galaksije udaljene međusobno desetinama i stotinama hiljada svetlosnih godina, koliko je vremena potrebno svetlu da stigne da pređe razdaljinu između njih. A svetlost navodno putuje oko 300.000 kilometara u sekundi.

I sve to deluje tako zastrašujuće, tako nedokučivo nama običnim malim zemaljskim smrtnicima, jer Zemlja je samo jedno zrnce prašine u tom kosmičkom okeanu. Ali, ako brzina svetlosti nije konstantna (kao što je i Tesla ne samo tvrdio već i dokazao), onda se svetlosna godina ne može usvojiti kao mera za razdaljinu, a onda ni svemir nije toliki kolikom se predstavlja. Ako je sve nastalo u Velikom prasku (što je teorija koja je takođe osporena) onda znači da se on ne širi i nije nastao pre 15 milijardi godina.

Neki i danas tvrde da nema dokaza da se Zemlja okreće po elipsastoj orbiti oko Sunca, kao i da se ni sama ne okreće oko svoje ose. Najnovija je takođe i tvrdnja da crna rupa nije mesto gde sve nestaje, već mesto u kome se sve stvara. I to je centralna tačka teorije koju ćemo pokušati da vam ukratko dočaramo.

U stvari, 99 posto ljudi ne zna da sva znanja kojima raspolažemo dolaze iz naučnih etabliranih krugova (koji su licencirani da ih održavaju takvima i šire kao učenje) a tu licencu već vekovima izdaje ista instutucija – katolička crkva. I veliki prasak je upravo jedna od njihovih izmišljotina.

Zato se u “ozbiljnim” naučnim istraživanjima (koja se temelje očito na lažima i nedokazanim teorijama) uvek mora navoditi referenca koja je već odobrena tj. verifikovana kao prihvatljiva naučna činjenica ili pretpostavka i to strogo kontroliše i samo takva istraživanja uvažava pomenuti naučni establišment. Sva skretanja sa onoga što propisuje ovaj establišment dobijaju odmah etiketu šarlatanstva i pseudo nauke. Samo ono što je ovaj naučni establišment verifikovao prihvata se kao ozbiljno naučno istraživanje. Pa makar nemalo blage veze sa realnošću, pa čak i sa logikom.

Ali, šta ako taj naučni establišment decenijama ili čak stotinama godina laže i nameće teorijske fantazije o fundamentalnim procesima? Šta ako je njihova glavna ideja da fundamentalno znanje bude na rsapolaganju samo odabranim (prosvetljenim) pojedincima, a da se svi ostali (obični ljudi) zamajavaju ilizijom da nešto znaju? I u toj iluziji ih održavaju akademska zvanja i titule i dobro plaćene profesure? Već smo ranije pisali da su katoličku crkvu stvorili drevni egipatski iluzionisti, a sada ista ta institucija propisuje šta će se u školama učiti, a šta ne? Može li se verovati iluzionistima?

Zagonetni Haramein

Nema sumnje, biblijsko vreme otkrovenja ponovo je pred nama, jer ulazimo u Novo doba. Tako se i mnoge naučne laži sada otkrivaju, ali i mnogi fundamentalni procesi se prikazuju potpuno drugačije nego pre samo nekoliko decenija.

Što je još zanimljivije, u novim tumačenjima ovih procesa sve više se otkriva da su drevna znanja od pre nekoliko hiljada godina bila daleko kvalitetnija, i da smo mi vekovima živeli u vremenu mraka i lažnih naučnih dogmi.

Jedan laik, kako sebe predstavlja, i koji je bacio rukavicu ovom iluzionističkom naučnom establišmentu je izvesni Nasim Haramein. O njemu se zna samo da je rođen u Švajcarskoj (u Ženevi), 1962. i da je, navodno, još sa devet godina počeo da razmišlja o nekim fundamentalnim procesima i ta razmišljanja ga ni do danas nisu napustila. Jedan od razloga je verovatno i taj što je kako sam tvrdi zaobišao zvanične škole (u kojima gradivo nameće pomenuti naučni establišment) i postao je samouk. Čitao je i izučavao praktično samo ono što ga je zanimalo bez opterećivanja da to prihvati kao zacrtanu dogmu. I razvio je svoju sposobnost da razmišlja i da zaključuje na osnovu logike i sopstvene intuicije.

Nema podataka o tome da li je uopšte neke škole završio, ko su mu roditelji, kakvo mu je poreklo (da li je egipatsko ili neko drugo orijentalno), od čega živi, kako se finansirao. Danas se zna da živi od profesionalnih predavanja, koja drži po svetu već deset godina i izdaje DVD komplete sa tim svojim predavanjima. On se i predstavlja kao samouki naučnik, samouki filozof, samouki predavač. Haremein tečno govori francuski i engleski. Pošto se u svojim tumačenjima fundamentalnih procesa oslobodio naučnih okova koje nameće naučni establišment, mogao je sasvim slobodno da formira svoju naučnu teoriju u koju je uključio ona saznanja koja su njemu odgovarala i koja su se u njegov sistem razmišljanja uklopila.

I svako ko odsluša neko od njegovih predavanja, uočiće da je on veoma načitan i da barata velikom količinom informacija i da ih sve svrstava po jednoj veoma inteligentnoj i pronicljivoj logici. Njegov način razmišljanja uključuje interdisciplinarna znanja, i to znanja iz drevne, kao i savremene nauke, iz kosmologije, astronomije, biologije, psihologije, fizike, hemije, arheologije, geometrije i istorije.

Haramein je osnovao i neprofitnu oganizaciju “The Resonance Project Foundation” koja upravo ima za cilj da objedini sve one ljude koji se bave naučnim istraživanjima, ne specijalistčki kako je to u modi poslednjih sto godina, već holistički što znači da se sva naučna saznanja i razmišljanja ujedine jer samo tako se može doći do zaključaka kojima se mogu sagledati fundamentalni fizički procesi koji su stvorili i dalje stvaraju svet u kome živimo. To je objedinjena nauka za Novo doba.

Ovaj interdisciplinarni pristup je danas veoma važan, napominje Haramein, kako bi se prevazišli ekološki i tehnološki problemi današnjice. Haramein verovatno misli na koriščenje prljave eksplozivne tehnologije koja traži ogromnu potrošnju energije kako bi savladala otpor sila prirode sa kojima je u potpunoj suprotnosti. Novo doba bi trebalo da donese nove tehnologije koje će biti u potpunoj harmoniji sa prirodnim silama i upravo je priroda ta koja će im davati dinamički impuls. Harameina kao da je sam bog poslao kao nadahnutog gurua da zaluđenom stadu koje vekovima živi sa pogrešnim tehnološkim rešenjima otvori oči. Da li su ga možda poslali jezuiti, za sada je nepoznato.

Logika pre svega
Kako izgleda jedno Harameinovo logično razmišljanje? Na primer, u predavanju o “egipatskim” piramidama (koje su i dalje velika misterija) na konvencionalnu tvrdnju da su ih gradili četrdeset godina egipatski robovi vukući kamene blokove teške stotinama tona, da bi piramide služile kao grobnice faraona, Haramein primećuje da, ne samo da niti jedna mumija nije pronađena u piramidi, već i da ogroman broj crteža i pisama koje su ostavili drevni Egipćani ne oslikava proces gradnje niti jedne piramide.

Na slikama su pokazali skoro sve iz svog života, i kako su orali zemlju, brali grožđe i vadili so iz mora, i kako su lečili bolesne, proizvodili razna ulja i sl., ali deluje neverovatno da se niko nije dosetio da ostavi neku sličicu o ovom epohalnom građevinskom poduhvatu. Tako po logici Haremein zaključuje da Egipćani nisu ni gradili piramide. Ono što se uči u školama o istoriji Egipta je tako čista laž. Piramide su očitio građene mnogo ranije, najmanje 10.000 godina pre Nove ere (ere katoličkog mraka).

Ipak, Harameina je najviše impresionira drevna geometrija univerzuma, odnosno ukupnog prostora u kome energija stvara. I Nikola Tesla je tvrdio da energija ne putuje ovim prostorom slobodno već da se kreće kosmičkim kanalima. Ali, kako ti energetski putevi izgledaju, kada energiju ne vidimo, već vidimo samo proizvode njenog stvaranja? Kada bi smo to mogli da vidimo, videli bi smo i kako ona stvara ono što se naziva materija.

Po logici koju opet sledi Nasim Haramein, ono što energija stvori mora sadržati u sebi i “šnit” odnosno oblik tog prostora kojim se ona kretala kada je stvarala. I mi zaista vidimo da je sve stvoreno sferno, zakrivljeno. Kako onda izgleda ono što ne vidimo – a to je sam prostor i gde je taj horizont kada mi počinjemo da vidimo ono što se naziva materija, pokušao je da dočara u svojim razmišljanjima Haramein. I napravio je svoju Jedinstvenu hiperdimenzioanalnu teoriju materije i energije, u kojoj je kreirao i pojam Holofraktografskog univerzuma. Teorija je poznata i kao teorija Haramein-Rauscher metrika.

Poznato nam je da se vekovima naučnici bave otkrivanjem materije, pa se danas otišlo i tako sićušne analize koje uključuju delove atoma, a to su razni kvarkovi. I stalno otkrivaju njihove čestice, i niko da sklopi sve to u celinu – kada, kako i zašto sve to nastaje.

Ključ je u prostoru a ne u česticama.

Vekovima su fizičari nastojali da otkriju sićušnu prvobitnu česticu koja se formira iz energije i koja onda dalje gradi atome, molekule i svu materiju. I otkrili su gomile takvih čestica, kvarkova, leptona, mezona, muona, bozona i sl. Ali, Haramein je odbacio ovaj etablirani način razmišljanja i u centar pažnje nije stavio materiju već – prostor. Prvi znak o značaju prostora je bilo saznanje da je atom u stvari 99,99999 prostor. I molekul je prostor. I svemir je prostor. Otkud toliki prostor u svemu što nas okružuje. Dali se u tom prostoru nalazi nešto što ne uočavamo? Jer, ako ga ima svuda, onda za to mora da postoji razlog. I Haramein je pretpostavio da je upravo prostor to što u univerzumu sve povezuje, od najmanjeg do najvećeg. Od čestice do galaksija i dalje. I taj prostor nije prazan, on se naziva vakum ili plazma i u njemu je sadržana ogromna količina energije. I ona je na neki način tu “uskladištena.”

Još je u antičkoj Grčkoj Platon zaključio da postoji geometrija prostora, ali je upravo to katolička crkva odbacila terajući naučnike da se drže materije. Jer, Bog je taj koji je stvorio svet i samo taj svet je bilo dozvoljeno videti. Boga nije smeo niko da vidi osim sveštenika koji su bili za to “viđenje sa bogom” i tumačenje njegovih kreacija licencirani.

Tako se i danas u kvantnoj fizici o materiji govori kao o nečemu što je sabijeno. A to sabijanje se događa kada se čestice (kojima je zapravo ispunjen prostor ili vakum) nađu u veoma jakom polju gravitacije i kada iz tog polja one više ne mogu da izađu. To je za čestice tačka bez povratka i to je i konvencionalna nauka definisala kao crnu rupu.

Haramein tvrdi da glavne sile u svemiru koje stvaraju crne rupe, neutronske zvezde, pulsare, kvazare i supernove, odnosno utiču na njihovu dinamiku imaju izvesne zajedničke karakteristike u odnosu na mehanizme manje uzburkanih sistema kao što su galaksije, zvezde i planete i njihovu dinamiku.

Naime, svi oni u svom kretanju uključuju gravitaciju, elektromagnetne procese kao i pojedinačne i zajedničke procese na nivou čestica. U svom teorijskom obrazlaganju Haramein kaže da je istraživao zajedničke koherentne strukture plazme i njihovih interakcija sa vakumom. I postavio je konačno jednačinu njihovog balansa što je u suštini “balans između ekstremno kolapsirajučih gravitacionih sistema i njihovog energetskog okruženja u plazmi”. Podsetimo još jednom, plazma je stanje nulte tačke energije. Zapravo sve što postoji nalazi se u nekom medijumu i sve je “upkovano” jedno u drugo. Tako je medijum (tj. prostor koji nije pazan) od suštinske važnosti za razumevanje svih procesa. Zato je i za Harameina od posebnog interesa dinamika ove plazme kao medija i to je struktura u vakumu koja spaja elektromagnetske i gravitacione sile uključujući stvaranje virova i takozvanih – Coriolis fenomena.

Tako i neobična priroda kompleksnih crnih rupa uključuje ne samo crnu rupu samo već i oklonu plazmu kao medijum. Sve se krivi u vorteks. Glavne sile uključene u čitav proces stvaranja crne rupe su jake gravitacione kolapsirajuće sile, moćna elektromagnetna polja, naelektrisanje i ugaoni impuls spina.

Sila spina (vrtloga) polarizuje magnetno polje (pozitivno i negativno) i između njih se stvara polje ekvilibrijuma. I to je horizont događanja, to je ono što mi vidimo kao na primer galaksiju. U središtu je naravno crna rupa. Bipolarnost je zato svuda prisutna. I sva vidljiva materija tako nastaje – u crnoj rupi. I to je centar stvaranja.

Bipolarnost je matriks pomoću koga se održava ekvilibrijum. I sve je stvoreno bipolarno: muško – žensko, pozitivno-negativno, crno-belo, dan, noć, budnost-spavanje, toplo-hladno, visok pritisak-nizak pritisak…

Dakle,ono što mi vidimo u svemiru je samo bipolarno elektromagnetno polje koje je nastalo kada je torzija (krivljenje) onoga što je nazvano vreme-prostor uhvaćeno u sistem koji funkcioniše kao vorteks i kada se stvori elektromagneni ekvilibrijum. To se događa kada čitav niz pomenutih sila u prostoru dođe u harmoničnu fazu i stvori se ono što se naziva povratna sprega i tada se stvara kontinuitet.

Pošto mi živimo u okviru ekvilibrijuma, svemir nam izgleda kao da se širi i da stalno ubrzava svoje kretanje.

Ovu torziju (vrtlog) u vakumu pokreće različita gustina vakuma. Slično kao što različiti pritisak vazdušnih masa formira tornado. Nastaje ista dinamika. U centru tornada je takođe “oko”, to je centar gde je najhladnije. U galaksiji to je crna rupa. Ista sila po istom matriksu pokreće vodu u vrtlog kada izvadimo zapušač u kadi napunjenoj vodom. Različita je samo skalarna vrednost ovih sila. Ista sila formira spin čestica u atomu. Ista sila spaja čestice atoma (pozitivne i negativne ) i stvaraju se molekuli.

I zaista crna rupa je tačka iz koje nema povrataka česticama koje su u nju upale. Sile gravitacije su tako jake da ništa ne može pobeći. I tu se materija “spaja”.

Sve u svemiru nastaje u crnoj rupi i ona daje impluls vorteksu.

Samo bipolarnost stvara ekvilibrijum

Za razliku od drevne kineske ili indijske filozofije koja je tu bipolarnost uočavala (poznati su jin i jang), katolički iluzionisti su predstavili Stvaranje kao singularan čin jedne sile – Boga odnosno Stvoritelja. I hrišćanstvom je to učenje vekovima održavano. Sada možete zaključiti da je biblija pisana mnogo kasnije nego što se to tvrdi.

Haramein takođe tvrdi da je slovo “G” koje je masonerija stavila kao svoj znak (God je na engleskom Bog) u stvari pokazatelj da su masonska učenja sastavljena iz drevne egipatske kabale i kombinovana sa biblijskim izmišljotinama i sve je izgleda vešto upakovano (jezuitskim iluzionističkim smicalicama) kao moćno štivo uobličeno za potrebe katoličke crkve.

Mnoga drevna saznanja su zato vekovima bila “nestala” iz Aleksandrijske biblioteke, da bi se sada naprasno opet pojavila i pokazala sav mrak u koji je čovečanstvo potopljeno poslednjih hiljadu godina.

Nema mnogo sumnje da su kao i zlato i ostale dragocenosti (posebno arheološke) i ovi papirusi završili u podrumima Vatikana.

Ali, svet nije stvorila jedna sila (Bog stvoritelj) već više sila koje su se sjedinile u jedan harmoničan proces.

Svaki proton je crna rupa

Harameinu se na osnovu njegovih izčavanja nametnula ideja da se svi mi u stvari nalazimo u crnoj rupi u središtu gravitacije. I mi sami smo crna rupa. Svi smo u stvari vidljivi horizont (sabijenih čestica) u jednom nevidljivom prostoru u kome se energija u vorteksima uliva u crne rupe sabijajući čestice.

Tako je glavna ideja Haremeina da se jedan proton može smatrati crnom rupom u određenim uslovima. To je po Harameinu crna rupa sa masom koja je po svojoj gravitacionoj sili stvara efekat koji je ekvivalent masi od 885 miliona metričkih tona. Ovakav proton je Haramein nazvao Švarcšildov proton, po nemačkom fizičaru Karlu Švarcšildu koji je doprineo jednoj zaista fundamentalnoj promeni u našem današnjem shvatanju fizike. Napomenimo ovde i zanimljiv detalj da konvencionalna nauka još nije tačno usvojila jasnu definiciju o tome šta je gravitacija.

Geometrijski prostor određuje stvaranje

Iako se pojam geometrije vezuje za Geu (Zemlju), a Gea je nastala po matriksu po kome se kretala energija u svemiru, onda je logično da taj matriks postoji i u prostoru (svemiru) i mi ga ne vidimo. Dakle, da vidimo zašto je Zemlja okrugla.

I tu se Haramein poslužio takođe drevnim znanjima iz geometrije. Poenta je u obliku prostora i vektorima sila koje nastaju u tom protsoru kroz koji energija prolazi. Da podsetimo da je vektor mera za neko kretanje gde se pravac kretanja zamenjuje pravom linijom. Elektromagnetni polaritet stvaraju dva inverzina geometrijska tela u perfektnom spoju. Radi se naravno o poliederima jer vakum nije dvodimenzionalni prostor već najmanje trodimenzionalni.

Ta dva tela koja se spoje su dva tetraedera koji se perfektno spoje, ali ne po svojoj osnovi (jer tada se dobiaj jajast oblik), već se strukturno preklope tako da se i svi njihovi fraktali perfektno sklope. Fraktali su delovi neke celine nekog kvantiteta koji u potpunosi sadrže iste osobine kao i celina, samo su im skalarne vrednosti različite. Struktura kristala je fraktalna. Umnožavanjem fraktala praktično nastaje svet kakav mi poznajemo jer energija “pamti” matriks (odnosno kanale) kojima je već jednom prošla.

To prožimanje dva tetraedera i svih njihovih fraktala je moguće kada su u pitanju dva prostora odnosno energija iz dva različita prostora.

Takva dva perfektno spojena energetska tetraedera stvaraju energetski matriks koji ima geometrijski oblik sačinjen od osam tetraedera. Takvo trodimenzionalno geometrijsko telo se naziva kuboktaedar.

I to je matriks za formiranje sfere. Po Bakminster Fulleru to se naziva vektor ekvilibrijuma. U centru sfere bi bila crna rupa i sfera bi bila bipolarna.

U ovom obliku su svi vektori u idealnoj proporciji da stvore vektorski ekvilibrijum. I to je najvidljivija shema (matriks) po kome putuje energija kada stvara okrugle planete. I nije tačno da je Zemlja malo pljosnata, potpuno je okrugla.

I mnogo toga je bilo poznato još drevnim Atlantiđanima, koji su živeli pre velikog potopa i njihova saznanja su preuzeli drevni Egipćani a onda je vekovima sve to bilo negde vešto sakriveno da bi se i danas u školama učilo o Velikom prasku o svemiru koji se širi i crnim rupama koje nas sve gutaju. I tehnološki razvoj je podređen umesto impolzivnom bipolarnom principu stvaranja, razornom eksplozivnom principu.

Ivona Živković