ISTINA O ODLASKU KOSMONAUTA NA MESEC…

Deluje zaista sumanuto da je 1978. godine u produkciji Warner Bros-a, snimljen film “Capricorn 1” (Jarac jedan), naučno fantastični triler o tome kako je američka NASA lažirala putovanje na Mars. Igrali su Eliot Guld, Džejms Brolin, Teli Savals, Karen Blek, O.J. Simpson – sve holivudske zvezde toga vremena. U filmu se govori o odlasku ljudske posade na Mars. Zaplet nastaje samo nekoliko sati pre lansiranja broda što prate sve svetske TV kamere. Naime, NASA otkriva sistemski nedostatak u sistemu koji kosmonaute treba da održava u životu. Misija je nemoguća. Ali, da ne bi otkazali let i kompromitovali se pred čitavim svetom u NASA odlučuju da tri kosmonauta krišom izvedu iz kapsule i odvedu na jedno daleko skrovito mesto u nekoj vojnoj bazi. “Capricorn 1” lansiraju na Mars bez ljudi. Kosmonauti se onda ubeđuju pod pretnjom njihovim poodicama, da moraju nekoliko meseci da glume da su u brodu i da putuju na Mars. Pravi se posebna scenografija u TV studiju u vojnoj bazi i kosmonauti snimaju scene šetnje po Marsu.

Čak je i Marsov lender identičan LEM-u. “Sa Marsa” oni razgovaraju sa svojim porodicama i obraćaju se novinarima. Problem nastaje kada shvate da će zbog očuvanja tajne, najverovatnije nakon okončanja misije biti likvidirani. Posebno kada se na povratku sa Marsa kapsula zaista zapali i oni tada i zvanično budu proglašeni mrtvim herojima. Posle brojnih peripetija, samo jedan kosmonaut uspeva da preživi i uz pomoć jednog promućurnog novinara, koji je zaveru otkrio, uspeva da stigne na svoju sahranu i dramatično saopšti svetu istinu. Ali to je naravno, sve bilo na filmu. U stvarnosti, ljudi su šezdestih i sedamdesetih godina bili mnogo naivniji i lakoverniji. Naravno, mnogo manje smo znali o tehnici i informatici. Američkoj vladi se verovalo, baš kao i američkim medijima. Koliko ljudi danas veruje u CNN? Mi u Srbiji smo se u to posebno uverili. Englezi kažu: prevariš me jednom – tvoja bruka,, prevariš me dvaput – moja bruka.

USHIĆENJE ISPRED LOGIKE

Odlazak prvih ljudi na Mesec te 1969. godine o kome su izveštavali svi svetski najozbiljniji i najuticajniji mediji i koje je dočekao lično američki predsednik Ričard Nikson (koga neki danas posprdno zovu Dicky Tricky) izazvao je u mnogima veliko ushićenje. Mali broj ljudi je tada imao kritičan odnos prema ovom događaju. Moram da priznam da sam i sama bila tada, kao učenica osnovne škole, toliko ushićena da sam slike kosmonauta i isečke iz novina o njima pažljivo sakupljala. Slučajnost je valjda što sam i do danas sačuvala specijalni dodatak koji je objavila “Politika”. Ova mala brošura koju je publikovao “Life magazine” objavljen je odmah nakon “povratka” kosmonauta “sa Meseca” dok je sve bilo još vruće a ushićenost nas sve držala. Brošura je nazvana “Tri dnevnika sa Meseca” i to su bila tri eseja koja su, navodno, napisali sami Armstrong, Oldrin i Kolins dok su bili u karantinu nakon povratka sa Meseca. Danas ovi eseji deluju kao maštarije školaraca i u stilu pisanja i sadržaju, pa bi se mnogi zapitali: zar je moguće da smo u sve to poverovali? Posebno je uočljivo ideološko opredeljenje koje na “humanim” osnovama treba da poveže Ameriku i čitav svet i danas se brutalno, ratovima i raketnim projektilima ostvarjuje kao Novi Svetski Poredak.

Navešću još samo nekoliko detalja (u prevodu koji je dala “Politika”). Evo kako Armstrong započinje svoj esej “Simbolika poduhvata”: ” Mi se nismo posebno brinuli o našoj bezbednosti za vreme ovih priprema. Više smo bili obuzeti razmišljanjem o uspehu ove misije i izvršenju onoga što nam je bilo povereno. Uspešno spuštanje na Mesec, osećao sam, moglo bi ljudima širom sveta uliti nadu da su naoko neostrvarljivi ciljevi u suštini realni i da postoji i stvarna nada za rešavanje problema čovečanstva”. Kakav problem je u to vreme imalo čovečanstvo? To što je SAD u to vreme bila upletana u rat u Vijetnamu ili što je Afrika bila i ostala izmučena glađu i nemilosrdnom pljačkom zapadnih kolonista? Možda misli na obilje radioaktivnih čestica kojima je zasut svet u to vreme aktivnog testiranja nuklearnoih bombi? Ili Armstrong misli na problem enormnog emitovanja dolara bez zlatnog pokrića koje će upravo započeti Nikson tri godine kasnije kako bi se širom sveta isisavali prirodni resursi i radna snaga?

Ako su to bili problemi čovečanstva, kako je tu mogla pomoći misija na Mesec? Očigledno je da je ideološka poruka o kojoj govori Armstrong genaralno zacrtana upravo sa drugim ciljem što on potvrđuje u sledećoj rečenici: “Naša zemlje je zavisila od industrijskog tima NASA-e u obavljanju ovog zadatka a NASA-in tim je istovremeno sticao svoju reputaciju u pripremama Apola 11. Ogromna volja uložena je u izgradnju i kako je pažnja sve više bila okrenuta samom letu, postalo je sasvim izvesno da bi svaki neuspeh naneo štetu prestižu Amerike”. Dalje Armstrong otkriva kako su su bili pre poletanja veoma okupirani izradom amblema i značke koje će zalepiti na svoja odela. Iako ih je u opasnu misiju vodila ideja koja bi čitavom čovečanstvu donela dobrobit, na amblemu su insistrrali na jakim nacionalnim simbolima : “Bili smo svesni simbolike našeg poduhvata i zato smo želeli da i male stvari odraze naš veoma ozbiljan prilaz poslu oko leta na Mesec. Simbolična značka koju smo nacrtali i zalepili na naša odela i Mesečev modul, trebalo je da pre svega simbolizuje miroljubivu želju Amerike za spuštanje na Mesec. …Ime “Orao” odabrano je odmah posle izbora značke-simbola i trebalo je da odrazi i stepen nacionalnog ponosa sadržanog u čitavom poduhvatu.

Ime “Kolumbija” (odnosi se na kapsulu broda, prim.) takođe je nacionalni simbol a i veza sa knjigom Žila Verna od pre jednog veka, koja je u izvesnoj meri sadržavala tačno predviđanje tehnike, pa i detalja leta “Apola 11″. Konačno, ovo ime je bilo za nas simbol avanture, istraživanja i ozbiljnosti sa kojom je Kolumbo krenuo na svoj zadatak”. Mnogi skeptici ovde nalaze pravi razlog za lažiranje leta a to je grozničava potreba SAD za prestižom i svetskim ugledom kao naučne i tehički supriorne sile. Ali stvarati sliku pred svetom i za to trošiti milijarde dolara a nemati stvarno takvu tehnologiju deluje prilično glupo, zar ne? Oni, koji su sve ovo vodili i o lažiranju odlučivali ne mogu biti baš glupi ljudi. Naprotiv. Prividan prestiž i stvarna sila su dve različite stvari. A da su SAD u tehnološkom smislu, kada je u pitanju nuklearno naoružanje i raketna interkontinentalna balistička tehnika, zaista sila – nije potrebno govoriti. Mi u Srbiji 1999. godine uverili smo se kako ta raketna tehnika precizno i razorno gađa. Ipak, moramo da priznamo da smo daleko bolje prošli od Iraka. Dakle, moćni raketni sistemi su zaista konstruisani i tu nema privida. Međunarodna Svemirska Stanica se danas nalazi iznad naših glava i niko ne zna čemu ona zapravo služi. Ali, ostavimo to za kraj.

Pogledajmo još malo u šta smo verovali pre 39 godina. Evo malo “dramatičnih” detalja, kao na filmu, da bi naivnima sve bilo uverljivije koje je Armstrong tada zapisao: “Na visni od 30000 stopa iskrsao i problem sa kompjuterom. Kad kompjuter zapadne u teškoće on upali alarmno svetlo i jedan broj. Mi smo pre poletanja u više mahova bili suočeni sa raznim vrstama takvih alarma. Za one koji su se mogli najpre očekivati upamtili smo potrebne procedure i kako se otklanjaju. Za složenije teškoće imali smo zapisana mala uputstva na kartonima zakačenim za komandnu tablu “Orla”. Ali alarm koji smo dobili u toku leta nije bio onakvog tipa kakav smo očekivali. Nije bio nalik ni na jedan od alarma koje smo upoznali u toku priprema i simuliranja uslova leta na Zemlji. Izgledalo je da je on uzrokovan preopterećenjem komjutera i Kontrola (iz Hjustna, prim.) je zatim obavila određene provere. Na kraju su nam rekli da možemo bezbedno da produžimo naše spuštanje, bez obzira na alarmno svetlo. Ovo je kompjuter LEM-a i deo komandne table pilota LEM-a koji stoji levo. Danas nam deluje zaista neshvatljivo da se sa tako slabim komjuterom ide na Mesec a da se procedure za korekciju njegovih alarma nalaze na kartončićima a ne u samom kompjuteru.

Kontrola u Hjustonu izgleda da je imala bolji uvid u stanje na brodu koji se spušta na Mesec nego sami kosmonauti. Zašto im je onda bio potreban živ čovek da pilotira modulom kad su sve mogli iz Hjustona? Najzad, kakav je to bio link koji je mogao toliku količinu podataka (o stanju čitavog LEM-a i svim njegovim funkcijama ) da prenese na Zemlju udaljenu 250 000 milja? Nismo li tek pre 10 godina digitalizacijom zakoračili ka 3G tehnologiji koja može takvu količinu podataka da prenosi? Iako je prvi čovek koji se spušta na mesec Armstrong je toliko okupiran analizom problema i proverom instrumenata da od visine od 30000 stopa pa do 5000 stopa nije mogao uopšte da gleda kroz prozor. Tek kada su se spustili na 3000 stopa mogli su da pogledaju kroz prozor i vide gde se spuštaju i kako sve to izgleda. “Ni u jednom trenutku nisam bio posebno svestan temperature na Mesecu. Izolujuće odelo koje smo imali uvek je bilo prijatno i komforno i nijednom se ništa od naše opreme nije pregrejalo ili previše rashladilo”, seća se Armstrong.

Potpuno drugačije je temperaturu na Mesecu doživao Oldrin u svom eseju “Kako hodati po Mesecu?” “Ono što nas je zaista držalo budnim bila je temperatura. Bilo je veoma hladno unutra, posle otprilike tri časa postalo je nepodnošljivo. Naravno u našim odelima je radio tečni sistem za održavanje temperature i pokušavali smo da nam bude udobnije time što smo na minimum sveli cirkulaciju vode. To nije mnogo pomoglo. Okrenuli smo kontrolu temperature u našem sistemu kiseonika na minimum. Ni to nije imalo efekta. Mogli smo da podignemo senila sa prozora i pustimo da nas svetlost ogreje ali to bi uništilo i najmanju preostalu mogućnost spavanja”. (Kako se LEM izrađen od aluminijuma nije pregrejao, verovatno je moje glupo razmišljanje jer su stručnjaci nasa verovatno i tu ugradili nešto specijalno). Prvi utisak Oldrina kada su sleteli na Mesec je sledeći :

“Kada smo prvi put pogledali kroz prozore izgledalo je prijatno. Gotovio kao da možeš da izađeš napolje u košulji i sunčaš se. Sećam se da sam pomislio: ‘E kad ne bih znao gde sam, mogao bih da poverujem da je neko napravio ovu okolinu negde na Zapadu i dao nam novu simulaciju za rad. Gledati gore i videti sjajnu, punu zemlju, takođe je bilo malo nestvarno.” (Da nije možda čitava okolina zaista bile negde u Nevadi gde su stručnjaci NASA dugo čupali rastinje iz zemlje i pravili kratere kako bi sve izgledalo kao na Mesecu?) Edvin Oldrin je inače svoj esej počeo baš objašnjenjem detalja koji se mnogima danas čini najviše spornim a to su otisci stopala: “Bila je to odlična površina za otiske – ispalo je da taj laki prašnasti materijal ima znatnu koheziju i da se lako stvrdne”. Oldrin se najviše zadržao u opisu kako hodati po Mesecu i održavati ravnotežu: ” Nemaš osećaj za gore i dole i ne postoji nešto kao ravnoteža, jer nema snage ni otpora na pokrete. Na šestini Zemljine gravitacije na Mesecu imaš jasno osećanje da si negde i imaš stalno, mada ponekad slabo definisano, osećanje pravca i sile”.

Meni je, moram priznati, teško da razumem šta je Oldrin hteo da kaže osim da bude neodređen (pretpostavljam da je prevod “Politike” korektan). Oldrin je zapravo imao zadatak da prouči koji je način najbolji za kretanje po Mesecu i sugeriše to budućim kosmonautima. Otkrio je da je to hodanje nogu pred nogu, kao na Zemlji. Da je otkrio da je hodanje četvorooške lakše, čini mi se da bi bio mnogo ubedljiviji. Kako smo videli u TV prenosu, kosmonauti uopšte nisu imali problema sa gubljenjem ravnoteže a nisu ni probali da uvežbaju hodanje. Oldrin u svom eseju, ipak, zapisuje drugačije: ” Gubljenje ravnoteže bilo je veoma lako otkriti i posle izvesnog vežbanja vraćanje je postalo sasvim prirodno. Moja preporuka budućim posadama je da prvih 15 ili 20 minuta vanbrodske aktivnosti sami pronađu, najbolji metod kretanja i sami za sebe ustanove najbolju snagu pokreta”. Kao kada učite da vozite bicikl na Zemlji. Oldrinov savet bi vam tako bio da sami pokušate da tu veštinu savladate kako vama najbolje odgovara. Mudar savet, zar ne? Ali da bi svi skeptici u to vreme bili razoružani, Oldrin je jedan poseban deo u svom eseju posvetio vernicima, upravo onima koji su možda posmislili da je put čoveka na Mesec huljenje Boga, jer je upravo ON Zemlju dao ljudima a nebesa Gospdu.

Zato Oldrin zapisuje kako je pre leta sa sa svojim pastorom, velečasnim Dinom Vudrafom iz vebsterske prezbiterijanske crkve, pokušao da napiše neke reči koje bi imale univerzalno značenje i izgovori ih kao molitvu na Mesecu. Ali nisu uspeli da smisle ništa prigodno (što je i logično jer bi sve bilo u suprotnosti sa biblijskim učenjem). Ipak, Vudraf mu je dao minijaturni pehar vina i sa malo hleba Oldrin je to spremio u LEM: “Tek što je Majk (treći kosmonaut Kolins, prim.) u jednom trenutku preleteo iznad nas, posle našeg spuštanja ja sam izvukao te stvari i stavio ih na mali stočić koji se nalazio ispred komjutera za upravljanje. Pročitao sam nekoliko pasusa iz Biblije i uzeo pričest”. Šta je čitao tačno iz Biblije (ili je to možda trebalo da bude Molitvenik), Oldrin nije objasnio. “Voleo bih da sam video kako teče vino u tom ambijentu ali nije bilo zgodno. Nije bilo važno kako je vino dospelo u pehar, važno da je bilo tamo. Izmolio sam nekoliko privatnih molitvi ali su mi umesto reči dolazile na pamet misli i osećanja. Nisam bio toliko sebičan da u molitve uključim svoju porodicu ni toliko svemirski da uključim sudbinu sveta.

Više sam mislio o samom našem zadatku o izazovu koji nam je dat. Tražio sam od ljudi da zahvale na svoj način i ja se nadam da će ljudi zadržati čitav ovaj događaj u svom pamćenju i kroz manje detelje i tehnička dostignuća videti dublje značenje svega toga. Izazov, traganje, ljudima je to potrebno i potrebno je priznati da smo svi mi jedno čovečanstvo, pred bogom”. Dakle i Oldrin samo što nije rekao da čitav svet treba da bude jedna država, jedna nacija, jedna banka i jedna crkva i jedno tržište i naravno, jedna svetska vlada. Očigledno da su oba kosmonauta u ideološkom smislu bili globalisti. Kada je sredinom septembra 2002. u jednom hotelu na Beverli Hilsu u Kaliforniji, najveći skeptik, Bert Sibrel sreo Edvina Oldrina (tada 72 godine) i tražio mu da stavi ruku na Bibliju i zakune se da je bio na Mesecu, Oldrin se razbesneo i udario ga pesnicom, nakon čega je morala da interveniše policija.

Lokalne novine “Huntsville Times” od 9. septembra 2002., incident su komentarisale time da je Oldrinu dosadilo da objašnjava “neukim američkim skepticima”, kojih je sve više da odlazak na Mesec nije bio laž. I ne samo to. Izgleda da je novina u vlasništvu Jevreja, jer su dalje napravili sebi prihvatljivu paralelu pa tvrde u komentaru da su: “… isti ti skeptici naklonjeni i teorijama zavere, veruju u medijske manipulacije, unapred pripremana događanja i ubedjeni su da je Holokaust napravljen od strane samih Jevreja samo radi stvaranja kulta…” i sl. (Revizija događaja iz nacističkih logora je, inače, zaista meta mnogih revizionista poslednjih godina). Hantsvil je i mesto gde su konstruisane sve kosmičke rakete pa i Saturn V, koji je nosio kapsule programa Apolo. Ako se podsetimo da su vodeći nacisti bili njihovi glavni konstruktori i da njihovu kosmičku avanturu brani, izgleda, jevrejska novina, ispada da stvari zaista mogu biti tumačene samo konspiracijom. Tu zdrave logike nema, osim za one koji znaju ko i kako zaista vlada Svetom.

FANTAZIJA POSTAJE INFORMACIJA

Gde smo danas sa svim ovim svemirskim planovima i istraživanjima? Priče za javnost su uvek fantastične. Tako je danas u opticaju priča o kolonizaiji Meseca, što se planira tek od 2050. I što će biti ekonomski splativo, jer će se sa Mesaca dopremati Helijum 3. Ovaj element se ne nalazi nigde na Zemlji a daje ogromnu energiju kojom se može opskrbiti čitav svet, ne zagađuje sredinu i nije opasan kao nuklearne elektrane. Naravno u ovu priču će lako poverovati svako ko ne zna da je upravo Nikola Tesla pre 70 godina bio na putu da enegrijom (i to kosmičkom) snabde besplatno čitav svet ali je u tome sprečen upravo zbog interesa globalne korpoprativne oligarhije koja je investirala u naftu. Dakle, nije problem u energiji već u profitu i u nameri oligarhije da može da kontroliše čitav svet. Američke naučnike posebno brine i mogućnost da NEKO (možda teroristi Al Kaide) izbaci raketom nuklearnu bombu i aktivira je na visni od preko 150 kilometara u svemiru (baš kao što su Amerikanci uradili u Starfish Prime testu. Ova eksplozija bi stvorila izuzetno jak elektromagnetni puls koji bi doveo do potpunog kolapsa svih električnih i telekomunikacionih sistema iznad SAD. Tako bi u Americi stalo bukvalno sve. Da se to ne bi dogodilo Pentagon mora da formira sistem adekvatne odbrane, naravno u svemiru. Nije li ova kontrola iz svemira je već danas skoro savršena? Sistemi za osmatranje i praćenje svih komunikacijskih signala ali i “velika nadzorna kamera” za čitav svet, već su u upotrebi. (Poznat je sistem Ešelon).

OTKRIVENJE VERNERA FON BRAUNA

Verner fon Braun je umro u 65. godini, 17. juna 1977., navodno od kancera koji ga je pokosio u veoma kratkom periodu. Ipak, pre smrti poverio je, navodno, neka svoja strahovanja dr Kerol Rosin koja je bila njegov portparol i korporativni menadžer u “Fairchild Industries”. Ona je o ovome svedočila pred američkim kongresom povodom rasmeštanja oružija u svemiru. Tada joj je fon Braun otkrio planove koji su imali za cilj da vrše sistematsko obmanjivanje javnosti, odnosno da skreću pažnju sa onoga što je NASA stvarno činila a to je bila militarizacija svemira. Smišljena propaganda je obuhvatala nekoliko tačaka oko kojih su mediji koncentrisali i plasirali adekvatne priče i informacije kako bi formirali određen stav u javnom mnjenju. Fon Braun je otkrio postojanje pet ovakvih tačaka :

1. Opasnot koja dolazi od Sovjeta i širenje komunizma. 2. Opasnost o terorista i sam terorizam kao fenomen 3. Zemlje Trećeg sveta koje se odlikuju fanatizmom u mentalitetu (to su zemlje koje je predsednik Džordž Buš nazvao “Osovinom zla”) 4. Mogućnost udara asteroida u bliskoj ili daljoj budućnosti 5. Postojanje neidentifikovanih letećih objekata i vanzemaljaca.

Tačka pod jedan je očigledno uspešno sprovedena. Pod tačkama dva i tri trenutno je angažovana čitava politička scena u svetu. “Teroristi” su svuda oko nas. Tačka četiri je već aktivirana. Naznake su već u mnogim magazinima, knjigama i na Internetu. Roman Artura Klarka “Svetlost drugih dana” upravo nas upozorava na mogući veoma skori sudar Zemlje sa jednom planetom ali i sa novim klimatskim promenama. O tome danas upravo govore svi udarni svetski mediji uključeni u propagandnu mašineruju. Holivud je i stvoren da služi intersima gospodara. Film “Armagedon” nas je obavestio kako će nas Američki hrabri naftni drileri i NASA spasiti u slučaju da se neki ateroid namerači na Zemlju a ugledni i uticajni Artur Klark je “utvrdio” da je to samo pitanje vremena. Eto nama “sreće”, jer Amerika ima rakete i nuklearne bombe kojima će uništiti ovakav asteroid i “SPASITI ČOVEČANSTVO”!

Što se tiče tačke pet ona se za sada pomalja diskretnije i ubedljivo je najsumanutija. Televizijska serija i film “Dosije X” pravo je propagandno čedo koje nam polako naznačava kako se u tajnim arhivima FBI i CIA čuvaju informacije i ostaci vanzemaljske letilice. NEKO nas posmatra i čovečanstvo mora izdvojiti velike pare i još se naoružati za takav eventualni bliski susret treće vrste. Pitam se da li su famozni krugovi u žitnim poljima Engleske deo ove “vanzemaljske” smicalice? Ko ih i zašto pravi? Dakle, kada “ozbiljne” televizije i novine počnu u svojim informativnim programima da plasiraju informacije o neidentifikovanim letećim objektima, znaćemo koje igre je to deo.

OTKRIVENJE AVRA MENHETNA

“Lockheed Martin” je privatna transnacionalna korporacija koja proizvodi delove za avione i svemirske brodove po najsavremenijim tehnološkim dostignućima. Glavna je ugovorna kompanija koja radi za američku vladu i NASA. Korporacija je nastala, nizom poslovnih integracija i inkorporiranjem manjih proizvođača. Iako je konačna fusija izvšena 1995., ova kompanija je osnovana još 1913. Iste godine formirane su i američke Federalne rezerve (FED) a što se povezuje i sa potonućem “Titanika” Sedište Lockheed Martina je u Merilendu. Korporacija je u 2007. od prodaje zaradila 41.9 milijardi američkih dolara. Engleski istoričar, Avro Menhetn je jedan od onih koji se bave proučavanjem skrivene istorije, što se danas kompromitujućem tonu naziva “teorijom zavere”. Tako je pažljivom analizom podataka otkrio da je stvarni vlasnik ove korporacije katolička crkva, odnosno red jezuita. Na logu Lockheed martina ispisana je rečenica: “Mi nikada ne zaboravljamo za koga smo radili”. Da li to znači da su jezuiti upleteni u čitavu ovu kosmičku odiseju?

Ivona Živković