VAN ALENOVI POJASEVI

Najjači argumenti da odlaska na Mesec nije bilo je postojanje nečega što je otkriveno tek 1958. kada je lansiran veštački satelit “Eksplorer”…

To je pojas jakog X-zračenja u Zemljinom magnetnom polju i nazvan Van Alenovim pojasevima. Postoje dva prirodna radioaktivna pojasa : unutrašnjni se nalazi na visini oko oko 3000 kilometara iznad Zemlje i debeo je oko 5000 kilometara. Spoljnji pojas obuhvata prostor na visni od 15 do 20 hiljada kilometara iznad površine Zemlje i širok je 6000 do 10000 kilometara. Reč je o pojasevima u obliku krofne u kojima se nalaze jako naelektrisani elektroni i joni zarobljeni u Zemljinom magnetnom polju. Oni potiču od solarnih vetrova koje erupcije na Suncu izbaciju u svemir. Zemljino magnetno polje je barijera koja štiti planetu od ovih radioaktivnih čestica tako što ih skreće sa putanje. Vreme najjačih erupcija na Suncu je ciklično i kreće se u periodima od 11 godina kada su najjače i veoma učestale. Zanimljivo je da se baš između letova apola 16 i apola 17 (1972.) dogodila jedna od najgorih solarnih erupcija. Ona je u orbiti Meseca mogla stvoriti izuzetno jako radijaciju.

Zbog ovoga je svako putovanje u svemir veoma riskantno. U svojoj knjizi: “Prvi ljudi ka Mesecu” (1960.) Verner Fon Braun opisuje koliko je putovanje u svemir opasno : “Konačno, tamo su Van Alenovi pojasevi radijacije. Samo do pre godinu dana uopšte nismo ni znali da postoje. Eksplorer koji je opremljen da meri jačinu pomenute kosmičke radijacije, dao nam je prve indikacije da gore postoji nešto potpuno neočekivano. Još dva “Eksplorera” otkrila su činjenicu da je Zemlja okružena sa dva koncentrična pojasa u obliku krofne sa “zarobljenom radijacijom”. Naelektrisane čestice, uglavnom elektrona, beskonačno kruže okolo, gore i dole duž magnetnog polja u linijama koje povezuju magnete Severnog i Južnog pola kao mreža meridijana. Kada raketa leti kroz ovaj pojas zarobljeni elektroni udaraju na njen omotač kao kišne kapi kad udaraju na avion koji leti kroz oblake.

Slično zvučnim talasima koje stvaraju kišne kapi i koji odzvanjaju u kabini aviona, ovi udarajući elektroni proizvode elektromagnetnu radijaciju u unutrašnjosti rakete. Za ovu vrstu radijacije fizičari koriste nemačku reč “bremsstrahlung” (usporena radijacija) ali to je nešto sasvim identično X – zracima”. Ukoliko su zaista bili u orbiti Mesca, prvi ljudi i prva živa bića koja su prošla kroz Van Alanove prstenove su članovi posade Apola 8 (Borman, Lovel i Anders, 1968.) Oni su istovremeno i prva živa bića koja su izašla izvan Zemljinog magnetnog polja i nisu se raspali. Čemu li nam onda služi ovo magnetno polje?

STARFISH PRIME

Ali izgleda da je Čovek stvorio i treći pojas X – zračenja 1962. godine kada je američka vlada odobrila izvođenje nuklearne probe na veoma velikoj visini. Radi se operaciji “Starfish Prime”. Bio je to samo jedan deo velikog projekta niza nuklearnih probi pod nazivom “Operation Dominic”. Ukupno 150 eksplozija je tada izvršeno na različitim visinama. U vreme najveće paranoje “hladnog rata” (koja je vešto medijski pravljena) SAD su brzo radile na tome da razviju interkontinentalne balističke projektile koji bi se lanisrali i sa više lokacija u Ujedinjenom Kraljevstvu. Test “Starfish Prime” je bio pokušaj da se jakom megatonskom nuklearnom bombom probije unutrašnji Van Alenov pojas. Udar je izvršen 9.jula 1962. na Džonston atolu u Pacifiku, oko 1400 km jugozapadno od Havajskih ostrva. Ovaj atol je relativno izolovan od sveta i na njemu žive samo urođenici.

Projektil je lansiran na raketi “Thor” (balističkoj raketi srednjeg dometa) i imao je termonuklearnu bojevu glavu W49 koja proizvodi udar od 1.44 megatona. Ona je eksplodirala 400 kilometara (250 milja) iznad ostrva, daleko izvan linije kojom se definiše granica sa svemirom a što je samo 100 kilometara. Kako na toj visni nije bilo vazduha nije bilo ni vatrene pečurke ali su se svi drugi očekivani i neočekivani efekti pojavili. Elektromagnetni puls koji je tom prilikom proizveden zakočio je mnoštvo električnih postrojenja blizu Havaja, uključujući brojne alarme na automobilima, kućama, lokalima… Polupao je 300 uličnih svetiljki, napravio haos u prijemu radio i TV signala i sagoreo brojne strujne osigurače. Eksplozija je napravila veštačku auroru koja je trajala 7 minuta i mogla se videti sa ostrva Samoa, 3200 kilometara dalje. Sve ovo navodim da bi se shvatilo sa kakvim fanatizmom i po koju cenu se pristupilo razvoju interkontinentanog balističkog oružija.

Da li je onda lažiranje leta na Mesec nešto čemu ovi fanatici ne bi pribegli, samo da se domognu moćnog kosmičkog oružija? “Starfish Prime” se smatra uspešnim testom (mada nije jasno šta su akteri uspeli) ali on je oslobodio toliko energije u Zemljin magnetni pojas da je osetljiva elektronika na sedam veštačkih satelita u Zemljinoj orbiti uništena. To je bila ukupno trećina satelita koji su tada korišćeni. Pošto nisu mogli da izmere radijaciju na toj visini, morali su da lansiraju još veći broj satelita za merenje. Visoko naelektrisani elektroni od ove eksplozije ostali su u atmosferi oko 5 godina po proceni Pentagona. (Da li ovome treba verovati?) Ili su učinili još gore i stvorili i treći radijacijski pojas koji je dobio, po nekim procenama, 25 puta veću količinu radioaktivnog materijala od prirodna dva.

NASA, međutim, tvrdi da su astronauti dva Van Alenova pojasa prošli veoma brzo, samo za nekoliko sati a aluminijumska školjka kapsule pružila im je neku vrstu zaštite od prekomernog zračenja(?!) Ovaj treći pojas (veštački) – ne pominje se. Zanimljivo je da se sve navedeno o radijaciji pokušava minimizirati kada je u pitanju Apolo misija, navođenjem studije pod nazivom “PLAN U VEZI ZRAČENJA ZA APOLO MESEČEVU MISIJU” koji su napravili stručnjaci NASA upravo za potrebe misije Apolo i koji su potpisala tri imena ali bez ikakvih naučnih titula. Solucija koju nude ovi stručnjaci je konstantno praćenje zračenja, kako erupcija na Suncu, tako i merenje zračenja u kabini Apola. Za razliku od fon Brauna, oni tvrde da ovo X-zračenje nije isto što i zračenje koje nastaje eksplozijom nuklearne bombe. Po njima, za kosmonaute je glavna opasnost izbijanje erupcije na Suncu u vreme puta do Mesec. NASA stručnjaci su izvršili procenu da do toga u periodu planiranog leta Apola, neće doći.

Zaštita bi uključivala sistem brzog upozoravanja u slučaju erupcije pri čemu treba izmeriti precizno vreme za koliko bi čestice stigle do svemirskog broda. Nisam nikakav stručnjak za ovo ali moram priznati da me zaista “fascinira” ovako zamišljen plan. Ako se zna da je putanja kosmonauta veoma precizno projektovana, sa određenom količinom goriva, kiseonika, hrane i vođena sa Zemlje, logično je zapitati se gde da pobegnu kosmonauti? Koliko je Apolo svemirski brod za to sposoban ukoliko se erupcija na Suncu dogodi baš dok su u Mesečevoj orbiti ili na površini? Ova studija predlaže da se kosmički brod održava u nižoj Zemljinoj orbiti a da se prilikom prolaska kroz Van Alenove prstenove ide maksimalnom brzinom pri čemu bi kosmonauti samo jedan sat bili izloženi zračenju i primili neznatnu dozu ozračenosti oko 1 rema. Inače navedena studija je izdata marta 1973., četiri godine nakon svih Apolo letova, pa je nejasno zašto se na nju pozivaju oni koji žele da pokažu da su ljudi koji osporavaju misiju Apolo 11 (iz 1969.) u zabludi. Po njima dokaz da Van Alenovi pojasevi i radijacija nisu baš tako opasni je upravo to što ni jedan kosmonaut nije umro od posledica putovanja u svemir. Koliku su dozu ozračenosti primili kosmonauti Apola 11 i ostalih misija nikada nije objavljeno. Možda upravo zato što na Mesecu nisu ni bili. Da li ovi ljudi zaista veruju u intelekutalnu površnost svojih čitalaca?

NASA ZVANIČNO ĆUTI, ALI…

NASA se zvanično, povodom svih ovih tvrdnji skeptika, nikada nije zvanično oglasila, ali to ne znači da ne stoji iza svih onih koji se na Internetu i u ostalim medijima žestoko suprostaljaju “nestručnim i nebuloznim pobornicima zavere”.

NASA je očito krišom angažovala veliki broj stručnjaka da analiziraju i pobijaju stručnim objašnjenjima sve navode skeptika. Ova objašnjenja su nekada toliko kompleksna da su teško razumnjiva. Nekada su, međutim, smešna. Za skoro sve navedene nelogičnosti, ovi stručnjaci imaju objašnjenje da je NASA imala neku specijalno razvijenu tehnologiju kojom je ove probleme rešavala. Neki branitelji NASA su iz domena čiste filozofije koji pokušavaju da nas uvere da u suštini i ne postoje dokazi ni za šta u istoriji što se dogodilo u bližoj ili daljoj prošlosti, da je prošlost samo naše sećanje a naša memorija je nešto potpuno nepouzdano i relativno jer se sve može faslifikovati i kao takvo memorisati. Dakle, istraživanja skeptika o lažnom spuštanju na Mesec su filozofski besmislene i nepotrebne. Što bi i nepismeni Srbi rekli: mož’ da bidne al’ ne mora da znači.

Kako je vreme odmicalo NASA je publikovala sve više fotografija sa Meseca. Tako su možda izvršene mnoge korekcije gde je u početku bilo propusta. Originalnih snimaka danas više nigde nema. Deluje neverovatno ali pojavila se čak i informacija da su originalni snimci sa Meseca (koje je ceo svet video u direktnom prenosu) nestali iz arhiva. Oni su navodno nestali nakon što su bili poslati u Australiju gde je vršena konverzija video signala (SSTV) u prihvatljiviji standard. Po arhivima NASA se čuvaju kopije koje su izgleda lošijeg kvaliteta nego što su bili “originali”.

MEDIJI KROJE ISTORIJU

Ideja da se sve može lažirati i putem medija predstaviti kao istinski događaj sigurno nije bila nova. Onaj ko kontroliše medije kontroliše i istoriju, a ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost. Dokumentarni film “TAMNA STRANA MESECA”, autora Wilijama Kerela snimjen je za francuski “Point du Jour Production” and “Arte France” u originalnom naslovu “Operation Lune”. U filmu, udovica proslavljenog reditelja Stenlija Kubrika otkriva da je on bio angažovan 1969. od strane američke državne aministracije da snimi kadrove šetnje kosmonauta iz misije Apolo po Mesecu. Kubrik je to uradio u istom studiju gde je upravo završio i svoj najpoznatiji film “Odiseja u svemiru 2001.” Kubrik je za to koristio specijalne Zeiss objektive koji su napravljeni baš za potrebe NASA-e a poznavaoci njegovog rada znaju da je on pravi majstor u radu sa objektivima te da posebno voli širokougaone.

Za uzvrat, Kubrik je dobio te objektive da kasnije snimi svoj film “Beri Lindon” za koji uopšte nije korišćeno veštačko svetlo, već samo svetlost sveća. Jednostavno u vreme “hladnog rata”, za administraciju Ričarda Niksona bilo je važnije da kosmonauti budu vidjeni da hodaju po Mesecu, nego da zaista idu na Mesec, navodi se u filmu. Kako su se, navodno plašili da neće moći da dobiju dobre snimke sa Meseca ili da misija potpuno propadne, želeli su da imaju snimke šetnje za svaki slučaj. To je verovatno bila priča za Kubrika. Inače, Kubrikov satirični film “Dr Strangelove” iz 1964. o sumanutom američkom generalu koji želi nuklearni rat sa Rusima, bio je, kažu, omiljeni Niksonov film. Petog januara 1972. predsednik Nikson odobrio je nov program NASA-e – Spejs šatl rečima da je to: “…jedan potpuno novi tip svemirskog transportnog sistema napravljenog da pomogne transformaciji svemirskih granica od 1970. do bliskih prstora lako pristupačnih za humane poduhvate u 1980. i 1990.”

Ovaj novi program koštao je američke poreske obveznike “samo” 5 i po milijardi dolara. Pored Kubrika još jedan majstor svog zanata je možda zaslužan za efektne snimke “sa Meseca”. To je Majkl Dž. Tatl (Michael J. Tuttle), mastor digitalne trik fotografije. Veruje se da je baš on vešto komponovao slike lažnog hodanja po Mesecu koji su snimani na više lokacija na Zemlji u dugom vremenskom periodu, za vreme raznih vežbi kosmonauta. Ove scene je stavljao na adaptiran background. On je inače pravio komponovao digitalne panoramske snimke pod uglom od 360 stepeni za edukativne potrebe NASA. Moguće je da su neke od šetnji kosmonauta po Mesecu urađene tek osamdesetih godina naknadno publikovane.

Mali Tatlijevi trikovi

Neki od snimaka napravljeni su možda i u vulkanskom polju Chezin Chotah u Nevadi. Jedan poduhvat tamo je finansirala NASA i prethodio je lansiranju Apola 8. U aranžiranju terena učestvovalo i Američko Geološko Društvo. Tu je načinjeno 8 testova poznatih kao “Primena Apolo Sistema” (Apollo Application Systems). Izvršen je tada prenos audio i video signala uskim mikrotalasnim linkom prema jednoj lokaciji u Arizoni udaljenoj 85 milja koja je nazvana Astronauts Data Facility (surogat Apolo broda). Mikrotalasni link je korišćen kako niko ne bi mogao da izvrši presretanje radio signala prilikom komunikacije sa kosmonautima na Mesecu. Izjave nekih radio amatera da su pratili razgovore kosmonauta sa kontrolnim centrom u Hjustonu za vreme njihovog boravka na Mesecu predstavljaju besmislicu. Čitav ambijent u Chezin Chotah je neverovatno sličan Mesečevom a objekat koji je bio surogat LEM-a je bio metalni kontejner sa trouglastim prozorima identičnog oblika kao na pravom LEM-u. Insajderi tvrde da je na poligonu tada bio prisutan i kosmonaut Apolo misije Džek Smit obučen u kosmičko odelo a čitav prostor i svi mogući prilazi su bili savršeno blokirani što je uključivalo i helikoptere.

DA LI JE MESEČEVO KAMENJE SA ANTARKTIKA

Dakle, ako nisu bili na Mesecu, odakle potiče “Mesečevo kamenje”? Verner fon Braun je januara meseca 1967. boravio na Antaktiku gde je skupljao meteorite. Da li su ti kamenovi predstavljeni kao materijal sa Meseca? “Mesečevo kamenje je apsolutno jedinstveno” suprotstavlja se ovoj tvrdnji Dr. Dejvid Mekej, šef naučnog tima za planetarnu nauku i istraživanje pri NASA Džonson Svemirskom Centru (JSC). Mekej je član grupe koja je istraživala materijal sa Mesca. Po njemu ovaj materijal se u mnogo čemu razlikuje od zemaljskog i tu nema ničeg spornog.”Uzorci tla koji su doneti sa Meseca dati su na analizu stotinama stručnjaka iz čitavog sveta. Na njima je evidentno da su oni bili u vakuumu milijardama godina, bez dejstva vlage i pod visokim stepenom kosmičkog zračenja. Oni su zasuti meteoritima koji prilikom udara na tlo nisu sagorevali, kao što je to slučaj kada meteroriti padnu na Zemlju”. “Geolog” za Mesec dr Mark Norman sa Univeriteta Tasmanija kaže da “Mesečev materijal uopšte nema vodu koja je zarobljena u njegovoj kristalnoj strukturi i uobičajene substance kao što je glina koje je sveprisutna na Zemlji.

One uopšte ne postoje na Mesečevim stenama”. “…Našli smo delove svežeg stakla u kamenju sa Meseca koje je stvoreno eksplozivnom vulkanskom aktivnšću od udara meterorita pre 3 milijarde godina. Prisustvo vode na Zemlji brzo lomi takvo vulkansko staklo u samo nekoliko miliona godina. Te stene mora da su došle sa Meseca”. Ovde se dokazuje nešto što je praktično nedokazivo – a to je starost kamenja i upšte starost sveta. Šta znači da je nešto staro nekoliko milijardi godina? Ko to može da dokaže? Posebno ako se ima u vidu da je sve veći broj naučnika veoma skeptičan u odnosu a ovakve tvrdnje koje su zauzele mesto neprikosnovene naučne istine i nalaze se u svim svetskim enciklopedijama. Odobio ih je, naravno, Vatikanski koncil. Naučne tvrdnje koje ovo pobijaju ne dobijaju publicitet u mainstream medijima. Ukoliko su kosmonauti sa Meseca doneli i pesak u njemu ne bi trebalo da bude vode. Ali uglavnom se pominje kamenje.

Ivona Živković