ISTINA O ODLASKU KOSMONAUTA NA MESEC…

Zanimljivo je to što Amerikanci nisu pre slanja ljudske posade na Mesec napravili test sa nekom biljkom ili životinjom, ukoliko su već imali tehnologiju kojom su mogli da stignu tamo i odatle vrate letilicu. Nisu li prva živa bića koja su otišla u Zemljinu orbitu bili psi, majmuni, žabe? Naravno, ni jedna od ovih životinja nije preživela, ni keruša Lajka, ni majmuni Boni ili Hem. Kako to da je na Mesec odmah poslat brod sa ljudima i to netestiran? Armstrong i Oldrin su tako bili prva živa bića sa Zemlje koja su se spustila na Mesec. Sam modul je toliko minijaturan i lagan da se zdravorazumski zapitate da nije to neka igračka za decu. Visok je blizu 7 metara i težak oko 15.050 kilograma prilikom spuštanja.

Na opasku skeptika da bi pomeranjem kosmonauta i LEM mogao da promeni centar ravnoteže, stručnjaci kažu da je LEM imao specijalni sistem vođenja i žiroksop koji je to automatski regulisao tako što je bio povezan sa reketnim sistemom i po potrebi ga naginjao. Dva čoveka jedva stanu u LEM.

Tačno ispod komandne table su vrata za izlazak iz LEM-a. Kosmonaut tako u odelu za izlazak mora da se sagne i nogama napred izađe iz LEM-a kroz ta vrata. Dok je LEM u bestežinskom stanju oni, valjda, lebde. Trenutak kada se sleće na Mesec ih stavlja u poziciju da stoje. Nije jasno kako upravljaju dok lebde i kako izgleda trenutak kada dobijaju na težini. To niko od kosmonauta nije opisao. Koliko su ovakvi prozori funkcionalni? U svom dnevniku Armstrong je zapisao i da je imao sliku sa kamere koja je bila fiksirana sa spoljnje strane LEM-a i pružala im sliku tla u vreme sletanja. Gde je tu sliku video? Gde je bio monitor i koliki je on bio? Da li je to ista kamera koja će kasnije snimiti njegov silazak niz lestve koji je prikazan u TV prenosu? Ako je snimala tlo prilikom spuštanja i bila fiksirana kako je i kada njen položaj promenjen? Da li je prilikom spuštanja pala prašina na objektiv? Zanimljivo je da nikada nije obelodanjena precizna tehnička specifikacija LEM-a.

Njihova odela, inače veoma složene konstrukcije, takođe nisu bila isprobana niti na jednom živom biću pre toga spuštenom na Mesec. Ova odela sa rancem na leđima koji ih je održavao u životu (life support system) morala su da budu pod pritiskom i obezbede astronautima rashlađivanje, grejanje i kiseonik. Neki stručnjaci kažu da su imala i poseban sloj koji bi ih je štitio od udara sitnih parčadi asteroida (?!)Da li su mogla da im pruže zaštitu od eventualnog zračenja? Edvin Oldrin izlazi iz LEM-a na Mesec. Ovaj snimak se pojavio naknadno i demantuje primedbe da kosmonauti uopšte nisu ni mogli da prođu kroz vrata na LEM-u. Ipak, primetno je da se čovek i na Zemlji bez glomaznog odela teško može spustiti niz ove lestve. Kosmonaut na Mesecu nosi i glomazne rukavice pod pritiskom, pa je nejasno koliko čvrsto mogu da se uhvate za lestve. Iako su na Zemlji kosmnautima u oblačenju pomagali tehničari u stešnjenom prostoru LEM-a i oni su to morali sami da izvedu. Kako su to uspevali? Koliko im je vremena za to trebalo? Ovi podaci nigde nisu navedeni.

Armstrong i Oldrin su na Mesecu proveli ukupno 21 sat i 36 minuta, dok su u šetnji van LEM-a bili tačno 2 sata i 31 minut. Kako su rešili pitanje toaleta, da li su nosili pelenu nije objašnjeno. Ni tvrdnja iz NASA da su na Mesecu ostavili đubre ne deluje baš logično. Kad su to uradili? Kako su ga izbacili? Kroz prozor? Treba imati u vidu da su kosmonauti ispuštali vazduh iz LEM- a pre izlaska a nakon šetnje ga ponovo ubacivali. Ovo je takođe bila procedura koju nikada na Zemlji nisu mogli da isprobaju, bar je tako zapisao Armstrong, objašnjavajući zašto su kasnili sa izlaskom u šetnju: “Nekoliko sitnica doprinelo je ovom zakašnjenju ali nas je najviše iznenadilo vreme koje smo utrošili da se u “Orlu” u potrebnoj meri, smanji pritisak. Da bismo otvorili vrata za izlazak trebalo je da izjednačimo pritisak obeju strana vrata. A kako je napolju na Mesecu vakuum, unutrašnji pritisak je morao da bude sveden takođe na vakuum, otvaranjem ventila kroz koji je kiseonik iz kabine ispušten. Ovo je bila vežba koju nikada nismo mogli potpuno da obavimo na našim probama na Zemlji i trajala je mnogo duže nego što smo očekivali.

Smatram da se ovo desilo delimično zbog toga što su naši ranačevi na odelu (life support syste m)već bili u pogonu i mi smo na taj način u kabinu ubacivali nešto izduvnih gasova. I ovo je, naravno, trebalo da se izbaci i da se u kabini obezbedi vakuum”. Zanimljiva je ova njegova tvrdnja s obzirom da je NASA baš 1969. godine izgradila ogromnu vakuumsku komoru visoku 37 metra i prečnika 30 metara koja je rashodovana 1975., što se poklapa sa završetkom Apolo misije. Komora je napravljena za testiranje nuklearnih električnih postrojenja i još mnoge druge namene. Zna se, međutim, da je korišćena i za potrebne testove kapsula Apola. Zašto ispuštanje vazduha iz LEM-a tu nije testirano? Ili je Armstrong to zaboravio? Da li je možda ova vakumska komora poslužila da se i u njoj obavi snimanje nekih “šetnji po Mesecu”

VIZUELNI EFEKTI SU BILI NAJVAŽNIJI

Iako su bili 100% sigurni u funcionalnost LEM-a i kosmičkih odela, stručnjaci NASA su, izgleda, sumnjali da će kosmonauti na Mesecu znati da zabodu zastavu u tlo ili da će znati dobro da ukadriraju Mesečeve pejzaže sa kamerom. Zato je uvežbavanju ovih detalja posvećena izuzetna pažnja. Sve je moralo mnogo puta na Zemlji da se proba i to u ambijentu koji je bio do najsitnijeg detalja pripremljen da liči na ono što bi kosmonauti mogli da dožive na Mesecu. Usitnjeno je i nasumice razbacano kamenje, prašina, krateri raznih veličina… U Istraživačkom Centru u Lengliju napravljene su čak i džinovske makete Meseca sa pažljivo oblikovanim kraterima kako bi kosmonauti iz simulatora imali utisak kako to izgleda biti u Mesečevoj orbiti. Verodostojnost svakog detalja je nešto na čemu se veoma insistiralo. Makete su pravljene od gipsanog maltera i bojene su sivkastim prelivima pri čemu je vođeno računa kako Sunčeva svetlost ovakav pejzaš obasjava. Reljef je dobijen veoma pažljivim slikanjem ovog modela na osnovu snimaka Meseca dobijenih od veštačkih satelita. Kada je komonaut maleroznog Apola 13, Džejms Lovel nasnimio spikerski tekst po scenariju za TV film u kome je opisivao svoj navodni utisak sa puta do Meseca (na koji ova misija zbog kvara nikada nije stigla) rekao je da je Mesec “u suštini sivksat i zapravo bez boje, izgleda kao gipsani malter”. Kakva koincidencija! Da nije možda stvarno Lovel od Meseca video samo model od gipsanog maltera?

U arhivima NASA postoje papiri u kojima se navodi zaključak stručnjaka da “simulatori postavljeni na Zemlji ne mogu da dočaraju verno sliku stvarnog spuštanja na Mesec” pa je odlučeno da se u Istraživačkom Centru u Lengliju u Virdžiniji, izgradi specijalni kran koji će moći da spušta čitav LEM sa kosmonautima na posebno pripremljenu podlogu sa kamenjem, prašinom i kraterima i verodostojnije im dočara prizemljenje na Mesečevo tlo. Kran je bio visok 250 stopa i dug 400 stopa. Postavljen je na 8 nogara. Dakle, Mesečev modul koji navodno ima raketni sistem prilagođen isključivo bezvazdušnom prostoru i koji može vertikalno da spusti modul na Mesec i da ga podigne, nije mogao to da izvede na Zemlji, pa su ga kranom spuštali kako bi kosmonautima simulirali prizemljenje. Da budemo još precizniji, na Zemlji je navodno postojao prototip LEM-a nazvan Lunar Landing Research Vehicles (LLRV) koji je mogao da leti, jer je koristio drugo gorivo i mlazni sistem koji mu je navodno omogućava da leti šest puta uspornije i time stvori utisak manje gravitacije ali verovali ili ne upravo je Nil Armstrong jedva izvukao živu glavu iz te naprave, jer je na vreme uspeo da iskoči iz nje kada je izgubio kontrolu i letilica se srušila. Tako se kran pokazao efektnijim.

U dokumentu datiranom 26. avgusta 1969. opisuje se rad Donalda Hjuisa koji je nadzirao izvođenje ovih simulacija sa kranom: “Da bi se smulirano spuštanje učinilo što verodostojnijim, Donald Hjuis i njegovi ljudi napunili su ogromnan prostor ispod osam nogara krana mterijalom crveno-bele strukture sa zemljom i modelirali to da liči na Mesečevu površinu. Podigli su reflektore pod odgovarajući ugao kako bi simulirali upad sunčeve svetlosti i instalirali jedan crni ekran na dalji kraj krana kako bi imitirali bezvazdušno Mesečevo “nebo”. Hjuis se lično peo na kran i ulazio svakog dana u lažirane kratere sa sprej bocom crnog emajla prskajući ih kako bi astronautima dočarali senke koje će videti za vreme spuštanja na Mesec”. Ovaj dokument je prezentovan Američkom Udruženju Inženjera.

POLIGON ZA VEŽBE ILI SCENOGRAFIJA ZA SNIMANJE

Zašto je ovo sve rađeno? Zašto su trošene tolike pare na ogromne makete? Zašto je bilo važno da simulacija leta na Mesec bude do detalja prikazana kao stvarna? Da li zato što stvarnog puta na Mesec nije ni bilo i što su makete i simulacije poslužile da se snimi sve ono što je gledaocima širom sveta pokazano kao let na Mesec? Da li su snimci Meseca iz kapsule Apola 8 u njegovoj orbiti možda napravljeni u centru u Lengliju tako što je kamera namontirana na kran koji je kružio oko džinovske makete? Astronauti su, takođe uz pomoć krana u Lengliju, vežbali hodanje po Mesečevom tlu obešeni u horizontalnu poziciju kako bi se simulirala slabija gravitacija. Kada su kasnije neki skeptici analizirali mnoge navodne snimke sa Meseca uočili su i jednu veoma neprirodno zadignutu nogu kosmonauta Harisona Šmita iz Apola 17. Kako je to uspeo na Mesecu? Ili je možda snimak napravljen na poligonu u Lengliju tako što su kosmonauti šetali obešeni na kran.

NEVIDLJIVE MODIFIKACIJE LEM-a

Još jedan detalj je neshvatljiv. Sam lunarni modul, iako veoma malih dimenzija, nije menjan prilikom svih 6 misija Apola na Mesec. Na njemu su samo vršene dopunske modifikacije u smislu da je povećan rezervoar sa kiseonikom i vodom, kontejner za otpatke i produženo je trajanje baterija za napajanje. Logično, jer su kasnije misije na Mesec ostajale tamo duže. Da li to znači da su kosmonauti Apola 11 imali zalihe vode samo za period koji je bio predviđen? Šta da se nešto nepredviđeno desilo i da su morali da ostanu duže na Mesecu? Da li je uopšte postojala mogućnost da čitava misija ne uspe i da se završi tragično pred stotinama miliona gledalaca kada su sve svetske televizije otkupile prava prenosa? Ne, nije postojala.

Ipak, evo šta je tada 1969. zapisao Armstrong u svom dnevniku opisujući dramatične trenutke spuštanja na Mesec: ” Bio sam se prilično zabrinut zbog nivoa goriva u ovoj završnoj fazi spuštanja. Kazaljke su označavale gotovo “prazno” i sad smo bili sasvim blizu granice kada bi smo morali da stavimo u pokret uzlaznu raketu i vratimo se u orbitu. Ali mi smo zaista želeli da nastavimo i spustimo se. Ono što nikako nismo želeli bio je neuspeh. Uprkos niskom novou goriva imao sam otprilike još oko 40 sekundi do spuštanja. Konačno smo se spustili. Naravno, bili smo ushićeni ali je trebalo obaviti mnogo posla neposredno po spuštanju. Elise na tanku trebalo je da se okreću još dosta da se ne bi zagrejale toplotom poslednjeg stepena rakete iz tla. Jara bi mogla podići pritisak u njima pa su mogle da prsnu. Baz (Oldrin) i ja smo imali oko 12 minuta vrlo intenzivnog posla nakon spuštanja i tek tada smo mogli da se opustimo i predamo ushićenju”. Dakle, sve je bilo na granici mogućeg ali sve je savladano efikasno.

Kako je modifikacija LEM-a izgledala? Da li je nešto moralo da bude izbačeno iz prostorno već maskismalno iskorišćenog modula da bi u njega bilo ubačeno, na primer, vozilo (mesečev rover) sa četiri točka? Čitav ovaj proces radio je u nezgrapnom odelu i rukavicama pod pritiskom. Ali, izgleda samo na skicama. Gume nisu naduvavali, pa je nejasno kako su spakovana ova velika četiri točka. NASA tvrdi da je Mesečev rover imao tvrde žičane i mrežaste točkove obložene gumom. Kako su one prijanjale na suvo tlo bez vlage i smanjene gravitacije? Kako vozilo nije poskakivalo, proklizavalo i prevrnulo se? Ili je moralo da bude veoma teško? U knjizi “Space technology” u izdanju Salamander-a kaže se da je vozilo izrađeno od aluminujuma, da je sklopljeno tako da su točkovi sa osnovom činili ravnu ploču. Sastavljen je iz tri dela i sva tri su bila posebno smeštena u LEM i zauzimala samo 0.85 metara kvadratnih. Ako je ovo moguće, zašto se nakon tri decenije ova tehnika nije komercijalizovala?

Koliko ljudi bi bilo spremno da kupi auto koji može spakovati u tri kofera i držati u kući. Čudesno je to tehnološko rešenje bilo krajem šezdesetih u vreme kada su tranzistori tek počeli da zamenjuju vakuumske cevi a ručne glodalice su još korišćene za obradu metala, jer kompjuterski vođenih mašina još nije bilo. Instrument tabla Apolo urađena je sa mehaničkim preklopnicima a komjuteri i softveri tada su bili malog kapaciteta memorije (koliko se danas koristi za kuhinjske aparate) i veoma komplikovani za korišćenje jer su zauzimali prostor čitave sobe jer komputerski čip još nije postojao pa je struja išla kablovima. Komjuter na LEM-u imao je 32k memorije i kako je sam Armstrong opisao – prilikom sletanja na Mesec bio je preopterećen.

Stručnjaci koji brane misiju Apolo kažu da je komjuter korišćen samo za navođenje prilikom spuštanja. Ispada da je tehnologija koja danas više nije u upotrebi krajem šezdesetih bila u stvari savršena. Ali iako je “odvela” čoveka na Mesec, potpuno je odbačena i krenulo se sa drugačijim tehnološkim rešenjima i daleko jačim kompjuterima za ponovno putovanje na Mesec. Ali to će biti moguće tek 2020. Još je mnogo nelogičnih detalja koji upućuju da je spuštanje na Mesec bilo lažirano.

PRAŠINA…

Na primer, LEM ima motor za spuštanja zapremine 4535 kg na dnu modula sa ispusnim potiskom od oko 450 do 2700 kg. Tako se prilikom spuštanja koristi kratak pritisak od 450 kg kako bi se usporio pad na tlo. Nije li logično da takav spust napravi mali krater u mekom peskovitom tlu ispod izduvnog otvora i podigne ogromnu količinu Mesečeve prašine, koja bi se zatim nataložila i na samom modulu a posebno na stajnim tanjirima? Na fotografijama sa Meseca se, medjutim, vidi da su stajni tanjiri savršeno čisti. Baš kao i čitav modul. Ispod LEM-a nema nikakvog kratera. Zanimljivo je da prašine nema ni na LEMU a nije prekrila ni objektiv kamere koja je navodno bila okačena spolja i koja je snimila prvi korak Nila Armstroga. Diskutabilno je i gde je bila ta kamera. U antologijskom kadru koji smo videli u direktnom TV prenosu ta kamera je morala biti udaljena najmanje pola metra do metar od Armstronga i smeštena veoma nisko kako bi iz donjeg rakursa snimila njegove noge.

NASA tvrdi da je bila zakačena na jednu polugu na LEM-u, kada je Armstrong izašao na gornji nivo lestvi on je povukao jednu posebnu polugu koja je kameru spustila dole. Da li je to ista kamera koja je snimala prilikom spuštanja na Mesec? S obzirom da na Mesecu nema vlage ova lagana prašina bi u uslovima daleko manje gravitacije morala pri svakom koračanju da se podiže i lagano sleže. Šta se događa sa ovom prašinom kada kosmonaut skakuće po njoj? Prašina od udara stopala se podiže veoma malo i veoma brzo se sleže i ako je Mesečeva teža šest puta manja od Zemljine.

Ispada da se doskok daleko težeg kosmonauta i sleganje prašine odvijaju istom brzinom. Da, to je upravo fenomen Meseca, tvrde naučnici. O tome zašto su kosmonauti uopšte skakutali iako je to bilo veoma riskantno, jer u slučaju pada ne bi imao ko da ih podigne, besmileno je komentarisati. Jedan od kosmonauta, čini mi se iz Apola 12, pred kamerom se i spotakao ali je nekako čudno i brzo uspeo da poskoči i održi se na nogama. Da li je to balansiranje bilo uspešno zbog užadi kojima su bili prikačeni na kran u Lengliju i simulirali hodanje po Mesecu zamajavajući čitav svet? Oni koji tvrde da su kosmnauti zaista bili na Mesecu za ove opaske o prašini imaju objašnjenje. Naime, stvari razlikuju na Zemlji i Mesecu upravo po tome što čestice vazduha na Zemlji mogu i posredno da vrše pomeranje prašine nakon duvanja, tako da sila duvanja može biti mnogo manja od učinka koji ta sila stvara. Tako se na Zemlji sa manje duvanja može pomeriti više prašine.

Na Mesecu vazduha nema, pa se pomera samo onoliko prašine na koju sila duvanja direktno deluje. Takodje se navodi da su motori isključeni pre spuštanja i da je LEM praktično u poslednjim metrima spuštanja bukvalno pao na Mesečevo tlo. To znači da je LEM pomerio veoma malo prašine tik ispod mesta na koje se spustio. Tako je, verovatno, prašina ispod modula ostala u manjem sloju nego u okolini, tvrde stručnjaci iz NASA. Ali u svom “Dnevniku sa Meseca”, Nil Armstrong je 1969. (dakle mnogo pre nego što su krenule sumnje u ovu misiju), zapisao drugačije: “U toku poslednjih sekundi spuštanja naša mašina je podigla veliku količinu Mesečeve prašine, koja se podigla paralelno sa površinom i vrlo visoko. Normalno, ako na Zemlji podignete toliku prašinu, ona lebdi u vazduhu i vraća se vrlo sporo na zemlju. Ali, kako na Mesecu nema atmosfere, prašina je poletela ravnom niskom linijom ostavljajući iza sebe čist prostor. Prašina koju smo podigli nije se još bila spustila na Mesečevu površinu u toku našeg sletanja ali je bila daleko od nas i letela brzo. Moglo se gledati kroz nju, mogao sam kroz nju da vidim stene i kratere ali nije bilo lako izabrati sa potrebnom jasnoćom mesto za meko spuštanje. Bilo je to veoma slično kretanju kroz maglu”.

Ivona Živković