SLUČAJ MOBTEL…

U svetu politike uvek se gleda ko iz nekog sukoba izvlači dobit, materijalnu naravno, jer politika se zbog toga i vodi. Dok traje nevidjena medijska kampanja u kojoj se lome koplja na relaciji Vlada Srbije protiv Porodice Karić, pogledajmo iz sasvim neutralnog ugla aferu Mobtel i analizirajmo – ko dobija. Verovali ili ne – dobit su za sada izvukli Karići, najmanje 250 miliona evra (neko pominje i 400 ) Raifaizen banka, najmanje 21 milion evra i Hipo Alpe Adria banka , najmanje 71 milion evra. Kolika je dobit pojedinaca koji su u ovom unosnom poslu posredovali i kumovali lobiranjem i zloupotrebom službenog položaja, moraće da otkrije policija. Naravno, ukoliko se i ona nije negde ovajdila. A ko je oštećen? GUBITNIK JE DRŽAVA SRBIJA I TO NAJMANJE 1 MILIJARDU EVRA.

Ali hajde da vidimo šta se stvarno oko Mobtela odigralo. Kada je još 2004. godine, danas u medijima često citirani Tihomir Živanović, bivši savezni inspektor za telekomunikacije i stručni saradnik sindikata Telekoma Srbija, iznosio na konferencijama za štampu mnoge nepravilnosti o poslovanju Mobtela, malo je novinara bilo raspoloženo da o tome piše. Živanović, koji je u medjuvremenu bio i član vladine “Medjurseorske radne grupe za utvrdjivanje vlasničkih odnosa u Mobtelu”, zajedno sa profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu, dr Ljubišom Dabićem, početkom 2005. podneo je predlog JP PTT Srbije i Javnom tužilaštvu da na osnovu postojeće dokumentacije pokrenu kod Trgovinskog suda u Beogradu postupak o ništavnosti ugovora o osnivanju Mobtela. Razlog- raspoloživa dokumentacija pokazala je da skoro ne postoji NI JEDAN PRAVNI AKT KOJI NIJE U SUPROTNOSTI ZA NEKIM ZAKONOM.

To je značilo da bi Mobtel, pozitivnim rešenjem Trgovinskog suda, mogao preći u ruke države u stopostotno vlasništvo, jer je osnovan nezakonito. Svi dokazi su dati, PTT-u, resornim ministrima i predsedniku Vlade, policiji, republičkom tužilaštvu, pravobranilašvu, resornom skupštinskom odboru. Tada je izneta i procena da je tržišna vrednost Mobtela jednu milijardu evra, najmanje. To je otprilike i cena koju je moćni mobilni operater Vodafon bio spreman da plati za Mobtel, kada su vodjeni razgovori još u vreme vlade Zorana Djindjića. Sa stopostotnim vlasništvom država bi, ako bi odlučila da proda Mobtel, stavila u državnu kasu ni manje ni više nego MILIJARDU EVRA.

Ako je za otvaranje jednog radnog mesta kod nas potrebno oko 5 000 evra, to znači da bi se prodajom Mobtela, najmanje 200 000 ljudi u Srbiji moglo zaposliti, bez uzimanja stranih kredita kod Raifaizen banke, Hipo Alpe Adrija banke i ostalih svetskih banaka. Bila bi to čista dobit za državu i za gradjane. Umesto toga, Ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, inače prijatelj Bogoljuba Karića, javno je izneo sopstvenu procenu vrednosti kompanije Mobtel, ceneći je na oko 600 miliona evra. Otkud takva stručnost Velimiru Iliću, kada se time bave posebne agencije za procenu koje to i dobro naplaćuju? Odmah je najavio i da država MORA DA PRODA svoj udeo od 49% u Mobtelu, jer to zahteva EU. Kupac bi se za te novce odmah našao, jer ko ne bi kupio kompaniju za upola cene od njene stvarne vrednosti. Ideju da Mobtel proda za upola cene imao je i pokojni premijer Zoran Djindjić, zatim i Zoran Živković. Naravno prvi kupac bi odmah kompaniju preprodao, možda i drugi i tako redom dok se ne bi došlo do maksimalne cene. Ko bi se sve u ovom lancu ugradio u procene, konsalting, provizije… nije teško pretpostaviti. Samo jedan posto provizije na cenu od 600 miliona evra, ili na 294 miliona (49%) ogroman je novac. Ali pošto sa papirima o osnivanju Mobtela stvari nisu stajale čisto, a bilo je i mnogo nezakonitog istakanja novca od strane Karića iz zajedničke kompanije i na štetu državnog PTT, Vlada je mogla sa Karićima i malo da se poigra (može se upotrebiti i glagol uceniti).

BOLJE IŠTA NEGO NIŠTA

Za Kariće je sve bilo bolje od NIŠTA, kao što su predlagali Živanović i Dabić. Naravno da su za to Karići bili spremni dobro da “časte”. Da li su i koga u Vladi, u PTT-u, u tužilaštvu “častili” čokoladama, bombonama, viskijem… za sada je tajna. Činjenica je ipak, da država tj. JP PTT Srbija, spor kod Trgovinskog suda nikada nije pokrenula. To znači da je bila spremna da Karićima ostavi parče kolača. Zašto, pitate se? Dobro se pitate. Zbog čokoladica i bombonica verovatno. Da li bi pri ovom dilu (može se čitati uceni) Karićima pripalo baš 51% ili 47% ili 35% ili samo 10% bilo je samo pitanje dogovora izmedju države i Karića (uz veću ili manju čokoladicu, naravno). Tako je u krenula priča o utvrdjivanju vlasničkih odnosa, a koja je po zahtevu Karića preneta u Cirih i još nije završena. Ali, sudija Mark Blesing uvidom u papire, verovatno je shvatio problem (i igru) i najverovatnije će ovaj predmet vratiti zainteresovanim stranama da se dogovore.

Zato je država reagovala pre nego što je ovaj spor završen. Mobtelu je hitno oduzeta licenca (mada u Srbiji on i dalje radi), skinuti su predajnici samo na Kosmetu i krenula je novinarska hajka na porodicu Karić. Kome je Mobtel bio konkurencija na Kosmetu, posebna je priča. Karići su, medjutim, dobar deo kolača već naplatili. To je, po informaciji koja je diskretno puštena na BK TV, najmanje 250 miliona evra koje su dobili prodajom Mobtela tj. BK Trajda austrijskom finansijskom konzorcijumu, koji vodi Martin Šlaf. Ovaj moćni konzorcijum postao je iskusan u kupovini i preprodaji državnih telekomunikacionih sistema u nekim zemljama istočne Evrope. Naravno, sada je na Martinu Šlafu da Vladi Srbije nudi čokoladne Mocart kugle, u čemu je on inače veoma iskusan i vešt. Ako ne znate Evropska Unija je zato i napravljana da bi se spekulativni (bankarski) novac sa zapada prelio u istočne države i bukvalno isisao sve privredne i strateške resurse ovih naivnih zemalja željnih evra (čitaj papira) i kapitalizma.

A najbolje oružje za to su banke. Tako je i sadašnja tranziciona srpska vlada, koja je došla uz pomoć stranog finansijera sa Vol Strita (Džordža Sorosa) stavljena u ulogu likvidacionog direktora nad svim isplativim privrednim resursima. Zato je njihov jedini zadatak ulazak u EU i verno služenje bankarskoj oligarhiji. Dakle, trebalo je napraviti i posao za banke. Da li pri tome za svaki kredit kojim teško zadužuju gradjane Srbije dobijaju samo pohvale od MMF -a ili su čašćeni i sa nekom čokoladicom i bombonicama, neka čitaoci sami zaključe. Tako je Vlada Srbije donela jednoglasno odluku da preuzme i dugove Mobtela a koji kako kažu, iznose 71,4 miliona evra kod Hipo Alpe Adria banke i 20 miliona evra kod Raifaizen banke.

“USPEŠNA” VLADA SVE REŠAVA KREDITIMA

Da bi ove dugove servisirala države je saglasna da uzme nove kredite kod istih banaka što znači zaduži gradjane Srbije (oko 91 milion evra), pa su tako odličan posao napravili i strani bankari. Naplatili stari dug i plasirali novi kredit. Neće valjda Vlada po Londonu, Kipru i ko zna gde sve da juri novac koji je Karić godinama istakao iz Mobtela i iznosio iz zemlje. Najlakše je da narod sve to pozlati. Naravno, vešti stručnjak za destrukciju ekonomije, Mladjan Dinkić, objasnio je da je ovaj potez Vlade upravo za “nacionalno dobro” jer je tako država došla u vlasništvo 70% Mobtela (onogo što je mogla imati 100%). Naravno za tih 70% narod mora da plati još 91 milion evra, umesto da Vlada vrati u državno vlasništvo jednu milijardu evra, nezakonito otudjenu. Ali to je cena koju gradjani plaćaju kada imaju ovakvu vladu koja voli “slatkiše”. Sa druge strane ogromna medijska hajka na Kariće baš njima daje šlagvort za nevidjenu demagogiju i napade na Vladu. Ako ne verujete da je sve režirana igra, pogledajte poteze koje je Vlada povukla – svi oni su nepogrešivo pogrešni odnosno takvi da na sudu ne mogu proći :

Nezakonito je oduzela licencu za rad (to nije u nadležnosti Vlade već Agencije za telekomunikacije), nezakonito se meša u raspodelu stanova (što je unutrašnja politika kompanije), nezakonito vodi medijsku hajku protiv članova porodice Karić objavljujući njihove privatne adrese, preti hapšenjem onima za koje zna da su policiji i pravosudju nedostupni – Patrik Harpur i Sreten Karić, te hapsi i drži u pritvoru one sitne izvršioce koji nemaju isključivu odgovornost za pričinjenu štetu. Oni koji su zaista odgovorni, a to su predsednici i članovi Upravnih odbora JP PTT Srbija, kao i njegovi generalni direktori koji godinama nisu podneli ni jednu krivičnu prijavu protiv Karića, a što su po Krivičnom zakonu bili dužni, još se ne hapse. Naravno tu su i visoki državni činovnici koji su sve ovo odavno znali i ćutali. Na žalost, mnogo je u Srbiji novinara kojima je kora hleba draža od istine i državnog interesa, dok “nezavisni” politički analitičari, republički javni pravobranilac i javni tužilac imaju očito problema sa vidom. Ili i sami vole slatkiše. Pravnim jezikom, medjutim, sve što se odigrava oko Mobtela ovih dana u pravnoj državi bilo bi nazvano ORGANIZOVANIM DRŽAVNIM KRIMINALOM.

A za to su svuda u svetu, pa i kod nas, zagarantovane teške zatvorske kazne. Sada su na potezu republički javni tužilac i ministar policije. Ukoliko ne raeguju ODMAH, ova vlada moraće da se održava na vlasti i kontroliše rad pravosudja i policije u Srbiji bar još 20 godina, jer ova vrsta kriminala toliko ne zastareva.

TAJNA VEZA – ŠLAF, ŠARON, NATANJAHU, ABRAMOF, ČEJNI, OLBRAJT, KARIĆ, DJUKANOVIĆ

Otkriće da je profesionalni lobista Džek Abramof, prljavim novcem potkupljivao neke američke kongresmene upravo postresa Ameriku. Opran novac dolazio je iz lanca kazina u nekoliko zemalja pa i “Oazis kazina” u Palestini. Istraga je, medjutim, otkrila da je preko istog kanala išla i lobistička akcija, koju je kažu, pripremio američki potpredsednik Dik Čejni, u želji da spreči izbor Ehuda Olmarta (iz Šaronove Kadima stranke) za premijera Izraela. Čejniju je važno da na to mesto sedne Benjamin Natanjahu, kako bi neokonzervativni i cionistički klan, koji danas potpuno kontroliše Belu kuću, imao i svog čoveka na čelu Izraela. U Izrael se poslednjih godina slio ogroman kapital rusko – ukrajinske mafije, koja se infiltrirala i u redove Likud partije. To je izazvalo veliki revolt gradjana i ojačalo izraelsku Radničku partiju, što neokonzervativcima u Americi, kao ni u Izraelu, nikako ne odgovara. Sa Likudovog broda koji tone pobegao je i njen osnivač Šaron. Skandal je medjutim izbio kada su Demokrate otkrile izvor finansiranja ovog neokozervativnog krila u Republikanskoj stranci – a to je opran novac iz kazina.

Kako je u Izraelu rad kockarnicama zabranjen, Jerihon na Zapadnoj obali je idealna lokacija za izraelske kockare i “Oazis kazino” je tu počeo da radi 1998. On je delimično u vlasništvu CAP kompanije iz Lihtenštajna u kojoj je palestinska vlast, koju je vodio Jaser Arafat, imala 23% posto deonica. Drugi deoničar je bila kompanija “Kazina Austrije Internacional”, gde je glavni investitor Martin Šlaf, blizak prijatelj Arijela Šarona (ova firma je upravo dobila licencu za rad za svoj “Grand kazino” u Beogradu). Šlafov brat Džejms je takodje zbog pranja para potpao pod istragu izraelskih vlasti. Američki izvor tvrdi da je pretprošle nedelje izraelska policija zaplenila kompjutere, mobilne telefone, dokumenta iz kuće Šlafovih roditelja u Izraelu, dok je on bio tamo u poseti. Sa druge strane, iako je kritikovao rad kazina “Oazis”, smatrajući da opran novac kasnije ide palestinskim teroristima, Natanjahu je kao ministar finansija u bivšoj Šaronovoj vladi, izgleda preusmerio baš od tog novca koji je koristo Abramof nekih 140 000 dolara svojim političkim pristalicama na Zapadnoj Obali i to za kupovinu oružja, pa je i on potpao pod istragu.

Ministarstvo pravde Izraela, medjutim, iako je istraga skoro završena, odložilo je podizanja optužnica, sve dok se ne završe prevremeni izbori 28. marta. Džek Abramof je u SAD lobirao i za Crnu Goru i Mila Djukanovića (koji sada Karićima pruža utočište), sa ciljem da “osmisli propagandu i napravi novi identitet, drugačiji od identiteta srpskog naroda”. O tome je veoma uočljivo ovih dana pisala i “Politika” koja je preko WAZ kompanije i Bode Hombaha bliska interesnim krugovima okupljenim oko američke Demokratske stranke. Na istom “levičaskom” krilu su i Džordž Soros i Madlen Olbrajt, koja je ovih dana žestoko kritikovala politiku Džordža Buša u Iraku, jer je time “skrenuo pažnju sa mnogo većih problema u Iranu, Severnoj Koreji, Latinskj Americi i Kini”. Buš se pravdao bukvalno rečima da “ne može više stvari da radi u isto vreme”. Sve ovo pokazuje kako se sukobi interesa svetskih poslovnih i političkih klanova i lobija, ali i rusko-ukrajinsko-izraelske mafije prelamaju u Srbiji, u Crnoj Gori i na Kosmetu. Sa druge strane, otvaranje austrijskog “Grand kazina” u Beogradu savršeno dobro pokazuje kakav novac će ulaziti u Srbiju, kome i čemu će služiti kada izadje, i koji biznismeni danas ovde investiraju. Posebno je zanimljivo da je sve više poslovnih dilova u starteškim oblastiima sa izraelskim biznismenima.

ZA KOGA RADI KOŠTUNICA

Ako je sve igra i ova vlada dobro služi stranim finansijskim interesima, logično je zapitati se zašto se onda od nje distanciraju upravo DS, GSS, PSS (Karićev), LSV (Čankov) i mnogi drugi iz bivšeg DOS-a, kad svi potpadaju pod isti interesni kišobran finansiran iz inostranstva i troniran 5. oktobra 2000. Da li zato da ne bi samo radikali bili opozicija i eventualno došli u situaciju da sami mogu nakon sledećih izbora da formiraju vladu?

EPILOG

Epilog ove priče je definitivno ustupanje Karićima oko 30 % vlasništva u Mobtelu (bez sudske arbitraže). Evo kako: Nakon što je Vlada nezakonito oduzela licencu za rad Mobtelu, ali mu nije isključila predajnike niti je Mobtel otišao u stečaj (!), odmah je JP PTT Saobraćaja “Srbija” sklopillo ugovor (koji niko nije video) o osnivanju mešovitog preduzeća Mobi 63. Udeo države u Mobiju 63 je bio 70 %, a 30 % su navodno uložili grupa austrijskih investitora koji su se registrovali na Kipru. Ko je zaista vlasnik ove kiparske firme TAJNA JE i to ne znaju ni u kiparskoj ambasadi u Beogradu (?!). Mobi 63 nastavio je da radi koristeći infrastrukturu Mobtela, preuzeo je njegove pretplatnike, ali bez licence za mobilnu telefoniju (!). Dakle, preduzeće Mobi 63 u većinskom državnom vlasništvu je radilo “na divlje”, bez licence koju je država zakonom propisala (!!!)

Čitava igrarija je začinjana Ugovorom izmedju JP PTT saobraćaja “Srbija” i moskovske firme Braća Karić BK Trade, po kome je svu imovinu Mobtela (zgrade, poslovni prostor) JP PTT kupio za 1 EVRO . Da, dobro ste pročitali – 1 evro. Onda je Vlada Srbije prodala Mobi 63, norveškom Telenoru, angažujući pri tom konsultantsku kuću Rotšild (!). (Ko poznaje poslove ove najbogatije dinastije na svetu, zna da je njihov berzanski službenik, kao i glavni lobista za telekomunikacije Džordž Soroš.) Pogadjate 70 % para je uzela država a oko 30 % NEKO registrovan na Kipru. Postignuta cena je 1 milijarda i 513 miliona evra sa licencom. Vlada je neukom narodu predstavila ovu prodaju veoma uspešnim poslom jer je dobila mnogo više novca nego što je očekivala (podsetimo da je ministar Velimir Ilić “stručno ” dugo javno procenjivao udeo države u Mobtelu na oko 600 miliona evra). Dakle, sposobna vlada je dobila MNOOOGO više novca, što znači da je MNOOOGO uspešna. “Uspešni” premijer i ministri za razaranje privrede, nezakonje i obmanjivanje gradjana Srbije. Firma sa Kipra (?) je dobila 350 miliona evra.

Zanimljivo je da je isto toliko licencu za trećeg mobilnog operatera platio kasnije i Martin Šlaf i njegov Mobilkom. Inače , na medjunarodnom tenderu za prodaju Mobija 63 nije se prijavila ni jedna od najmoćnijih svetskih kompanija iz Engleske, nemačke, Amerike… Kao da su se sve velike telekomunikacione kompanije dogovorile kako će podeliti interesne sfere (ili su se svi uplašili Telenora), iako već svi vrapci u Srbiji znaju da su EU i čitav zapadni svet jedno veeeeliko sloooobodno tržište i da tamo vlada žestoka konkurencija u svim strateškim oblastima (!). Treba li verovati vrapcima? Svejedno, kompletna vlada Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i idejnim kreatorom ovog ogromnog lopovluka, Mladjanom Dinkićem, sada mora grčevitio da se bori za vlast. Ako izgube, mogu vrlo lako završiti u zatvoru, čim u Srbiji zakoni počnu da se sprovode, naravno.

ZA KOGA RADI BOGOLJUB KARIĆ

Iako glumi progonjenog “biznismena” , upravo od Vojislava Koštunice i Mladjana Dinkića, Bogoljub Karić je MORAO da izadje sa svojom strankom na izbore, kako bi ugrabio glas više od radikala, koji bi ga mogli zaista strpati u zatvor. Osim, ako i oni ne pričaju prazne priče, što ćemo morati tek da se uverimo.

Ivona Živković