Moli se bogu drži se novca…

Danas u Srbiji jasno vidimo da o mnogim stvarima u našem životu odlučuje  neko drugi i to je obično neko u čije ime govore „demokratski izabrane vlade“. Ali te „demokratske vlasti“ gotovo nikada ne rade u interesu naroda, već isključivo moćnih kapitalista. Čim sednu na vlast, naprasno se preobrate u njihove sluge. Kao da im neko preko noći ukrade zdrav razum. Ko ustvari odlučuje u naše ime i u ime većeg dela čovečanstva?

Vera u boga kao u najvećeg moćnika koji je stvorio Svet i oblikovao ga ovakvim kakav danas poznajemo toliko je stara i ukorenjena u našoj svesti, da se većina ljudi nikada nije zapitala zašto je Svemoćni Stvoritelj podelio ljude na mali broj enormno bogatih koji imaju ogromnu moć i veliku većinu koja mora da radi od danas do sutra kako bi sebe održala u kakvom takvom životu. Imajte na umu da samo manji procenat ljudi koji danas živi na ovoj planeti ima stalni i neposredan pristup čistoj vodi, ima krov nad glavom (sklonište) i može da se koliko toliko školuje, te ima pristup telekomunikacijama i ima višak hrane i materijalnih dobara. Životni standard u gradovima u Evropi, na primer, bitno se razlikuje od života u brojnim selima Indije, Južne Amerike, Kine, Afrike, ali i Srbije, gde ljudi iako od boga stvoreni kao ljudi žive poput životinja boreći se svakoga dana za goli opstanak.

Ako je bog pravičan, kako nas uče sve crkve, i stvorio čoveka po sopstvenom liku da vlada na Zemlji, zašto ga nije učinio svuda istim i zašto svi nisu u mogućnosti da vladaju, makar sopstvenim životom?

Zanimljiva je i činjenica da gotovo svi ljudi svih religija pojam boga vezuju za moćnog stvoritelja, pri čemu se samo razlikuju interpretacije raznih crkava o tome kako ON deluje i kako se prema NJEMU valjano treba odnositi. A tu interpretaciju u svim crkvama daju sveštenici. Tako su oni su posebna klasa koja se nalazi kao posrednik između ljudi i boga ili bogova) i prisutni su u svim crkvama.

U nemogućnosti naše neposredne komunikacije sa Velikim Stvoriteljem (jer valjda nismo tome dorasli) tu su oni da nam svojom učenošću i mudrošću u tome pomognu i da govore u naše ili u božije ime.

Ali, i pored njihove velike i svesrdne „pomoći”beda i nesreća sa kojom ogroman broj ljudi na planeti konstantno živi je i dalje dominantna. I pored ogromnih tehnoloških dostignuća, i ogromnog znanja, i fantastičke mreže komunikacija i ogromne količine rada koju milijarde ljudi na planeti svakodnevno ulažu – blagodet i rajski život su rezervisani samo za ekstremno mali broj ljudi tj. vrhovnu elitu.

Gde mi koji činimo većinu grešimo? Da li se nedovoljno molimo bogu ili od boga tražimo nešto što nam on ne može pružiti? Mnogi ljudi traže sreću, ali šta je sreća do samo lični osećaj da vam nešto godi?

Ono što nekoga čini srećnim, drugome donosi nesreću, reći će vam često duhovni posrednici. Ako od boga tražite da vam podari više novca, isti ti duhovni posrednici će vam objasniti da materijalne stvari boga ne dotiču, jer bog novac nije izmislio, već ljudi. Da, reći ćete, ali ovaj svet nekim čudom ipak funkcioniše tako da ljudi bez njega ne mogu da žive. Čak hiljadama godina ljudska zajednica ipak počiva na jednom merilu vrednosti – a to je materijalno bogatstvo. Neko ga ima u izobilju, a neko nema uopšte. A novcem se mogu priuštiti sva bogatstva.

Naravno, ova filozofija o bogu i novcu bi mogla da bude beskonačna jer su vešti duhovnici razradili čitav sistem učenja kojim će vas ubediti da novac ljude ne čini srećnim, te da je spokojan i miran život u zdravlju i veselju ipak najvažnija stvar u životu.

Nekada su zato sveštenici morali pred narodom da idu u pohabanoj odeći lišeni svakog materijalnog bogatstva, pa je tako izmišljen asketski monaški red sveštenika. Monasi su bili slika i prilika „srećnih ljudi” samo zato što su bili „u kontaktu” sa bogom. I tako je narod u njih imao poverenje. A nekome je upravo to i bilo važno – vera u crkvu i vera u boga.

Ali, mi ćemo ovde upravo povezati ova dva pojma, oba veoma apstraktna- boga i novac. na žalost o povezanosti ova dva pojma u školi nas nikada ne uče. A oni se savršeno vekovima dopunjuju i funkcionišu upravo za dobrobit elite.

Ako ste dobri i poslušni bog (ili kralj kao bog an zemlji) će vas nagraditi, a ako niste sledi vam paklena kazna. U stvarnosti to funkcioniše ovako: kada imate materijalna dobra možete sebi priuštiti raj na zemlji, a kada ga nemate vi živite u paklu. Neko teško radi čitavog života da bi zaradio crkavicu, a nekome novac kao da pada sa neba. Kao božija nagrada. Dakle, šta uraditi da vam bogatstvo pada sa neba? Poenta je upravo tu što se NEKO setio da bogatsvo ubire baš tako – sa neba iz vazduha, a da pri tom od sebe napravi boga stvoritelja čitave ljudske zajednice i najvećeg bogataša na zemlji. I to svoje saznanje je naravno sačuvao kao tajnu, i posvetio bi ovu tajnu samo odabranim svojim naslednicima i zakletoj braći po krvi i po sablji i što je najvažniji po gramzivosti i lopovluku.

Da formulišemo jasno: svet u kome mi danas živimo je svet u kome vlada novac (i kao kult i kao sušta potreba) i taj svet su stvorili po svom interesu u svom gramzivom duhu ti dosetljivi „bogovi na zemlji”, a koji zapravo potiču od najvećih prevaranata, iluzionista, kriminalaca, mafijaša, šićardžija, manipulanata i lopova koji su ovom planetom ikada hodali. Oni su stvorili „božje zakone” koji danas vladaju na zemlji (paklenom dužničkom ropstvu za većinu ljudi) i oni upravljaju i održavaju ovaj svet sa malo bogataša i mnogo zadužene sirotinje.

I taj svet je počeo da se stvara još u drevnom Sumeru kada se kako nas uči istorija” pojavljuje prva organizovana društvena zajednica koja je imala razvijenu trgovinu, državnu upravu i višak hrane i druge robe. Ali, ova zajednica je imala još nešto – manipulatore sa novcem i korupciju.

Kolika je moć prodavaca novca tj. bankara (kako se danas zovu) i kako oni već hiljadama godina terorišu sve živo na ovoj planeti tema je knjige „Vavilonski jad” (Babylonian woe) kanadskog vojnika, kapetana Dejvida Estla (1916-2008). On je knjigu napisao tragajući za tim ko je izopačio sve društvene vrednosti danas. Podsetimo da ljudi koji rade najmanje ili ne rade uopšte su najbogatiji, da su neproizvodne aktivnosti kao gluma, sport, pilotiranje, pevanje i sl. enormno plaćeni, dok se istinski poslovi kao rudarski, građevinski, zemljoradnički plaćaju najmanje.

Život bez ova tri poslednja je nemoguć. Sve je okrenuto u sistemu vrednosti naopačke. Ogroman broj ljudi i dalje radi robovski za bedne nadnice, dok njihovi poslodavci – kapitalisti ubiru ogromno bogatsvo. I tu se ništa nije promenilo hiljadama godina. Promenila se samo naša iluzija – što danas mislimo da smo slobodni ljudi, da na demokratskim izborima o nečemu odlučujemo, i nismo više robovi bez prava glasa. A onda smo razočarani kada shvatimo da vlada uopšte ne radi ono što nam je obećala, već služi istim kapitalistima koje je svojim predizbormim parolama kritikovala. I onda stižu sledeći kritičari vlasti, i mi glasamo za njih i oni nas opet varaju i tako u krug… I tako je u svim današnjim demokratskim društvima…Ko tu u stvari odlučuje, ko zaista ima moć, i da li smo uopšte mi slobodni ljudi?

Estl to upravo i otkriva. Pravu moć nad našim životima ima jedna mala nedodirljiva i tajna klasa zaverenika koji već hiljadama godina tako funkcionišu i oni su potpunom mraku naše svesti, dok im je moć zaista božanska.

Oni kontrolišu naše znanje, naše škole, naš um, sve medije i jednostavno kontrolišu čitav socijalni krvotok- a to su razgranati finansijski poslovi čitavog sveta. Globalizam, a pre toga liberalizam je njihova izmišljotina za pokoravanje svih ljudi na svetu i kontrolu apsolutno svega od čega naš život zavisi, a to su najzad hrana i voda i naše zdravlje.

Istorija ne beleži tokove novca

Estl se tako zapitao, proučavajući istorijske udžbenike o drevnim civilizacijama, zašto se u njima veoma malo ili gotovo nikako ne pominje način kako je funkcionisala robno novčana trgovina drevnih civilizacija Sumera, Asirije, Vavilona, Egipta, i kasnije Grčke i Rima. Oni malobrojni istraživači koji su se bavili samo istorijom novca i bankarstva i te kako su otkrili u oskudnim spisima da su plemeniti metali bili korišćeni kao novac u robnoj razmeni hiljadama godina pre Nove ere, ali najpopularniji istrorijski udžbenici su ovo jednostavno izostavljali kao nebitno.

U popularnoj knjizi na engleskom “Asirija” od Džastroua, Estl primećuje da ne postoje reference o novcu uopšte. U Brestedovoj “History of Egypt”, u knjizi od 600 strana novac je samo kratko pomenut na dve strane. O iskopavanjima u Mesopotamiji takođe ima malo podataka o tome kako je korišćen novac u gradovima-državama.

Značajnije im je bilo da napišu kako su građene kuće, iz čega se jelo, šta se jelo, kako se oblačilo, kako su ljudi sahranjivani, ali trgovina i finansije su jednostavno ignorisane. Tako učimo istoriju i u školama: znamo za sve moguće ratove, godine njihovog izbijanja, ali tokovi novca su nepoznati: ko ga je kovao i izdavao, ko je držao rudnike srebra, zlata i drugih plemenitih metala, ko ga je prenosio i distribuirao, ko ga je čuvao, ko pljačkao, ko je određivao njegovu vrednost i razmeru legure u novcu… Jednostavno je izostavljeno. Ako se danas sve vrti oko prodaje novca sa interesom, da li je i tada bilo toga?

“Ko god kontroliše količinu novca u nekoj zemlji on je apsolutni gazda čitave industrije i trgovine. I kada shvatimo da je čitav sistem veoma lako kontrolisan, na ovaj ili onaj način, od strane nekoliko veoma moćnih ljudi sa vrha, neće niko morati da vam kaže odakle potiču periodi inflacije i depresija”, reči su Američkog predsednika Džejmsa Garfilda, koji je nekoliko nedelja nakon što je ovo javno izrekao – ubijen, 12. jula 1818.

Tačno pre dvesta godina. I ništa se od tada nije promenilo. Dejvid Estl u pomenutoj knjizi upravo to i otkriva da se hiljadama godina u ovoj sferi ništa nije promenilo. Oni koji su jednom dobili moć da određuju količinu i vrednost novca u opticaju, još u vreme drevnog Sumera, nastavili su to da rade do danas. I to je tajna veština koja se hiljadama godina prenosi sa generacije na generaciju Prosvetljenih (Iluminata) sve do danas. I strah od boga, i velelepni hramovi, i crkve i sveštenici i tajna društva, i religiozni obredi… „Dozvolite mi da izdajem i kontrolišem novac u jednoj državi i neće mi biti važno ko donosi zakone”, poznata je rečenica bankara Majera Amšela Rotšilda 1838.

Novac je samo simbol

Ali, podsetimo još jednom šta je tačno novac. Novac je izmišljen kao pomoćno sredstvo u trampi. Pošto je nošenje velike količine robe u razmeni vremenom postajalo veoma nepraktično, neko se dosetio da izmisli simboličnu zamenu za vrednost – parče metala na primer, koje bi se kasnije moglo ponovo zameniti za robu. Zbog svoje postojanosti zlato je dobilo prednost, ali su u početku u drugi plemeniti metali imali svoju simboličnu vrednost u zavisnosti koji je metal bilo moguće koristiti. Ove simbolične zamene za vrednost u trgovini uvelo je jednu novu vrednost u ljudsku civilizaciju, a to su plemeniti metali.

U vreme drevnog Sumera se tako jedan broj ljudi počeo da bavi obrađivanjem plemenitih metala, a njihovo ubacivanje u trgovinu su uglavnom za račun kraljeva obavljali goniči robova i trgovci robljem, koji su bili naoružani i putovali su u karavanima distribuirajući i robove potrebne za rad. I sasvim je logično da je neko još tada došao na ideju da novac prikuplja, da ga ubacuje u trgovinu i kada nema robu za zamenu, da menja sastav legure i njegovu težinu ili da jednostavno novac prodaje i pozajmljuje.

„Od ruševina Lagaša, grada-države u drevnom Sumeru 2400-te godine pre Nove ere, gde su arheolozi iskopali posed bankara koji je bio mnogo veći od kraljevog pa nadalje kroz poznate imperije – Egipta, Asirije i drevne Grčke, svaki je okončao u plamenu zbog mahinacija uvek tajnih međunarodnih finansijera…”, zapisao je Estl.

Reč bankar potiče iz srednjeg veka iz Lombardije gde su lokalni menjači novca koji su radili na uličnim tezgama – bankama, kada bi bili uhvaćeni u svojim finansijskim marifetlucima bili izloženi lomljenju tezgi. Tako je nastala i reč bankrot.

Ustvari ovi manipulatori sa vredonšću novca postali su toliko moćni i vešti prevaranti da su kraljevi počeli da zavise od njih. Tako Estl tvrdi da mnoge legende o drevnim kraljevima odudaraju od stvarnosti. “Oni su uglavnom bili glasnogovornici i vojne sablje polutajnih i tajnih društava koja su kontrolisala materiju novca”.

Instrument ovih tajnih društava su bili svi plemeniti metali, čije snabdevanje su kontrolisali robovlasnici jer su kontrolisali rudnike u kojima su gonili na rad svoje robove. Samo rudarstvo do tada nije bilo tako profitabilno, kao trgovina radnom snagom koja je bila tražena čak i kada su se već uveliko topili metali. Radna snaga i danas nezamenjiva, jer sam novac ne može ništa da pravi i gradi.

Ono što se danas naziva stranim investicijama je u stvari zamena novca (simbola za vrednost) za radnu snagu (pravu vrednost) uz jednu perfidnu prevaru – a to je da pored toga što ste ustupili radnu snagu (na primer Fijatu da sklapa automobile u Kragujevcu) morate da vratite i investiciju, tj. neku vrednost adekvatnu vrednosti kredita tj. investicije.

Ovakve strane investicije su danas čista bankarska prevara i pljačka i da bi one mogle da se obavljaju potrebno je na vlast u nekoj zemlji (kao i u Srbiji) dovesti lakoverne, koruptivne i neuke budale (ovo je suviše blaga reč za to na kakve sve bankarske trikove nasedaju ovi ljudi). Efekat je da je Srbija totalno opljačkana i to čisto prevarom jednog privatnog bankarskog kartela koji se zove Evropska banka za obnovu i razvoj), a da toga oni uopšte nisu svesni.

Čitava ideja stvaranja institucije koja će samostalno određivati vrednost plemenitih metala po težini i koji će biti odrednica plaćanja u razmeni dobara, u domaćoj i međunarodnoj razmeni dobara, odrađena je jednom fantastičnom zavereničkom igrom, jer su kreatori ove ideje očigledno odmah shvatili kako se ovom institucijom može manipulisati.

Kao kad bi ste pronašli alhemijsku formulu za zlato. Tako je božanska moć praktično data onom ko bi dobio mogućnost da emituje novac , daje mu vrednost, distribuira ga (kome hoće i koliko hoće) i praktično kontroliše čitav robnonovčani biznis. A da pri tom ništa ne proizvodi i ne razmenjuje, već se samo ugrađuje u tuđi rad. I to je suština današnjeg bankarstva, najveće organizovane i ozakonjene pljačke koja se sistematski odvija već hiljadama godina.

Izdvojili su se tako čuvari novca i trgovci posebne vrste nazvani – menjači novca. Oni su vršili zamenu novca u međunarodnoj trgovini usklađijući težinu i sastavu legure po zvanično usvojenom i proklamovanom standardu, a zapravo su težili da to krišom menjaju.

Tako se još u Sumeru bogatim čovekom smatrao onaj ko je imao kod sebe veliku količinu tih srebrnih jedinica (novčića) koje su korišćene u trgovini, ali i onaj ko je ko mogao da kontroliše prikupljanje i skladištenje svih plemenitih metala.

Na žalost to je i danas merilo za bogatstvo. Nije bogat onaj koji ume da stvara, već onaj koji ima simbol zamene za vrednost- novac.

Hramovi kao knjigovodstveni centri

“Na žalost obični ljudi nikada nisu postavili pitanje o razlogu postojanja velelepnih hramova osim kao mesta gde je volja bogova sprovođena preko njegovih sluga – sveštenika. Da su direktno povezali novac i božiju volju videli bi da je “linija komunikacije od boga ka ljudima išla preko preko sveštenika i kraljeva (božijih sinova kako su sebe nazivali) upravo zato što je morala da bude presečena i krišom zamenjena njihovim sopstvenim isprepletanim ciljevima i interesima”… Sankcije od boga na nebu kao odlučujuća sila iza onoga što je označavano kao pravična razmena dobara, bilo je zamenjeno voljom onih klasa koje su vremenom počele da kontrolišu “božije darove” tako što su distribuirali novac i određivali trgovačke puteve i razvoj ili propas drevnih civilizacija.

Njihovi glavni dileri bili su goniči robova, naoružani čuvari karavana, i zapravo kriminalci i društveni marginalci. Ko god nije imao znanje i veštinu da nešto proizvede, priklanjao se templarima nudeći svoje kriminalne i prevarantske usluge. Tako je religija sa svojim obredima u stvari oduvek bila instrument pročišćenja za međunarodne trgovce koji su se bavili pored prodaje robova i kreacijom novca. A zapravo su bili kriminalci, primećuje Estl.

Isklesane recke na pločama ili zidovima hrama govorile su možda o veličini duga i kreditonoj zaduženosti kao i o prispeću kamate sa određenim datumom. I svaki put kada bi krenuo neki karavan natovaren zlatom počinjalo je da teče bankarsko odbrojavanje duga. Onaj ko bi pljačkom doneo zlato u hram, bio bi nagrađen procentom i postajao bi deo velikog kriminalnog bratstva koje je ovo blago čuvalo.

Neka “braća” su tako bila vešti kriminalci i nasilnici, a neka vešte račundžije i politički savetnici kraljeva koji su samo uz njihovu pomoć mogli da prikupljaju zlato i druge dragocenosti i da narod koriste kao robove isisavajući im radnu energiju i darujući ih novčićima. Tako su karavandžije i kriminalci dobilli ulogu brokera zlata i drugih plemenitih metala koji je bio korišćen u razmeni dobara i vremenom su počeli da određuju količinu zlata srebra ili bakra u novčanim legurama. I to je začetak bankarstva. Kraljevi (sinovi božiji na zemlji) koji su ovim kriminalcima (čuvarima hrama ili templarima) dozvolili da rade akaunting, odnosno da određuju količinu i težinu zlata i srebra u novcu brzo su postali njihove sluge.

I to se upravo i dogodilo još u drevnom Sumeru i Akadu kada su ovi templari postali privilegovana klasa, jer su imali pristup u hram. Oni se na isklesanim slikama u hramu prikazuju kao ljudi divovske veličine, u odnosu na običan narod. Propadanjem Sumera oni su svoje tajno znanje o tome kako se perfidno novcem može manipulisati verovatno prenosili preko tajnih rituala prosvetljenima i biznis je prenet dalje u Vavilon, pa u Egipat i dalje…

Mada su pošasti i nesrećne političke odluke prouzrokovale razaranje antičke Grčke (koja ej u stvari bankrotirala), Estl ubedljivo opisuje ovaj proces u kome su bankari zgrabili svaki grčki grad-državu, osim Sparte, unoseći u nju ogromnu količinu srebrnih novčića koji nije bio vezan za razmenu dobara. I tako su uništili privredu. Njihova velika tajna da iz ničega (iz vazduha) stvaraju “vrednost” koju onda menjaju za stvarne vrednosti koje proizvodi ljudski rad, ostala je praksa koja je danas veoma legalizovana i veoma rasprostranjena, a to je današnje bankarstvo.

Ivona Živković