Biološke rukotvorine ubijaju, zar ne…

Multipla skleroza, bolest ludih krava, kancer, hronični zamor, fibromijalgija, Alchajmerova bolest, Lajmaska bolest, dijabetes tip jedan, AIDS…, samo su neke bolesti koje danas pogađaju milione ljudi širom sveta, a za koje naučni krugovi još “ne znaju“ kako su nastale. Naravno, jer radi se o dobro čuvanoj vojnoj tajni kreatora biološkog oružja.

Mnogi lekari, ni u svetu, ni kod nas već decenijama ne znaju šta je uzrok nastanka takozvanih autoimunih bolesti (kada imuni sistem deluje razorno na ćelije sopstvenog organizma umesto da ih štiti) jednostavno zato što je agens njihovog nastanka sintetizovan u načnim labotratorijama. Učinili su to bio inženjeri za potrebe vojske, pre svega američke.

Da se radi o patogenoj mikoplazmi, malčice doteranoj, kako bi imala razorniji učinak na ćelije domaćina, neke podatke je izneo Donald V. Skot sa svojim sinom Vilijamom u knjizi “Trougao Bruceloze” (“The Brucellosis Triangle <http://www.consumerhealth.org/books/index.cfm?ID=2675>”) koja je izdata još 1998.

Po njihovim saznanjima decenijama se radilo na izradi specijalnog biološkog oružija koje su zajednički počeli da finansiraju i razvijaju Velika Britanija, SAD i Kanada još 1942. godine i to koristeći naučna saznanja iz nemačke molekularne biologije i genetike koja su tada bila daleko ispred ostalih. Ideja je bila da se dobije agens za izazivanje bolesti koja ne bi ubijala, već bi ljude fizički potpuno onesposobljavala.

Naravno, za sva ovakva vojna istraživanja potrebni su bili zamorčići u ljudskom obliku (pacovi i majmuni nisu bili dovoljni) i to u velikom broju jer se radilo o biološkom oružju ma masovnu destrukciju vojnika i civila. Tako su zamorčići jednostavno postali obični građani bez svoje volje i bez ikakvog saznanja da se na njima vrše vivo eksperimenti za vojne potrebe. Ti obični građani bili su i vojnici i civili i to najviše iz pomenute tri države.

O postojanju takvih prikrivenih eksperimenata raspravljano je više puta pred američkim kongresom (preko raznih anketnih komisija) ali američka vojske je tako moćan faktor na političkoj sceni u svetu, da je ništa nije moglo sprečiti da radi na istraživanju i usavršavanju svog paklenog biološkog oružja. Zato danas, samo SAD ima preko milion obolelih od multiple skleroze, dok je u svetu taj broj udvostručen.

Eksperimenti u zoni sumraka

Za stvaranje agensa koji može da onesposobi ogroman broj ljudi poslužio im je kao osnova bakterijum Brucele. Ove bakterije inače kod mnogih domaćih životinja (goveda, ovaca, koza, pasa, mačaka ), ali i ljudi, izaziva bolest brucelozu. Od kada se vrši pasterizacija mleka ova bolest je veoma retka kod ljudi, i uglavnom pogađa veterinare koji rade sa inficiranom stokom bez adekvatne zaštite.

Naravno, nehigijenskao stajsko gajenje životinja (koje je za životinju poptuno neprirodno) izaziva sve infektivne bolesti pa i ovu.

Ideja monstruma iz Pentagona je tako bilo da najpre izoluju agense ove bolesti, a to su toksini koje oslobađaju brucela bakterije u svom metaboličkom procesu, i da od njega naprave toksičnu kristalnu formu koja se mogla uskladištiti, transportovati i po potrebi ubacivati u razne hranjive medijume gde bi prešla u lipidnu formu i oživela.

U prirodi se ovaj toksin brucele mogao prenositi samo preko brucela bakterijuma, a on se mogao naći u mleku. Ali, kristalna forma je mogla da se ubaci u aerosol sprejeve, u vakcine, da se ubaci u lanac ishrane, ali i da se ubaci u mnoge insekte (kao na primer komarce) koji bi je onda dalje prenosili. To je učinjeno.

U poslu pravljenja kristalne forme toksina Brucele učestvovali su 1946 i stručnjaci kompanije “Merck, Sharp and Dohme”. Ova kompanija danas proizvodi lekove protiv mnogih bolesti koje je sama napravia.

Taj toksin koji je izazivao brucelozu u stvari je bila veoma majušna proteinska forma koja se naziva mikoplazma. Koliko je tokisčna snaga ove mikoplazme brucele u formi kristala naučnici koji su radili za potrebe Pentagona veoma dobro su znali. Tako je po svedočenju pred kongresom SAD 1969, izvesnog dr Donalda Mekartura, što navodi Skot, napravljena kalkulacija koliko koncentracija ove mikoplazme bi bila potrebna da se kod čoveka izazove potpuni pad imuniteta (to je upravo bolest AIDS) zbog čega bi napadnuti organizam postao osetljiv na mnoge druge izazivače bolesti i uopšte ne bi reagovao angažovanjem brojnih odbrambenih ćelija imunog sistema. I to je bila mera deset na deseti.

Ukoliko bi njena snaga bila 10 na osmi, osoba mi manifestovala sindrom hroničnog zamora odnosno fibriomialgije. Ako bi bila snage 10 na 7 organizam bi reagovao opštim fizičkim popuštanjem i potpunim padom životne energije.

Jedan šejker čistog kristalnog agensa brucele, tvrdi Skot, bio je dovoljan da fizički onesposobi čitavo stanovništvo Kanade.

U jednom izveštaju iz 1949. tvrdi se da je “moguće da je bolest multipla skleroza upravo manifestacija hronične bruceloze na centralni nervni sistem”, pa se dalje navodi i da je u jednom testiranju 113 pacijenata obolelih od multiple skleroze (MS) njih 95 bilo pozitivno na bakteriju brucelu. A znalo se i da će jedan od 500 obolelih od brucele razviti oblik takozvane neurobruceloze, što se događa kada se brucela bakterije nasele u lateralnim šupljinama mozga. I to su upravo mesta u mozgu gde se u osnovi razvija i multipla skleroza.

Mikroplazma kao trojanski konj

Šta je mikoplazma? To su veoma sićušne proteinske tvorevine koje stvaraju u krvnoj plazmi i približne su veličine onoga što se naziva virusom.

Već smo u ranijim brojevima Tabloida otkrili da virusi nisu nikakve patogene tvorevine koje izazivaju bolesti, već kratke proteinske forme koje predstavljaju deo genskog materijala neke ćelije koji se nalazi izvan jedra (deo RNK) i koji se još nazivaju retrovirusima. I njihova uloga je da prenose poruke između ćelija. Priča o patogenim virusima je čista izmišljotina. Baš kao i priča o patogenim mikrorganizmima koji postoje svuda oko nas, kako je to tvrdio masonsko čedo, Luj Paster, a kasnije ipak priznao da nije bio u pravu.

Ali, znanje je moć, i zato su oni koji su hteli da prave ovakva monstruozna biološka oružja pravo znanje o nastanku mikrorganizama sistematski sakrivali od običnih ljudi i studentima medicine na građanskim školama prodavali falš nauku o životu. Pravo znanje su čuvali za sebe i svoje elitne đake.

Dakle, svi mikroorganizmi, sve bakterije, i sve još sitnije životne forme (koje se nazivaju ćelijskim organelama) nastaju kod ljudi i životinja u krvnoj plazmi. Sjedinjavanjem ovih formi, stvaraju se složenije kolonije bakterija, a njihova razgradnja predstavlja smrt određene kolonije. I čovek je jedna velika kolonija bakterija. U osnovi svih ovih formi su energetske čestice koje je dr Antoan Bešam (Pasterov protivnik) nazvao somatide ili protiti, a Vilhelm Rajh koji ih je takođe opazio nazvao ih je bioni. I te čestice su praktično svuda i one su agens života i neuništive su. Osnova života je neuništiva.

Kada se živa krv posmatra pod mikroskopom na tamnoj podlozi vide se jasno sve te majušne energetske čestice i tvorevine koje se još nisu formirale kao nešto što je zaokruženo, poput bakterije ili gljivice i što može samo da živi i hrani se i održava svoju za život neophodnu energiju.

Krvna plazma u ljudskom organizmu je samo medijum gde se ove čestice spajaju i razgrađuju zavisnosti od određenih elektro-bio-hemijskih faktora koji postoje u nekom trenutku.

Dakle, mikoplazma je ostatak materijala neke ćelije ili neke bakterije koja je uginula (izvršila apoptozu) i rasula se na sitnije parčiće (organele) kada je izgubila svoj proteinski omotač. Mikoplazma tako sadrži i deo informacije neke proteinske tvorevine, ali nema svoj omotač, ne nalazi se zaštićena nekim ćelijskim zidom već je jednostavno ogoljeni genski materijal, veoma kratak niz. I ona nastoji da se negde “skući”, tj. da sebi nađe neki omotač, ali na takvu akciju treba da je pokrene neka energija. I sve dok te pokretačke energije nema, ona je bezopasna i tako “spava” u krvnoj plazmi. I može da “spava” godinama, decenijama… Sve dok ne dobije energetski impuls.

A taj impuls može stići u formi nekog energetskog stresa koji doživi osoba u kojoj se ova plazma nalazi. Taj stres je neki traumatičan događaj. I tada se ona “probudi” i pokrene, uskoči u neku simbiozu koja joj omogući da dodje do neke hrane i energije i da se onda sintetizuje dalje u neke složenije proteinske forme. Kod multiple skleroze, ali i drugih autoimunih boleti, ova mikoplazma se upravo aktivirala nakon nekog stresa i počela je da preuzima od neke krvne ćelije još ne formirani sterol (od koga nastaje i hloresterol).

Steroli su steroidni alkoholi koji su široko raspristranjeni u životinjama i biljnim lipidima. Oni ćelijama daju elastičnost. Kada mikoplazma isisa sav sterol iz neke ćelije, ona odumire i njeni ostaci se odbacuju u krv i plazmu. Ako je ova mikoplazma uneta u organizam sa genetskom informacijom brucela bakterije, ona će se ponaša u skladu sa onim što zna, a stvaraće neke proteinske niti koje su za organizam u kome se našla potpuno nefunkcionalne.

Tako , ubačena mikoplazma brucele od sterola krvne ćelije koji je isisala pravi u ljudskom organizmu obolelog od multiple skleroze potpuno beskorisna proteinska vlakna koja se nazivaju končasto tkanje i takvo tkanje je upravo karaktersitika koja se pojavljuje na mozgu ovaca obolelih od svrbljivca – skrapije (bolesti nervnog sistema sa karakterističnim češanjem, grčevima i konačno paralizom). I to končasto proteinsko tkanje se nakon autopsije nalazi i u mozgu obolelih od Alchajmerove bolesti ili Hantingtonove bolesti. Nađeno je i kod obolelih od CFS-a (hroničnog zamora). Očito, radi se o proteinskoj formi koja je neopaženo ušla u organizam gde joj nije mesto.

Kako imuni sistem ljudskog organizma nije primetio da ima stranu toksičnu mikoplazmu u krvi? Jednostavno zato što ona u kristalnoj formi ulazi kao trojanski konj, supavana i majušna i može godinama biti potpuno inertna, i niko je ne može detektovati – ni imuni sistem ćelija, niti laboratorijske pretrage. Mikoplazma brucele će samo kristalisati na 8,1 pH , a krv ima pH 7,4. Tako doktori analizom krvi ništa ne mogu da otkriju. I vide pred sobom često i umišljenog pacijenta. Ovi agensi su u stanju da prođu i kroz “nepropusnu” tkivo moždanu barijeru. Ali, sve dok se kristalna mikoplazma pod određenim okolnostima, uglavnom se pokreće stresom, ne preobrati u lipidnu formu kada počne da živi i kao francuskim ključe može da se uvrne i zavrne svuda.

Stres aktivira bolest

Sve bakterije se mogu nakon svog uginuća razgraditi i za sobom ostaviti mikoplazmu. I one ne prave probleme nikada. Definisano je danas oko 200 vrsta mikoplazmi, ali problem prave njih četiri ili pet. Jedna takva je ona koja se dobija iz brucele. I zato su naučnici Pentagona bacili oko na nju kao odličnog agensa za izazivanje masovnog onesposobljavanja ljudi. Perfidnim genetskim inženjeringom ovaj brucela bakterijum se kombinuje sa visna virusom, i iz njega se ekstrakuje u obliku kristalne forme toksična mikoplazma fermentas koja se onda ubacuje u masovno krvnu plazmu običnom narodu.

VISNA virus (genski materijal ne zaboravite) je retrovirus koji je uzročnik encefalitisa i hroničnog pneumonitisa kod ovaca. Kada se nađe u mozgu naziva je visna, a u plućima maedi. Tako se virus još naziva maedi visna virus.

I upravo takva modifikovana patogena mikoplazma može biti u osnovi Lajmske bolesti, Lupusa, Parkinsonove, multiple skleroze, Krojcfeld Jakobove bolesti (poznate i kao bolest ludih krava), hroničnog zamora, Lupusa ili mnoštva drugih bolesti koje su posle Drugog svetskog rata nikle kao pečurke, a mnoge od tako indukovanih bolesti se još nazivaju retkim bolestima jer su posledica nekih još specifičnijih eksperimenata.

Masovne vakcinacije koje se na građanima obavljaju tako što se preko medija i pomoću Svetske zdravstvene organizacije proglasi epidemija nečega, na primer svinjskog gripa, idealna su prilika za ovaj monstruozni marifetluk da ubaci neku novu vrstu svojih bioloških “rukotvorina”. Veruje se da je mikoplazma brucele u kristalnoj formi najviše ubačena preko vakcina protiv velikih boginja. I na područiju bivše Jugoslavije su tako tek nakon sedamdestih godina počele da se pojavljuju bolesti kao dijabetes, multipla skleroza, lupus…

“Mikioplasma je ko-agens koji prekroji humani imuni sistem i otvara vrata za brojne autoimune degenerativne bolesti kao što su AIDS, Alchajmerova, bi-polarna bolest, dijabetes tip jedan, Parkinsonova itd”, tvrdi i dr Harold Klark.

Modifikacijama mikoplazme mogu se dobiti i druge bolesti kao astma kod odraslih, takozvani zalivski sindrom (od koga su masovno oboleli američki vojnici u toku Zalivskog rata), reumatoidni artritis i ko zna šta sve još.

Mikoplazma se može tako (kao trojanski konj) aktivirati veoma brzo, ili se ostaviti da “spava” sve dok se ne ukaže potreba za njenim “buđenjem”. Čim se probudi ona će početi da se ugrađuje u ćelije organizma i remetiće njihov normalan rad.

Ćelije inače imaju sposobnost da se same repariraju nakon takvih upada i razaranja, ali mikoplazma onda uskače u drugu ćeliju i praktično je neuništiva sve dok se ne razgradi na elementarne energetske čestice-somatide.

Ali, kako je razgraditi ostala je i dalje tajna.

I to je zaista monstruozno oružje. Možete tako u nekom gradu izazvati opštu paniku da ljudi masovno dožive stres i aktiviraćete kod njih svoju patogenu mikoplazmu koju danas već imaju milioni ljudi u sebi. Sada vam je još jasnije da je vakcinacija obavazna ne samo zbog biznisa, već zato da bi ste bili poslušna lutka na lancu. Stvaranje stresa kod ljudi se postiže i bezočnim medijskim manipulacijama.

Ako samo gledate TV i čitate novine, vi se već dovoljno iritirate svakodnevno zbog gomile budalaština koje vam se serviraju. Vi vidite da vas budale nekažnjeno varaju, pljačkaju i zatupljuju i to već izaziva neku vrstu stresa nižeg intenziteta. I mikoplazma u vama se polako aktivira.

Na izradi ovog paklenog oružija radili su mnogi naučnici sveta čak i ne znajući šta rade, a on je vođen i finansiran i kao veliki američki državni istraživački program nazvan “Rat kanceru”. Objavio ga je najpre Ričard Nikson, krajem šezdesetih godina, a isto je uradio i Barak Obama čim su ga kao marionetu postavili za američkog predsednika. Naravno, program je za javnost imao zadatak da nađe lek protiv kancera.

O tome kako je od mikoplazme napravljena bakterija koja jede naftu i o eksperimentu u Meksičkom zalivu prošle godine, pisali smo u jednom od prethodnih brojeva. Mnogi naučnici, mikrobiolozi koji su radili na ovakvim državnim programima u velikom broju su poumirali ili stradali pod nerazjašnjenim okolnostima u poslednjih deset godina.

Kako mikoplazma deluje kod multiple skleroze

Objasnimo to ovako. Funkcionisanje složnog organizma nije moguće ukoliko ćelije ne proizvode više energije nego što im je potrebno za prostu reprodukciju i sopstveno održavanje. Jer samo višak energije omogućava izgradnju složenog komunikacionog sistema među ćelijama i stvaranje funkcionalnih odbrambenih sistema koji čitavu ćelijsku koloniju štiti od napasnika. I medicinska nauka tu odbrambenu komunikaciju naziva – imunim sistemom.

Taj višak energije ćelijama je u evolutivnom razvoju nastao kada su mitohondrije (energeteke bakterije) koje se nalaze u njima počele da koriste kiseonik za razbijanje molekula glikoze. Ukoliko iz nekog razloga neka ćelija u organizmu ne dobija dovoljnu količinu kiseonika, a samim tim se dobro ne hrani, ona nije u stanju da proizvede neophodan višak energije i ona ili propada ili prelazi na evolutivno niži stupanj razvoja, a to je ishrana putem fermentacije. Da ćelije kancera, odnosno žive proteinske forme koje se u njima stvaraju i koje proizvode energiju fermentacijom nazivamo kanceroznim, otkrio je Oto Varburg i o tome smo već pusli u prethodnim brojevima. I te ćelije ne funkcionišu u skladu sa ostalima.

Ona ćelija koja propadne ostaje bez ćelijskog omotača, njen sadržaj se rasipa i njene proteinske ostatke čiste (jedu) makrofage – proteinske tvorevine.

Da bi te proteinske ostatke svarile makrofage one proizvode nitratni oksid u velikim količinama i stvara se inflamacija (zapaljenski proces).

I on sprečava oksidaciju krvi jer uloga krvi je da transportuje kiseonik i hranjive materije do svih ćelija, pa prisustvo materija koje krv oksidišu čine da kiseonik ne stigne u dovoljnoj količini do svake ćelije kojoj je neophodan za ishranu i proizvodnju dovoljno enegije kako bi ona bila funkcionalna u zajednici nazvanoj ljudski organizam, na primer.

Jedan uzrok nedovoljnog protoka kiseonika u krvi za potrebe svih ćelija je unos raznih toksina, metala, lekova (antiobiotika, baktrima) koji sadrže nitrite i koji oksidišu krv.

Inače, svi nitriti koji se unesu u krv odmah se trnsformišu u nitritni oksid (da ne bi oksidisali krv) i u to baš u najmanjim kapilarima tela. Nitritni oksid se u krvi proizvodi prirodno u veoma malim koncentracijama kako bi se kontrolisao krvni pritisak posebno u vreme embrionalnog razvoja. I zbog toga je priroda i razradila mehanizam da odmah izvrši i uklanjanje ovih nitritnih oksida, jer ako bi se on i nagomilali stvorili bi tešku razornu upalu.

Drugi razlog je fizičko zakrečenje krvnih sudova, posebno sićušnih kapilara, kroz koje krvna zrnca nisu u stanju da se probiju do svake ćelije. Multipla skleroza (ali i neke druge takozvane autoimune bolsti) imaju upravo ovaj problem. Naime, krvna zrnca kada treba da uđu u tanušne kapilare to čine tako što se postroje u kolonu jedno za drugim, i zaoble se u pravcu toka krvi (kao strelice) kako bi prodrle kroz čitavu dužinu kapilara. Da bi se adekvatno zaoblile potreno je da budu elastična. A elastična su kada u sebi imaju holesterol.

Ako mikoplazma (koja se aktivirala) iz njih izvadi sterol, crveno krvno zrnce se naduje, izgubi elestičnost i nema svoj uobičajeni „krofnast” oblik. I naravno, takvo ne prolazi kroz kapilare. I pojedine ćelije mozga tako postanu odsečene od kiseonika i hrane. I one propadaju i razgrađuju se. I tako nastaju oštećenja (lezije) na mijelinskom omotaču nervnih transmitera u mozgu koja karakterišu multiplu sklerozu.

I makrofage se obično nađu baš u blizini tih lezija, takođe su otkrila neka istraživanja. Da li je teško zaključiti da su se one tu našle da bi izjele ostatke propalog mijelina zbog čega oslobađaju nitritni oksid koji se manifestuje kao inflamacija? Dakle, nije imuni sistem napao sam sebe, već on samo čisti ono što je uginulo od gladi, zar ne?

Konvencionalne metode

Konvencionalni lekovi koji se koriste za MS su samo toksične hemikalije koje sprečavaju inflamatorne procese i usporavaju čitav tok bolesti, ali ne uništavaju pravog uzročnika- mikoplazmu. Da je mikoplazmu moguće razgraditi antiobioikom doksiciklinom (jer on prolazi krvno-moždanu barijeru) izneo je i profesor Garet Nikolson stručnjak za molekularnu medicinu koji je i sam bio uključen u jedno veliko državno istraživanje o mikoplazmi koje su finansirale SAD za potrebe vojske. Ovaj tretman međutim treba da traje veoma dugo, radi se sa velikim dozama antibiotika i to ima i svoje neželjene efekte. Doksiciklin u stvari i ne ubija bakterije već zaustavlja njihovo razmnožavanje. I ne sme se koristiti sa mineralima, napominje dr Nikolson.

Naravno, mikoplazma se najlakše može razgraditi sa bombardovanjem mikrotalasima na frekvenciji na kojoj ona sama vibrira. Ali, koja je to frekvencija treba pronaći. I konvencionalna medicina ovakva lečenja ne prihvata. Tako obolelima preostaje da se uzdrže od stresa i da svedu okidaciju krvi na najmanju meru.

Italijanski hirurg, dr Zamboni je rešenje za MS našao u tome da fizički pročisti zakrečene kapilare jer je jednostavno video da se kod obolelih od MS kiseonik ne transportuje dobro. I tvrdi da to pomaže. Ali, samo neko vreme, jer mikoplazma ostaje da čeka sledeći energetski impuls – stres.

Ivona Živković