Stvarni razlog izbijanja Prvog svetskog rata…

Novoustanovljeni državni praznik nazvan „Dan pomirenja“  koji počinje da se obeležava od 11. novembra.2012. i u Srbiji mnoge je iznenadio, posebno što se ne zna ni ko ga je predložio, ni zašto je taj dan značajan za Srbiju. A do juče nije bio. U stvari značajan je do sada bio za Veliku Britaniju i slavi se u svim zemljama Britanskog Komonvelta. To su države koje su sa svojim običnim građanima  (robovima) pripojene Imperiji i njima se administrativno upravlja iz Londona (ne Londona običnih građana, već jezgra Londona u kome je već vekovima finansijsko i političko sedište danas najmoćnije Vlastele). Gradonačelnik ovog jezgra Londona (City of London)  je trenutno Dejvid Vuton. Običan gradonačelnik Londona za obične građane (commons) je Boris Džonson.

Praznik „Dan pomirenja” (naziva se još u Komonveltu i Dan sećanja) označio je kraj Prvog svetskog rata 1918. u kome je Velika Britanija ostvarila fantastičnu dobit i praktično „pokopala” sve svoje dotadašnje najveće rivale , takozvane Velike sile: Nemačku, Austrougarsku, Rusiju i Tursku. Nemačku će dodatno dokosuriti u Drugom svetskom ratu, kao i Rusiju. Stvaranjem EU u „mreži” sa Nemačkom „zarobljena” su i Francuska, kao i nekadašnje pomorske sile Španija, Portugalija i Holandija. I one su tu danas koprcaju u evro monetarnom sistemu kojim upravljaju bankari iz jezgra Londona. Samo jedna banka je nezavisna od njih, a to je Evropska banka za međunarodna poravnanja u Bazelu.

Danas je Velika Britanija neprikosnovena politička, finansijska i vojna imperija. Ovaj praznik koji je „demokratskoj” Srbiji očigledno nametnut kao državni praznik upravo iz Londona, koji punih 100 godina direktno kontroliše sve finansijske tokove i dešavanja u Srbiji , veoma eksplicitno pokazuje da je i Srbija kolonija kolonija Britanske imperije. To je simbolično pokazano i na srpskoj zastavi na kojoj stoji kruna (iako Srbija formalno nema kralja) .

Ali, ovo se u školama još ne uči. Naprotiv, i Prvi i Drugi svetski rat kao i Balkanski ratovi i ustanci protiv Turaka se prikazuju kao srpski oslobodilački ratovi – protiv Turske, protiv Austrougarske, protiv Nemačke… I to je najveća laž i prevara koja se uporno održava, iako neki ozbiljni istoričari vrlo dobro znaju da je Srbija u svim ovim ratovima samo upotrebljena kao zarad Britanskih i Francuskih interesa. Tako Srbija 11. novembra praznuje što joj je 1918. broj ekonomski najvrednijeg stanovništva smanjen za 1, 2 miliona, a pričinjena šteta tokom rata iznosila je preko milijardu tadašnjih švajcarskih franaka u zlatu.

Stvarnu dobit od od ovog rata imala je samo britanska vlastela. Nju sačinjavaju potomci bogatih venecijanskih trgovačkih porodica koje su 300 godina prikriveno sa svojim ogromnim bogatstvom migrirali u Holandiju, Nemačku i Englesku. Englesku su praktično svojim investicijama u zlatu pokorili i umesto Venecije novo političko sedište ove trgovačke vlastele je postao City od London. Glavna poluga njihove moći je ogromna količina zlata kojom raspolažu, kontrola monetarne politike, finansiranje država i korišćenje državnih vojski zarad zaštite sopstvenih trgovačkih monopola. Popularno se danas nazivaju međunarodnim bankarima ili Iluminatima.

Jezuitska mašinerija

Podsticanjem ratova širom sveta ovi moćni trgovci su sebi uvek obezbeđivali odličnu zaradu. Nema bolje investicije od investicije u rat, čiji je ishod unapred poznat. Finansirali bi obe zaraćene strane, a pobednik je nosio sve. I sve bi se opet vratilo u njihovu kasu.

Kada su SAD i Engleska pozajmile novac Meksiku 1903. godine, koristeći njene carinske prihode kao zalog , bankar Jakob Šif poslao je telegram svom poslovnom kolegi Ernestu Kejselu, britanskom jevrejskom bankaru: „A, ako ne plate, ko će sakupljati carinu?” Kejsel mu je odgovorio: “Vaši marinci i naši” (The Life of Otto Kahn)

I Prvi svetski rat je finansiran i orkestriran tako da ovom londonskom kartelu donese ogromnu dobit. Perfidan način kako su to sve odrađivali pokazuje da ovaj posao odrađuje za Britansku imperiju fantastična jezuitska mašinerija. A njihov karakterističan način rada su smicalice i prevare. I na tom principu su radili i u britanskoj vladi i u obaveštajnim strukturama i u diplomatiji. I to pokazuje da glava prave „Krune” u velikoj Britaniju u stvari u Vatikanu. Britanska dinastija Vindzora samo figurira za slikanje i skandale da bi se narod zabavljao.

Prava sila koja upravlja britanskom imperijom je nevidljiva, veoma moćna, i ona je glavni projektant novog globalističkog sveta bez granica, sa jednom verom, jednom monetom, jednom vojskom. Jedan deo njihove moćne međunarodne „mašinerije” za finansijske marifetluke su i takozvani „jevrejski narod”.

Englezi, Škoti i Irci samo su pokorne sluge ove vatikanske zmije koja je svojim plaštom prekrila ove narode i naterala ih da ratuju za njene interese pod zastavom Velike Britanije i njene kolonije preko okeana, SAD.

Istina je zato da Srbija nikada nije vodila niti jedan oslobodilački rat i nikada se nije ni oslobodila ropstva od Velikih sila. Premijer Ivica Dačić je zato dobro primetio da nije siguran da su odluke donete posle Prvog svetskog rata “unapredile nacionalni i državni interes Srbije, odnosno način na koji je stvorena nova država Srba, Hrvata i Slovenaca”. Naravno, unapređivan je nakon 1918.-te samo interes Velike Britanije. A Srbija je izašla kao težak gubitnik. Da bi smo zato bolje shvatili gde smo zaista na svetskoj političkoj pozornici kojom caruju iluzije za neupućen narod (jer medije i sve informativne agencije kontroliše vlastela, preko gore pomenutog „naroda”) pogledajmo ukratko šta je bio stvarni razlog izbijanja Prvog svetskog rata.

Odličan prikaz o tome napravio geopolitički analitičar, Vilijam Engdal, pa ćemo se poslužiti podacima iz njegovog eseja Nafta i poreklo termina ‘Rat za očuvanje demokratije’, iz 2007. godine.

Poznato je da se danas više ne vode krstaški i osvajački ratovi, već samo „mirovne misije” pod pokroviteljstvom UN (koju su osnovali bankari iz Londona). Ali, iza svake ove „mirovne misije” dobit opet imaju samo londonski vlastelini. Ustvari i Prvi i Drugi svetski rat su pokrenuti zbog nafte!

London je sagrađen na zlatu

Da je planeta Zemlja većim delom ispunjena kopnom, a ne morem, za kontrolu glavnih trgovačkih puteva ne bi bili korišćene mornaričke vojske, već pešadijske. U tom slučaju, ni Feničani, ni Rimljani, Vizantija, ni Venecijanski trgovci, kao ni španska i portugalska Amerika, ni Velika Britanija ne bi postojale. Istorija bi bila potpuno drugačija. Imperije bi bile kopnene države. Ali, prevlast nad morem odigrala je ključnu ulogu u nastajanju svih velikih imperija. Kada je Španija izgubila prevlast na moru, najmoćniji svetski trgovci koji su imali svoje kartelsko sedište u Veneciji krenuli su da investiraju u nemačku, holandsku, englesku i rusku mornaricu. SAD sve do 1892 nisu smatrane nikakvim značajnim faktorom za dešavnja u Evropi. Prave Velike sile 19. veka su bile Velika Britanija, Francuska, Austougarska i Carska Rusija. Nakon poraza Francuske 1871, Nemačka se pridružila rangu velikih sila. Otomanska Turska je bila još jedna moćna sila, ali su na njoj , kako piše Engdal, na “sve velike evropske sile oštrile svoje noževe, preteći kako da je skroje za svoje sopstvene interese”.

Osnivanjem Engleske banke krajem 17. veka i koncentracijom venecijanskog zlata u Londonu, sve do kraja 19. veka smatralo se da nema veće sile od Britanije. Imali su najviše zlata, najmoćniju mornaricu i bili lideri u industrijalizaciji i proizvodnji energenata. Britanija je tako kontrolisala sve najvažnije pomorske trgovačke puteve kojima su se prevozile strateške sirovine i roba. Svi koji su transportovali robu morima morali su na neki način da plaćaju reket Britaniji. To je činjeno najviše preko obaveznog osiguranja brodova od “piratskih napada” kod privatne kompanije Loyd sa sedištem u Londonu iza koje je stajao bankarski sindikat. Britanska Kraljevska mornarica je imala besplatno osiguranje za svoje trgovačke brodove. Potvrde o plaćanju i menice koje su izdavale privatne benke iz City of London bile su neophodne svima koji su prevozili robu morem. Sama privatna Bank of England stvorena je od najuglednijih banaka toga vremena poput Barings-a, Hambros-a i naravno Rotšilda. Svi oni su istovremeno manipulisali cenama zlata na svetskom tržištu tako da su mogli njime da miniraju ili podignu tržište gde god bi im to odgovaralo.

Opijenost zlatom i gubitak opažanja za realnost

Ovo zlato koje su Britanci akumulirali u svojoj centralnoj banci bilo je podloga za sterling, britanski novac označen težinom srebra u njemu. Tako je nastao naziv funta sterlinga, kasnije samo funta. Ovaj britanski novac je bio glavni izvor finansiranja i zamajac privrede mnogih najmoćnijih država sveta nako 1815-te. Skovana je tada i izreka: “Dobar kao sterling” , što je bila modifikovana engleska izreka: “Dobar kao zlato”.
Svi su u to vreme obožavali zlato, jer s u njemu videli moć. Tako je sterling postao najmoćnija svetska moneta nakon pada Vizantije i njenog bizanta. Pravljen je od najfinijeg srebra sa znakom venecijanskog lava , a oznaku za funtu neki vide kao prikriveni simbol dvoglave zmije – vaticanus-a.

Opsednutost zlatom britanske vlastele je bila takva da su samo gledali po svetu gde ga ima i kako ga pokupiti. Baš kao što su to radili vatikanski krstaši vekovima. Gde god bi bilo otkriveno zlato, britanski vlastelini i njihove skutonoše su maštali da tamo uvedu svoju administraciju i da budu vojno prisutni. Trgovac zlatom, Sesil Rodes, maštao je da čitava Afrika, od Kaira do Kejptauna bude pod kontrolom Biritanije. Oko zlata Transvaala u Južnoj Africi vođen je i Boerski rat. Nakon 1885. godine, transport zlata iz Južne Afrike iznosio je skoro dve trećine ukupnog zlata Britanije pre izbijanja rata i bio je iskrcavan na dokovima Londona. Zlato je dopremano i iz Australije.

Novac ništa ne stvara

Opsednuti zlatom i investicijama uz kamatu Britanci su počeli sve više da uveze robu i sirovine za sopstvene potrebe umesto da je proizvode. Od 1883. do 1913., kako navodi Engdal, vrednost uvoza je porasla za 84 posto. Iako je Britanija bila vodeći svetski proizvođač uglja, od kojeg je zavisila mornarica kao i metalska industrija, sa 60 posto svetske proizvodnje, 1912 njihov učinak je opao na samo 24 posto. Engleska je 1870 imala udeo od 47 posto u kovanju čelika, da bi 1912 -te to iznosilo 12 posto. Potrošnja bakra, kao najvažnijeg sastojka u elektrifikaciji , spala je u Engleskoj sa 32 posto, koliko je iznosila 1889, na 13 posto 1913. Iako je to bio upravo period velike elektrifikacije u čitavoj Evropi.

Tako je vlastelinima zbog opijenosti zlatom promakla činjenica da su zlato i novac samo zamena za vrednost, ali ne i prava vrednost. Samo je ljudski rad mogao da stvara prave vrednosti, pa je Britanija kao imperija u stvari bila na veoma slabašnim temeljima i praktično je postala privredno zavisna od drugih država

Ali, za razliku od venecijanskih potomaka koji su se stacionirali u Britaniji i koji su tamo zatekli narod odan pašnjacima, ovcama, preradi vune i zemljoradnji, sa nerazumljivim i rogobatnim jezikom koji su morali da obogate romanizmima i doteraju u moderan engleski jezik, i koji je pokazivao priličan otpor industrijalizaciji, vlastelinske porodice, koje su investirale u Nemačku, imale su drugačiji narod. Nemci su bili brojniji, veoma disciplinovani, radni i talentovani za tehniku i tehnološke inovacije. Pored toga ogromna količina zlata koju su uneli u Nemačku pokrenula je ovaj izuzetan radni potencijal. Zajedno sa Britanijom, Francuskom , Nemačkom i Švajcarskom, i Rusija je kao najveći proizvođač zlata akumulirala ogromne zlatne rezerve.

Nemačka razvija sopstvenu privredu

U Nemačkoj je tako 1871. nakon njihove pobede nad Francuskom, sa ratnim reparacijama koje je naplatila od Francuske u zlatu, počelo stvaranje moćnog Nemačkog Rajha sa kancelarom Bizmarkom na čelu. Umesto da se bave prodajom novca i finansiranjem ratova, vlastelini iz nemačkog kartela su pokrenuli radnu snagu. Izuzetnom privrednom usponu je pogodavao i ogroman tehnološki napredak i industrijalizacija. I dok su Britanci izvozili sterlinge i uvozili robu, Nemci su proizvodili sami sve što im treba i sve više širili svoje tržište. I počeli su da se sudaraju an tržištu sa britanskim interesima.

Od 1850. do 1913. Nemački domaći proizvod porastao pet puta. Proizvod po glavi stanovnika je porastao za 250 posto u istom periodu. Građani su počeli da osećaju daleko veći standard, a industrijske zarade su se udvostručile od 1871. do 1913.

Kako Engdal još navodi: “…Decenijama pre 1914-te kada je u pitanju snabdevanje svetske industrije i transporta, ugalj je bio glavno gorivo. Na primer 1890. Nemačka je proizvodila 88 miliona tona uglja, dok je Britanija proizvodila više nego duplo – 182 miliona tona. Do 1910. nemački izvoz uglja se popeo na 210 miliona tona, dok je Britanija samo neznatno vodila sa 264 mil. tona. Čelik je bio glavni činilac u nemačkom privrednom rastu koji je bio posledica i udruživanja električne i hemijske industrije.”

“Koristeći inovacije Gilkrist Tomasovog načina proizvodnje čelika, proizvodnja u Nemačkoj je porasla 1000 posto za dvadeset godina – od 1880-te do 1900-te. Nemačka je 1913-te topila dva puta količinu čelika svih britanskih livnica.”

Železnička infrastruktura je takođe rasla i sve brže je prenosila robu i sirovine ona je bila glavna lokomotiva za prvi nemački Wirtschaftswunder (ekonomsko čudo). Dužina pruge je udvostručena od 1870. do 1913. godine. Nemačka hemijska industrija je postala svetski lider u proizvodnji boja, veštačkog đubriva i farmaceutika.

Iako 1882. nafta još nije izazvala veliko interesovanje trgovaca, nemački inženjer Gotlib Dajmler je izumeo 1885-te prvi motor koji je koristio naftu i mogao je da se ugradi u vozila.

Britanija uzraća udarac

U Britaniji su tako počeli da shvataju da će im Nemačka predstavljati opasnog rivala, ukoliko ništa ne preduzmu. Morali su da pokrenu novi tehnološki razvoj, da modernizuju Britansku mornaricu kako ne bi izgubili primat na morima. Za brže brodove trebala im je nova tehnologija, a ona je koristila naftu kao gorivo.
I to je, navodno, prvi u Britaniji shvatio britanski admiral i lord Džon Fišer (tada još kapetan). On u parlamentu pokrenuo pitanje uvođenja nafte u mornaricu umesto uglja.

Ali, čak i ako bi svoju mornaricu preobratili na naftu, što je bila ogromna investicija, manje od 2 posto proizvodnje nafte u svetu je bilo pod kontrolom Britanije do 1913. U tom slučaju bi morali da obezbede i ogromne zalihe tog strateški važnog energenta.

“Od 1909. britanska kompanija “Anglo Persian Oil Company” imala je prvo korišćenja nafte po koncesiji od 60 godina koju je dobila od persijskog šaha u Maidan-i-Naftun blizu granice sa Mesopotamijom”, navodi Engdal.

Sa druge strane1880-tih i jedna grupa vodećih nemačkih industrijalaca i bankara grupisanih oko Georg fon Simensa smatrala je da je važno što pre naći sirovinske resurse u nekim manje razvijenim zemljama. Pošto su Afriku i ziju već podelile Britanska i Francuska vlastela međusobno, Nemačka je počela da gradi specijalne veze sa imperijalnim provincijama Otomanske Turske, kako na Balkanu tako i u samoj Maloj Aziji.

Nemci hoće prugu Berlin-Bagdad

Tako je kao glavno saveznika Nemačka vlastela videla turskog Sultan Abdul Hamid-a II. Situacija u Turskoj je bila finansijski veoma teška jer su zbog dugova francuskim i britanskim kreditorima Turci bili naterani da 1881. godine osnuju državnu agenciju, Otomansku dužničku javnu adminustraciju.

Agencija je bila zadužena za prikupljanje poreza i drugih državnih prihoda, te je novac onda odmah usmeravala na otplatu kredita. Iako je bila državna Turska agencija, njome su upravljali francuski i britanski bankari.

Engdal tvrdi da su francuske finansije bile veće. Tako je dug Turske smanjen sa 191 miliona funti na 106 miliona funti i Turska je mogla malo slobodnije da diše. To je odgovaralo Nemačkoj da se sa Turskom privredno poveže, tako da u Tursku uđe i nemački kapital, ali i da se razvije zajednička privredna i vojna saradnja zasnovana na korišćenju nemačkog tehnološki znatno modernijeg naoružanja i uz nemačku stručnu vojnu obuku turske vojske. Ova politika definisna je kao mirnodopsko prodiranje u Tursku. Ali, ono što je najviše zanimalo Nemačku bila je izgradnja pruge od Berlina do Bagdada. Pruga bi povezala Berlin, Beč, Budimpeštu, Beograd, Niš, Sofiju, Filipolis (Plovdiv), Konstantinopolj (Istanbul), Koniu, Adan, Alep, Mosul i Bagdad.

Ova tursko-nemačko povezivanje nije baš oduševilo vlastelu niti u Parizu, niti u Sankt Petersburgu, a kamoli u Londonu, ali je bilo prihvaćeno. Vlastelini i njihovi karteli se povremeno međusobno dogovaraju kao i svaka mafija oko podele plena i tržišta. Ako dogovora nema, ili neko nekog izigra, izbija rat. I to je bilo i u ovom slučaju.

Deutsche Bank je čak tražila , mada neuspešno, da je banke iz City of London finansijski podrže u projektu izgradnje pruge Berlin – Bagdad, koja bi praktično povezala unutrašnje delove Turske sa Mesopotamijom (današnjim Irakom) i dobar deo Evrope.

Takođe, turski ministar za javne poslove je 1898. dobio molbu od nekoliko evropskih poslovnih investicionih grupa ponudu da investiraju u gradnju dela ove pruge koji bi prolazio kroz Anadoliju. Tu su kao ponuđači bili Austro-ruski investicioni sindikat, francuski bankari, kao i grupe britanskih i nemačkih bankara.

Tako je 27. novembra 1899. sultan Abdul Hamid II koncesiju za prugu od Konie do Bagdada dao Dojče banci i grupi bankara koju je predvodio Georg fon Simens.

Ono što nemački vlastelini nisu rekli svojim britanskim i francuskim rivalima je da je ova koncesija uključivala i pravo na mineralnu eksploataciju zemljišta čitavom dužinom pruge sa obe strane u širini od dvadeset kilometara, a gde su nemački geolozi otkrili postojanje naftnih izvorišta. Tu su posebno bila bogata nalazišta u Mosulu, Kirkuku i Basri. Tako je sva nafta iz Mesopotamije (Iraka) osigurana za nemačku industriju. Nemci su praktično izigrali Britaniju. Tako je nafta iz Mesopotamije (Iraka) osigurana za Nemačku. Kada su to britanski špijuni otkrili, vlastela u Londonu se veoma uznemirila.

Ivona Živković