ALJASKA…

Institucija potpredsednika SAD je u američkoj istoriji odigrala nekoliko veoma značajnih uloga. Kada je 1901. ubijen predsednik Vilijam Mekinli, nasledio ga je Teodor Ruzvelt. Ni danas se ne zna ko je stajao iza ovog naručenog ubistva. Atentator je bio mladi poljski Jevrejin (Frenk Čolgoš, blizak komunističkim krugovima u SAD), ali glavni profiter politike T. Ruzvelta bio je privatan korporativni biznis. Kapitalisti su u tom periodu ostvarili kontrolu nad značajnim delom američke privrede Ruzveltov posao nastavio je njegov partijski kolega (republikanac), Vudro Vilson.

Ne samo da je uveo SAD u Prvi svetski rat ( što je bilo samo u interesu kapitalista i bankarskog trusta), već im je 1913. omogućio da budu nosioci kreiranja monetarne politike u SAD. Tako su deoničari privatne banke FED postali deoničari američke centralne banke koja je izdavala i štampala dolare. Ista ova privatna centralna banka je pre dve nedelje “zadužena” od strane američkog predsednika i senata da pokrije pokrije gubitke nekoliko velikih privatnih banaka sa 700 milijardi dolara i to tako što će zadužiti za tu sumu američke građane koji im inače služe kao robovski kapital i čine glavnu podlogu na osnovu koje se procenjuje ekonomski potencijal SAD. Dakle, novac koji banke duguju građanima, i koje su “izgubile”, nadoknadiće im sami građani. Ovo su mnogi protumačili nekom vrstom nacionalizacije najjačih američkih privatnih banaka, ali ako je centralna banka već privatna onda se tu radi o čistoj privatizaciji nacionalnog. Građani su perfidnom manipulacijom ubeđeni da će njima biti bolje ako čine dobro bankarima. Bez banaka nema života. Zlato je kao novčana podloga odavno napušteno i to baš zahvaljujući posledicama politike još jednog potpredsednika, koji je nakon (opet nerazjašnjenog ) ataentata, postao predsednik SAD.

To je Lindon Džonson, katolik, koji je nasledio Džona. F. Kenedija, 1963. Džonson je imao zadatak da zaduži američke građane toliko da se oni ni do danas nisu oporavili. Neće to biti u stanju ni narednih decenija. Tako je učinio lavovsku uslugu bankarima iz FED-a. U trenutnoj američkoj finansijskoj krizi u kojoj se narod ubeđuje da mu solventna banka život znači, možete čuti i “mudre “ saveta ekonomista koji vam kažu da dolar sve manje vredi i da je najbolje imati zlato, jer će njegova cena početi da biva sve veća. I stvarno, građani poverovali i jurišaju da kupe zlato. A zlato im prodaju , naravno, isti bankari. Ali, problem je u tome što vam nisu rekli koje zlato. Ako mislite da će vas iz predstojeće recesije izvući žuti metal koji ne rđa, varate se. Najveća vrednost koja vam daje moć je danas “crno zlato”. Ko kontroliše naftu i naftovode taj može vladati milionima ljudi. Bez nafte staju čitave ekonomije, staje život. Zlato vam tu ne znači ništa. Sa dve velike naftne “slavine” možete milione ljudi uvaliti u tešku energetsku krizu, ali ih takođe i izvući iz teških dugova. Naravno, sve u skladu sa određenim intersima onih koji žele da vladaju strateškim resursima čitavog sveta. Kako danas možemo sagledati budućnost, jedna velika “slavina” će biti u Rusiji, novoj svetskoj imperiji, i služiće za kontrolu stanovnika EU i Dalekog Istoka i Kine a druga će biti na Aljasci i preko nje se lako može upravljati životima 300 miliona Amerikanaca. I to bukvalno, jer u Americi bez nafte staje život totalno.

KANDIDAT ZA POTPREDSEDNIKA SAD JE SA ALJASKE

Sara Pejlin je guverner Aljaske u protekle dve godine i sigurno nije slučajano izabrana za potpredsedničkog kandidata Džonu Mekejnu. Pejlin je prethodno bila gradonačelnik malog gradića Vasila koji broji jedva oko 6300 stanovnika. Pejlin je prvi put u životu dobila pasoš 2007. godine da bi kao guverner Aljaske obišla vojnike Aljaske Nacionalne Garde u Kuvajtu. I to je bio njen prvi put u instranstvo. Da li je ova žena sposobna da vodi politiku SAD ukoliko bi se našla na funkciji potpredsednika, a Džon Mekejn, koji ima 72 godine, kojim slučajem doživeo infarkt? To je ono čime ovih dana spekulišu naširoko i američki mediji. Pejlin ima samo 44 godine i najmlađi je do sada izabrani guverner Aljaske. Pored toga ona je majka petoro dece. Kakvo ona iskustvo uopšte ima u vođenju ogromne američke ekonomije? Nikakvo, slažu se analitičari. Da nije nju Mekejn izabrao samo da bi mu ulepšala i podmladila kampanju? Lepa Pejlin se slika, podržava američku ratnohuščkačku politiku prema Iranu, ali i Rusiji, odana je politici Izraela. Građanima se razotkrivaju detalji njenog privatnog života , ali i političke karijere, koja otkriva da je kao guverner bila veoma “oštra” kako bi realizovala “svoje” političke naume.

Za “svoje” ideje lobirala je i parama iz državnog budžeta. Zato joj najbolje i pristaje naziv Sara Barakuda, koji je dobila još iz vremena kada je u srednjoj školi igrala košarku. I o tome sama Pejlin često govori. Da li sve ovo skretanje pažnje ka drvetu, kako se ne bi videla šuma? Pogledajmo čitavu sliku malo drugačije. Jer, Aljaska nije samo jedna od američkih država koja po površini zauzima četvrtinu svih ostalih američkih država zajedno. Ovde postoje i nekakavi pokreti za nezavisnost Aljaske iako je to najmanje naseljen prostor. Tu živi jedva blizu 700 000 stanovnika. Čak 60 posto stanovnika koncentrisano je u gradu Enkoridžu. Dakle, “jaka snaga” za borbu za nezavisnst. Ali, Aljaska ima dovoljno nafte da se čitava SAD može samo odatle snabdevati. Ako bi se sva nalazišta aktivirala, SAD, Kanada i Meksiko (koje danas čine trgovinsku uniju i praktično jednu državu) mogle bi potpuno ekonomski da se zatvore u odnosu na EU i Srednji Istok. Eventualna aljaska “borba za nezavisnot”, bila bi idealan povod da se tamo stacionira jaka vojska pod kontrolom federalne vlade, i to bi bilo građanima predočeno kao vitalni interes SAD. A vladu preko centralne banke – FED, kontroliše bankarski trust.

NAFTNE SLAVINE KAO SREDSVO ZA IZAZIVANJE ENERGETSKE KRIZE

U svojoj knjizi «Energy non-crisis» baptistički misionar Lindsey Williams, koji je službovao na Aljasi upravo kada je počela gradnja velikog Trans-Aljaskog naftovoda, otkriva neka svoja zanimljiva saznanja o mogućem korišćenju naftovoda za izazivanje političkih kriza. Tako mu je jedan farmer iz Vajominga kroz čiji posed prolazi veliki naftovod sa Zapadne obale ka Istočnoj otkrio da je taj naftovod po nalogu federalnih vlasti bio zatvoren baš u vreme najveće energetske krize u SAD 1973. Naravno, američki građani o tome nisu imali pojma. Istražujući razlog za takav postupak države Vilijams je došao do saznanja da je to učinjeno namerno kako bi se u SAD stvorila veštačka naftna kriza i time, verovatno, opravdalo dalje političko i vojno angažovanje na Srednjem Istoku i pravljenje strateškog ugovora sa Saudi Arabijom.

U to vreme Predsednik SAD je bio Ričard Nikson, čovek koji je u svom mandatu upravo te 1973. godine doneo odluku od suštinske važnosti za bankarsku i naftnu oligarhiju time što je umesto zlatne podloge za dolar, koji je izdavao privatni FED, uveo naftnu podlogu . Njegov glavni strateg za inostrane poslove bio je Henri Kisindžer , i dan danas siva eminencija američke globalističke politike i ključni igrač naftne oligarhije. Upravo je Kisindžer svoju podršku i javno dao Sari Pejlin, ali danas u svojstvu viskog predstavnika Saveta za inostrane poslove koji predstavlja privatno i najuticajnije političko telo na svetu. I SAD i Izrael su pod upravom Saveta za inostrane poslove. Zbog ovoda deluje kao da Izrael upravlja Amerikom, odnosno da SAD konstantnio štite interese Izraela. Istina je da naftna oligarhija vešto koristi obe ove države. Levo je Pajlin sa Kisindžerom, a desno sa Šimonom Peresom. Peres ne zastupa nacionalne interese Izraela, već naftne oligarhije. Zavrtanje naftne i gasne “slavine”, očito je najjače oružije za masovno ubeđivanje. To oružije je protekle godine liderima u Evropskoj Uniji demonstrirao i Vladimir Putin. Još jedan detalj Vilijams otkriva u svojoj knjizi. Aljaska ima istražene rezerve nafte na severnoj obali u tesnacu Prudou najmanje koliko i Saudi Arabija. Zapravo čitava oblast je jedno od najbogatijih nalazišta nafte na zemlji. Tu ima dovoljno nafte i prirodnog gasa da se čitava SAD snabdeva najmanje 200 godina. Što je još zanimljivije ona izlazi na površinu pod arteškim pritiskom od 1600 funti po inču na temperaturi i do 60 stepeni Celzijusovih i tako može da izlazi neprekidno punih 20 godina.

U drugim nalazištima nafte u Americi ona mora da se ispumpava, pa je to mnogo skuplje nego dopremati naftu čak sa Srednjeg Istoka ili iz Južne Amerike. Na Aljasci je za sada aktivirano samo nalazište u tesnacu Prudou, i to je tek jedna tačka u čitavom regionu prepunom nafte i gasa. Ali, čim je otkriveno nalazište (1968) počela je gradnja velikog Trans-Aljaskog naftovoda (1970). On prolazi preko čitave Severne Kose (North Slope) što je u stvari ravna arktička ploča nagnuta ka severu, veoma razuđena i pod večitim ledom. Prudou je na krajnjem severu i nafta se odatle transportuje preko čitave Aljaske do terminala na jugu u luci Valdez, odkle se dalje taknerima prevozi u Srednju Ameriku i Kaliforniju. Izgradnja ovog naftovoda je poverena sistemu privatnih kompanija – Trans Alyeska Pipeline Service (TAPS) . Glavna noseća kompanija je BP (British petroleum) a sa njim je povezano još sedam drugih kompanija: BP Pipelines (Alaska) Inc., Exxon Pipeline Co., Mobile Alaska Pipeline Co., Amerada Hess Pipeline Corp., Phillips Alaska Pipeline Corp. i Unocal Pipeline Co. I muž Sare Pejlin, Tod Pejlin radi za BP kao “operater na naftnim poljima”. Zanimljivo je da američka država u izvođenju ovih radova uopšte nije učestvovala, već je sve povereno privatnim kompanijama i to je bio najskuplji i najveći projekat koji je privatan biznis ikada napravio.

A svi radovi su finansirani iz američkog državnog budžeta i to tako što je prvobitna cena od 2 milijarde dolara narasla ubrzo na 12 milijardi. Vilijams u svojoj knjizi svedoči o brojnim detaljima kako su ovi troškovi rasli i kako su se pare upravo voljom američke vlade i nametanjem zakona i taksi privatnim kompanijama, posebno u oblasti zaštite prirodne sredine, nemilice odlivale iz državnog budžeta u privatne kompanije i lokalne fondacije. Tako Vilijams navodi da je morala da se radi obilaznica čak dva miliona dolara skuplja, kako se ne bi ugrozili sokolovi koji su se tada tu gnezdili. Sve su to američki građani kroz porez plaćali i, naravno, kasnije kroz cenu nafte. Koliko je čitav ovaj poduhvat sumanut i impresivan govore i sledeći detalji. Kada je počela gradnja tu nije bilo ni ljudi, ni naselja, ni puteva. Prvi radnici prevoženi su zakupljenim ogromnim vojnim transporterima “Herkules” koji su sletali na zaleđeno jezero. Tu je onda građeno u ledu i snegu naselje za nekoliko hiljada radnika.

Severni jeleni i medvedi koji su tamo živeli prvi put su videli ljudska bića i bez ikakvog straha su im prilazili. Region tesnaca Prudou je zaleđen 570 do 640 metara ispod površine, ali i do 2.6 kilometara odakle već kreće nafta. Ovakav tip leda je poznat kao permafrost. Zanimljivo je da su prilikom kopanja radnici nailazili na zaleđene tropske palme i borove koji uopšte nisu bili okamenjeni. Baš kao i u Sibiru. Nađena su i zaleđena čitava jata lososa na mrestilištu, što znači da je do smrzavanja došlo veoma naglo. Naučici ni danas ne znaju tačno šta je moglo da bude uzrok ovom brzom smrzavanju. Šta bi se dogodilo sa naftovodom u slučaju naglog otopljavanja? Da li bi to proizvelo tešku ekološku katstrofu? Zanimljivo je da Sara Pejlin ne veruje u priče o globalnom zagrevanju. Ipak, borba za kontrolu Arktika je u toku. Aljaska je i mesto gde se dodiruju Rusija i Amerika i eventualno iskrcavanje ruskih i kineskih trupa u SAD bilo bi tu – pored “velike slavine”.

Transaljaski naftovod je danas dug 1280 km (800 milja). Od toga je vlasnik 375 milja federalna država, Aljaska ima 344 milje, domaće kompanije i stanovnici preko čijeg poseda ide oko 51 milju, TAPS 8 milja i ostali privatnici 22 milje. Avgusta 2008. Sara Pejlin je kao guverner potvrdila zakon koji omogućava da “Trans Canada Pipelines” bude jedini ponuđač u izvođenju poslova na izgradnji naftovoda i gasovoda koji ide od Severne Kose prema centralnom delovima SAD, preko Kanade. Aljaska je tada uložila 500 miliona dolara početnog kapitala da poddrži projekat. Čitav projekat će koštati preko 25 milijardi dolara. Tako se i Kanada prikačila na “veliku slavinu”. Pejlin je bila od 1996. do 2002. gradonačelnik Vasile, grada koji broji “čak” 6300 stanovnika, i peti je po veličini na Aljasci. Tu poziciju je dobila na izborima oštro kritikujući svog prethodnika zbog rasipanja novca poreskih obveznika i visokih poreza. Ali, dolaskom na vlast njen odnos prema državnom novcu se promenio. Posebno ako je to u interesu naftne oligarhije.

RUDNIK PEBL NAJVEĆA JAMA U AMERICI

Ali, Aljaska ima i ogromna mineralna nalazišta. Velika su nalazišta platinuijuma, srebra i gvožđa na raznim lokacijama Aljaske. Posebno je zanimljiva borba za izgradnju velikog pratećeg kompleksa rudnika Pebl koji predstavlja najveću otvorenu jamu u čitavoj Severnoj Americi – preko 3 kilometra široka i nekoliki hiljada metara duboka. Zlato, molibden , bakar iz ovog rudnika se cene na 150 do 200 milijardi dolara. Kolika je to bušotina vidi se i na satelitskom snimku. Izgradnja pratećih objekata širi čitav kompleks na oko 8 kilometara. Oni uključuju i stvaranje dva ogromna jezera i branu na jezeru za dobijanje struje jer je rudniku potrebno 250 megavati. Tu je i basen za odlaganje iskopanog materijala i izgradnja puta od oko 150 kilometara kojim bi se muljevita ruda prevozila duž jezera Ilijama. Za odvajanje zlata bi se koristio otrovan cijanid koji bi bio odlagan tu negde itd.

Sve ovo teško narušava složeni ekosistem koji hiljadama godina postoji na Aljasci. Posebno domoroce iritira to što oni žive od lova ribolova i turizma. Ime Aljaska upravo i znači “zemlja alaska” od stare srpske reči – alas, ili ako hoćete grčke halas – ribolovac. Dakle radi se o zemlji ribarskoj, a oficijalno tumačenje da je to aleutski naziv za “Veliku Zemlju” mnogo je kasnije konstruisan. “Ribarska zemlja” je nekada očito bila tropski raj pre nastajanja ledenog pokrivača. Bristolski zaliv je najveće mrestilište lososa na svetu. Zbog očuvanosti prirodne sredine posebno je razvijen turizam snimanja grizli medveda koji se nalaze u posebnom utočištu za njih. Ovaj turizam domorocima donosi godišnje sto miliona dolara. Naftovodi i rudnici su ovde iz Božije perspektive kao kada bi ste septičku jamu i kanalizacione cevi sproveli preko kuhinje. Ako malo i procuri…

Potencijal zagađivanja čitavog Bristol zaliva zbog Pebl rudnika je daleko veći naspram ekološke katastrofe koju je napravio tanker firme Exxon u terminalu Valdez kada se pre 18 godina nasukao i rasuo ogromne količine nafte. Kompanija Exxon je u vlasništvu porodice Rokfeler i to je bila do sada najveća ekološka katastrofa. Sara Pejlin, naravno, podržava rudnik Pebl i kao guverner odobrila je sve radove na njemu. Ona stanovnicima okolnih mesta u Zalivu Bristol obećava da će sa rudnikom dobiti nova radna mesta(ova rečenica vam je poznata) i zbog toga treba da budu srećni jer to je njihov najveći interes. Iako se prostom računicom lako dolazi do podataka da je za domoroce čitav projekat čist gibitak. Sve je napravljeno da u složenoj kalkulaciji glavni dobitnici budu strane privatne kompanije koje će rudu kopati, a domorocima na čijoj zemlji se sve radi pripadaju sitne takse kao nadoknada. Ni profit neće ići njima direktno već posredno, kroz porez, verovatno kada se umanji koliko treba ili se posao prikaže kao čist gubitak, kako to ume da bude. A ovaj rudnik je tek početak, jer postoje i brojna druga nalazišta minerala koja će vremenom početi besomučno da se eksploatišu. Zar neće sve ići lakše ako bi se u Beloj kući našao neko ko će imati jak uticaj u bazi?

POLITIČKA DEMAGOGIJA SARE BARAKUDE

Evo kako izgleda politička demagogija koju sprovodi Sara Pejlin na Aljasci pokušavajući da pokaže svoju odlučnost da pomogne najsiromašnijima. Ne, ne… Nije problem domorodaca Aljaske izgradnja naftovoda i kopanje rude, već ih najviše ugrožavaju vukovi i grizli medvedi. Bog je tu pogrešio i Sara Pejlin, rođena kao katolkinja koja duboko veruje u bibliju i priču i postanku, to mora ispraviti. Koliko je njena filozofija satanistička procenite sami. Naime, poslednjih godina vukovi su se toliko namnožili da su redukovali populaciju nekih vrsta severnih jelena koje siromašni domoroci love zbog hrane. Upravni odbor za Divljač (Sekretarijata za ribarstvo i divljač koji nadgleda održavanje ekosistema Aljaske) donosi najviše odluka o živom svetu Aljaske. Čitav odbor je, međutom, sastvljan od ljudi lovaca na trofeje i nema niti jednog biologa ili naučnika koji se bavi proučavanjem prirode. Tu ne postoji ni jedan predstavnik turističkog biznisa Aljaske. Pejlin je u odbor stavila i svog bivšeg košarkaškog trenera iz sredenje škole. Tako je odlučeno da se ove godina istrebi 1400 medveda od populacije koja broji 2000 u regionu zapadno od Enkoridža.

Odobreno je i ubijanje 60 posto populacije crnih medveda i to i majki i mladunaca. Mada biolozi od 1960. znaju da zveri u stvari održavaju populaciju koja im je plen u zdravlju (stradaju samo slabije, a najjači opstaju) vukovi i medvedi Aljaske se masovno istrebljuju ( i to mamcima, zamkama i ubijanjem iz vazduha) sve u cilju da se poveća populacija losova koji su u opadanju. Tako je i Pejlin podržala kampanju za ubijanje vukova iz vazduha. Iako je ovaj predlog čak i od strane lovaca dva puta odbijen i dva puta se protiv njega glasalo u lokalnoj skupštini, Pejlin se sa državnim novcem (protivno zakonu) uključila u kampanju lobirajući za ovaj program. Namerno se čak i slikala u jeku polemike na kauču svoje kuće sa ubijenim medvedom koga je odstrelio njen otac. Sliku je objavio lokalni Dejli Njuz iz Enkoridža. Ona je tako sa pozicije guvernera jasno demonstrirala svoj stav i svoju volju, što je bilo protivno zakonima i uticala na poslanike. Tako je državnim novcem izlobirala program za vazdušno ubijanje vukova koji je usvojen avgusta 2008.

Evo kako ta računica izgleda: Vazdušni lov iz aviona košta 500 dolara na sat a više nego duplo je da se iznajmi helikopter. Matematički za ubijanje 800 vukova ubijenih iz vazduha avionom, sa prosekom od 4 sata lova da se ubiju (što se smatra najmanjim vremenom) to je najmanje 1.6 miliona dolara troška. Helikopterom duplo skuplje. Plus potrošenih 400 000 dolara na obuku koje je Pejlin odobrila, takođe, iz budžeta. Koliko je siromašnih ljudi Aljaske mogla da se nahrani sa tim novcem? Mnogo više. Ali, to se zove politička demagogija. Naravno, i za Pejlinove je bolje da avioni lete i troše naftu. Zarada ide i u njihov džep. Iz istog razloga ona želi da otvori Arctic National Wildlife Refuge za kopanje nafte. “Drill, baby, drill!”, bio je slogan ove kampanje.

Odobrila je 2007. godine i ubijanje grizli medveda nastanjenih u nacionalnom parku Katmaji gde su dolazili turisti iz čitavog sveta da bi ih slikali. Sara Pejlin traži od federalne vlade i da izostavi polarne medvede sa liste ugroženih vrsta. Zašto? Zato što bi to moglo omesti naftnu industriju od stvaranja profita i kopanja Aljaske a što je i glavni izvor prihoda porodice Pejlin. Da sve bude onako kako nije pobrinuo se i uticajni Vogue magazin koji je objavio slike lepe aljaske guvernerke, Sare Pejlin, u romatničnom divljem ambijentu “netaknute” aljaske prirode (levo). Nije se slikala ispred naftovoda i rudnih bušotina, u ambijentu koji bi je prikazao u pravom svetlu. Aljaska je jedno veoma lepo i romantično mesto za ljude i životinje. Trust me, stupid!

Ivona Živković