Maja Danilović – ekskluzivno…

Zašto mi srce rani, ti roso moga jutra,

zašto mi ostavi tugu, za juče, za danas, za sutra.

Kad čuješ šapat vetra u noći seti se mene,

jer to je jecaj bolnoga srca koje za tobom vene.

Sačekaj zoru da lice rosom umiješ svoje,

biće mi lakše ako ti kažem da su to suze moje.”

(Dobrivoje Ivanković)

“Zašto mi srce rani” je mnogo više od večitog hita narodne muzike. To je tužna priča ostavljene žene koju je maestralno otpevala, bolje rečeno ispričala Maja Danilović.

Ovo je prvi intervju Maje Danilović posle pola veka, životna priča (ne)suđene megazvezde, vlasnice najvećeg ženskog sentiša od pre pola veka. Ovo je istina života jedne dame koja je mnogo mogla na estradi, a nije htela.

– “Zašto mi srce rani” je došla kao nagrada za moju pobedu na “Kupu pevača” 1971. Kompozitor Doca Ivanković (koga do tada nisam poznavala) ponudio mi je pesmu, a režiser Aca Đorđević mi je obezbedio učešće u seriji “Majstori”. I tako sam u svojoj dvadesetoj godini snimila pesmu koja je preko noći postala najveći hit u Jugoslaviji i rasejanju. Nisam mogla nigde da uđem a da ne čujem sebe – u prodavnici, na ulici, u javnom prevozu, u kafani, o radiju i da ne pričam. A tek kad sam se pojavila na kraju serije “Majstori” u kadru sa Gidrom, Burdušem, Severinom Bjelićem, Mićom Tomićem, Mićom Tatićem… Čak sam puštena sa razglasa i na poluvremenu utakmice Ajaks-Juventus odigrane u Beogradu. Usledili su pozivi bukvalno iz celog sveta, od Mostara i Sarajeva do Nijagarinih vodopada – priča Maja Danilović, ekskluzivno iz Čikaga za Muzičku apoteku.

– Inače, ja sam rođena 1951. i odrasla u Banji Koviljači. Moje pravo ime je Jelena Despotović. Od majke Dragice sam nasledila gen za muziku, a od oca Dragoljuba gen za biznis. Moja majka je bila muzikalna šnajderka, pevala u horu “Mokranjac”, ponosna na svoje Gavriće, na oca Nikolu, koga su zvali “prvi bicikl Loznice”, na rođaka Aleksandra Gavrića, legendarnog glumca. Moj otac Draja je predratni trgovac koji je doživeo komunistički progon i konfiskaciju imovine pred mojim očima. Taj žig kulaka i izdajnika me i danas peče, to je nepravda koja ne prolazi.

Odrastanje u neposrednoj blizini legendarnog “Kur-salona” predodredilo je Jelenino muzičko opredeljenje.

– Ja siroče u zimskim čizmama do kolena pojavljujem se za Dan mladosti u kostimu leptira. Kad se u mojoj kući nije imalo ni za hleb, ja sam odabrana da posle sleta otpevam pesmu “Leptiriću šareniću” u sali za priredbe u “Kur-salonu”. Usledila je i nagrada za moju skromnost i muzikalnost – od te 1958. pa sve do 1967. pevala sam u horu u Banji Koviljači i Loznici. U Muzičkoj školi u Loznici upisujem klavir, prebrzo stasavam i sve se više pojavljujem na igrankama.

– Kao devojčurak od četrnaest godina upijala sam pesme i pevače koji su nastupali u tom legendarnom “Kur-salonu”. Slušala sam Vuku Šeherović, Dragoslavu Genčić, Nadu Vodeničar, orkestar Ljubiše Kilibarde. U jednom momenetu se oslobodim, popnem na terasu okrenutu prema fontani i “zviznem” Čaje šukarije.

Tako je raspevana Jelena u svoju torbu života upakovala još jednu alatku iz “Kur-salona” i krenula u beli svet.

– Po završetku osnovne škole, umesto da krenem u Lozničku gimnaziju, Dana Popov i ja kujemo plan da se uputimo u Beogradsku estradu. Sećam se i adrese: Maršala Tita 63, Hotelski sektor, direktor Spasa Milutinović. Kada sam potpisivala svoj prvi ugovor, sama sebi sam dala umetničko ime Maja. Jednostavno, imala sam instinkt da ću postati zvezda. Od tada sam pevala samo preko Beogradske estrade, nisam otpevala nijedno privatno veselje.

Od kraja 1967. do 1972. godine zacarila je Maja u najekskluzivnijim hotelima: “Park” u Nišu, “Evropa” u Kruševcu, “Morava” u Čačku, “Grand” u Smederevu”, “Beograd” u Leskovcu, “Srbija” u Vršcu, “Neretva” i “Bristol” u Mostaru…

– Bile su to godine kad su ljudi bili željni muzike, one programske, odabrane i gospodske. Počinjali smo starogradskim pesmama, šlagerima i romansama, nastavljali makedonskim i vranjanskim, završavali sa urbanim novokomponovanim pesmama. Nije bilo one kafanske i šatorske srče niti pozdrava, želja i čestitki. Pevač je nosio auru gospodina, kad ulazi pevač vladala je mrtva tišina. Jednostavno, ja sam bila hotelski pevač koji nije imao potrebe da se dokazuje na Ibarskoj magistrali.

– Bile su to i godine mojih blistavih druženja i poznanstava sa Batom Paskaljevićem, Filom Filotom, Đuzom Stojiljkovićem, direktorom “Pan American”… Išli smo iz Beograda u Budimpeštu specijalno na gulaš i cimbalo, a sa Draganom Nikolićem nastupih na Filmskim susretima u Nišu uz prisustvo Liz Tejlor i Ričarda Bartona. Bile su to godine mojih milionskih ugovora, godine koje se pamte po mojim vrućim pantalonama prekrivenim tunikom.

Diskografska karijera Maje Danilović bila je kratka i munjevita. Za godinu dana, od ’72. do ’73, snimila je tri singla sa šest pesama, pet od Doce Ivankovića i jedna od Predraga Vukovića Vukasa: “Zašto mi srce rani”, “Po rastanku” (stihovi Desanke Maksimović), “Uplakane noći”, “Kakav je to život”, “Ostaviću tebe” i “Što rodih se”. Doca Ivanković i čelnici Diskosa požurili su da od Maje naprave megazvezdu.

– Sećam se, kad smo snimali pesme sa moje druge ploče, Doca Ivanković mi je bukvalno u studiju pevušio i šaputao reči. Estradni vuci su hteli da zbrzaju posao, a ja sam i tada živela u svom svetu, svetlosnim godinama daleko od njihovog estradnog. Ja sam htela da izbrusim samu sebe u jedan sofisticirani dijamant.

– U toj neutoljivoj žeđi da od mene stvore zvezdu, pokušali su da me plasiraju i u Narodno pozorište da igram Koštanu. Mislim da su predstavnici Diskosa prebrzo trčali, na ogorčenje starijih kolega iz produkcije. Bio je to Diskosov projekat, čuvan u tajnosti, da od mene naprave neku svoju Silvanu Armenulić. Ne samo da su me kao umetnika gušili, nego se to odrazilo i na moj lični život. Sav taj pritisak je doprineo da pružim otpor, nisam htela da budem nečija kopija, da imitiram Silvanu. Shvatila sam da nemaju viziju i plan da iz mene izvuku nešto od moje autentičnosti koju sam itekako posedovala.

Majina posvećenost trgovini i preduzetništvu je razumljiva, nasleđena od slavnog oca. Majina posvećenost duhovnosti i spiritualnosti je autentična i fascinantna.

– Rano sam zagospodarila svojim životom. I pre snimanja ploča i pre mog večitog hita, ja sam sa sedamnaest, osamnaest godina zaplovila u bračnu luku, dobila moju prvu ćerku Ljupku-Violet Danilović-Sudler. Odlučila sam da služim božjem zadatku materinstva. Svesno sam žrtvovala estradu za materinstvo, sa dubokom verom da će iz mene iznići neki novi talenat. To se i desilo kad sam shvatila da od oca imam nasleđen talenat za trgovinu i poreduzetništvo. Pre desetak godina osvojila sam prvo mesto ma Svetskom šampionatu u javnom govorništvu na engleskom jeziku. U međuvremenu sam još jednom postala mama, i to u mojoj četrdeset trećoj godini, ponosna mama moje druge ćerke Jovane Savić, menadžera sa “Kolumbija Koledža” u Čikagu.

– Naravno, živi i to moje pevačko dete, moj evergrin “Zašto mi srce rani”. Drago mi je što je pevaju i presnimavaju mlađe koleginice, ali, moram da primetim, sa nekim trilerima i ukrasima koji ne priliče poruci i ruhu pesme. To je tužna priča ostavljene žene, a priču treba doživeti i osetiti, pa tek onda otpevati, odnosno ispričati.

Telegraf.rs