HRIŠĆANSTVO STIŽE U ARABIJU 37. GODINE…

Arapi su od pagana počeli da se preobraćaju u hrišćanstvo zahvaljujući apostolu Pavlu. Godine 37. posle Hrista, Savle (Saul) iz Tarsusa je bio mladi jevrejski rabin. Biblija kaže da je tada, tačno u podne jednoga dana, sreo vaskrslog Hrista na putu za Damask. Zaslepljujuće svetlo sa nebesa koje je prethodilo pojavi Božijeg Sina, oborilo ga je na zemlju. Tada je Savle promenio svoje ime u Pavle i postao najveći hrišćanski misionar koji je ikada živeo. Ali, prvo mesto na koje je apostol Pavle otišao nakon svog preobraćanja u hrišćanstvo nije bio Jerusalim, u kojim su verom gazdovali licemerni fariseji, već Arabija. Upravo u Arabiji osnovao je prvu hrišćansku zajednicu gde je počeo da širi učenje Isusa Hrista odnosno filozofiju da svako treba da nadje Hrista (Spasioca) u sebi. Apostol Pavle je postao prvi živi propovednik arapskim neznabošcima i sam je napisao skoro polovinu Novog Zaveta. Često je sam radio kao čitava zajednica. Veruje se da je upravo osnivanje ove verske zajednice 37 godina nakon raspeća Isusa Hrista omogućilo ukorenjivanje pravog hrišćanstva medju Arapima i što je predstavljalo najveću prepreku za prihvatanje rimskog “hrišćanstva” koje su Arapi odmah identifikovali kao vavilonski razvratni paganizam.

Taj pravi hrišćanski temelj koji je udario apostol Pavle održavao se medju Arapima punih 600 godina sprečavajući delovanje rimokatoličke crkve. Sve dok svoj zadatak nije uspešno odradio Prorok Muhamed sa svojom ženom Kadidžom (Hatidžom), rimokatolkinjom, u šestom veku. Zanimljiva je i tvrdnja (škotskog reformiste Nil Kikenija) da apostol Pavle prilkom svog boravka u Arabiji, nakon što je primio hrišćanstvo, nikada nije pomenuo reč – Alah. Ni na jednom mestu u Starom Zavetu gde se za boga koriste razna imena kao Jehova, Eklohim, El Šadai, Adonai, Emanuel , niko se nije obraćao – Alahu. Treba imati u vidu i da su hebrejski i arapaski jezik imali isti koren, primećuje Kikeni. Kako bi Arape stavili pod kontrolu i zavadili ih sa Jevrejima, Rimljani su morali da smisle neku novu, za Arape prijemčivu, veru. Ali, islam je uradio mnogo više od toga. Ne samo da je ujedinio sve Arape u jedan veliki muslimanski narod (jer islam je SVE), već je taj brojni narod poslužio kao moćna i fantastično organizovana vojska kako bi za račun nekih rimskih dinastija ratovala i osvajala “jeretičke” teritorije. Nakon što je proputovao čitavu Rimsku Imperiju sa “dobrim vestima” o Isusu, (jevandjelje znači dobra vest), apostol Pavle je uhapšen Jerusalimu. Lažni religiozni lideri – fariseji, koji nisu odobravali učenje Isusa Nazarećanina, bili su spremni i da ga ubiju. Biblija kaže da je sam Bog naložio tada Pavlu da ide u Rim: “Oraspoloži se, Pavle! Ti si svedočio za mene u Jerusalimu, zato mi moraš biti svedok i u Rimu”.

HRIŠĆANSTVO U STIŽE U RIM 60. GODINE

Pavle je stigao u Rim oko 60. godine n.e. Putovao je brodom iz Jerusalima 14 dana. Osnivanjem istinske hrišćanske verske zajednice u Rimu, on je praktično blokirao falsifikovanu hrišćansku crkvu (boga Sunca – Baala) koju je osnovao Konstantin Veliki 326 godine nazivajući je rimokatoličćkom hrišćanskom crkvom. “Enciklopedija živih religija” (kod nas u izdanju Nolita iz 1992.) doslovce kaže : “Okolnosti pod kojima je osnovana hrišćanska crkva u Rimu nisu jasne, ali je sigurno da je, kada je apostol Pavle pisao poslanicu Rimljanima (oko 58. god.), tamo postojala aktivna hrišćanska zajednica. Kada je apostol Petar stigao u Rim i koliko je tamo ostao – ne zna se. Medjutim 96. godine pojavljuje se izveštaj o mučeništvu ove dvojice apostola pod vlašću Nerona 64. ili 67. godine. Tako je Bazilika Svetog Petra podignuta na mestu gde je apostol Petar saranjen”. Odbegli jezuita , Alberto Rivera, tvrdi da je Petrov grob u Palestini u jednom franačkom samostanu, te da on možda nikada i nije bio u Rimu. Arheološke iskopine su pokazale da je u Rimu u I, II i III veku bilo mnogo svetih mesta gde su se okupljali pravi hrišćani – sledbenici učenja apostola Pavla. Tako je 107. godine, kako kaže istorija, Injatije Antiohijski za ovu hrišćansku veru upotrebio reč katholikos što znači opšta, vaseljenska vera. Ali, “djavolji prsti” su stvari malo promenili. Kada je Martin Luter početkom šesnaestog veka preveo izvornu Bibliju sa oficijelnog latinskog na narodni nemački jezik, razotkrio je ogroman broj laži i krivotvorenja koja je Latin Vulgata verzija sadržavala. Tako u izvornoj bibliji (koja je do tada bila knjiga izuzetno retka) uopšte nije bilo reči crkva (kao institucija), već je postojala samo verska zajednica (kongregacija). Starešina zajednice ili učitelj, zamenjen je rečju sveštenik. Umesto reči ljubav – “djavolji prsti” su napisali milosrdje, a umesto kajanja (za nešto loše učinjeno) izmislili su obavezu ispaštanja. Sa ovako korigovanim učenjem “hrišćanska” rimokatolička crkva je stotinama godina manipulisala vernicima. Ovo im je bilo lako jer narod uglavnom nepismen nije ni znao šta u bibliji zaista piše. Gutenbergova štamparska mašina pojavila se tek 1455. godine. Vrhunac ovih laži bio dostignut prodajom Oproštjnica (Indulgencija) koje je zloglasni papa Aleksandar Bordžija 1500 godine pustio u promet kako bi od “grešnog” naroda sakupio novac, izmedju ostalog, i za gradnju Hrama Svetog Petra u Rimu. Da je sveta rimokatolička crkva nesveta i lažna, 1510. razotkrio je Martin Luter, katolički sveštenik prilikom posete Rimu. U to vreme je Bazilika Svetog Petra bila u radu, a novac za poslove je pristizao od prodaje oproštajnica. To je za Lutera bilo skandalozno, i on se kao što je poznato tome javno žestoko usprotivio. Luter je tada objavio: ” Lično sam čuo ljude na ulici Rima koji kažu – ‘Ako postoji pakao, Rim je sagradjen na njemu’!” Luter je 1520 napisao knjigu “Vavilonsko zatočeništvo verske zajednice”. U njoj je uporedio prethodnih 1000 godina rimske dominacije hrišćanstvom sa 70 godina vavilonskog zatočeništva Jevreja.

NEBESKE VIZIJE UMESTO TELEVIZIJE

Baš kao što se Savlu iz Tarsa (Tarsusa) na putu za Damask ukazao uskrsnuli Hrist, slično “čudo” dogodilo se imperatoru Konstantinu Velikom kada je odlučio da “prihvati” hrišćanstvo. I njemu je sa neba, negde oko podneva kada je sunce najjače, blještava božija svetlost ukazala put kojim treba dalje da osvaja i pokorava narode. Njemu su nebesa pokazala veliki znak u obliku krsta na kome je bilo ispisano: “Osvajaj ovim!” – IN HOC SIGNO VINCES!

Upravo to epohalno otkriće da se ljudi lakše osvajaju i pokoravaju verom nego oružijem ispisalo je istoriju narednih 12 vekova ljudske civilizacije, sve dok nije otkriveno još efikasnije sredstvo za osvajanje – spekulativni novac. Stvaranje Novog Svetskog Poretka ostvaruje se upravo globalnom korupcijom i naravno, ratovima. Drevni istočnjački znak Sunca i moderna verzija krsta nalik na avionska krila, pametnom čoveku sve govore. Moderna inkvizicija XX veka jeretike nije ubedjivala mačevima, već bombama.

KONSTANTIN VELIKI je pravi osnivač rimokatoličke crkve i nezvanično se smatra prvim papom a zapravo je bio vojskovodja i osvajač koga su zanimala isključivo materijalna dobra. (Pazite kakav apsurd- imperator a sledbenik učenje Isusa Hrista). Da li na njegovom licu vidite harizmu duhovnika ili razbojnika? Konstantin je rodjen je u današnjem Nišu (Srbija) 280. godine kao sin rimskog vojnog komandanta i jedne balkanske krčmarice po imenu Helena (ili možda Jelena). Kao i ostali Rimljani verovao je u “Najvišeg boga” (summus deus) koji se ljudima prikazuje samo jednim svojim vidljivim delom – Suncem. Najveći problem rimskih imperatora je bio širenje stvarnog hrišćanstva. Hrišćani su bili istaknuti i uticajni gradjani i imperatori su ih videli kao opasnost za imperiju iz samo jednog raloga : odbijali su da imperatore vide kao božanstva i bogomdane gospodare.

U prvim danima Rimske imperije narod je mrzeo kraljeve. Tako je Rim postao republika. (Dinastije su se očigledno sakrile iza imperatora, kao što se i danas kriju i iza takozvane demokratije i političara). Ideja da ljudski vladari treba da budu tretirani kao bogovi došla je od egipatskih faraona. Koliko su oni uspešno na taj način vladali, verovatno su primetili i rimski osvajači kada su stigli u Egipat. Ideju su pokušali da preuzmu ali izgleda da nije išlo. Dakle, pravo mesto da se zapitamo šta je istina o nastanku Isusa Hrista (Božijeg sina) koji je bezgrešno začet i koji je propovedao poniznost i nebeski život ili možda nešto sasvim suprotno.

Njegovo mrtvo telo su čuvali rimski vojnici, koji su ga lako mogli preko noći skloniti i stvoriti mit o uskrsnuću. A mogli su nakon njegove smrti izmisliti i priču o bezgrešnom začeću, baš kao što je tu priču davno pre Hrista u Vavilonu izmislila Semiramida kada je nakon smrti svoga muža Nimroda, ostala trudna (sa nekim). Ova “mala” ženska laž kojom je Semiramida pokušala da izbegne skandal zbog svoje vanbračne trudnoće, pretvorila se u veoma efikasnu idolatriju: ona je razglasila preko svojih sveštenika (koje je ona i izmislila i prikladno obukla) da nosi u utrobi “Božijeg sina”. Njen pokojni muž, Nimord u Vavilonu je smatran božanstvom, što mu je omogućilo stabilnu vladavinu. Semiramidin “božiji sin” je dobio ime Tamuz a njegova majka je tako postala boginja i zadržala vlast u Vavilonu. Od prvog slova njegovog imena “T”, koje se pisalo kao krst, preuzet je znak koji će obeležiti čitavo hrišćanstvo. Da li je Konstantin sve to znao?

Verovatno da jeste, jer je još kao veoma mlad vojnik išao na obuku kod imperatora Dioklecijana, poslednjeg i najvećeg progonitelja istinskog hrišćanstva. Takodje, Kostantin je odredio datum koji se smatra Hristovim rodjenjem, pošto su svi pisani izvori koji bi mogli otkriti stvarni datum rodjenja Isusa iz Vitlajema, uništeni. Ali, 25 decembar je za pagane bio veliki praznik. To je vreme zimskog solsticija i pagani su taj praznik u Rimskoj imperiji nazivali Dies Natalis Invicti (Rodjendan nepokorenog Sunca) (Isus iz Vitlajema je rodjen verovatno u proleće). Konstantin I je kao nesveti papa (koji je sopstveno krštenje odlagao sve do smrti) Crkvenim mirom 313., dotadašnju proganjanu hrišćansku zajednicu, razorio ubacujući u nju Zver preobučenu u jagnjeću kožu. Ova podmukla tehnika razaranje jedne zajednice iznutra i danas čini okosnicu politike Novog Svetskog Poretka.

Kao Zveri za ubacivanje i razaranje država iznutra danas se najčešće koristi moćna i razgranata jevrejska zajednica (takozvana judeo masonerija koju čine uglavnom cionisti). Tu naravno ne spadaju svi Jevreji, jer većina njih predstavlja običan i neupućen narod. Isto je i sa Muslimanima. Na žalost,mnogi Jevreji su tokom 2000 godina raseljavani po čitavom svetu (i ubijani) a kao narod tako “modifikovani”, da sa izvornim Jevrejima iz Palestine i stvarnim hrišćanstvom nemaju više nikave veze.

Preko 90 % današnjih Jevreja je hazarskog porekla. Na žalost, današnji Jevreji su samo u tom smislu “izabran narod” , baš kao što njihovi najžešći neprijatelji, Muslimani, veruju da je Alah (Mesec) baš njih izabrao za “Sveti rat”. Oba ova naroda biće glavne poluge u globalnom sukobu za račun moćne vlastele i njihovog korporativnog biznisa koji se tako održava već hiljadama godina. Njihov globalni sukob treba da rezultira jakom ekumenskom crkvom, koju će voditi preobučeni i obučeni rimokatolički kler. Sedište crkve bi trebalo da bude u Jerusalimu. Ostale više neće biti potrebne.

Masonerija i razna tajna društva danas su glavne poluge globalnog vladanja sakrivene vlastele. Škotski reformista Nil Kikenii tvrdi i da je nakon osnivanja istinske hrišćanske kongregacije u Rimu, apostolu Pavlu naredjeno da stane pred Nerona Klaudijusa Cezara koji ga je razrešio svih zločina i oslobodio ga. Poslao ga je u Španiju koju su Rimljani tada držali kao vojnu bazu pomoću koje su vodili ratove u severnoj Africi. Apostol Pavle je tako verovatno i otišao u Španiju i tamo osnovao istinsko monaško društvo. Danas više ne postoje beleške o periodu stvarnog hrišćanstva u Španiji, jer su navodno sve uništene u paganskom progonu tog monaštva. Biblija poglavlje o apostolu Pavlu završava Pavlovim zatočeništvom u Rimu i njegovom poslanicom Rimljanima da će se nakon boravka u Španiji vratiti u Rim. Dakle, pre nastanka rimokatoličke crkve postojale su jake hrišćanske zajednice u – Rimu, Arabiji, u Maloj Aziji (Galatija i Efes), Grčkoj i verovatno u Španiji.

KAKO NIJE PROPALA RIMSKA IMPERIJA

I mnoga “varvarska” plemena iz severne Evrope (uglavnom nemačka) prigrlile su ovu novu Konstantinovu religiju stavljajući krst kao svoj amblem (ratnički po svemu sudeći). Jedno od tih plemena su bili Vizigoti ili Zapadni Goti. Oni su, kako kaže zvanična istorija, osvojili Španiju oko 500. godine, potiskujući odatle Rimljane. U Španiju su upravo oni uveli najveće “bogatstvo” a to je Konstantinovo “hrišćanstvo”. U istorijskom opisu svih ovih varvarskih osvajanja (Visigota, Ostrogota, Vandala, Huna, Franaka, Angla, Saksonaca…) postoji mala nelogičnost. Rimljani su sve ove osvajače upravo nazvali varvarima jer su bili organizovani u primitivne plemenske zajednice, primitivno su obradjivali zemlju (što znači da nisu imali veliki višak hrane), bili uglavnom nepismeni. Kako su ta primitivna nemačka plemena uspela da se u jednom trenutku pojave kao veoma organizovana vojska , koja je jahala konje sa uzengijama i imala dovoljno sredstava da krene u osvajački rat protiv daleko moćnijih i obrazovanijih Rimljana? I čak ih pobede!

Koja je to moćna i umna sila mogla da instruira i vodi te “varvare”, nepogrešivo u samo srce Evrope u srce moćne Rimske imperije. Ja na ova pitanja nemam odgovor. Činjenica je da “varvari” Rim nisu uništili, već ga samo preuzeli, jer kako kaže zvanična istorija, divili su se rimskoj kulturi, nauci, civilizaciji… I verovatno najviše zlatu, koje su rimski osvajači opljačkali od Arapa i Jevreja. Naravno, odmah su počeli da se žene Rimljankama, da uče latinski i što je najvažnije da preuzimaju rimokatoličku veru. Tako su Vizigoti postali nosioci Konstantinovog “hrišćanstva” Vizigoti su vladali Španijom dva veka i u odnosu na paganske razvratne Rimljane, ovi “hrišćani ” su doneli bitne promene. Evo kako je njihova “hrišćanska” vlast izgledala :

“Korumpirana aristokratija podelila je potpuno zemlju medju sobom. Velike posede obradjivali su ubogi i siroti robovi, bez ikakve nade za boljim životom. Gradske klase su uništene. Sa druge strane Gibraltarskog tesnaca nalazili su se islamski vojnici, žestoki ratnici, raspaljeni u svojoj novoj žarkoj veri (muhamedanskoj) i odgojeni sa oružijem u ruci od najranijeg detinjstva, jednostavni i sirovi u svom životu i nestrpljivio da otmu bogate zemlje nevernika. Izmedju ta dva naroda nije moglo biti sumnje oko ishoda eventualne borbe ali da bi se uklonila i najmanja sumnja, izdajstvo je stiglo kao pomoć osvajačima.” (Deo iz knjige Priča o Mavrima u Španiji, Stenli Lejn Pula.) Ko su bili izdajnici? Pa, posvadjana gramziva elita koja neodoljivo podseća na Natovske skutonoše i ulizice u Srbiji danas, koje tri meseca ne mogu da raspodele ministarska mesta u ojadjenoj državi, dok ih gladan i obespravljen narod uopšte ne zanima.

Slični su na vlasti u Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni, Crnoj Gori ali i u Francuskoj, današnjoj Španiji, Nemačkoj, Britaniji i dr. Istorija koja se uvek ponavlja. Tako su se vodeće dinastije Vizigota nakon smrti kralja Vitize sukobile oko prestola. Kraljev sin je bio sprečen da sedne na presto i Vitizina familija, na čelu sa Roderikom, Vojvodom od Beatiče, po principu – bolje tudjin nego naš, potražila je vojnu pomoć za obračun i to od najbliže i najmoćnije vojske toga vremena – Arapa(!?)

Već 711. pod komandom generala Tarika Ibn Zijada muslimanska vojska prešla je Gibraltarski moreuz, poraziivši Roderikovu armiju u bici kod Gvadalete i naravno, nezaustavljivo krenuli u osvajanje čitave Španije. Nisu je napustili sve do 1492. godine, skoro punih 8 vekova. I danas u Španiji ima mnogo običaja koji su ostali od osmovekovne arapske okupacije: borbe sa bikovima i ostale surove zabave sa njima, brojanice, tajna ubistva…. I ne zaboravimo flamenko, čuvenu “špansku ” igru sa ratničkim pokretima i pevanjem koje neodoljivo podseća na pevanje hodže na minaretu!

Tu su i crkvena zvona koja imaju identičnu ulogu sa islamskim mujezinom (ezanom, telalom) koja u odredjeno doba dana podsećaju vernike na adekvatnu molitvu. Srpski predsednik Boris Tadić pozvao je NATO da interveniše na Kosmetu i čuva srpski narod, dok je srpsku vojsku oslabio i smanjio. Čini se da samo njemu nije jasno šta je uradio, dok istorija takve poteze beleži – kao čistu izdaju. Psihologija za ovakvu pojavu ima svoj termin. Pitanje je samo kada NATO udje u Srbiju, da li će Srbije više uopšte više biti, makar samo u imenu. Ko je zapravo bio mudri savetnik vladajuće dinastije koji je znao kome je najbolje da se obrati za vojnu pomoć? Da li je taj savetnik možda znao za tajnu koja je spajala Muhameda sa rimokatoličkom crkvom? Zašto je B. Tadić pozvao baš NATO, koji je na Kosovu 1999. već pobio ogroman broj i Srba i Albanaca? Zašto nije pozvao Rusiju?

Naravno da je ovo pitanje besmisleno, jer svako pametan već zna odgovor. Nema sumnje, od sedmog veka, jedna imperija je samo zamenjena drugom. Pre Španije, sledbenici Muhamedovog učenja za samo 100 godina zauzeli su skoro čitav Srednji Istok i Severnu Afriku. Imperija Muhamedovih sledbenika bila je veća od stare rimske imperije.

RATOVI OD LJUDI ČINE ZVERI

Više granica koje bi narode razdvojile značile su i više ratova. A da bi se od ljudi načinile zveri (koje nezajažljivo grabe plen i kada im nije potreban), treba ih gurati u što više ratova. Tako je 1239. kreirana još jedna država – Portugalija. Učinjeno je to na teritoriji koju su prethodno uspeli da nasele Vikinzi, konstantno napadajući obalu sa mora.

Vikinzi su takodje bili primitivni i uglavnom nepismeni ljudi iz raznih nemačkih plemena ali neverovatno vešti graditelji brodova i organizovani ratnici !?

Pored toga došli su u posed ogromne količine arapskog novca, koji su navodno zaradili trgovinom (!?) Od prvih vikinških enklava uz vojnu pomoć Engleske (bivše rimske provincije – Britanje), koja je (zahvaljujući “varvarskim” osvajanjima Angla, Saksonaca i Juta već potpala pod kontrolu “hrišćanske” rimokatoličke crkve), stvorena je država Portugalija. Sada su sukobi izmedju rimokatolika i Mavara bili još više prošireni i u njima je učestvovala i ova nova država. Da li treba reći da su i oni ubrzo postali “hrišćani” rimokatoličke crkve? Mavarska invazija na Španiju 711. učinila je da u sukobu dve potpuno različite kulture nastane fanatični katolicizam kao odbrana od islama. Vatikan se u tom sukobu pretvarao kao zaštitnik španskog nacionalizma koji je vodio Špance u rimokatoličku veru.

Ova fanatičnost Španaca i Portugalaca pomoći će rimokatoličkoj crkvi da se odmah nakon povlačenja Muslimana, pomoću moćne španske i portugalske armade i osvetnički nastrojenih gradjana, obračuna sa jereticima širom Evrope. Jeretici su, naravno, bili pravi hrišćani i reformatori. Tako je španska katolička inkvizicija postala bič rimokatoličke crkve kojima će biti bičevani mnogi evropski narodi. (Zašto se Srbi i Hrvati mrze i medjusobno sukobljavaju već decenijama, ni jedan običan gradjanin ne bi umeo da objasni. Ali ta mržnja je realnost i “nekome” je bila od koristi. Vatikan je danas zaštitnik Hrvatske nacije, baš kao što je u vreme dinastije Nemanjića podržavao novostvorenu državu Srbiju koja je bila spremna da ratuje protiv Vizantije).

ZAŠTO MUSLIMANI NISU HTELI DA IDU U OSVAJANJE NOVOG KONTINENTA

Iako su Muslimani nesumnjivo mogli da krenu preko Atlantskog okeana u osvajanje Novog Sveta u vreme kada su Francuzi i Englezi već pokušavali da tamo stignu (Djovani Kaboto ili Džon Kabot je tamo stigao 1494.), nisu to učinili. Umesto toga, odlučili su da se povuku iz Španije nakon 781. godine okupacije i vlast su januara 1492 . godine predali španskom Kralju Ferdinandu i Kraljici Izabeli. Mavri 1492. predaju Španiju na upravu španskoj kraljevskoj porodici i vraćaju se da žive na svom “plodnom” pesku.

To je Špancima omogućilo da vojsku prestroje za osvajanje Novog Sveta (koji je izgleda već bio poznat i drevnim Egipćanima a prethodno i Atlantidjanima). Iako je u Novi Svet verovatno prvi pobio zastavu Djovani Kaboto (Džon Kabot), koji je krenuo iz Engleske, dinastija Bordžija je to promenila. Tako su Španci navodno prvi stigli u Ameriku jer je Papa Aleksandar VI Bordžija 1493. sve nepoznate neznabožačke zemlje (današnje Južne i Srednje Amerike) posebnim ukazom poklonio katoličkim državama Portugaliji i Španiji. Godinu dana kasnije je na karti povučena i vertikalna linija kako bi se njihov uticaj razgraničio.

PRIKAZI I VIZIJE U PRAVO VREME NA PRAVOM MESTU

Koliko je postojana veza Vatikana i islama govori i sledeća zanimljivost: Mavri su jednom malom mestu u Portugaliji dali ime Fatima, najverovatnije po Muhamedovoj 11. ženi (imao je i ćerku Fatimu). Baš tu dogodiće se “čudo” i to u politički pravom trenutku. Pojavom boljševičke revolucije u Rusiji 1917. godine i Portugaliji je pretila opsanost da postane socijalistička zemlja. Svuda su se pojavljivale crvene zastave. Ovo je predstavljalo opasnost za crkvu jer bi oslabilo njen uticaj. I sama Devica Marija je to izgleda osetila i odlučila je da se pojavi pred (ne)vernicima. Za svoju pojavu izabrala je upravo mesto nazvano Fatima. Očevici njenog povaljivanja su bila tri bolesna deteta iz tog mesta.

Evo šta je tome prethodilo: “Sunce je izbledelo, tri puta se brzo okrenulo oko sebe… Izgledalo je kao da je počelo da poskakuje iz svoje orbite i primicalo se sve bliže ljudma u cik cak putanji, zaustavilo se i vratilo opet u normalnu poziciju. Ovo je sve videla velika gomila koja je stajala blizu dece i sve je trajalo oko 12 minuta”. To što ovaj fenomen nije tada primetilo ostalih dve milijarde ljudi na istoj zemljinoj hemisferi, nije nikakav problem za katoličku crkvu. Ovaj kult je odmah transformisan u ideološki krstaški pokret kojim bi se katolička Portugalija odbranila od nadiranja socijalizma. Ogroman broj ljudi je pohrlio na ovo mesto. Vernici su znali kako da protimače poruku koju im je Devica Marija poslala. Socijalisti su na izborima te godine pretrpeli poraz. Na čelu ove anti-ruske ideologije bili su papa Pije XII, kasnije poznat kao Hitlerov papa, Kardinal Spelman i Džon Foster Djuls. Statua Device Marije (Gospodarice iz Fatima) tako je krenula na svetsku turneju kako bi podstakla religioznu strast gradjana i jasno opredelila birače. Modernim rečnikom Novog Svetskog Poretka ona bi bila nazvana- agentom uticaja. Statua Device Marije u Fatimi i danas je mesto hodočašća brojnih vernika.

“Čovek koji sledi je rob. Čovek koji misli, slobodan je.” Robert Dž.Ingersol

Ivona Živković