PREPADNI VOD SVETOG SINODA

Službeno novinarstvo u Srbiji imalo je sredinom februara svoju veliku demonstraciju sopstvene „sile“ u okviru združene pokazne vežbe za zaglupljivanje naroda…

Za one koji ne znaju novinari javnih glasila u Srbiji su postali po novom “demokratskom” zakonu o informisanju, službena lica. To znači da pišu kako im nalaže „služba“ za koju rade. Pokazna vežba koju ćemo nazvati „Crkveni poskok“ izvedana je u saradnji sa MUP-om Srbije, vladom Srbije, Sinodom SPC (i odanih im službenika), KFOR-om i kosovskom policijom. Kao neprijatelj je markiran Episkop raško- prizrenski, vladika Artemije sa svojim odanim monasima i (lako)vernim narodom. Da čitava vežba dobije na dramatici, napravljen je fantastičan scenario kako bi se realnost potpuno zamaglila a oni koji u boga ne veruju posle svega da počnu da se krste.

MANJE PARE VEĆA ŠTETA

Tako je scenario predvideo da se u sred Srbije, gde se već deset godina sprovodi nemilosrdna pljačka i države i naroda merena milijardama evra koju ni policija ni javno tužilaštvo „ne vide“, iznanada „nasluti“ pronevera crkvenog novca od čak 349.875 evra (keša) u raško-prizrenskoj eparhiji. Sumnju je izazvao nedostatak priznanice o isplati u blagajni (a iz kasnijeg zapleta će se otkriti i zašto je nema). S obzirom da se radi o novcu koji nije državni, već crkveni i da on potiče od dobrovoljnih priloga samih građana a crkva ne podleže poreskom sistemu nadzora države, zainteresovanost državnih institucija je upravo ono što čitav scenario stavlja u žanr fantastike. Da zaplet bude jači, proneveru ne prijavljuju policiji građani, koji su novac i dali crkvi, već sama crkva koja je novac primila – na poklon.

Povod za ovo samorazotkrivanje nastaje kada u visokim crkvenim krugovima SPC-a (preciznije Sinodu) otkriju da je novac koji im je darovan za gradnju porušenih verskih objekata na Kosovu i Metohiji kao i za nabavku hrane za siromašne, otišao na gradnju crkvenih objekata i nabavku hrane za siromašne, ali i druge poslove u interesu Crkve, kao što je to uvek i bivalo sa crkvenim fondovima (!) Tako scenario počinje nalogom SPC-a da joj svetovna policija i tužilaštvo ispitaju sopstveno finansijsko poslovanje. I kao u svakom fantastičnom scenariju, ne časeći časa, svetovna policija i državni aparat Srbije, uključujući i službene novinare kreću u akciju. Da se zaplet ne bi zapetljao gde ne treba, među dužnosnicima iz svetovnih institucija nema vernika koji se zbog ovakvog zadatka prekrstiše i pred bogom pomoliše, pitajući se da li su crkveni poslovi u njihovom delokrugu rada. Jer, srpska crkva je odvojena od države. Ali, državna zombi ekipa sa adekvatno definsnim IQ je odavno postavljena na sve strateške pozicije u Srbiji i samo čeka na zadatak. Bez razmišljanja. I kad bi im američki potpredsednik Džozef Bajden lično, izdao takav zadatak, oni bi ga bezpogovorno obavili ne razlikujući američku i srpsku adminstraciju.

SPLETKARENJE KAO NOVINARSTVO

Tako su službeni novinari na zadatku odmah preneli da je Sinod SPC u skladu sa svojim ovlašćenjima „privremeno“ (dok traje istraga) smenio Episkopa raško –prizrenskog Artemija i na njegovo mesto odredio administratora, umirovljenog vladiku Atanasija Jevtića. Ali, grupa monaha iz Gračanice i iz Crne reke, koja se sa ovim, navodno, nije složila, pokušala je fizički da spreči dolazak novog administratora tako što su mobilnim telefonom pozivali mohahe iz raznih manastira da se okupe. Onda su fizički nasrnuli na monahe koji su novopostavljenog administratora „prihvatili“. Sve se to odigralo na jednoj ulaznoj kapiji manastira Gračanica, gde su se službene kamere slučajno zatekle i snimile ove Artemijeve huligane. Jer, takvo ponašanje, tuča monaha, nije primerena hrišćanskoj veri i… Eto, tako je čitava Srbija mogla da vidi da sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom nešto nije u redu.

Apsurd u čitavom zapletu je što su vojnici KFOR-a i kosovska policija (koju čine uglavnom Albanci) morali da intervenišu i obezbede mir među Srbima. Artemijevi ratoborni monasi su čak pretili fizičkom likvidacijm službenom noviraru „Blica“ , N. Z. rečima: „… završićeš na obližnjem groblju.“ Jedan od monaha je istom novinaru čak sugerisao kako da piše tekstove, aludirajući valjda da treba da sasluša i drugu stranu, što službeni novinar na zadatku i plati službe za koju radi – nije u stanju. Tako je službeno izveštavanje posebno bilo usmereno na ulogu glavnog negativca i vođe crkvene kriminalne bande koja vara i pljačka već ojađene i siromašne Srbe na Kosmetu, protosinđela Simeona Vilovskog. On je inače tu titulu dobio od vladike Artemija kada je postao sekretar Eparhije. Radi se o monahu koji je rođen u Beogradu i ima dva fakulteta, za razliku od većine monaha u Srbiji koji su seljačka deca (uglavnom seljaka bezemljaša) i kako kaže vladika Grigorije – uglavnom neobrazovani. Kako takav velegradski čovek uopšte može da postane čovek od poverenja vladike Artemije i da dobije ovlašćenje da vodi sve eperhijske poslove i upravlja eperhijskom kasom?

Posebno ako se zna da pored teološkog ima i Ekonomski fakultet? Ovo je pitanje koje je u zaplet scenarija teško moglo da se uklopi, pa su ga službeni novinari uglavnom – izbegavali. Zato je , po scenariju, javnost obaveštena da je Simeon Vilovski uzimao od blagajnika Eparhije, za šta je inače bio ovlašćen – keš novac. Pri tome blagajnik izgleda nije tražio od njega priznanicu. O tome zašto blagajnik nije imao priznanice za izdat novac – kriv je, po scenariju, Vilovski. (Ne zaborative da je u pitanju fantastika). Vilovski je optužen i zbog poslovanja sa izvesnim Predragom Subotičkim, vlasnikom firme „Rade neimar“ koji je angažovan oko poslova izrade konaka Sveti Aranđeli kod Prizrena, dva konaka u manastiru Gračanica i rekosnstruciju manastira Banjska. Subotički je tako automatski postao sumnjiv, jer ne samo što se legalno preko svoje firme bavio građevinskim poslovima, već i što je istovremeno bio kum rođenog brata Vilovskog (iako time nije prekršen ni kanonski ni građanski zakon). I dalje imajte na umu fantastiku.

Ista firma radila je i razne građevinske radove po Beogradu i okolini, što je krajnje sumnjivo jer kome bi u Beogradu palo na pamet da angažuje legalnu građevinsku firmu za građevinske poslove? Ili bolje zašto bi po Beogradu gradio neki „Rade neimar“, kad ovaj teren, zna se, pokrivaju samo građevinske firme bliske DS i G17. Ostali tu nemju ta da traže. Zato se odmah posumnjalo da je on to možda radio od para Eparhije. Da slučajno ne bi izašao u javnost sa svojom poslovnom dokumentacijom, Subotički je preventivno stavljen u istražni zatvor sa stručnim obrazloženjem „da ne bi uticao na svedoke i da ne bi ponovio krivično delo“. I tu može ostati 30 dana, pa još 30 i još… Sve po sadašnjem krivičnom zakonu Srbije koji je tipičan za fašističke režime. Ovakav zakon su izglasali zombirani poslanici „demokratske“ EUSrbije. Negativcima iz građevinske firme „Rade neimar“ zamera se i da su izvodili nekvalitetne radove, ali se ne pominje da je postojalo veliko neslaganje takozvanih stručnjaka za obnovu manastira koje ja angažoval Ministarstvo za kulturu Srbije i koji nikako nisu mogli da se usaglase u svojim stručnim procenama šta i kako treba rekonstruisati. Nekome je smetalo malterisnje, nekome crvena boja maltera… Episkopu je zamereno i da nije raspisao tender za izvođenje građevinskih radova, što je po zakonu obavezna samo državna institucija, a crkva to nije.

SUMNJIVA DOKUMENTACIJA KOJE NEMA

Službeni novinari su, takođe, preko pouzdanih, ali neimenovanih izvora bliskih istrazi, koji su imali uvid u dokumentaciju o poslovanju Eparhije (koja je inače nestala, jer je Vilovski navodno sve pokupio i odneo sa sobom pobegavši u Grčku), otkrili da se iz nje može “naslutiti“ (kako to terminološki prenosi službena novinarka „Blica“ Ž. Jevtić, za koju monasi tvrde da je rođaka Atanasija Jevtića) „da je on proneverio pare koje je dobio…“ Da je Vilovski negativac saznalo se u Sinodu još 2001. kada je podneo krivičnu prijavu i pokrenuo istragu pred svetovnim organima protiv tadašnjeg sekretara Eparhije, Zorana Grujića, zbog pronevere crkvenih para. Svetovni sud je našao Grujiću čak 18 krivičnh dela, pa je on završio u zatvoru. Ali, Sinod SPC to nije smatrao grehom i on nije raščinjen po kanonskim zakonima. Umesto toga vladika Atanasije Jevtić mu je pomogao da iz zatvora izađe uz kauciju. Od tada arhimandrit Simeon Vilovski , kao novi sekretar Eparhije, odlučuje da sav novac drži na jednom računu i pod svojom kontrolom, za šta je imao ovlašćenje Episkopa Artemija. I to se mnogima i u samoj Eparhiji očito nije dopalo.

Tako sredstva prikupljena SMS porukama namenjena za potrebe narodnih kuhinja na Kosmetu nisu uplaćivala na račun NVO „Majka devet Jugovića“, koja je hranu distribuirala, već je sve išlo preko računa Eparhije. I to je Vilovskom sada uzeto kao „otežavajuća okolnost“ jer „miševi“ smatraju da ne treba samo mačka da ima uvid u zalihe sira. Da tenzija bude jača službena novina „Blic“ je objavila da je jedan obrok u narodnoj kuhinji tako koštao čitavih 750 dinara. To baš liči na naduvanu cenu. A stvarna cena je bila 75 dinara, kako se kasnije ispostavilo. Ipak, službeno glasilo ovo nije ispravilo. Eparhija se čak usudila da osnuje posebnu kancelariju za očuvanje baštine Kosova. Tu je planirano da dolaze uglavnom stranci koji su uključeni u radove na rekonstrukciji manastira. Beograd je strancima „malo“ bliži od Kosova, pa je zato izabrano da kancelarija bude u Beogradu, na Vračaru. Vilovski je za iznajmljivanje ovog poslovnog plaćao čak 900 evra zakup, što deluje zaista mnogo, mada se ne otkriva koliko kvadratnih metara je imao taj prostor i da li je poslužio svojoj nameni? Svejedno, i to mu je stavljeno na teret.

Kulminacija „kriminalnog trošenja narodnih para“ je i plaćanje lobističkih aktivnosti po SAD, čime bi se promovisali stavovi protiv nezavisnosti Kosova, a posebno je ocenjeno kao kriminalno „što bi se u takvim lobiranjem mogli širiti antislamski stavovi“. A to srpska država ne može da dozvoli. Tako je grešni Episkop Artemije počeo da radi ono što je morala da radi srpska vlada ( i zbog čega je gradjani preko poreza i plaćaju) i koja zato ima Ministarstvo inostranih poslova, predsednika države, premijera, ambasadore, ali… Ali koja to nije mogla jer bi se zamerila onima koji su je tu i postavili i organizovali „dešavanje naroda“ 5. oktobra 2000. I tu je nastao glavni dramski čvor, praktično nerazrešiv, pa je morao da bude isečen – đavolskim makazama. Ulogu „sekača“ preuzeo je Sinod SPC. Zato je službeno novinarstvo iseklo scene koje bi mogle da ugroze glavni tok priče i čitav zaplet ostavilo u realističnim okvirima. Tako nije objavljeno (u službenim medijima) da je novopostavljeni administrator sa zasedanja Sinoda (13.februara 2010) odmah krenuo na Kosmet i , kao da je leteo helikopterom Mupa Srbije i uz odobrenje KFOR-a, ekspresno stigao u raško-prizrensku erarhiju pre nego što se tamo vratio vladika Artemije koji je išao kolima. Novi administrator je zapravo požurio da izrežira akcionu scenu kako bi službeni mediji imali šta da snime i o čemu da pišu u nastavku pokazne vežbe „Crkveni poskok“. Tako je po rečima monaha iz Eparhije, novi administrator Atanasije Jevtić sa svojim pristalicama iz manastira Visoki Dečani, koje je predvodio pomoćni episkop Teodosije i njegova desna ruka otac Sava Janjić, odmah vandalski upao u manastire Gorioč (gde se nalazi i Teodosijeva majka Marta Šibalić koja je valjda pružala sinu logostiku iznutra), pa pošto većinsko sestrinstvo ipak nije htelo da ih primi oni su ih isterali napolje. Onda su upali u manastire Gračanicu i Banjsku. Za nastalu pometnju se brzo pročulo po čitavoj Eparhiji, pa su se monasi pozivali mobilnim telefonima i… Nastala je tenzija. Idealno za kamere službenih medija koje su čekale spremne.

PRIPREMA TERENA ZA AKCIONU SCENU

Po rečima monaha, Atanasije Jevtić je onda upao u službene prostorije vladike Artemija u Gračanici i pokupio svu dokumentaciju, ne sačekavši zvaničnu primopredaju koja je trebala da se obavi sutradan, u nedelju 14. februara. Ovakvom provalom u sekretarijat, osumnjičenima Vilovskom i Subotičkom, kao i samom episkopu Artemiju je onemogućeno da polože račune o svom finansijskom i drugom poslovanju. I to je sasvim u skladu sa pisanjem službenih medija koji tvrde da je na primer Eparhija izdavala crkveni prostor, ali da ne postoje priznanice da je novac od toga stizao u eparhijsku kasu. Dakle, priznanice je mogao da pojede crkveni miš, ali iz nedostajuće dokumentacije se „naslućuje“ da je novac zadržao Vilovski. Ali scenaristi na sve misle, pa je za krađu dokumentacije odmah osumnjičen Simeon Vilovski. Tako, zapisnik o primopredaji dužnosti između episkopa Artemija i administarora Atanasija nije ni načinjen, osim ako vladika Artemija fizičkom silom nije nateran da potpiše svaki dokument koji mu se stavi pod pero.

Baš kao što je nakon svega nateran da se slika sa Atanasijem Jevtićem i vikarom Teodosijem kako bi službeni modiji ovim fotografijama narodu pokazali da je među njima opet „sloga“, a u eparhiji red i mir. Ne pominje se da je vladiki oduzet fiksni telefon, mobilni se prisluškuje(kao i svaki) i onemogućen mu je kontakt sa nezavisnim novinarima. Za novog sekterara Eparhije je odmah postavljen sveštenik Srđan Stanković, za koga monasi tvrde da je svojim ranijim radom i spletkama od 2003. do 2006. teško oštetio Eparhiju. Stanković uživa puno podršku i vikarnog episkopa Teodosija iz Visokih Dečana. Upravo kršni monasi iz ovog manstira kao i njihovo civilno obezbeđenje, su sa dolaskom Atanasija Jevtića odmah blokirali jedan od ulaza u Gračanicu, baš tamo gde su bile kamere službenih medija, što je izazvalo nervozu kod monaha iz Crne reke koji su shvatili da je vladika Artemija na silu zatvoren u manastiru. Tako su i silom tražili da uđu kod njega. Na ovo im je odgovoreno otporom i… Kamere su sve snimile i akciona scena “tuče monaha” zauzela udarno mesto u službenim medijima. Bila je to zapravo samo dobro režirana predstava kako bi monasi SPS-a kompromitovali u javnosti.

SINOD – CRKVENI ISTRAŽITELJ I SUDIJA

U službenim medijima nije navedeno da Sinod nema nadležnost da zbog kanonskog ogrešenja suspenduje vladike i nameće administratore, već da to može samo Sabor. Tako tek pošto Sveti Arhijersjeki Sabor donese odluku da neko kanonski bude osuđen i razrešen uprave u eparhiji, onda se tek može imenovati administrator , kao privremeni upravitelj dok se ne izabere novi episkop. S obzirom da episkop Artemije nije kanonski osuđen, jer je Sinod tek pokrenuo postupak za utvrđivanje njegove eventualne kanonske odgovornosti, a nije ni nemćan da upravlja eparhijom, episkop Artemije je tako svrgnut sa “božije dužnosti” na silu i na neustavan način. Zanimljivo je i što je novopostavljeni administrator zapravo „umirovljeni“ bivši episkop Atanasije koji se sam odrekao obaveze da bude vladika do kraja života. On je zbog toga (po crvenim kanonima) morao da bude „odlučen“ jer episkopima nije dozvoljeno da daju ostavke na dužnosti koje su im „božijom voljom poverene“.

Sveštena lica ne smeju podnositi ostavke i u tome se razlikuju oni koji su u božijoj službi i oni u svetovnoj. Nije li čitava ova spletka imala za cilj da ljude koji služe bogu prikaže kao smutljivce, lakome na novac, spremne na ostavke, spremne na ličnu osvetu i netrpeljivost, spremne da se ponašaju osiono i nasilnički, dakle da imaju sve one osobine koje sledbenici Hristovog učenja nikako ne bi mogli da imaju? Ispalo je upravo tako. Na taj način razoren je i smisao postojanja crkve koja se temelji na Hristovom učenju. Pa šta da zaključimo? Ako to već ne ide, možda je bolje da se prihvati jedna drugačija religija i sa njom mnogo fleksibilnija crkva, sa fleksibilnijim pastirima koji bi u narodu bili prihvaćeni upravo onakvi kakvi jesu – ljudi od krvi i mesa koji danas govore i rade jedno, a sutra drugo. Baš kao i političari. Sve i uvek usklađeno sa poslovnim interesima globalne oligarhije.

SINOD U FUNKCIJI SPECIJALNOG RATA

Sinod kao crkveno operativno telo (uveden po ugledu na Synodus Episcoporum katoličke crkve) je crkvena vlada. Sinod nije Crkva. U svetim kanonima pravoslavne crkve ovakvo telo se i ne pominje. Dakle, radi se o novotariji. Na čelu Sinoda SPC trenutno se nalazi Amfilohije Radović. Članovi se inače biraju “dogovorno”, pa se u Sinodu SPC nalaze uvek ljudi iz istog kruga – baš kao što se na državnim funkcijama , bez obzira koja je stranka na vlasti, uvek nalaze isti “kadrovici”. To su ljudi koji su ”službeno licencirani” Licencu daje posebna Služba čiji rad nije u domenu javnosti. Tako je Sinod postao vlast sam za sebe i samo na papiru odgovara Saboru. Kao što svetovna vlada uvek ima mehanizam (čitaj pare) da sakupi glasove 126 poslanika u parlamentu i Sinod može da orkestrira voljom Sabora. Niti jedan vladika tako veliko lično bogastvo (naftne izvore, rudnike zlata, fabrike, privatnu vojsku) pa samim tim ni moć da se odupre ovom kolektivnom sistemu odlučivanja i uprave – nema.

Zapravo svi episkopi su preklom iz siromašnih poriodica i roditelja bezemljaša. I to je pravilo. Oni svojom službom samo vrše vlast u direktnom kontaktu sa ljudima (stadom) za interes pravih i imućnih vlastelina. Pošto je Srbija nakon komunističke revolucije (1941.) ostala bez vlastelina (kralja), međunarodna oligarhija je postavila na ovaj posed administratora, a to je “Služba”. Jedini u Srbiji koji je iznad ovih postavljenih duhovnih vladika (pastira) je čovek koji je rodbinski povezan sa vlastelinskom oligarhijom, a to je Aleksandar Karđorđević (kao i ostali članovi familije Karađorđević). On formalno nije prestolonaslednik i nama posed kjoim upravlja, ali je bar rođak vlastele, što znači plemenitog je roda. A krv nije voda. Svi ostali u Srbiji su commons (obični ljudi tj. stado i pastiri).

Dakle, crkva nikada nije služila narodu, već isključivo vlasteli – baš kao i narod.

Amfilohije Radović je istovremeno i član Evropske ekspertske grupe koju su osnovale države članice EU, preko svojih vlada. To su svetovne isntitucije. A kanon (zbornik zakona) SPC ne dozvoljava da sveštena lica obavljaju svetovne poslove. Po istom kanonu Vladika Porfirije ne bi smeo da bude član UO radiodifizne agencije, a on je čak njen predsednik. Izabran je tu na predlog Sorošovih NVO aktivista. Zašto? Ova agencija je izdala dozvole za emitovanje TV programa televizijama koje su samo fiktivno u domaćem vlasništvu, a zapravo se u njima nalazi strani kapital. Kao i svi glavni svetski mediji i ove kontroliše globalna oligarhija. Tako su skoro svi mediji (uključujući i RTS) u Srbiji postali službeni i angažovani su trenutno u jednoj velikoj psihološkoj operaciji koja je deo specijalnog rata i ima za cilja teško zaglupljivanje i dezinformisanje građana Srbije. Uništavanje elementarnih moralnih načela, generisanje perverzije i psiho-seksualne divijantnosti kao i ansilja – glavni je cilj ove operacije.

Namera je upravo razaranje postojećih religijskih načela i uvođenje u Novo Doba. Dakle, SPC je apsolutni saučesnik u ovom perfidnom specijalnom ratu koji se vodi i protiv pravoslavnog srpskog naroda. Atanasije Jevtić, Irinej Bulović, Teodosije Šibalić, Sava Janjić, Vladike Porfirije, Amfilohije, Grigorije… tako su samo commons na poslovima agenata uticaja preko SPC za interese velike države nazvane EU, čiji je osnivač Rimokatolička crkva. Javnim iznošenjem sopstvenog prljavog veša i hajkom na ljude iz sopstvenih redova, Sinod je očito imao zadatak da komromituje čitavu SPC, najstariju isntituciju u Srbiji. Lista “grehova” koji se vladici Atremiju stavljaju na dušu jednostavno u javnosti i na Saboru ne bi mogla da se okarakteriše kao crkveni greh, pa je morao da bude izmišljen – kriminal. Zato je sve bilo potrebno prevesti na nivo fantastike i pokazne vežbe. Razlog za to je da javnost u Srbiji shvati da je temeljna reorganizacija ove institucije neophodana. Treba uvesti novi red i to stavljanjem pastira i stada pod ekumensku crkvu. EU mora imati takvu crkvu.

VISOKI DEČANI – ORTODOKSNI HRAM DOMAĆE MASONERIJE

Pomoćni episkop Teodosije Šibalić (kao čovek koji ima smisla za biznis jer se bavi proizvodnjom i prodajiom sveća) izgleda da je time stekao i poverenje masonerije jer se, po rečima monaha, čak milioni dolara raznih međunarodnih fondova (fondacije i NVO su idealne i za pranje narko dolara) preko manastira Visoki Dečani kanališu na razne NVO projekte na Kosovu. Tako je preko nekakve „Fondacije za razvoj zajednice“ USAID uplatila 27 .340 američkih dolara, a vikar Todosije im je od manastirskih para priložio čak duplo , 45 000 evra i Albanci iz okoline manastrira su dobili sistem za navodnjavanje svojih njiva koji ide preko manastirskog poseda. Dok se Srbima truje voda i isključuje struja, ovaj “projekat” je “međunaordna zajednica” toplo pozdravila naglašavajući da je ovaj “kooperativan napor i srpskog manastira istorijski početak nove saradnje među Srbima i Albancima”. Ovu saradnju je inače isti međunarodniu faktor devenijama razarao po načelu “Divide et impera” sve dok tu nije postavio svoju vojsku.

Srbi sa Kosova su zato vikaru Teodisiju i njegovom pomoćniku ocu Savi Janjiću (kome post izgleda slabo ide) dovikivali : “Izdajniče” i “Šiptaru”. Teodosije je i čovek kome u posetu odlazi predsednik Tadić ignorišući episkopa Artemija. Gosti Visokih Dečana su bili i svi glavni faktori “međunarodne zajednice” za mućenje političke vode na Kosovu, a posećuje ga rado (ili po zadatku) i domaća masonerija- sportisti i filmadžije. Kada je vladika Artemije 2008. odlučio da smeni pomoćnog episkopa Teodosija i Savu Janjića, oni su se jednostavno oglušili o ovaj nalog sebi nadređenog. Time su pokazali ne samo da ne poštuju crkvenu hijerarhiju , već da od vladikine volje jednostavno ne zavise. Kada je vladika Artemije avgusta 2008 sa svojim jeromonahom SimeonomVilovskim pokušao da Teodosju lično uruči odluku o razrešenju, ekipa u mantijama iz Visokih Dečana, koja je navodno bila odana Teodosiju, fizički je pretukla Simeona Vilovskog. Sveti Sinod je u ovom incidentu jednostavno stao na stranu… Koga? Naravno, masonskog čeda Teodosija. Najveću podršku Teodosiju je tada pružio upravo Atanasije Jevtić, koji se i slikao na grobu nekog svog rođaka masona.

Da li su saradnjom sa masonerijom mnogi obični ljudi – bezemljaši zamislili da su uhvatili Boga za bradu?

Ivona Živković