Više atentata na evropske kraljevske glave izvršeno pre izbijanje Prvog svetskog rata ali globalistički mediji su se kao po direktivi fokusirali samo na jednog teroristu – Gavrila Principa…

Tvrdnja istoričara da je ubistvo austrougarskog naslednika habsburške carevine, nadvojvode Ferdinanda, povod za izbijanje Prvog svetskog rata u nivou je naučnog izučavanja mora i okeana, koje bi se fokusiralo isključivo na plićake i priobalje i potpuno zapostavilo okeane. Kao da velikog i dubokog mora nema. A upravo u njima nastaju najjača energetska strujanja i sile koje pokreću talase.

Atentat koji je izveo Gavrilo Princip pištoljem, nakon što je bomba bačena na prestolonaslednika promašila cilj, bila je tako samo jedan udar talasa. Nekoliko ovakvih “talasa” zapljusnulo je i druge kraljevske i carske porodice u Evropi i to baš u deceniji pred izbijanje Velikog rata. Zato ne smemo ignoristai i ove druge “talase” ako želimo istinu o ovom ratu.

Tako je 29. jula 1900. ubijen kralj Italije, Umberto. On je delio medalje italijanskim atletičarima i kada se vratio u svoju kočiju ubijen je iz pištolja. Atentator je bio nekakav komunistički ideološki sluđenik Gaetano Breše.

17. februara 1905. ubijen je i veliki vojvoda Rusije, Sergej Aleksandrovič. Na kočiju kojom se vozio bačena je bomba. On je bio brat pokojnog cara Aleksandra III, a njihov otac, Aleksandar II takođe je ubijen 1881. Veliki vojvoda Aleksandrovič je bio veoma uticajan savetnik svom nećaku i caru Nikolaju II Romanovu, koji je likvidiran sa čitavom porodicom 1917. u velikoj Oktobarskoj revoluciji.

Tu je i ubistvo pištoljem portugalskog kralja Karlosa i njegovog sina naslednika, princa Luja Filipa. Atentat je izveden 1.februara 1908. Ubice su bile povezane sa nekakvim “Društvom Karbonaria” . Nadali su se da će atentatom provocirati građansku revoluciju. Nekoliko dana kasnije mlađi sin princ Manuel, proglašen je za kralja Portugalije i on je tako postao poslednji kralj Portugalije (iz loze je Branganca-Sakse- Koburg i Gota). U Portugaliju je nakon njega postavljana za parlamentarna demokratija običnih i lako podmitljivih robova i agenata.

Neuspešan atentat izvršen je i 31. maja 1906. na popularnog španskog kralja Alfonsa XIII iz loze Burbon i Habsburg – Lorena. Atentat je pokušan na dan njegovog venčanja sa unukom britanske kraljice Viktorije, Eugenijom. Alfonsova majka, Marija Kristina je bila iz austrijske loze Habsburga i jedno vreme je bila i regent (u vreme špansko-američkog rata).

Pošto je rođenjem bila protestantkinja Eugenija je prešla u rimokatolički klan (okupljen oko vatikanskog novčanog fonda). I to se britanskim jezuitima koji su bili zaduženi da što više zlata iz ovog fonda prenesu u London (u koji je migriralo staro venecijansko trgovačko bratstvo) sigurno nije dopalo. Alfonso XIII je zbog rodbinske povezanosti ove dve dinastičke kuće, nastojao da u Velikom ratu Španija bude neutralna. U ovoj lozi bila je prisutna, navodno, i genetski nasledna hemofilija, baš kao kod Romanovih.

Atentator je bio nekakav ideološki sluđenik Matej Moral Roka koji je na kraljevski par sa balkona bacio buket cveća sa bombom. Male bombe su tada postale glavno sredstvo atentatora. Ova je na sreću priomašila cilj, ali pobila nekoliko ljudi u pratnji.

Devet godina pre toga, 1897 ubijen je i premijer španije, odani katolik Antonio Kanovas. Ubijen je 14. septembra 1911-te i ruski premijer Pjotr (Petar) Stolipin. Ubio ga je jevrejski agent Dmitri Bogrov (sa pravim imenom Mordekaj Geršovic). Stolipin je nastojao da smanji teško siromaštvo među seljacima u Rusiji, jer je primetio da ovaj najniži stalež ljudi sve više postaje meta komunističke ideološke obrade (postaju mladi sluđenici i budući boljševici) i pretnja carevini. Komuniste (tj. Crvene) su instruirali jevrejski agitatori koje je finansirao nemački bankar Jakov Šif, izvršni poverenik Rotšild fonda sa sedištem u Londonu. Osnovno zlato ovog fonda je bilo zlato venecijanskih trgovaca.

Na listi za odstrel se tako našao i veliki austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand, iz habsburške moćne porodice, koga je likvidirao navodno Gavrilo Princip.

I u ovom atentatu kao i u prethodnim glavno oružje atentatora su bili bomba i pištolj. Inače prvi atentat pištoljem je izveo jedan jezuita.

Iza svih ovih atentata su bile razne nevladine organizacije i udruženja koja je osnivao, instruirao i finansirao međunarodni bankarski klan sa sedištem u Londonu, i koji su sebe nazvali protestantima (kada su se odvojili od vatikanskog fonda). Ovaj klan su osnovale anglo-saksonske oligarhije, koje sebe danas nazivaju Jevrejima (“Jews” su oni srednjevekovni trgovci koji se bave usurijom). Tako su današnji Jevreji (koji je u međuvremenu dobio status naroda i postao veoma brojan) u stvari su velika mešavina raznih evropskih (ali i drevnih egipatskih i grčkih trgovaca).

Bankari preuzimaju države

Glavni evropski “fondo” starih venecijanskih trgovaca koji su se polako doselili u London, krajem 18. veka počinje da vodi nemačka bankarska porodica Rotšild (ranije Bauer). Lord Nejtan Rotšild (sin Lajonela) po rečima samog britanskog premijera , Lojda Džordža iz 1909 je “najmoćniji čovek u Velikoj Britaniji”. Oni preko svoje bankarske hobotnice i agenata kao što su Rokfeleri, Morgani, Varburzi, Šifovi, Lazari…) u 19 i 20. veku šire svoju mrežu finansijskog uticaja.

Jakob Šif je finansirao dolazak agenata poput Trockog i Lenjina koji će detronirati lozu Romanova (i dalje vezanu za vatikanski fondo). Pol Varburg je bio glavni osnivač FED-a u SAD, a njegov sin Feliks se oženio ćerkom Jakoba Šifa. Ove porodice su tako postale povezane kao najmoćnija mafija sveta.

Nacionalna određenost za ovu anglosaksonsku oligarhiju nema nikakav značaj. Oni se žene i udaju samo zbog interesa. Tako je i Prvi svetski rat veoma jasno pokazao da je za njih narod (engleski ili nemački ili ruski) uvek narod tj. niža klasa (robova) koji služe političkim interesima velikih trgovaca. Oni mogu pobiti Nemaca, Engleza, Rusa, ali i Jevreja (niže rangirane klase koja im služi kao međunarodna finansijska i medijska agentura ), Cigana, Srba ili Francuza, onoliko koliko im interesi to nalažu. Veliki rat je to najbolje pokazao.

Najviše su im očito smetali oni koji su bili vezani za stari rimokatolički fondo (sa sedištem u Vatikanu) a to su bile dinastičke loze Španije, Portugalije, Italije i Habzburzi (koje su venecijanski trgovci nastojali da ubace u svoj reformistički i protestantski fondo, baš kao što su to nastojali sa delom nemačke vlastele koja je ostala odana Vatikanu).

Pošto je glavni cilj ovih bankara bio osnivanje nove velike privatne banke u SAD (FED-a) , znači da je trebalo za to preneti veliki deo zlata iz Evrope u SAD. To su bile ogromne količine zlata i logično je zaključiti da nisu svi vlastelini bili za to. Ko god je mogao tu nešto da pokvari, likvidiran je. Na otvaranju ovakve banke međunarodni bankari su dugo radili.

Federalne rezerve (FED) su konačno osnovane 1912. kada je kroz američki kongres prošao zakon o njihovom osnivanju, pažljivo sročen tako da je malo kongresmena shvatilo da su monopol nad emitovanjem novca u SAD preuzeli privatni strani bankari iz Nemačke, Britanije, Holandije, Francuske). SAD je tako postala njihova kolonija. Uvođenjem SAD u Veliki rat, građani SAD su tako ovaj rat finansirali zaduživanjem kod FED-a. Svi ovi događaji nesporno su se odigrali upravo u periodu koji će prethoditi izbijanju Prvog svetskog rata.

Francuzi bez trona i bez glave

Uništavanje starih rimokatoličkih dinastija, značilo je i razaranje francuskih nekada moćnih, ali sa Venecijancima nekooperativnih loza. Francuska je tako nakon velike buržoaske revolucije postala najveća evropska politička “kurva”, sa kojom su velike sile sklapale političke saveze kako bi koristile francusku vojsku i privredu.

Nova francuska građanska “elita” je čak nastojala da napravi politički savez sa Rusijom (zbog izuzetne ljubavi prema Rusiji koju i danas iz Francuske u EU neke struje ispoljavaju), što je veliki ruski pisac Tolstoj video kao politički trik da se Rusiji podmetne ova dinastički obezglavljena “kurva” koja bi onda Rusiju uvela u rat sa Francuskim neprijateljima (posebno sa Nemačkom). Postoji čak i jedna karikatura nastala nakon formiranja saveza Antante na kojoj nemački oficir namrgođeno gleda jednu francusku kurvu koja se opet spetljala sa debelim engleskim biznismenom.

Francuska nacionalna politika i danas je potpuno konfuzna i izgubljana u globalističkoj zamci bankara, a franačka društvena zajednica devastirana. Ministri su postali uvezeni crni robovi iz Afrike i Muslimani, koji nisu ni Francuzi ni Afrikanci, ni Muslimani već deo jednog perfidnog socijalnog projekta nazvanog “melting pot”. Simbolično je danas na mestu francuskog predsednika jedan veliki švaler.

Nemački Jevreji su vazdan nastojali i da finansijski podrivaju Francusku. Tako je od 1890. do 1894. Francusku potresala velika finansijska afera kada je 800. 000 štediša ostalo bez svojih štednih uloga koji su bili usmereni kao novčani nacionalni ulog sa kojim je kompanija “Panama Kanal” preuzela investicioni koncesioni posao na izgradnji Panamskog kanala. Ali veštim manipulacijama dva bankarska barona, Kornelijusa Herca i Žaka Rajnaha i podmićivanjem članova francuske privredne komore uspeli su da ovu nacionalnu kompaniju odvedu u stečaj. Obični građani su postali besni na sve Jevreje. Onda je 1894. Francusku potresao još jedan skandal, poznata afera Drajfus, kada je kapetan francuske vojske, Drajfus izneo neke vojne tajne Nemcima. Pošto je Drajfus bio poreklom nemački Jevrejin, znači da je kao agent radio ono što mu je oligarhija naredila.

Jevreji (Judeji) su inače vekovima bili posebno odnegovana svetska lihvarska mreža koja je služila za ubiranje poreza, prodaju novca i razne trgovačke smicalice. kojima se se punili fondovi vlastele. Ne postoji ni danas niti jedan validan dokaz da su Jevreji drevni narod i nekakvog Kanaana koji se nalazio o baš u današnjoj Palestini. Ali, priča o jevrejskom narodu i stvaranje cionističkog pokreta bilo je potrebno upravo ovoj anglosaksonskoj oligarhiji i ona je samo zarad svojih interesa to i izmislila i čak produžila trajanje Prvog svetskog rata još dve godine kako bi se dočepala dela teritorije u Palestini. Sami mediji u Francuskoj toliko su pisali o aferi Drajfus, nazivajući francuske nacionaliste antisemitima (što je teška optužba), da su u francusko društvo uneli veliku podelu. Danas ispoljavanje kritike na račun Jevreja (tzv. antisemitizam) u Francuskoj (kao i Nemačkoj) može biti sankcionisano kao krivično delo. To nije slučaj sa Britanijom. Dakle, možete ismevati i kritikovti sve kraljevske porodice, ali ne Jevreje. Oni čine finansijski tron na kojoj sedi bankarska vlastela.

Nevladine organizacije niču kao deo globalizacije

Pored detroniranja moćnih dinastičkih glava u Evropi, anglosaksonski bankari su početkom 20. veka počeli da stvaraju i razne agenturne mreže koje su obične ljude (na univerzitetima, ali često i polupismene besposličare) uvlačile u razne nevladine organizacije (što čine i danas) raznim ideološkim iluzijama. Ali, pre svega novcem. Čitava viktorijanska era je u stvari bila vešto modeliranje od Evrope izolovanog engleskog društva kome je stvarana iluzija demokratije i posvećenosti elite opštoj nacionalnoj dobrobiti.

U SAD je 1909. formirana nacionalna Asocijacija za unapređenje obojenih ljudi NAACP. Okupljali su crnce preko kojih su instruirali sopstvene političke zahteve. Osnivači ove organizacije su u stvari bili belci, pripadnici međunarodne jevrejske agentura. Preko NAACP je stvorena crnačka školovana “elita” (u stvari komunistička agentura uticaja).

Iz iste centrale su stvoreni “Mladoturci” i “Mladobosanci”. Bili su tu ranije i “Mladi Englezi” koje su instuirali Torijevci (aristokrati) podučavajući ih parlamentarizmu kojim će navodno obični ljudi (commons) preko njih ostvarivati svoja građanska prava. Iz “Mladih Engleza” je stvoren i Benjamin Dizraeli, koji nije bio aristokratskog porekla, ali je postao savetnik kraljice Viktorije i dva puta premijer V. Britanije.

Tako je preko Dizraelija Engleze politički usmeravala međunarodna bankarska mafija. Pre nego je postao poznati političar, on je napisao politički roman: “Coningsby: The New Generation”. Iako je u pitanju fikcija, on je opisao stvarne političke prilike u Britaniji sredinom 19. veka kako ih vodi mladi političar Koningsbi. U romanu s e pojavljuje lik Sidonija (u kome se prepoznaje tada moćni baron Lajonel Rotšild) koji iz pozadine vuče sve konce sa svojom jevrejskom finansijskom mrežom i vodi čitavu evropsku politiku i namešta gde treba razne revolucionarne pokrete. Tako Sidonija (Rotšild) otkriva Koningsbiju da ne voli dinastiju Romanova:”… ne može biti prijateljstva između Dvora u Sankt Petersburgu i moje porodice”.

Kraljica Viktorija je očito samo bila aristokratska lutka na tronu za zamajavanje masa (kao egipatska boginja Izis za Engleze). Moćni bankari i trgovci i njihova judejska mreža su bili skrivena sila i prava Kruna britanske imperije. I danas su tamo. Pred rat Srbija je bila u interesnoj zoni Romanovih, a Bosnu su držali Habsburzi. Ubistvo naslednika austrougarske imperije bilo je upravo ono što je odgovaralo ovoj bankarskoj mafiji iz Londona kako bi nakon rata proširila svoj uticaj na Balkanu. Znali su već šta spremaju Romanovima.

Nemačka nudila mir decembra 1916. godine

Surova istina je da Nemačka vojno i nije poražena u Prvom svetskom ratu. Rat je mogao da bude završen što se tiče Nemačke još 1916-te. nakon velike bitke kod Verduna, na severoistoku Francuske. Ova bitka je trajala 10 meseci i odnela je 300. 000 života (oko 160. 000 francuskih i 140. 000 nemačkih) i još najmanje 500. 000 ranjenih na obe strane. Vojske su mesecima bile ukopane u rovovima. Svakog meseca je bilo oko 30. 000 mrtvih. Tada je Vilhelm II, decembra 1916. ponudio pregovore silama Antante kako bi se rat okončao. Tada su i Austrougarska i Turska imale očitu prednost na ratištu, a Francuska je imala strahovite gubitke. Pred Rusijom je bila crvena revolucija, a Britanija je bila pod blokadom nemačkih podmornica.

Vilhelm II navodno nije tražio ništa više od toga da se sve teritorijalne podele vrate na stanje pre rata. Ali, nekome u Londonu koji je znao zašto je rat i počeo i zašto je u njega uložio ogroman novac i šta sve još mora da se uradi kako bi se prekrojila politička karta, to nije odgovaralo. Nako je hteo da se Nemačka država još više iscrpi ratom, da se francuska “kurva” maksimalno oslabi (jer je već vekolima ne podnnosi) , da se Romanovi u Rusiji sklone sa trona, da se SAD uvedu u rat i da Amerikanci plate ratni porez, da se američka država zaduži kod privatne Centralne banke koju je od 1912 kontrolisao London.

I ono najvažnije da se deo turske teritorije otme od turskih efendija i da se na toj teritoriji napravi posebna i veoma moćna vojna baza koja će bankarima omogućiti da vojno kontrolišu čitavo područije Severne Afrike, Arabije i Mesopotamije gde su planirali ogromne investicije u naftni biznis i zakupili velike zemljišne koncesije.

Taj deo turske teritorije je bila Palestina, i na njoj je morao je biti stvoren Izrael, javno nacionalna država Jevreja, a tajno ogroman vojni kamp sa najmanje 3 miliona uvek pripravne vojske. Dakle, rat nije smeo da se završi decembra 1916. i velika Britanija i Francuska su ovakvu ponudu cara Vilhelma II javnosti preko medija (koje su držali naravno Jevreji) prikazale tako da ispadne Britaniji i Francuskoj neprihvatljiva.

Tako zvanična pisana izjava da će Britanija podržati stvaranje nove države u Palestini za evropske Jevreje (kojima će to biti novi dom) neće biti javno obelodanjena sve do Novembra 1917. Ovo prihvatanje poznato je kao Balforova deklaracija i napisana je još decembra 1916. U ovom kratkom dokumentu britanski lord Balfor se obavezuje baronu Volteru Rotišldu da će Britanija ispuniti kao svoju obavezu na kraju rata dato obećanje i omogućiti svim sredstvima (znači i vojno) Jevrejima da dobiju Palestinu kao svoju nacionalnu državu. I Vatikan će to podržati.

Arapi, koji su već postali britanski i francuski saveznici bili su šokirani. Za uzvrat, Rotšild će preko svoje medijske i političke judeo-mašinerije uvesti SAD u rat i satanizacijom Nemačke omogućiti da se Velika Britanija iz rata izvuče kao pobednik. Sa njom će se tako izvući i francuska “kurva”, kao i “srpska polucrknuta svinja”, kojoj će Britanija obećati velike teritorije nakon rata (a koje nikada neće dobiti, naravno, jer se u politici ništa ne dobija već se samo može silom oteti). Srbija, naravno, tu sili (kao ni imperijalne ambicije!) nikada nije imala.

“Nož u leđa” Nemačkoj

Komunisti u Rusiji koji su preuzeli vlast nisu više mogli da vode borbu sa Nemačkom i sa unutrašnjim neprijateljima istovremeno. Nemačka je zato mogla da preusmeri trupe sa Istoka i napravi jaku ofanzivu pre nego što Amerikanci, koje je ucenjeni i korumpirani Vudro Vilson poslao u Evropu stignu u punom broju. Tako Nemačka marta 1918. kreće u veliku Prolećnu ofanzivu. Prodiru u Francusku i do pariza im ostaje još samo 150 km .Vilhelm već vidi svoj vojni trijumf i 24. mart proglašava praznikom. Ali Rotšildovi marksistički sindikati baš tada organizuju po Nemačkoj velike štrajkove radnika u fabrikama koje snabdevaju nemačku vojsku.

Jevreji širom Evrope i SAD već su zadojeni sjajnom cionističkom idejom (koju među Jevrejima zagovara Teodor Hercl (dok novac tajno dobija iz fondova Rotšilda) da će ako podrže Britaniju i SAD dobiti svoju državu (koju su nekada navodno baš tu imali) , iako još nemaju pojma da će u nju biti useljeni samo mladi i vojno sposobni) i pokreće se velika medijska hajka protiv Nemačke. Isti oni mediji u Nemačkoj koji su 1914. huškali na rat (kada je Rotšildima bio potreban), odjednom su se okrenuli protiv rata i počela je grdnja nemačke vojske i generala Ludendorfa. Izmanipulisane štrajkače i korumpirane sindikalce po fabrikama nisu krivili. Nemački moral je pao, građani su postali surevnjivi prema ratu. Industrijska proizvodnja je zbog štrajkova opala.

Velika Prolećna ofanziva je tako zaustavljana čim su prvi Amerikanci tek počeli da stižu. Nemačka praktično nije vojno poražena. U Nemačku strane trupe nisu ušle. Berlin je od linije fronta bio udaljen čak 1.400 kilometara. Ali, unutrašnji građanski nemiri i korumpirani političari i parlamentarci su bili kobni. Car Vilhelm II je bio prinuđen siđe sa trona, a 11. novembra 1918. formirana je nova nemačka vlada, poznata kao Vajmarska republika. Ova izdajnička vlada je potpisala Versajski ugovor sa silama Antante. U Nemačkoj se ova politička izdaja i danas naziva “Nož u leđa”.

Ivona Živković