Katolička laboratorija Linkolna sa Kube…

Mada Kuba spada među najsiromašnije države sveta i spada u totalitarne komunističke relikvije, njena biogenetska industrija je među najmoćnijima u svetu. Da li je razlog tome jedna politička globalna “igra” koja je dovela Fidela Kastra na vlast? Očigledno da politička karta sveta ne izgleda onako kako se prikazuje u medijima, već da se nevidljive mreže vešto pletu i igraju odlučujuću ulogu u međunarodnoj politici. Deo te moćne mreže otkrivaju i neki, poznati ali i skoro nepoznati detalji iz biografije Fidela Kastra.

Ovih dana je jedna grupa vodećih kubanskih mikrobiologa iz državnog Instituta za molekularnu imunologiju iz Havane posetila je u Beogradu Institut za virusologiju, vakcine i serume Torlak, kako bi otpočeli saradnju u proizvodnji “epohalne vakcine” nazvane Cimvax EGF. Ova vakcina je “epohalna” jer je tako predstavljaju skoro svi mediji u Srbiji jer “leči” rak pluća, u stvari sprečava njegovo širenje. Kako ona stvarno deluje na ćelijskom nivou (i zašto se podvodi pod vakcinu) za sada niko ne zna.

Ali, ona je već je u upotrebi, kažu, u nekim zemljama Latinske Amerike, mada je u SAD i EU ignorišu. Ipak, srpski mediji (koji u svari nisu srpski već pod kontrolom onoga što se naziva “međunarodna zajednica”, a to su velike privatne korporacije) uveliko informišu o ovoj vakcini kao o fantastičnom otkriću, dok domaći lekari predlažu da se ona kod nas klinički prvo ispita ( naravno na domaćim pacijentima kao zamorčićima).

Od vakcina do oružja

Kuba je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Bruto društveni proizvod im je 2011. bio samo 9.900 dolara po stanovniku i rangirani su kao 111. država na svetu. Poređenja radi Srbija je na 106 mestu sa 10.700 USD, Slovenija na 46 mestu sa 29.100, a Lihtenštajn je na prvom sa 141.100.S obzirom da Kuba nema u svojoj blizini neprijatelja osim SAD (koje više 50 godina nisu u stanju da sklone Kastra, koji im preti pod nosom samo 90 milja od južne obale) zašto je ovoj sirotoj zemlji potrebna tako moćna industrija biološkog oružja i zašto je važna saradnja sa Iranom, koji je takođe neprijatelj SAD (a koji se takođe već nekoliko godina intenzivno naoružava dok SAD to samo konstatuju i ništa ne preduzimaju).Ovo očito pokazuju, ne samo neobičnu politiku Kube, već i nelogičnu politiku SAD koja je razorila daleku Libiji, daleki Irak, ratuje u Avganistanu.., a decenijama nije u stanju da se obračuna sa komunističkom Kubom koja joj pod nosom decenijama razvija biološko oružje i izvozi ga američkim neprijateljima.

Istinu govoreći Kuba zaista ima izuzetno razvijene bioinženjerske centre. Tako jedan kubanski odbegli vazduhoplovni oficir, koji je radio na Kubi i na programu razvoja biološkog i hemijskog oružja, a sada je na Floridi pod imenom Alvaro Prendes, tvrdi da se nedaleko od prelepih i turistički najposećenijih plaža Havane, gde takođe cveta biznis sa prostitucijom ( što je jedini oblik slobodne trgovine koja nije pod državnom kontrolom), nalazi Mornarička bolnica Luis Diaz Soto. Na nju je naslonjen kompleks novoizgrađenih zgrada oko 120 metara dugačak i 90 metara širok u kojem se nalaze biohemijske laboratorije. Čitav kompleks je pod kontrolom kubanske vojske i ministarstva odbrane. U unutrašnjosti ovog prostora vojni biolozi eksperimentišu sa leševima dopremljenim iz bolnice, živim pacijentima kao zamorčićima, ali i životinjama. I tu se proučavaju delovanja nekih od najsmrtonosnijih bolesti današnjice kao što su: antraks, bruceloza, konjski encefalitis, denga groznica, tetanus i mnoštvo drugih bakterijskih agenata.

Prema navodima ovog oficira čak pet velikih biogenetskih centara nalazi se širom Kube i u njima se, u stvari, radi na razvoju biološkog oružja. I to se radi već dugi niz godina uz pomoć koja dolazi iz inostranstva. Manuel Cereijo profesor elektronike na Florida univerzitetu u Majamiju koji je ispitivao više od 300 kubanskih naučnika procenjuje da od početne investicije od 1,6 miliona USD 1980. godine, kubanska biogenetska industrija danas ima godišnji obrt oko dve milijarde dolara.

Ovakav rast u biogenetskoj industriji se može porediti samo sa najrazvijenijim zemljama u EU i SAD. U ovim centrima proizvode se i razne vakcine za komercijalne potrebe po kojima je Kuba postala poznata. Glavni kubanski stručnjak za ovo je Dr. Miyar Barruecos, lekar iz CIGB (Centro de Ingenieria Genética y Biotecnología).

Kuba od 1990. ima zajednički posao na izradi biološkog oružja sa Iranom, a maja 2001.došlo je i do sastanka Fidela Kastra i Ajatolaha Homeinija. Kuba je tako 2001. završila gradnju velikog Biotehnološkog centra u Teheranu, a Iran je baš od CIGB kupio najbolju tehnologiju za rekombinovanje proteina i za pravljenje raznih gljivica i posebno Ešerihije koli.

Kupio je i čitavu skalu protokola za pročišćavanje rastvorljivih i nerastvorljivih proteina sintetizovanih i ekstrakovanih iz ovih gljivica i Ešerihije koli.

Za ovu opremu Kuba je od Irana dobila oko 500 miliona američkih dolara. Teheranski novoizgrađeni centar ima preko 80.000 kvadratnih metara i radni prostor oko 65.000 kvadratnih metara.

Evo šta o opremi u pomenutim kubansko-iranskim biogenetskim centrima kaže Manuel Cereijo, profesor iz Majamija, stručnjak za tehnologiju i inženjering: Oprema u ovim sentrima sadrži: bioterijum, barierne zone, bele sobe za istraživanje sa veoma osetljivim i smrtonosnim bio agentima, velike spektrometre, infracrvene i ultraljubičaste elektronske mikroskope, gama brojače, DNK sintisajzere. Takođe završne fermentere, mašine za sušenje i mlevenje, centrifuge i sve ono što može garantovati istraživanja na polju razvoja biološkog oružja, kao što su sintetizovani virusni i bakterijski agenti. U ovim kubanskim postrojenjima se može stvarati antrax kao oružje (isproban verovatno u SAD 2001. slanjem pisama pojedincima u američkoj vladi).

“Nekoliko trunčica zamrznutih osušenih bakterija se drže u začepljenim epruvetama. Onda se u malim količimana hranjivog medija oni ožive. I stvorena je kultura koja dalje može sama da se razmnožava. Sa malim pipetama ova živa mešavina se izvlači iz epruvete i mala količina se prebacuje u nešto veće bočice. Ove bočice se ostavljaju na toploti da se sadržaj u njima razmnoži nekoliko dana u termostatičnoj rerni. I taj proces je do te tačke jednak onome koji se koristi u pravljenju vakcina. Početna zaliha materijala tako može narasti na nekoliko milijardi mikroorganizama nakon samo 48 sati. Ali da se napravi količina mikroorganizama neophodnih za oružje treba nekoliko nedelja.”

Naravno, ovi sitni agenti se ne moraju razmnožavati samo laboratoriji, već se mogu izbaciti i u prirodu, a onda se određena teritorija kontroliše modeliranjem adekvatnih klimatskim uslovima (npr. famoznim Haarp antenama), a kao hrana se mogu ispuštati iz aviona određeni supstrati. I posejane proteinske osušene forme počinju da oživljavaju i razmnožavaju se. U ovom Centru se mogu proizvoditi i bakterijski agenti Velikih boginja, a ćelije tkiva potrebne za ovo se nabavljaju od životinja i ljudi. Oni se održavaju živi izvan njihovog prirodnog staništa u dopremljenim ćelijama tkiva i drže se u veoma određenoj temperaturi. Ćelije se uzimaju od bubrega zelenih majmuna ili iz pluća ljudskih embriona. (Dakle čuvajte se ubačenih i u inostranstvu obučenih stručnjaka za vantelesnu oplodnju jer oni skupljaju oplođena jajašca kako bi u laboratoriji uzgajali embrione i sa njih skidali ćelije koje su im potrebne i ko zna šta još). Na žalost srpska vlada je dobila zadatak da finansira takozvane veštačke oplodnje upravo sa ciljem da se preko njih sakuplja koristan biološki materijal za koji niko ne zna gde završava.
Kako je proizveden Kastro

Fidela Kastra su od malih nogu školovali, obučili i na vlast doveli jezuiti. O njihovoj ulozi i načinu rada pisali smo u jednom od prošlih brojeva. Da podsetimo, ovo je najmoćnija nevidljiva vojska u svetu koja prikriveno funkcioniše od sredine 16. veka, kada je zamenila dotadašnji otvoreni inkvizicijski teror Rimokatoličke crkve. Iako je Fidel rođen (doduše kao vanbračno dete) u domu bogatog uzgajivača šećerne trske i njegove kuvarice, u Brijanu na Kubi 1926, njegova ideologija je bila komunistička i navodno posvećena borbi za bolji život najsiromašnijih slojeva društva. Obrazovan je u tri katoličke škole gde su ga podučavali sedam godina, da bi na kraju postao – komunista ateista. Sve te škole su kontrolisali Malteški vitezovi, kao Kolumbovi vitezovi koji su delovali u SAD najviše preko tajnog društva sa Jejl Univerziteta Lobanja i kosti. Cilj ovog tajnog društva je postavljanje njihovih članova na vodeće pozicije u obaveštajne, vojne i savetodavne federalne strukture SAD. Kastrov učitelj iz jezuitske škole u Belenu i kasniji njegov savetnik iz revolucinarnog perioda bio je otac Armando Ljorente. On se kasnije prisećao mladog Kastra kao veoma samouverenog, ponosnog, ratobornog i drugačijeg od ostalih.

Fidel je tokom čitavog školovanja imao želju da se istakne u nečemu, posebno u sportu, ali i u drugim društvenim aktivnostima. Ali, najviše se istakao po tome što je osnovao svoju družinu, koja je bila veoma nasilna, maltretirala i đake i učitelje. I kada je otišao da studira prava u Havanu, nastavio je svoje nasilničko ponašanje. Postojale su čak i optužbe koje su ga dovodile u vezu sa ubistvom jednog studenta iz rivalske bande, ali to nikada nije dokazano.

Erik Džon Felps autor knige “Vatikanske ubice” otkriva da je takva Kastrova nasilnička priroda bila verovatno odlučujuća da ga jezuitska mašinerija vidi kao idealnog kandidata za posao komunističkog revolucionara koji će na Kubi zavesti teror nad svim neistomišljenicima, a čitavu zemlju polako pretvoriti u zatvoreni koncentracioni logor. I tako su ga i oblikovali i instruirali, kao i mnoge druge “otporaše” širom sveta.

Da li su zato Kastra čitavog života pratila razna proročanstva, od kojih su neka od njih bila veoma tačna? Jedno od tih “proročanstava” je izneo otac Arnando Ljorete kada je izjavio “Fidel Kastro je sudbonosan čovek. Iza njega je ruka boga. On ima svoju misiju i on će to ispuniti uprkos svim preprekama”. I Kastro je verovatno u to duboko verovao, jer on nije bio pravi ateista već – deista (deizam – znači verovanje u postojanje Boga, u racionalnom smislu, bez vezivanja za ijednu od trenutnih religija).

O tome kako je iza ostvarivanja ovih “proročanstva” stajala agentura CIA i kasnije KGB, počelo je da se otkriva tek nekoliko decenija kasnije kada je Kastro apsolutno učvrstio svoju vlast na Kubi.

Da je ovaj od malih nogu nasilan i čudovišan lik bio tajno odnegovani monstrum, otkrio je u svojim sećanjima i Argentinski novinar Alfredo Munoz Unsain koji je mnogo godina bio dopisnik Frans Presa iz Havane. Munoz je tako 1980. godine imao priliku da neformalno popriča sa Crnim Papom, tada Vrhovnim jezuitskim Generalom Pedrom Arupeom prilikom njegove posete Latinskoj Americi. Tada je Arupe rekao da je veoma zadovoljan poslovima koje su obavljali jezuiti u Latinskoj Americi (glavni posao je bio prevođenje domorodaca u katoličanstvo), a posebno je bio zadovoljan sa mnogim jezuitskim đacima koji su kasnije stigli do istaknutih društvenih i državnih pozicija. Aludirajući na uspeh komuniste i antihrišćanina Kastra, Alfredo Unsain je ocu Pedru Arupeu tada uputio pitanje: ” Ja pretpostavljam da ipak niste ponosni baš na sve. Ne zaboravite da je Fidel Kastro bio jedan od vaših đaka”. “A zašto mislite da nismo ponosni na Fidela Kastra?”, odgovorio mu je kontrapitanjem Crni Papa.

Upustva iz Njujorka

Po pisanju Felpsa, nakon što je završio pravnu školu u Havani Kastro je pristupio Ortodoksnoj ili Hrišćansko – demokratskoj partiji. To je ranije bila Rimokatolička partija. Prva hrišćansko-demokratska partija je osnovana u Italiji pod Pijem XI, 1920-tih. Pije XI je kasnije raspustio tu partiju, da bi potpuno podržao Benita Musolinija i njegove fašiste. Kastro je očito već radio za jezuite kada je pristupio Hrišćansko -demokratskoj partiji kao mladi advokat. U vreme revolucije 1958-59. jezuiti u Latinskoj Americi su masovno postajali marksisti i lenjinisti, baš kao što je to postali pisci Ejvro Menhetn i Malači Martin. Martin je objavio dokumenta o tome kako su 1963. jezuiti postali fanatični komunisti levog krila, pod vođstvom Pedra Arupea, takođe marksiste i zaštitnika Fidela Kastra.

Američki Tajm Magazin je avgusta 1960- te godine objavio da 85 procenata kubanske populacije (od oko 6.700 000) samo nominalno propada pod katoličku veru, a zapravo u crkvu idu uglavnom žene i deca, a kubanska niža klasa smatra crkvu kao nešto strano, a Kastrov sin koji je tada imao deset godina, pod uticajem majke je postao metodist. Katolička crkva na Kubi, primetio je novinar Tajma, ima samo 720 sveštenika, te dolazi jedan na 8.000 katoličkih “vernika”. U poređenju sa SAD gde je jedan katolički sveštenik na svakih 760 katolika. Čak 400 od ovih 720 sveštenika je rođeno u Španiji. Kastro je zvanično bio protiv katoličkih sveštenika i javno ih nazivao farisejima, Frankovim fašistima, sa druge strane on je čitavog života bio u dobrim odnosima sa papom, a tipična jezuitsko licemerje pokazivao je čistom zamenom teza. Tako je na primedbe da u narodu sa širenjem komunizma stvara ateizam, on besno odgovarao da onaj ko osuđuje komunizam i revoluciju izdaje Hrista i kleo je svakog takvog kritičara tvrdnjom da su takvi u stanju da Hrista ponovo razapnu na krst. Još jedan odbegli jezuita, Alberto Rivera, obelodanio je da je Kastro bio zakleti jezuita četvrtog stepena.

Kastro je za konačni obračun sa Fulgenciom Batistom uvežbavan u Njujorku gde je primao instrukcije od tadašnjeg njujorškog arhibišopa Francisa Kardinala Spelmana. Za vreme revolucije na Kubi, Kastrov štab je bio u Hilton hotelu u Havani. Vlasnik tog hotela je bio malteški vitez Baron Hilton.

U Njujorku se Kastro 1959. dobro provodio, skupo oblačio i zvanično je tada imao punu podršku CIA, dok ga je sovjetski KGB napadao. Nakon uspešne revolucije, KGB je otvoreno počeo da ga podržava, a CIA da javno napada, a tajno takođe da pomaže. Dugo godina je stvarana napeta atmosfera i ubacivana je američka mafija u poslove na Kubi. Njihov biznis je počeo da podržava Batistu. Zato je Crni papa, Pedro Arupe, u nameri da podstakne kubansku revoluciju 1959, koristio štampu i druge medije koje je kontrolisao jezuitski Komitet za inostrane odnose, tako da su oni naveliko pisali o mafijaškim poslovima koji se razvijaju na Kubi i čiji je zaštitnik bio predsednik Fulgencio Batista, koji je opisivan kao tiranin i diktator.

Na ovim poslovima korišćen je popularni američki TV novinar Ed Saliven (poznat i po tome što je prvi na Televiziji ugostio Bitlse) a koji je bio član član njujorških rimokatoličkih Kolumbovih vitezova. Cilj je bio da se Amerikancima Kastro prikaže kao donosilac boljeg života za Kubance. Za mnoge američke kompanije, Kuba je bila poslovni raj i Batista je sa mnogima odlično poslovao.

Ali, Batista nije odgovarao jezuitima jer je poticao iz porodice koja se veoma aktivno borila za nezavisnost kube od Španije, kojoj je papa Aleksandar VI darivao čitavu Južnu Ameriku svojom papskom bulom.

Ko god nije podržavao Papu kao vrhovnog poglavara i njemu plaćao poreze, morao je biti sklonjen. I svi oni veliki američki zemljoposednici i moćne robovlasničke porodice koje su nastojale da svoje stečeno bogatstvo otuđe od uticaja rimokatilčkog poglavara smatrani su za jeretike. Svi nemački i francuski i engleski protestanti i reformisti u SAD bili su jeres. Iza špansko-američkog rata takođe su stajali jezuiti. Cilj je bio upravo da se ekonomski oslabe ove porodice i njihov uticaj u SAD.

Revolucija na Kubi očito nikada ne bi uspela da iz pozadine sve nije podržana. Upravo je CIA (pod komandom Alana Dalsa) krišom Kastru dala oružje i milione dolara za vreme i nakon revolucije, a kasnije je to nastavio Džon Mekkon takođe rimokatolik, koji je prema tumačenju Felpsa, nadgledao organizaciju ubistva Džona F. Kenedija 1963. godine. Dals je čak javno Kastra podržao nazvavši ga “Linkolnom sa Kube” i “oslobodiocem”.

Invazija u Zalivu svinja i sabotaža CIA

Nakon neuspele američke invazije na Kubu u Zalivu svinja 1961. Kastro se definitivno učvrstio na vlasti. Zašto je ova invazija izbeglih kubanskih vojnika uz pomoć najmoćnije sile sveta bila neuspešna? Da li je za to bio kriv Kenedi?

Evo, šta kaže Felps:

– JFK je bio Kolumbov vitez, takođe blizak jezuitima i odani katolik iz bogate i moćne irske porodice. Njegov otac Džozef Kenedi je bio jedan od najmoćnijih malteških vitezova u službi njujorškog arhibišopa kardinala Fransisa Spelmana. JFK junior rođen je u Džordžtaun univerzitetskoj bolnici. Očito je onda da je JFK bio još jedan njihov kandidat. Ali, kardinal Spelman 1960. umesto Džozefovog sina Džona kao predsedničkog kandidata SAD podržao je Niksona. JFK je tada tesno pobedio sa malom razlikom (49,7 prema 49, 5 procenata).

Navodno je Spelman bio nezadovoljan Kenedijevim susprotstavljanjem da se iz federalnog budžeta daju pare parohijskim katoličkim školama i postavljanjem američkog ambasadora u svetu episkopsku jurisdikciju Sancta Sedes (Holy See). I to je trajno pokvarilo odnose Spelmana i Džozefa Kenedija. Vatikan je 2009. zato odbio da ćerka Džona Kenedija, Karolina, bude imenovana kao američki ambasador u Sancta Sedes.

Zvanično, invazije je propala jer JFK nije dozvolio korišćenje američke vojske. Ali, Kenedi je u stvari bio potpuno iza plana da se Kastro eliminiše sa vlasti, mada je nepoznato koliko je Kenedi znao o Kastru.

Tako JFK nije otkazao vazdušnu podršku prilikom invazije u Zalivu svinja već je to , prema knjizi “JFK”, pukovnika Flečera Proutija, učinio Mek Džordž Bandi, Kenedijev savetnik za Nacionalnu bezbednost i član društva Lobanja i kosti. Bandi potiče iz moćne porodice koja je generacijama imala svoje ljude na visokim državnim položajima u bezbednosnim i drugim državnim strukturama. Bundi je to priznao 17 godina kasnije. Kenedi je bio besan i otpustio je Dalsa, tada direktora CIA, i još nekoliko najbližih saradnika.

U arhivi koja sadrži tonske snimke Kenedijevih razgovora u Beloj kući, otkriveno je da su mu upravo neki od njih savetovali da diskretno otpočne da se približava i prilagođava Kastru, kao i da se organizuju tajni susreti obaveštajnih struktura SAD i Kube. Ali, JFK to nije prihvatio, već je počeo da pravi novi plan za napad na Kubu koji je trebao da se odigra 1. decembra 1963. O tome postoje podaci u knjizi “Ultimate Sacrifice” autora Lejmara Valdrona i Toma Hartmana. Kenedi je ubijen devet dana pre toga, 22. novembra. 1963.

Nakon ovoga Kuba je postala jezuitski raj. Ako znamo da su jezuiti najveći deo svojih atentata obavili otrovima, i da su te otrove skupljali po čitavom svetu, nije neobično što se na Kubi nalazi ogromna plantaža zmija otrovnica i kompleksi biohemijskih laboratorija. I za samog Kastra kažu da je obožavao zmije i guštere. Njegovi glavni svetovni pomoćnici i sledbenici su danas Hugo Čavez i Ivo Morales.

Ivona Živković