Sledi novac ako možeš…

Jedna od “magijskih” osobina novca je da se ponekad niotkuda pojavi, ili nestane, baš kada je negde  najpotrebniji. Kada se pojavi obori vrednost svake robe i svačijeg rada, a kada nestane nastaju teške ekonomske krize i državne recesije.  Ko je veliki novčani mag?

Da li ste ikada bili u poziciji da imate 100 milijardi dolara i da taj novac morate da plasirate tako da se njegova vrednost za nekoliko godina udvostruči ili čak udesetostruči? Ako, novac plasirate kao strani investitor, sve ovo morali bi da odradite tako da oni kojima dolazite kao investitor ili zajmodavac ili poslovni partner vidi u vama ozbiljnog biznismena? I da vi, naravno, odlično poznajete tržište u koje investirate. A to znači da ljudi sa kojima ćete sklapati poslove moraju prvo biti dobro plaćeni (tako dobro korumpirani da budu sluđeni novcem). Njihov mozak tako postaje pod vašom kontrolom i vaš novac za njih postaje droga bez koje oni više ne mogu da žive. Da li vam uopšte pada na pamet šta bi ste sve mogli sa tolikim novcem da uradite?

Naravno, malom čoveku u Srbiji i sličnim državama i 100. 000 američkih dolara je velika suma, a sa milion dolara bi svako mogao da proživi čitav život i da ih krcka i ne radi ništa. Ali, veliki novac traži i velike igrače.

Naravno, niko pametan neće plasirati kao stranu investiciju svoj novac , već obično tuđi. Mali čovek zato nikada i nema veliki novac.

Taj “tuđi novac je, videćete obično novac poreskih obveznika, pa kad ga neka banka ili kompanija loše plasira i zapreti joj bankrot, u pomoć priskače vlada države i iz državne blagajne sve to nadoknadi. Tako veliki novčani plasmani nikada i nisu delo slobodnih biznismena već veoma vešto napravljane međunarodne poslovno bankarske mreže, koja ogromna finansijska sredstva aristokratije valja tajnim ili kako ih neko naziva podzemnim finansijskim tokovima.

Ono što danas nazivamo “stranim investicijama” u Srbiji, kao i u regionu samo su mali plasmani iz te podzemne finansijske mreže.

Nosilac “strane investicije” nije poznata industrijska kompanija koja je novac stekla legalno prodajom svojih proizvoda, već obično nekakav investicioni fond, grupa investitora, nekakav šeik (koji ništa ne proizvodi i nema nikakvu tehnologiju) ili međunarodni kreditori koji samo prodaju novac sa velikim kamatama.

Sav ovaj novac se u finansijskim krugovima naziva spekulativni i on je danas potpuno preplavio međunarodne finansijske tokove. Niko na svetu više nema uvid u to koliko ga ima i kuda se sve kreće. Samo moćni vlastelini (aristokratija) znaju koliko je ko od njih moćan na osnovu toga koliko zlata koji oligarhijski “fondo” poseduje i samo tako oni međusobno i trguju. Novac je tako odavno već postao običan papir kojim se mi, obični robovi, zadovoljavamo kao oglodanim koskama koje nam bacaju dok uživaju u našem grozničavom trčanju za njim.

Pranje para, presretanje narko dolara i slične koještarije koje pune novine, samo su dezinformacije o novčanim muljanjima koja za interes oligarhije, ove ili one, obavljaju razne tajne službe i njihova agentura. Kad ljudi ne bi posezali za novcem da bi došli do materijalnih dobara ili hrane, već sve što im treba sami stvarali i razmenjivali međusobno, vlastelini bi propali jer ni sami ništa ne umeju da naprave. Na žalost, danas većina ljudi na planeti novcu daje božansku vrednost, pa je on postao kult.

Ali, novac je i veoma opasno oružje kojim se mnogo uspešnije nego bombama može razoriti privreda i najvećih i najmoćnihih društvenih zajednica. Što je najgore ovakav sistem ratovanja je u početku potpuno nevidljiv, posebno ako na čelu države imate budale ispranih mozgova, dakle državnike i ministre i finansijske “stručnjake” koji su svi školovani tako da novac upravo vide kao suštinski važnu potrebu savremenog društva. Niko danas u globalističkom svetu ne može doći na državnu funkciju ako nije školovan i obučen tako da mentalno apsolutno stoju na usluzi ovoj finansijskoj igrariji koju sprovodi aristokratija. Zato će se i nova srpska vlada uskoro napuniti velikim “stručnjacima” po izboru MMF-a i raznih agentura.

O tome kako funkcioniše ova ogromna prevarantska finansijska mreža koja služi za podrivanje državnih ekonomija i koja se kao trojanski konj ubacuje u privredu kao “strana investicija” i sl. dočaraćemo preko jedne zanimljive finansijske mahinacije koju je još osamdesetih u vreme Ronalda Regana počela da sprovodi američka agentura CIA i koja je nakon mnogo godina nekako dospela u javnost, ali nikada nije pomenuta ni u jednom udarnom mediju. Priču je prvi pokrenuo londonski “Currency Review” , marta 2003. kada su objavili određene finansijske detalje “najveće privatne zajmovne operacije u ljudskoj istoriji”. Po njihovim podacima ispada da se na brojnim privatnim računima širom sveta nalazi ogroman državni novac koji je iznet iz SAD, još 1981. te da je on danas toliko umnožen (sa kamatama) da je možda dostigao iznos od 55 do 300 triliona dolara.

Ali, iako se radi o ogromnom novcu koji bi trebalo da bude vraćen u američku državnu blagajnu), to kao da nikoga u SAD ne zanima…

Za one kojima račun sa velikim brojevima slabije ide da kažemo da jedna milijarda iznosi 1000 miliona dolara (Amerikanci ovaj broj nazivaju bilion). Kada saberete hiljadu milijardi (hiljadu biliona) dobija se trilion dolara (po američkom računu). Jedan milion dolara upakovan u papirne novčanice od po 100 dolara teži tačno 10 kg. Jedan bilion dolara je 10 tona papira. Nije lako ni opljačkati ovoliki novac.

Na primer 100 miliona dolara je dovoljno da 2000 Amerikanaca godinu dana prima platu, tako što bi svaki dobio po 50. 000 dolara godišnje. U Srbiji je prosečna mesečna zarada po podacima za februar 2014. oko 60.800 dinara. Neto oko 44.000. (Dakle, prosečna bruto godišnja zarada u Srbiji je 720. 000 dinara, što iznosi 8.500 dolara. To znači da bi od 100 miliona dolara godišnje 11.760 ljudi godinu dana moglo da prima ovu prosečnu platu.

Da podsetimo da je nacionalni dug SAD danas oko 18 triliona dolara. Dakle, ako bi 55 triliona dolara ovog državnog novca ponovo leglo na račun američke državne blagajne, SAD više ne bi bile najzaduženija zemlja na svetu, a svaki građanin, svako dete u SAD koje danas ima blizu 200. 000 dolara duga čim se rodi, više ne bi bili dužni. Ne bi više bilo nezaposlenih, američki kongres više ne bi raspravljao o dužničkoj krizi.

Ili ako bi samo jedna milijarda evra, koliko je srpska Agencija za osiguranje depozita platila od 2011. do danas za saniranje dugova koje su napravile propale banke: Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd, Univerzal banka, i Agrobanka , otišlo u otvaranje novih radnih mesta, zaposlilo bi se preko milion ljudi. Narodna banka Srbije bi zato trebalo da služi da novac emituje za plate običnim ljudima, a ne za saniranje banaka koje su dale nepovratne kredite kojekakvim tajkunima i nazovi “biznismenima” pod kontrolom BIA. Ali, o državi se u školi uči jedno, a stvarnost je potpuno drugačija…Stvarnost je korupcija, korupcija i samo korupcija. Što više lakomih na novac, to aristokratija ima veću mogućnost pljačke i manipulacije.

Tako su i pomenuti američki trilioni dolara negde nestali. Na isti način očigledno kao što su nestale čuvene Miloševićeve “kiparske milijarde maraka”, i niko ne zna da li su bile, tri ili 15 milijardi. “Mala” razlika, zar ne?

Glavni akter iznošenja novca iz Srbije i njegovog transferisanja na razne privatne račune, Borka Vućić, nije više u stanju da o ovome govori. Ali, jedan od američkih aktera iznošenja para iz američke državne kase i njihovog raspoređivanja na privatne račune, finansijski ekspert po imenu Li Emil Vonta je živ. I progovorio je nedavno, nešto.

Naravno, to što je izgovorio moglo se čuti samo na jednoj lokalnoj radio stanici i preko nekoliko lokalnih novinarskih zapisa. I uz obilje dezinformacija plaćenih novinara i finansijskih analitičara, koji su imali za cilj da čitavu priču zamaskiraju. Jer, da je ogroman državni novac iznet iz SAD, niko danas više ne poriče. Ostala je samo tajna gde je nestao. Ako novac uopšte može da nestane.

CIA “snajka” i “humanitarka” Hilari Klinton

Novinari koji su pošli tragom ove “najveće privatne zajmovne operacije” otkrili su da je najmanje 150 milijardi dolara izneto iz SAD još 1981. Izvršnom predsedničkom naredbom 12333 u vreme Ronalda Regana kada je naložena tajna velika fianansijska tajna operacija koju je kontrolisala CIA, sa ciljem da se preko dobro organizovane finansijske mreže veliki novac krišom plasira na brojne privatne račune, i njime oslabi sovjetska rublja pri kraju “hladnog rata” 1989 – 1991. Tako je u periodu od 1989. do 1992. izneto iz američke državne blagajne ukupno 27,5 triliona i novac je raspoređen u razne projekte kojekakvih nevladinih organizacija i fondova, humanitarnih organizacija i sl., ali i brojnih privatnih finansijskih grupa, korporacija i sl.

(Oni malo upućeniji u vekovne oligarhijske sukobe, o čemu smo već pisali, možda mogu zaključiti da je iza revolucije u carskoj Rusiji i ogromne pljačke ove zemlje stajao venecijanski trgovački klan iz Londona, dok su američkim fondom upravljali verovatno katolici vezani za stari rimokatolički “fondo” i koji su nastojali da ih podrivaju. Regan vodi poreklo iz irske katoličke porodice, a na njega je pokušan veći broj atentata. Javnost zna samo za jedan, neuspešan koji se odigrao pred kamerama, pa nije mogao da bude zataškan. Obični građani i Rusi i Amerikanci su samo žrtve oligarhijskih igrarija). Jeljcin, kao ljubitelj votke, bio je idealan predsednik za zamajavanje Rusa.

Tako je jedan od CIA fondova nazvan Children’s Defense Fund i njime je rukovodila CIA operativka, Hilari Rodam Klinton, koja je tada bila advokat u Arkanzasu. Kao izuzetan finansijski stručnjak za muljanje sa parama, Lio (Li) Vonta se tako našao u nekoliko firmi CIA. Naravno, niko od njih nije smeo da otkriva ni poreklo novca ni vezu sa CIA.

Ko je Lio Vonta?

Pre toga je Vonta uspešno radio kao finansijski stručnjak za Vernona Voltersa (pomoćnik direktora CIA) kao i Bila Kejsija (direktora CIA u vreme Regana) u tajnoj trgovini oružjem.

Vonta je kao biznismen predstavljen u Moskvi oktobra 1990. (u vreme mandata Dž. Buša, starijeg) kao jedan od glavnih finansijera Reganove predsedničke kampanje i član Reganovog privrednog kluba. On je kao biznismen predvodio “New Republic Financial Group”, investicionu grupu koja je imala sedište u Epltonu, u državi Viskonsin, a bila je registrovana i u Austriji, u Beču kao i “AmeriTrust Groupe, Inc” i “New Republic/USA Financial Group”.

Vonta je imao privatne bankovne račune pri Metishe Bank u Moskvi, Avenue Bank u Parizu, Credito Italiano u Milanu, Anker Bank u Ženevi, Swiss Bank Corporation u Ženevi, Algemeine Spaar u Briselu, Zentralsparkasse i Kommerzialbank u Beču, Creditanstalt Bankverein u Beču, i kod večite Citibank (u posedu porodice Rokfeler) u Milanu, Njujorku i Los Anđelesu.

Najveći biznis Vonta je počeo sa 150 milijardi dolara pozajmljenim iz američke državne kase. Sa ovim novcem je Vonta na međunarodnom deviznom tržištu u Holandiji kupovao sovjetske rublje preko kontakata koje je imao u ovoj državi. Rublja je tada cenjena 1.20 dolara. Kupujući rublje u velikim količinama, njegova kompanija Ameri Trust Groupe, Inc. registrovana u Beču i na drugim lokacijama bila je u stanju da ih kupi daleko ispod standardne cene. Tako je počeo da ih kupuje za 18 do 23 centa po rublji, da bi oh onda prodavao skuplje drugim investitorima, ali opet ispod cene, pa ih onda opet kupovao, pa konvertovao u jene i druge monete, pa opet kupovao i tako ponavljao postupak sve dok ruske banke više nisu mogle da ponude keš rublje. Novac je stavljao na razne svoje račune i po raznim off shore bankama, da bi svake dve godine na njima novčana vrednost bila dvostruko uvećavana.

Ovaj sistem trgovine devizama se koristi svakoga dana u svetu i nije nezakonit, ali je Vonta imao isključivo cilj da oslabi rublju što mu je i pošlo za rukom. Plasirao je tada novčane naloge teške 100 milijardi rubalja odjednom. I to je sovjetska država i te kako osetila.

Kupujući tako i 14 rubalja za dolar, Vonta je dobio slobodnih čak 70 milijardi rubalja koje je onda hteo da plasira kao investiciju u Rusiju.

Tako je, navodno, jedna njegova kompanija ponudila da u Rusiju uveze robu široke potrošnje i zamrznutu piletinu za 140 milijardi rubalja koje bi Vonta dao u zamenu za 5 milijardi dolara. To je bila dvostruko veća vrednost dolara nego što je on tada imao na crnom tržištu. Vonta bi tako za pet godina imao 50 milijardi dolara za 300 milijardi rubalja.

Ovo se nekom u SAD nije dopalo, pa je Vonta sprečen da sklopi ovakav ugovor sa Jeljcinom koji je navodno bio spreman da ga potpiše. Iz vlade SAD je tako , navodno, stiglo upozorenje sovjetskoj vladi da Vontina firma ima u SAD velike dugove i probleme sa podizanjem novca i sl. Zanimljivo je , međutim, da sam Vonta u jednom intervjuu tvrdi da ovakva informacija iz SAD nikada nije stigla.

Postoje i drugi tragovi, Vontinog velikog biznisa, kao na primer faksimil naloga Vontine firme New Republic/USA Financial Group Ltd., datiran 4. februara 1991, koji otkriva da je u periodu januar – februar Vonta bio angažovan na poslu kupoprodaje 200 tona zlatnih poluga, koje su trebale da budu isporučene u Londonu. Koincidencija je možda da je baš u ovom periodu iz Centralne banke u Rusiji nestalo 2 hiljade tona sovjetskog zlata. (Tiha seoba zlata iz trezora narodne banke Srbije je bila prva operacija izvedena nakon petooktobarske revolucije 2000. u Srbiji. O tome se u našim medijima nikada nije govorilo. A tzv. “kiparske pare” su ipak samo papir pa se njime i danas zamajava narod).

Istiniti holivudski CIA triler

Vonta je 1993, kada u Belu kuću ulazi Bil Klinton postavljen, od strane CIA kao ambasador Somalije u Švajcarskoj i Kanadi. Po njegovom sopstvenom priznanju, Vonta je imao zadatak da kao prikriveni agent uhvati i uhapsi izvesnog Marka Riča (Rajha), Jevrejina iz Belgije, međunarodnog muljatora sa novcem, menadžera jednog hedž fonda, koji je radio i za Ruperta Mardoka, ali i za Klintona i njegove poslodavce.

On je pobegao iz SAD u Švajcarsku da bi izbegao da bude osuđen na 300 godina robije zbog pranja narko dolara, reketiranja i sl. Na zahtev Vinsa Fostera, tadašnjeg savetnika u Beloj kući, Vonta je na račun humanitarnog fonda Children’s Defense Fund prebacio 250 miliona dolara. Foster je bio jedan od najbližih saradnika advokatice Hilari Klinton i partner u firmi Klintonovih u Arkanzasu i kada je Bil bio guverner države. Ova država je decenijama važila za poslovnu oazu porodice Rokfeler i za transfer razne švercovane robe. Kada su Klintonovi prešli u Belu kuću, sa njima je pošao i Foster.

Ali, Vonta je veoma brzo, nakon hapšenja Riča (rajha) i sam bio uhapšen u Švajcarskoj, jula 1993. Optužen je za neplaćanje poreza u SAD iz 1982. i 1988. godine. Dugovao je “čak” 14.000 američkih dolara. Četiri meseca je bio u zatvoru u Švajcarskoj, a onda izručen u SAD, državi Viskonsin zbog suđenja. Dok je bio u Švajcarskoj, tadašnji izraelski predsednik Jicak Rabin (misteriozno ubijen) pokušao je da izdejstvuje njegovo oslobađanje, tvrdi novinar Don Nikolov. Zašto?

A Rič (Rajh) je za to vreme oslobođen i nije se više vraćao u SAD. Umro je 2013, a kojekakvim izraelskim institucijama je darivao oko 150 miliona US dolara. Odlazeći iz Bele kuće, Klinton mu se izvinio zbog državne optužnice za težak kriminal. U švajcarskom zatvoru Vonta saznaje da je u Vašingtonu, u parku, pronađen mrtav Vins Foster i to nakon susreta sa Markom Ričom.

Britanski “Daily mail” je izvestio da je Foster bio “čovek koji je previše znao”. On je imao pristup i mnogim “snajkinim” finansijskim transakcijama koje su sada išle preko Bele kuće. Gde je nestalo 250 miliona dolara za Children’s Defense Fund kojim je tajno upravljala Hilari, nikada nije otkriveno, tvrdi Vonta. Istragom koja je vođena kasnije u Švajcarskoj nađeno je da je to bio nekakav “tajni fond”.

Avgusta meseca 1994. pronađen je mrtav i izvesni vojni pukovnik Rasel Herman koji je dve godine tajno vodio istragu o tajnim transportima droge koje je organizovao Vins Foster i koji su završavali u Arkanzasu. I navodno je uspeo da uhvati glavne aktere i to ni manje ni više nego među stanovnicima Bele kuće.

Vonta je u SAD osuđen je na čak 22 godine zatvora. Ali, septembra 1996. on je napisao tajanstveno pismo Hilari Klinton, koje je adresirao na Belu kuću, pominjući neke kratkoročne državne menice koje treba da stignu na naplatu i prodaju zlatnih poluga za račun MMF. I obaveštava ih o nekakvom višku od 150 milijardi dolara od kojekakvih mafijaških poslova koje je on sprečio da se realizuju i koji treba da stignu u državnu blagajnu.

Onda je u pismu zapretio da je neustavno uhapšen, da nije u trenutku hapšenja bio stanovnik SAD, da je bio diplomata te da ima pravo da završi svoj legalno započeti poso u vezi isporuke zlatnih poluga koje treba da mu stignu i sl. Ko je čitao i nešto znao, brzo je shvatio.

I februara 1997. Vonta je oslobođen robije od 22 godine uz kauciju od 90. 000 dolara. A sve nakon što je Agencija za veze napravila neke provere tamo gde se o svakom sve zna.

Priča o trilionima dolara koji su se nalazili na privatnim Vontinim računima širom sveta, morala kada je već počela da se pomalja u javnosti, da dobije nekakav epilog. Zato su angažovani razni novinarski dezinformatori, koji su tobože počeli da istražuju šta se sa novcem desilo, jer definitivno on ni danas još nije našao svoj put do američke državne blagajne. Ili jeste, a da to niko opd građana ne treba da zna. Amerikanci ipak moraju ostati dužni i ružni privatnim bankama.

Izvesna Merlin M. Bernevol koja tvrdi da Vontu lično poznaje i da je sa njim i dalje u kontaktu, napisala je 2010. da nije teško utvrditi šta je sa novcem, ako se samo pogledaju neka dokumenta.

Tako je 15. aprila 2003. američki okružni sud iz Virdžinije naložio Vonti da ponovo vrati u državnu kasu 23 triliona dolara i naložio mu da za to plati taksu. Tako je 2006. oko 4,5 triliona dolara on lajn instrukcijom usmereno na Vontin račun u Bank of America u Ričmondu, Virdžinija.

Ali, on tu nikada nije stigao. Po tvrdnji Bernevol, on je zaglavio “negde u skrivenim zabitima američkog monetarnog sistema”. Neki drugi autori, taj “sistem” nazivaju porodica Buš i njihova ekipa koja je u ovu zlatnu činiju “umočila svoje prste”.

Vonta je pokušao da plati taksu na prispele sume od 23 triliona i 4,5 triliona dolara. Što govori da je u pitanju suma od ukupno 27, 5 triliona dolara. I to je novac kojim bi američka državna blagajna trebalo već odavno da raspolaže. Ali, ne raspolaže, već je u teškim dugovima. Dakle, Vonta je trilione dolara vratio američkoj državi, ali je novac negde “nestao”. I to CIA novinari nastoje da zamute raznim dezinformacijama i kojekakvim nagađanjima

Ali, još jedno zanimljivih pitanja ostaje: gde je sve bio plasiran ovaj novac i za šta je korišćen? Da li je ovaj novac na svom velikom putu preko raznih računa i investicija i nevladinog humanitarnog angažovanja i pranja i sušenja prošao možda i kroz Severnu Koreju, Indiju, Saudi Arabiju, Izrael, Palestinu…? Najzad, kakva je dokumentacija u vezi ovog novca bila u jednoj kancelariji u jednom sefu u Kulama bliznakinjama u Njujorku, 11. septembra 2001. kada su se one pretvorile u nuklearni prah. Neke veoma zanimljive detalje o svemu ovome iznećemo u sledećem broju…

Ivona Živković