NAČIN RADA LETEĆEG TANJIRA…

Repulsin letilice Viktora Šaubergera koristile su vortex princip kretanja vazdušnih čestica, kao tornado, kako bi se stvorio efekat koji je proizvodio levitaciju. Repulsin motor je radio pomoću specijalnih turbina koje je pokretao kerozin. Kada se glavni električni motor pokrene nastaje već pomenuti “Kvanda efekat” koji onda počinje da stvara diferencijalni aerodinamični pritisak između spoljnje i unutrašnje površine na primarnom trupu letilice. Kako se letilica podiže ona sve više dobija na ubrzanju koje može biti teorijski skoro beskonačno. Pri većoj brzini vortex komora postaje vrsta visokostatičnog generatora zbog naelektrisanih vazdušnih čestica u pokretu i pri velikoj brzini, pa to dejstvuje kao transporter električnog naboja.

Kada bi se motor pokrenuo Repulsin tanjir bi počeo da sija zbog jakog jonizujućeg efekta u vazduhu. Tako postoje svi neophodni elementi za kontinuiran i jak eterski protok duž glavne ose od vrha do dna letilice. Kada se podigne u vazduh dve pogonske turbine preuzimaju guranje letilice slično kao kod heilkoptera. Radijalni vazdušni pritisak zahteva za dizanje jednog kilograma sa Kvanda efektom približno 1.4 kg po kvadratnom santimetru. Inače skoro svi očevici NLO su opisali izraziti sjaj letilice a mnogi i promenu njenog oblika. U “Repulsin B” modelu gornja membrana je fiksirana a donja rotira pri velikoj brzini. Na ivičnom rubu postoje specijalno oblikovane oštrice (lopatice) uobličene kao bumerang. Postoji 120 lopatica koje se nalaze razmaknute oko ruba na razdaljini od po 3 stepena. U vortex turbini poboljšano je povećanje ”implozivnog efekta” tako i sila podizanja. Ovo doprinosi tome da je ona sposobnija da generiše jači potisak nego centrifugalna turbina upotrebljena u “Repulsin A” modelu.

Posredstvom usisnog zavrtnog-impelera (koji se za razliku od propelera obrće spolja prema unutra duž cikloida) proizveden je isti tip sile koji u atmosferi stvara tornada, ciklone i tajfune i to kroz efekat eterskog usisavanja ili implozije. Svi ovi efekti se u prirodi stvaraju jakim uticajem električne struje koja dolazi iz svemira i praktično napaja sve planete, kao i Sunce. Naravno da bi se sve ovo bolje shvatilo treba čitav svemir rastumačiti na jedan sasvim novi način koji je stotinama godina u naučnim krugovima ignorisan. Nova teorija o električnom svemiru daje danas mnogo logičnija tumačenja fizičkih fenomena koji su i danas ostali “enigma”.

JOŠ NIJE NUČNO OBJAŠNJENO KAKO NASTAJE GRAVITACIJA

“Dopustili smo da kompjuteri razmišljaju i modeliraju svemir umesto nas – crne rupe, tamnu materiju, tamnu energiju… I tu virtuelnu sliku prihvatamo kao osnovu za dalje istraživanje, kao notornu činjenicu. Mi ni danas ne razumemo gravitaciju“, tvrde Dejvid Talbot i Volas Tornhil danas najveći promoteri teorije o električnom svemiru. Upravo tu je bilo vizionarstvo Nikole Tesle jer je, ne samo shvatao električnu prirodu koja nas okružuje, već je uspeo da u svom eksperimentu iskoristi slobodne naelektrisane čestice iz jonosfere (etera) i upotrebi ih kao pogonsko “gorivo” za svoj električni automobil. “Današnji naučnici su zamenili eksperimente sa matematikom i onda tumaraju od jedne jednačine do druge i konačno grade strukturu koja nema veze sa realnošću”, primetio je Tesla. Britanski lovac Harrier odavno koristi VTOL tehnologiju. Novi modeli VTOL borbenih letilica se spremaju. Ovde se zato moramo malo zadržati na novom tumačenju gravitacije da bi smo videli da je sledeći inovator u konstrukciji letećeg tanjira, izvesni Otis. T. Kar, predstavljen kao Teslin “učenik”, izneo u javnost 1958. upravo Tesline i tada izuzetno napredne, ideje.

KAKO NASTAJE GRAVITACIJA

Današnja teorija gravitacije kaže da je to”privlačna sila kojom svaka čestica materije privlači svaku drugu česticu materije”. Gravitacija je najslabija od četiri sile za koje fizika zna. Njutn je u 18. veku opisao gravitaciju i postavio zakon o gravitaciji ali nije objasnio kako ona nastaje. Nije to učinio ni “genijalni” Ajnštajn. Gravitacija je i danas jednostavno prihvaćena kao jedna od sila. Najveći problem je što su uticajni naučni krugovi decenijama uporno ignorisali postojanje etera (jonosfere) kao specifičnog medija. Svemir je smatran praznim prostorom. Ajnštajnova teorija relativiteta je tvrdila da ne postoji medijum nazvan eter. On je svojom teorijom čak uklonio svaku mogućnost za postojanjem ovakvog medijuma. Tako je postojenje etera u daljim teoretisanjima bilo smatrano tabu temom. Ajnštajnov uticaj je tako naučnike širom sveta odveo na pogrešnu stranu. Ali, Maksvelova teorija elektro-magnetizma upravo je zahtevala postojanje takve sredine. Tako se i gravitacija danas, ipak, najbliže objašnjava teorijom električnog svemira koja tvrdi da je 99% svemira plazma. I Zemljina jonosfera je deo plazme.

Plazma je prvo stanje materije u kojoj se slobodno kreću pozitivo i negativno naelektrisane čestice, utvrdio je sredinom 20. veka Hannes Alfven. Kada je otkriveno da je atom sastavljen od naelektrisanih čestica, masa je počela da se objašnjava u terminima elektro- magnetizma. Zato je bilo potrebno naći vezu izmedju elektro-magnetizma i gravitacije. Masa i materija nisu isto, a gravitacije deluje u proporciji sa masom. ”Električna i gravitaciona sila dele fundamentalne karakteristike: obe nestanu sa obrnutim kvadratom udaljenosti, obe su proporcionalne proizvodu interakcije mase ili naelektrisanja, i obe sile su aktivne duž linije izmedju njih”, objašnjavaju Talbot i Tornhil. Po najnovijoj teoriji savremenog engleskog fizičara Ralfa Sansburija: “…sve subatomske čestice, uključujući i elektron, su rezonantni sistemi kruženja manjih električnih naboja suprotnog polariteta koji zbirno daju naelektrisanje te čestice”. Te manje električne naboje on naziva subtroni. U ovoj teoriji ostaje, ipak, neobjašnjeno porekla subtrona.

Tu se očigledno elektron ne smatra fundamentalnom česticom. “On ima strukturu kako bi imao ugaoni impuls i prioritetnu magnetnu orijentaciju, poznatu neodređeno kao “obrtanje” – “spin”, tvrdi Sansburi. Tako mora postojati rotaciono kretanje subtrona u okviru elektrona kako bi se proizvela magnetna dipola. Prenos energije između subtrona u njihovim orbitama (spinovima) u okviru klasičnog elektronovog radijusa kretanja mora biti rezonantno i blizu trenutnog za elektron da bi on bio stabilna čestica. U protivnom bi se raspao. Isti argument je primenjiv za proton (pozitivno naelektrisanu česticu), neutron i neutrino. “Ova Sansburijeva teorija zadovoljava i Ajnštajnovo viđenje da mora postojati niži nivo strukture u materiji što uzrokuje kvantni efekt.

Kvant je najmanja moguća jedinica energije. Ironično je što takav model zahteva električnu silu između naboja kako bi funkcionisao neuporedivo bržu nego brzina svetlosti u nameri da elektron ostane povezana (koherentna) čestica a električna energija je i dalje bila “zaboravljana”. To znači da Ajnštajnova teorija , koja ne prihvata da je išta brže od svetlosti, mora biti ukinuta”. Svetlost nije najbrža i to je dokazao i Nikola Tesla. Ali, kontrola uma je nametnula Ajnštajna, dok je ime Nikole Tesle izbačeno iz udžbenika. I elektromagnetni talasi su daleko prespori da bi bili jedino sredstvo veze u ogromnom svemiru. “Gravitacija se tako pokazuje kao moguća najbrža sila u svemiru koja prenosi električnu energiju trenutno da bi mogao da se formira bilo koji stabilan sistem kao što je na primer Sunčev sistem ili bilo koja druga spiralna galaksija.

Gravitacijski, Zemlja “vidi” Sunce gde je ono trenutno a ne gde je bilo pre 8 minuta (koliko putuje svetlost od Sunca do Zemlje)”, primećuju Talbot i Tornhil. Tako se sila gravitacije pojavljuje u prostoru kao daleko brža od svetlosti. Kako onda nastaje gravitacija na Zemlji, po Tornhilu i Talbotu? ”Gravitacija na Zemlji nastaje usled radijalno orijentisanih elektrostatičnih dipola unutar Zemljinih protona, neutrona i elektrona. Sila izmedju bilo koje dve centrirane elektrostatične dipole menja se inverzno kao četvrta snaga na udaljenosti izmedju njih i kombinovane sile jednako centriranih elektrostatičnih dipola preko određene površine na kvadrat…”. Rezultat je, dalje, snaga dipole-dipole, koja na određeni način varira inverzno kao četvrta snaga izmedju tako centriranih dipola…. Snažna eksteremna slabost gravitacije (hiljadu triliona triliona triliona triliona puta manja nego elektrostatična sila) je mera od trenutka iskrivljenosti subatomske čestice u jednom gravitacionom polju”.

“Kao magneti koji su slobodni da se okreću, sve električne dipole u protonima, neutronima i elektronima postroje se da proizvedu GRAVITACIJU.” Dakle, ako je gravitacija sila električne dipole između subatomskih čestica, jasno je da ta sila kao “lepezast lanac” koji se prostire kroz materiju bez obzira da li je ona provodljiva za struju ili nije. Tako se ova sila ne može preseći postavljanjem nekog provodljivog metala, jer je njihov efekat na ovakvu prepreku veoma mali da bi se iz metala izvukli slobodni eletroni i poremetio se “lepezasti lanac” slično orijentisanih elektrostatičnih dipola koje bi bile privučene od slobodnih elektrona u metalu. “Ali bilo šta drugo što bi moglo da omete sposobnost subatomskih čestica u okviru rotirajućeg “spina” da se postroje njihove gravitaciono podstaknute dipole sa onim na Zemlji, pokazaće antigravitacijski efekat”.

Pitanje je dakle, šta bi moglo da poremeti gravitaciju na Zemlji? U svakom slučaju, tu nikada nema poništavanja materije, baš kao što je i elektricitet neuništiv. Materija, kao što ćemo videti može samo da promeni stanje. Dakle, po ovoj teoriji “velika” priča oko antimaterije i konstrukcije famoznog CERNA je obična izmišljotina. To upravo tvrde i neki naučnici u svetu, ali su ignorisni. Iz NEKOG razloga i NEČIJEG interesa. “To podržava gledište da električna snaga dejstvuje na blizu beskonačnoj brzini na kosmičkoj skali , kao što mora biti i u elektronu”(T. Van Flandern, “Brzina gravitacije – ukida granicu brzine”). Iako ovo za laike deluje malo komplikovano da se shvati, važno je istaći da se iz svega vidi da je univerzum koherentan i povezan, da je trodimenzionalan, kako nam naša čula to govore i da je vreme u njemu univerzalno. “Ne postoje različite starosti i kroz vreme se ne može putovati”, podvlače Tornhil i Talbot. Nakon svega iznetog, zanimljivo je sada videti kakve je ideje imao o izradi letećeg tanjira izvesni Otis. T. Kar, koji je mnogo vremena proveo uz ostarelog Nikolu Teslu.

PRVI POKUŠAJ KOMERCIJALIZACIJE LETEĆIH TANJIRA

Otis. T Kar nije bio zvanično tehnički edukovan, završio je umetničku školu ali je navodno bio veoma inteligentan i voleo da razmišlja, pa neki veruju da mu je upravo to pomoglo da neopterećen pogrešnim naučnim postulatima zasnovanim na Ajnaštajnovoj teoriji mase i energije, vremena i prostora…, drugačije sagleda neke fizičke principe. On je godinama radio u hotelu u Njujorku u kome je ostareli Nikola Tesla boravio te su njihovi susreti i razgovori verovatno bili veoma česti. Otis. T. Kar je najverovatnije upravo od Tesle saznao na kom principu bi mogao da se napravi leteći tanjir i kako da se u njemu kao električni pogon koristi “slobodna energija” iz Zemljine jonosfere (odnosno kosmičke plazme tada nazivane eter). Da li je pri tome Kar došao u posed nekih Teslinih skica i tehničkih podataka, nije poznato. On je 1957. osnovao preduzeće “OTC Enterprise” u Baltimoru i nameravao je da konstruiše leteći tanjir sa kojim bi putovao na Mesec. Tada je putovanje u svemir bilo u Americi veoma popularno jer su te godine Sovjeti lansirali svoj prvi veštački satelit Sputnjik. Ovaj projekat je nameravo da proda za 20 miliona dolara.

Iako njegov leteći tanjir nikad nije poleteo, ne zna se ni da li ga je zaista konstruisao, zanimljiv je princip rada koji je on hteo da primeni, jer je kroz njegove ideje očito govorio Teslin um. “Njegovo” shvatanje elektromagnetizma i gravitacije u to vreme je za javnost bilo u domenu metafizike. Kar je “svoje” ideje prvi put javno izneo 1958. u jednom intervjuu na njujorškom lokalnom radiju kod tada popularnog Long Džon Nebela. Novinar je bio veoma skeptičan, skoro sve vreme pokušavajući da Otisa T. Kara predstavi kao prevaranta i čudaka. Ali, nisu li i Teslu tada smatrali čudakom koji komunicira sa vanzemaljcima? Kar je 1958. tvrdio da njihov sistem koristi “gravitaciju, elektro-magnetizam i elektropokretačku snagu u jedno povezano polje kako bi postigli jednu funkcionalnu celinu”. “Mi koristimo jedan naelektrisani ‘odašiljač’. To je jezgro koje daje snagu. To mi nazivamo akumulator. To je ćelija za skladištenje. To je akumulator skladišnih ćelija koje omogućavaju elektro-pokretačku snagu u istom smislu kao bilo koja druga baterija koja proizvodi elektrpokretačku snagu”, govorio je Kar.

Ovaj akumulator je nazvan “utron” (setite se da je Sansburi nekoliko decenija kasnije dao slično ime svojim “subtron” česticama) “Utron” je bio zamišljen kao “molekularno kućište” u koje se smeštaju slobodni elektroni iz plazme, odnosno u njime se generiše elektricitet. Dakle, leteći tanjir je trebao da bude na pogon električnom energijom prikupljenom iz etera. “Utron” je izgledao kao dve kupe spojene širim delom na čijim su krajevima grebenasti zubci… Kar je tvrdio da su to na neki način turbine, odnosno reaktivni kanali i gde god postoji atmosferski protok vazduha to pomaže rotaciji. (Zubce je koristio i Šauberger ali Kar to tada nije mogao znati). Kada se dve kupe rastvore unutra je bila šupljina, odnosno dva kružna udubljenja kao polulopte. Kad se spoje ta dva kraja (kao presečena lopta) unutra nastaje šupljina u obliku sfere. Sfere kao jedinice. Tako svaka kupa ima hemisferu (poluloptu). (Da li ova sfera predstavlja minijaturni svemir)? Podsetimo i da su mistična tajna društva “Tule” i “Vril” verovala u drevna učenja da je u središtu Zemlje šupljina. Neki i danas tvrde da je svemir kao mnoštvo sfera u sferi, različitih veličina.

I ljudska ćelija je minijaturni kosmos. “Mi zovemo centar ovih velikih dimenzija ekvatorom i naravno, to dosteže i širi se do određene tačke sa svake strane. To je sprega dve presto konične sekcije. To su dva dela pod pravim uglom i kažemo da su to dimenzije prostora”, tvdio je Kar. “To je prava geometrijska forma svemira, jer je popuno okugao i potpuno kvadratan. Dokazano je u naučnim laboratorijama da su najmanje jedinice mase ikada fotografisane u elektronskom mikroskopu kvadratnog oblika. Primenili smo ovaj princip u naš električni sistem, koji je glavni izvor energije naše letilice. Ono što ga čini jedinstvenim i drugačijim od obične baterije je činjenica da je on deo sistema koji rotira”. Crtež “utron” akumulatora – kao krug, trougao, kvadrat… Utron je, dakle, bila vrsta akumulatora za skladištenje električne energije u stvari “slobodne energije” iz plazme, koje je rotirala i proizvodila stuju.

Tako iz sistema koji rotira iznutra, pokrenuli bi se elektromagneti spolja i punile bi se opat baterije unutra. I to je implozivni princip. U knjizi “Tajne tehnologije hladnog rata – projekat Haarp i dalje”, Gerija Vasilatosa, pominje se i Teslin prijemnik energije koji je on izgleda veoma uspešno 1930. testrirao na automobilu. Vasilatos piše da je Tesla još ranije “proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu etera (jonosfere). Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost”. U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno.

Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor. Ove prijemnike električne struje iz svemira Tesla je nakon eksperimenta negde sakrio. Da li je on kasnije u starosti u hotelskoj sobi otkrio neke tajne Otisu T. Karu? Za koga je radio Kar, da li je možda bio provokator, koji je kasnije hteo iz toga da profitira ili samo inteligentni radoznalac koji je shvatio Tesline ideje i tako zaslužio njegovo poverenje – ostaje za sada nerazjašnjeno. Postoji i tvrdnja da je Tesla ugušen jastukom u svojoj sobi i da su tada nestale i neke njegove stvari. Ovo se za sada pripisuje agentima Edgara Huvera. Otis. T. Kar je dalje tvrdio da se “izleganjem “ (odnosno zagrevanjem) “atomskog jajeta” (atomskog jezgra), posebno paramagnetskih i diamagnetskih elemenata posebno bizmuta, energija iz atoma može polako osloboditi. “Svako vozilo ubrzano na osi rotacije shodno svojoj privlačnoj inercionoj masi, istog trenutka se aktivira od strane slobodne kosmičke energije (što znači plazme) i postaje nezavisna sila”, tvrdio je Kar u tom radio intervjuju 1958.

“Mi smo dokazali da naelektrisnao telo ubrzano na svojoj osi rotacije shodno svojoj privlačnoj inercijskoj masi , pokazuje polaritet u određenom smeru. Magnetna igla pokazuje, recimo, gore prema vrhu tela. Ako postavite ovo telo dok se okreće, sa svojom osovinom na drugu platformu i zarotirate platformu na osovini, onda ako je suprotna rotacija veća nego inercijalna prethodnog tela, magnetna igla na drugoj platformi će pokazati dole, dok prva pokazuje gore, uzrokujući kompletno zavisnost od polariteta”. “Kada kontra-rotacija odgovara prethodnoj rotaciji telo potpuno gubi svoj polaritet i istog časa na njega deluje slobodna energija (kao “zatezač” u svemiru) i ono se ponaša kao nezavisna sila. Ovako opisana sprava spojena sa dve suprotno rotirajuće mase postaje bestežinska i ona će izbeći privlačnost Zemljine teže”, objašnjavao je Kar. Da dodamo da je Zemlja električno polje u kome je formirano elektromagnetno polje, koja je tada bila nepoznata većini naučnika, mada je Birkeland to tvrdio još 1903. Tesla je, nema sumnje, to dobro shvatao.

Po Karovoj zamisli u letećem tanjiru bi on stvorio veštačko gravitaciono polje a spolja ne bi bilo gravitacionog polja. I to bi bilo postignuto baterijom koja se okreće i proizvodi sopstveni gravitacioni uticaj. Zato je Kar “smislio” kondenzatorske ploče (tanjire) i elektromagnete kao deo sistema. Oni su kontrarotirajući: elektromagneti rotiraju u jednom smeru a baterije u drugom. Kondenzatorske ploče rotriraju u sadejstvu sa “utronom” tako da postoji okretanje u pravcu kazaljke na satu i obrnuto okretanje. Treći sistem je u kabini koji održava gravitaciju za posadu. On ne rotira. Ovako oslobođen gravitacije tanjir bi se veoma lako podigao na veliku visinu i onda spustio na određeno mesto. Putovanje od Evrope do SAD bi praktično bilo veoma kratko u jednom “skoku” Na ovoj letilici bi se po Karovoj zamisli, putovalo kao u avionskoj kabini, pod pritiskom.

Zbog elektromagnetnog polja koje bi se stvorilo, tanjir ne bi imao problema sa pregrevanjem karoserije prilikom izlaska iz Zemljine atmosfere, jer bi mu on služio kao štit. Kada bi tanjir izašao iz Zemljine atmosfere mogao bi se ubrzavati do brzine svetlosti. Zbog toga se Otis T. Kar spremao veoma ozbiljno da leti i na Mesec. Danas postoje verovanje da ako su neki ljudi zaista bili na Mesecu, to su učinili letećim tanjirom koji je za javnost ostao nepoznat a ne “igračkama” za javnu upotrebu kao “Apolo” letilice. Prema Otisu Karu “njegov” projekat je završen 1947. (Tesla je umro 1943.) ali za njega nije bilo nikakvog interesovanja. Kar je još izjavio da bi se “utron” kao baterija mogao oblikovati u bilo koju veličinu i njime bi se mogle napajati sve veće električne centrale, mogao bi da radi u automobilima ili u domaćinstvima za zagrevanje i pokretanje bilo kog aparata. U letilici bi se takva baterija punila sama iz sopstvenog okretanja! Da li su ovo sve bile upravo Tesline vizije o besplatnoj energiji za sve? Nije li upravo to ražestilo J.P. Morgana?

DA LI JE MODEL OTC-X SABOTIRAN

Da li je Kar samo pričao ili je nešto i napravio, ostaje enigma. Njegov tanjir nikada nije viđen u javnosti i nikada nije poleteo. Da li je Kar to namerno izbegao ili je neko drugi sve sabotirao? Naime, pokušaj prvog javnog demonstriranja letećeg tanjira OTC-XI trebalo je da bude u Oklahoma Sitiju 1959. “OTC Enterprise” iz Baltimora pozvalo je nekoliko stotina ljudi da posmatraju „lansiranje prototipa modela OTC-XI svemirske letilice prečnika oko 180 santimetara koja radi na utron energiju“. Mesto za lanisranje je bilo šljunkoviti prostor osam milja severno od Oklahoma Sitija gde je Kar tvrdio da će se letilica podići 120 do 180 metara. Vreme lansiranja je planirano za 15 časova u nedelju 19. aprila 1959. godine. Zanimljivo je da su članovi klubova obožavaoca letećih tanjira širom sveta skoro potpuno ignorisali poziv za ovaj događaj. Isto je bilo i sa medijima. A ono što mediji ne objave, kao da se nije dogodilo. Zašto? Samo jedna priča o ovom eksperimentalnom letu se pojavila u lokalnim novinama u Oklahoma Sitiju. Lokalna televizija je u startu čitav poduhvat prikazala kao veoma neozbiljan. Tako je televizijski reporter, kao da je znao da se ništa neće dogoditi, sa puno skepse i nadmenosti preneo svoj utisak : “Ova stvar se nikada neće odvojiti od zemlje. Osećam tu prilično mnogo samoreklamerstva koje je u vezi sa zabavnom vožnjom u parku “Granica grada”. To se donosilo na “leteći tanjir” koji je trebalo da bude postavljen u parku i služi za zabavu. Otis. T. kar je čak patentirao ovaj tanjir i za njega postoje skice i tehnički podaci. On je zamišljen da se kreće po vertikalnoj osovini i da se posetiocima u kabini pušta film. Tako bi se sinhronizovala filmska slika sa kretanjem tanjira pa bi posetioci imali utisak da lete kroz svemir. Predvideo je da ovo čudo za zabavu ima i svoju prenosivu verziju koja bi se rasklapala i sklapala u najkraćem mogućem vremenu. Ipak, ni ovakav “leteći tanjir” za zabavu nikada i nigde nije postavljen.

Nakon pola sata od predviđenog vremena za lansiranje OTC-XI, jedan Karov saradnik objavio je da lansiranje mora biti odloženo zbog “tehničkih problema”. Kasnije je prisutnima rečeno da je jedno noseće kućište greškom “bilo veće od šesnaestog dela inča”. Ovo obrazloženje je veoma čudno, jer je takva greška u preciznoj mehanici nezamisliva za inženjere. Kao kada bi navigator spustio avion 300 milja od kursa. I sam Otis T. Kar je dugo bio sakriven. Konačno je otkriveno da se nalazi u bolnici. Samo je njegova snimljena poruka na magnetofonskoj traci puštena za 70 prisutnih ljudi. On im je poručio kako veruje “ da će istorija biti stvorena u nedelju popodne kada model OTC-X bude lansiran”. Kar nije izašao iz bolnice sve do ponedeljka, samo je još u nekoliko navrata slao svoje audio poruke. Njegovi saradnici su navodno uporno pokšavali da “grešku” otklone ali od testiranja ni nakon tri sata nije bilo ništa. Konačno su svi radoznalci napustili Oklahoma Siti. Jedan član kulba NLO iz Pensilvanije je komentarisao: “Ne znam šta se događa ali osećam da oni nisu imali nameru da testiraju model.

Nisam mogao da vidim nikakve planove modela i razumam da je mr Mejvud Džons prikazao samo ono što je nazvao “trodimenzionalna ilustracija Karovih ideja”. Da li su ovo u stvari bile Tesline ideje a Karovi crteži, jer Kar je zapravo bio vešt crtač? Da li je Kar pokušao da proda Teslin projekat kao svoj? Danas se, međutim “otkriva” da je Otis. T. Kar bio genije i da je doživeo sudbinu sličnu drugim mozgovima koji su se zalagali za “slobodnu i besplatnu energiju”. Da li je Otis T. Kar tu ipak podmetnut kako bi se još jednom skrenula pažnja sa pravog genija a to je Nikola Tesla? Prave Tesline ideje o “letilici bez krila” i dalje su nepoznate. Supersonični disk model AVRO na kome su Amerikanci počeli da rade još 1953. Ova najveća američka tajna nije smela biti ni na koji način ugrožena komercijalizaijom tehnologije kako je to planirao Otis. T. Kar. Protiv Kara je kasnije poveden i krivični postupak i preduzeće mu je likvidirano a svi nacrti i oprema iz radionice su zaplenjeni.

Jedan Karov saradnik, tehničar po imenu Ralf Ring posle više deceinija ćutanja (?!) “otkriva” da je leteo ovakvim tanjirom pri čemu iznosi podatke da je prilikom rada tanjira došlo do pretvaranja metala u želatinastu masu i da je on mogao da gurne prst u nju. Ring očito zna da se “prilikom stvaranja antigravitacijskog efekta pod posebnim uslovima na Zemlji metal može pretvoriti u želatinstu masu što predstavlja drugo stanje metala”. I to je pokazao istraživač Džon Hočinson. I britanski inženjer Erik Lejtvejt je demonstrirao očigledan gubitak težine u plombiranom sistemu raspoređujući u njemu rotirajuće žiroskope i pozvao je naučnike da istraže ovaj fenomen. Najzad, ako je Tesla idejni arhitekta letećeg tanjira, logično je pretpostaviti da su možda baš njegove ideje i nacrte, oni koji su finansirali Hitlera (a to su bili američki bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita), odneli ove ideje u Nemačku koja je tada imala uslove za razvoj oružija i potrebne mozgove da ovo dalje usvrše.

Tajna društva Vril, Tule i druga samo su deo sistema koji služi njihovim globalnim interesima odnosno fantastičnoj ideji o pokoravanju čitavog zemaljskog sveta. Sve vojne baze na Antarktiku takođe su u interesu istih, pa priča o tome da su nemački leteći tanjri završili tamo u tajnoj bazi nazvanoj Švabenlend, mogu biti delimično tačne. Najzad, da li su tanjiri u Nevadi ili na Antartiku sasvim je svejedno. Važno je da postoje. Izvesno je da ljudski um danas zna mnogo toga pa je konstrukcija letećeg tanjira i njegova komercijalizacija, samo pitanje odluke koju će jednog dana doneti neki moćan svetski autoritet, onog trenutka kada mu to bude u interesu. Za koje namene se on danas iz tajnosti koristi, možemo samo pretpostavljati.

Drugo pitanje je svakako kada će ova tehnologija biti javno predstavljana? “Skywalker” i “air bike” su VTOL projekti već spremni za komercijalizaciju. Za njihovo efektno korišćenje biće potrebni novi gradovi, novo društvo sa drugačijim saobraćajnim propisima. Nova tehnološka revolucija može veoma brzo uslediti na Zapadu nakon velikog globalnog haosa i ratnog sukoba na Srednjem Istoku koji će se prelomiti preko čitavog sveta. Automobili koji korisite naftu, kao zastarela tehnologija, biće izručeni Istoku, Rusiji, Kini, Indiji, kao i Brazilu zemljama u ekonomskom razvoju koje tek stvaraju novokomponovanu građansku klasu. Tom istočnom bloku će pripasti i Srbija i Hrvatska, kao i zemlje bivšeg evropskog istočnog bloka. Sve američke fabrike koje su sada u krizi mogu biti tehnološki restruktuirane. Komercijalizacija letećih tanjira i nove VTOL tehnologije, nakon recesije, ponovo bi podigla SAD kao novu super silu. Nova čista tehnologija koristila bi uglavnom električnu struju, pa bi uticaj Rusije koja je svoj ekonomski uspon vezala za naftu i gas (kao što su nakon Drugog svetskog rata to učinile SAD) ponovo bio spušten na niži nivo.

Kina je već svoj industrijski razvoj zasnovala na nafti i teško da može brzo uskočiti u novo tehnološko doba. Zapadno-evropske zemlje bi bile pod energetskom omčom Rusije, što bi ih nateralo na okretanje ka novoj tehnologiji koja dolazi iz SAD. Ipak, treba reći da i Rusija ima neke leteće tanjire. Svako eventualno javno pojavljivanje letećih tanjira za koje će mediji u budućnosti možda tvrditi da pripadaju vanzemaljcima, biće samo obična laž i moguće stvaranje globalne uzbune sa određenim političkim ciljem. Baš kako je to razotkrio Verner fon Braun kada je rekao da sve što je u vezi sa svemirom i istraživanjem svemira ima za cilj njegovu militarizaciju. Nastojanje da se okupira Antarktik i da se tamo vrši eksploatacija izuzetno retkih minerala nameće potrebu da se i u tom delu sveta na, neki prihvatljiv način, vojno interveniše. Kada kažem prihvatljiv, to znači prihvatljiv za “debile” koji veruje u ono što objavljuju svetske informativne agencije. Tako, ne možete objaviti da su na Antarktiku teroristi Al kaide ali možete oficire iz Pentagona tamo pokrenuti nekakvim “tajnim operacijama” zarad potrage za vanzemaljcima. Samo u tom smislu mogu se prihvatiti psihološke pripreme koje se preko medija već decenijama vrše konstruisanim pričama o tajnoj vojnoj bazi nacističke Nemačke (Švabenlendu) gde su završili leteći tanjiri kao i o moćnoj vanzemaljskoj tehnologiji. Zvanično naučnici i tamo love kosmičke čestice i valjda “sklapaju” priču o “velikom prasku”. U stvari, leteći tanjiri kao i VTOL letilice jedini su način za transport ljudi i rude preko Antarktika. Bar dok je ovaj kontinent pod ledom.

Ivona Živković