Da li je nad Nemcima 1945 izvršen prikriveni genocid tako što je nekoliko miliona ljudi izmoreno glađu i kakvu je ulogu u tome imao general Ajzenhauer…

Kanadski pisac i istoričar Džejms Bask izdao je nekoliko knjige čiji su sadržaji za jedne fikcija, ali za druge istorijski pregledi. Većina njegovih knjiga upravo govori o tome kako je izvršen genocid nad nemačkim vojnicima i civilima. Ova prikrivena istorija nedostupna medijima i udžbenicima istorije, za mnoge istraživače je veoma zanimljiva. Bask u svojoj knjizi Crimes and Mercies (Zločini iz milosrđa) tvrdi da je u periodu od 1945. do 1950. čak devet miliona Nemaca umrlo od tretmana saveznika.

Nemačka je u dva svetska rata finansijski debelo opljačkana, a narod podeljen, ali kako navode neki istoričari i “malo pobijen”. Posebno je brojčano redukovan istočno nemački reformistički jeretički deo stanovništva. Kao i u slučaju Rusije, i Nemci su desetkovani izgladnjivanjem. Džejms Bask je kanadski pisac i istoričar u svojoj knjizi “Crimes and Mercies” tvrdi da je u periodu od 1945. do 1950. čak devet miliona Nemaca umrlo od tretmana saveznika. Pored toga on je izdao još nekoliko knjige fikcije, ali i istorijskih pregleda. Za sve one koje zanima ova prikrivena istorija koju je moćna vlastela sakrila iz medija i udžbenika istorije, neke knjige mogu biti veoma zanimljive. Mnoge upravo govore o tome kako je izvršen genocid nad nemačkim vojnicima i civilima. Poslednja prljava tajna Drugog Svetskog rata (The Last Dirty Secret of World War Two), izdata 1989. samo je prva Baskova knjiga koja obrađuje genocid nad Nemcima. Kasnije su izdate i druge poput: Ostali gubici, Istraga o masovnoj smrti nemačkih zarobljenika koji su bil u zarobljeništvu Francuza i Amerikanaca posle Drugog svetskog rata i Šokantna istina o masovnoj smrti razoružanih nemačkih vojnika i civila pod komandom Ajzehhauera.

Oni koji osporavaju Baskove tvrdnje kažu da za ono što iznosi nema opipljivih dokaza, mada zaboravljaju da ni istorijski priznat genocid nad 6 miliona Jevreja (nazvan popularno Holokaust) nikada nije materijalno dokazan. Poznato je da Svetska jevrejska organizacija nije htela da se vrše istraživanja navodnih pepelišta zbog pijeteta nad stradalima. O ovom zločinu nad Jevrejima se godinama nakon završetka rata ništa nije ni znalo, da bi se tek sedamdesetih godina pojavile tvrdnje o ubijenih četiri, pa zatim šest miliona Jevreja. Jedini dokument koji je izašao u javnost o poginulima u nemačkim radnim logorima je dokument namačkog Crvenog krsta koji navodi oko 360 hiljada zarobljenika, koji su uglavnom pomrli od gladi i zaraza.

Istraživač Holokausta, Ernst Zundel je zbog prezentovanja ovog dokumenta bio jedno vreme u zatvoru. Da se sa brojem umrlih u nemačkim logorima ne bi licitiralo, u mnoge evrospke države izuzev Britanije tzv. Međunarodna zajednica izdejstvovala je uvođenje zakona koji zabranjuju negiranje “Holokausta”.

Tako je Nemačka morala da plati ratnu reparaciju više od 133 milijarde maraka u zlatu. Nemačko zlato je tako otišlo najviše Izraelu i nešto Sovjetima, da bi konačno najveći deo završio u SAD, pa u vatikanskim trezorima u švajcarskoj. Zahvaljujući ovom nemačkom zlatu koje se našlo koncentrisano u privatnim rukama akcionara američke federalne banke, sredinom sedamdesetih godina, dolar je postao rezervna svetska valuta za koju je jedino mogla da se kupuje nafta.

Milioni Nemaca u zarobljeništvu saveznika?

Kada su u proleće 1945. Savezici krenuli istočno preko Rajne a Crvena armija već napredovala sa Istoka ka Berlinu, mnogi oficiri Vermahta su tražili pregovore o predaji. Manji broj je sledio Hitlerovu navodnu komandu da se bore do poslednjeg vojnika. I prestrašeni civili u Nemačkoj su bežali iz kuća, ne znajući šta ih čeka. Tako je počela masovna predaja nemačkih vojnika Saveznicima. Ukupan broj onih koji su se predali Amerikancima iznosio je oko 5,25 miliona (bez Severne Afrike i Italije).

Samo u jednom danu, prema beleškama feldmaršala Bernarda Montgomerija, 500.000 nemačkih vojnika predalo se njegovoj 21.armijskoj grupi u severnoj Nemačkoj. Ubrzo nakon 8. maja 1945, Dana pobede u Evropi, britansko-kanadska vojska imala je u zarobljeništvu više od dva miliona Nemaca. Bukvalno ništa o njihovom tretmanu tada nije ostalo niti u jednom istorijskom arhivu, ni u Londonu, ni u Otavi, zapisao je Bask. Samo oskudna beleška iz Međunarodnog komiteta Crvenog krsta je zabeležila da su “gotovo svi” bili u dobrom stanju.

U francuskom zarobljeništvu je završilo oko 300.000 vojnika. Mnogi od njih su odmah pušteni ili transportovani u Namačku, a jedan broj je korišćen kao radna snaga u obnovi. Ali za razliku od Britanaca i Francuza, američki kampovi za nemačke zarobljenike su bili drugačiji. O tome je Basku posvedočio izvesni desetar Helmut Lajbah koji je radio u protivazdušnoj jedinici pri eksperimentalnoj grupi u bazi Pinemunde na Baltiku. (Da podsetimo da je ovde bio veliki vojno istraživački centar odakle je jedan broj nemačkih naučnika krišom prebačen u SAD zajedno sa mnogim tehnološkim projektima. Među njima je bio i Verner fon Braun).

Nakon četrdest godina Lajbah se prisećao da u kampu Gotha (kada je uhvaćen 17. aprila 1945) nije bilo ni šatora, niti bilo kakvog zaklona, već samo bodljikava žica kojom je ograđeno veliko polje koje je ubrzo nakon prve kiše postalo velika blatnjava kaljuga. Zarobljenici su u početku dobijali male porcije hrane prvog dana, ali je to onda prepolovljeno. Ali, da bi i to dobili morali su prvo da prođu kroz špalir američkih vojnika koji su ih u tom prolasku udarali štapovima. Već 27. aprila prebačemi su u američki kamp Heidesheim, dalje ka zapadu, gde danima uopšte nisu dobijali hranu. žedni, gladi i bez zaklona mnogi su počeli da umiru.

Lajbah je još tvrdio da je video između deset i trideset tela dnevno koja su iznošena iz logora iz odeljka B, u kome je bilo oko 5.200 ljudi. Istina je da su se i sami zarobljenicima međusobno tukli i ubijali da bi došli do parčeta hleba. Morali su rukama da kopaju zemunice u zemlji kako bi sebi obezbedili zaklon od kiše i tu se zbijali. Jedne noći za vreme kiše video je zemunicu koja se urušila, a zbijeni ljudi u njoj iznemogli od gladi nisu mogli da se izvuku iz blata i ugušili su se.

U Heidensheim-u je ubrzo izbio i tifus. Lajbah je 13. maja 1945.prebačen u drugi američki kamp u Bingen Rudensheim u Rajnalendu gde mu je rečeno da ima između 200.000 i 400.000 ljudi bez zaklona, hrane, vode, lekova i bez dovoljno prostora. Bili su praktično maksimalno nabijeni. Lajbah se ubrzo razboleo od dizenterije i tifusa. U polusvesnom stanju je prebačen u otvoren železnički vagon sa oko 60 drugih zarobljenika kojim su tri dana prevoženi do granice sa Holandijom u kamp Rajnberg. Prilikom prolaska kroz Holandiju, on trvdi da su se Holanđani ređali na mostovima iznad pruge i odatle ih gađali kamenicama. Američki vojnici bi ih ponekad rasterivali paljbom, a nekada ne. Ni ovaj kamp nije imao zaklon, niti dovoljno hrane. Kada su Britanci su preuzeli ovaj kamp, to mu je spasilo život. Lajbah je tada težio 45 kilograma. Poslednja akcija koju su pre britanskog preuzimanja izveli Amerikanci je bila da sravne bulodožerima jedan deo kampa u kome su navodno još bili umirući, ali živi ljudi u svojim iskopanim zaklonima.

Izigravanje ženevske konvencije

Bask dalje objašnjava da su po ženevskoj konvenciji tri prava zagarantovana ratnim zarobljenicima: da će im biti obezbeđena hrana i zaklon po istom standardu kako je obezbeđena za vojnike pobedničke sile, da mogu da šalju i da primaju poštu i da ih mogu posećivati delegacije Međunarodnog komiteta Crvenog Krsta. Oni bi slali izveštaje o stanju u logoru takozvanoj zaštitničkoj sili, a to je u slučaju Nemačke bila švajcarska.

Ali, Nemačkim zarobljenicima je ovo pravo bilo uskraćeno jednom perfidnom smicalicom. Naime sve direktive za postupanje prema vojnim zarobljenicima stizale su iz američkog Vrhovnog štaba savezničkih izvršnih snaga (Suprime headquarters, Allied Expeditionary Force – SHAEF). General Ajzenhauer je bio vrhovni komandant i vrhovne vojne komande SHAEF – svih savezničkih armija u severozapadnoj Evropi i komandni general američkih snaga na prostoru Evrope. On je bio podređen Mešovitom generalštabu Britanije i SAD i američkoj vladi. Ali u odsustvu eksplicitnih direktiva – ako nije drugačije određeno – konačni nivo odgovoran za tretman nemačkih vojnika u američkom zarobljeništvu.

Tako da bi izbegao primenu ženevske konvencije on je odlučio da pored kategorije ratni vojni zarobljenici uvede još jednu kategoriju zarobljenika koju je nazvao razoružana neprijateljska sila (?!). Na ovu kategoriju se nije odnosila ženevska konvencija. Ovo novu kategorizaciju je svojim podređenim naložio kao tajnu. I ona je postojala samo za američke logore u kojima su držani nemački zarobljenici.

četvrtog maja 1945. prvi nemački ratni zarobljenici su bili prebačeni u status razoružane neprijateljske sile. Istoga dana američki Ratno ministarstvo zabranilo im je primanje i slanje pošte. (Kada je Komitet Crvenog krsta najavio plan za obnovu slanja pošte u julu, bili su glatko odbijeni). Danom velike pobede Saveznika, 9. maja 1945. ukinuta je nemačka vlada i istovremeno je američka vlada odbacila švajcarsku kao zaštitničku snagu za Nemačke zarobljenike.

(Premijer Kanade Mekenzi King protestvovao je zbog toga u Forin Oficu u Londonu zbog paralelnog uklanjanja švajcaraca kao zaštitnika britansko – kanadskih kampova, ali je odgovor i za njega bio porazan). Američka vlada je onda informisala Crveni krst da od tada ne postoji nikakva zaštitna snaga koja bi izveštavala o stanju u logorima, te da nema nikakve svrhe da posećuju kampove sa nemačkim ratnim zarobljenicima. Od tada ovim zatvorenicima niko nije mogao da priđe, da im donese hranu, odeću, lekove iz bilo koja organizacije.

Generalu Džordžu Maršalu je Ajzenhauer telegramom objasnio da drugačijom kategorizacijom zarobljenika zatvorenički tor neće morati da ima ni zaklon ni druge pogodnosti. Ajzenhauer je na ovaj način počeo nemačkim zarobljenicima najpre da smanjuje porcije hrane, a onda i da im hranu potpuno uskraćuje.

Više ljudi u logoru nego na spiskovima za trebovanje hrane

Tako se iz telegrama koje su američki generali razmenjivali vidi da je postojao nesklad u broju zarobljenika koji su vođeni na spiskovima SHAEF-a i kojima su sledovale porcije hrane i vode (po ženevskoj konvenciji) i njihovog stvarnog broja u logorima. Tako je američki general Lee izvestio da ima milion ljudi više u kampovima u Evropi nego što ih je SHAEF vodio u knjigama, a na osnovu čega je vršeno trebovanje hrane za zatvorenike. Zato se on u junu žalio da mora da deli sledovanje zarobljenicima po broju koji je izračunao SHAE, a da je broj zarobljenika u logorima bio u stvari tri puta veći.

Ovo perfidno prevođenje zarobljenika iz kategorije ratnog zarobljenika u kategoriju razoružane neprijateljske sile stalno je usklađivano, svake nedelje i njihov broj je na papiru koji pokazuje ratne zarobljenike bio sve manji. Smanjivanje formalnog broja zarobljenih i smanjenje porcija bio je siguran put da ogroman broj njih umre od gladi. Prebacivanjem iz statusa ratnog zarobljenika u status razoružane sile nije bilo potrebno prebacivati zarobljenike iz jednog kampa u drugi i sl, već je to rađeno samo na pisaćoj mašini i transport hrane je bio zaustavljen.

Ovako aranžirana prevara kroz evidenciju i spiskove vršena je samo klimanjem glavom podređenih oficira i bez bilo kakvih pisanih naređenja. To je prvo mistifikovalo, onda frustriralo i konačno zamorilo američke oficire srednjeg ranga koji su bili zaduženi za ratne zarobljenike, navodi Bask.

Da li je razlog za ovakav Ajzenhauerov tretman nemačkih zarobljenih vojnika bila nestašica hrane u Evropi, kako se često objašnjavalo? Bask u svoj knjizi upravo otkriva da nije bilo nestašice hrane. Naprotiv.

Ogromne zalihe hrane u Evropi postojale su što se vidi iz izveštaja Ajzenhauerovog specijalnog asistenta generala Evereta Hjuza koji je po zadatku posetio magacine u Napulju i Marseju i izvestio svoje nadređene telegramom: Zalihe su veće nego što ćemo ih ikada koristiti. Protežu se dalje nego što se očima može videti. Bask tvrdi da su u SAD viškovi žita i kukuruza bili veći nego ikada i bila je tada rekordna žetva krompira. Samo saveznička armija je imala toliko hrane u rezervama da kada kada bi čitava skladišta u Engleskoj bila isključena od snabdevanja, nekim slučajem, to se ne bi se primetilo tri meseca.

Međunarodni komitet Crvenog krsta imao je oko 100.000 tona hrane u magacinima u švajcarskoj. Kada su pokušali da pošalju dva teretna vagona u Nemačku, američki oficiri su voz vratili natrag, pod obrazloženjem da su njihove zalihe i skladišta već prepuni hrane Crvenog krsta koju još nikada i nigde nisu distribuirali. Međutim kampovi su imali veoma oskudn snabdevanje u svemu.

U kampu Rajnberg je bilo vojnika i mlađih od 18 godina, a bilo je i mnogo civila koji nisu imali gde. Bilo je i dece od 6 godina, kao i trudnih žena i staraca preko 60 godina. U početku dok je na tom prostoru još bilo drveća, ljudi su lomili granje kako bi naložili vatru. Ali, stražari bi im nardeili da gase. Nekima je bilo zabranjeno da kopaju rupe u zemlji, a sve što su imali da jedu bila je trava, navodi Bask sećanja nekoliko zarobljenih vojnika.

Charlse von Luttichaiu je bio kod svoje kuće na oporavku kada je odlučio da se preda amerikancima pošto su mu upali u kuću. Odveden je u kamp Kripp, na Rajni blizu Remagena: Držani smo na otvorenom prostoru ograđenom bodljikavom žicom, sećao se. Pola vremena provedenog tamo nije bilo hrane. Ili smo dobijali veoma malo. Iz pakovanja sam video da su nam davali deseti deo porcija koje su koristili za američke vojnike… žalio sam se jednom američkom komandantu kampa da oni krše ženevsku konvenciju, ali on je samo odgovorio, zaboravi konvenciju. Nemaš nikakva prava.

Kao nužnik su služili panjevi ubačeni u rov iskopan duž bodljikave žice. Zbog slabosti i iscrpljenosti mnogi nisu ni mogli da se popnu na panj. I odeća, obuća i blato su bili zagađeni u čitavom prostoru. Tu se jelo i spavalo. U tom stanju su mnogi umirali. Za samo nekoliko dana ljudi koji bi ušli zdravi u ovaj prostor, počinjali bi da umiru.

Video sam naše ljude kako vuku mrtva tela kroz kamp prema kapiji, gde su ih slagali jedno na drugo u kamione, koji su ih odvozili.

Zaštitnik Ajzenhauera je bio Bernard Baruh

Ajzenhauer je nemačko prezime koje je porodica doselivši se u SAD malo modifikovala. Iz Nemačke su najpre pobegli u švajcarsku sredinom 17. veka, navodno zbog verskog progona. Ajkova majka je bila luteranske vere. Ajk je pohađao West point akademiju gde su ga navodno nazivali užasnim švedskim Jevrejinom. Za njegovo jevrejsko poreklo za sada ne postoje dokazi. (Mada svako može postati deo jevrejske mreže).

Prvih dana Drugog svetskog rata Ajzenhauer je radio u štabu generala Daglasa Mekartura u južnom Pacifiku. Mekartur je navodno bio nezadovoljan njegovim radom, smtrajući da je nesposoban za komandovanje.

Ali, general Džordž Maršal je video u njemu sposobnog vojnika. Zato ga je imenovao na službu u Evropi kao glavnokomandujućeg svih američkih i združenih savezničkih snaga. Pukovnik Ajzenhauoer je za ovaj posao promovisan ispred bar 30 iskusnih starijih oficira i dobio je čin generala sa pet zvezdica.

Iza ovog fantastičnog unapređenja je stajao Bernard Baruh, američki finansijer, berzanski špekulant, politički savetnik i uopšte siva eminencija američke politike koji je vukao konce iz senke i očigledno po direktivama vlastele iz Londona.

Baruh je poznat kao ključna figura u formiranju Izraela. Njegova majka je iz bogate sefardske jevrejske trgovačke porodice, a otac mu je bio vitez Kju Kluks Klana. Dakle, Baruh je bio čovek iz “familije”.

Zašto su za glavnokomandujućeg promovisali baš Ajzenhaurera, koji se pokazao kao veoma loš komandant? Logičan odgovor bi bio – zato da bi Baruh preko njega vukao sve konce. Ajk je naređivao samo svojim potpisom. Baruh je bio taj koji je neposredno pregovarao i za vreme i nakon Drugog svetskog rata sa Staljinom, na postavljanju vojske na okupiranoj nemačkoj teritoriji i predao je Sovjetima teritorije koje su krvavo osvojili Amerikanci.

Da li je preko Ajzenhauera upravo Baruh naložio iznurivanje glađu miliona nemačkih vojnika? Da li je Baruh stajao iza Operacije Keelhau kada je 1,5 miliona izbeglih antikomunista vraćeno u SSSR gde ih je Staljin smestio u gulage i pobio, a što je istorija pripisala Ajzenhaueru?

Pod nemuštom komandom Ajzenhauera u Operaciji Buktinja koja se odvijala u nizu, Ervin Romel je zbrisao čitavu američku divizju, jer im Ajzenhauer koji je sedeo u vreme operacije na Gibraltaru, čak 800 milja dalje, nije obezbedio vazdušnu zaštitu. Ajzenhaureova nesposobnost je koštala Saveznike 10.000 vojnika, od kojih su 6.500 bili Amerikanci.

Iz ovog haosa, Ajzenhauera je izvukao general Paton koji je postao nakon rata najmoćniji čovek u Evropi i najugledniji general u SAD. Samo njegova naprasna smrt omogućila je Ajzenhaueru da se kandiduje za predsednika SAD. Iako je formalno bio demokrata, Baruh je podržao Ajzenhauer. I danas je nejasno da li je Paton zapravo perfidno ubijen kako bi Ajzenhauer imao čist put do Bele kuće?

Kao predsednik SAD on je radio sve ono što je bilo u interesu londonskog trgovačkog kartela:

Bože, kako mrzim Nemce, napisao je Ajk svojoj ženi Memi, septembra 1944. Pre toga pred britanskim ambasdorom u Vašingtonu rekao je da svih 3.500 oficira nemačkog generalštaba treba istrebiti.

Beleška američke delegacije

Kamp duž Rajne su krajem aprila posmatrala dva pukovnika iz medicinskog korpusa američke vojske, James Mason i Charles Beasly, što su opisali u jednom dokumentu 1950: Ljudi sklupčani jedan do drugog kako bi se ugrejali iza bodljikave žice bio je strahovit prizor… Blizu 100.000 ispijenih, ravnodušnih, prljavih, mršavih i koščatih tela, praznog pogleda, obučenih u prljave sive uniforme stajali su do članaka zaglibljeni u blatu…Nemački divizioni komandant izvestio nas je da ljudi nisu jeli najmanje dva dana i da je sledovanje vode bio glavni problem – a samo 200 jardi dalje je bila nabujala reka Rajna.

Paton je hteo da oslobodi nemačke vojnike

General Džordž Paton i njegova Treća armija bili su jedina armija u čitavoj Evropi spremni da oslobode značajan broj zarobljenih nemačkih vojnika . Generali Omar Bradley i J.C.H. Lee komandant komunikacione zone (Com Z) Evrope, naredili su oslobađanje zatvorenika u roku od nedelju dana od završetka rata 9.maja, ali SHAEF naredba koju je potpisao Ajzenhauer je to poništila 15. maja.

Ivona Živković