Kineska revolucija predstavljala je jedan od najvećih osmišljenih genocida u ljudskoj istoriji…

Kao oružje za masovno ubijanje iskorišćeno je izgladnjivanje seljaka do smrti. Pretpostavlja se da je samo od gladi u Narodnoj Republici Kini pomrlo blizu 30 miliona ljudi. Cilj jezuitskih mozgova, koji su kreirali čitavu ovu zaveru, bio je da se od Kine napravi ogroman radni logor čija bi se jeftina radna snaga koristila za potrebe privatnog korporativnog transnacionalnog biznisa i da se Kina industrijalizuje kako bi postala veliki potrošač nafte, zapadnih tehnologija, farmaceutika i tričarija za široku potrošnju.

Naftna kompanija Standard Oil, koju je osnovao Džon. D. Rokfeler (stariji), inače član nekoliko veoma uticajnih tajnih društava čiji rad su ideološki i interesno osmišljavali jezuiti, napravila je još 1920. veliki posao težak dve i po milijarde tadašnjih dolara, od čega su samo poslovi u Kini doneli 20 miliona dolara. Po današnjim merilima radi se o trilionima dolara zarade.

Standard Oil je već 1920. imao ugovor sa kineskom vladom na 60 godina za korišćenje naftnih i drugih mineralni resursa u dve kineske provincije koje su veće nego država Njujork.

(Ne)humani eksperiment, nazvan “Veliki skok”, počeo je sa dovođenjem na vlast “mandžurijanskog kandidata” Mao Cedunga i trajao je od 1948. do 1966. Desetine miliona seljaka je oterano sa svojih poljoprivrednih poseda i smeštano u kolektivne centre, gde su uvođeni u osnove industrijskog rada. Tako je stvarana radnička klasa.

Seljaci su tako terani da kopaju kanale, grade puteve, odnosno ravnaju zemlju, da tobože grade mostove, fabrike, pruge, topionice… Kako su sve bukvalno radili golim rukama i bez ikakvog znanja, ono što su napravili bilo je neoupotrebljivo, pa su u stvari samo bili glumci u predstavi monstruoznog jezuitskog programa za kolektivno ispiranje mozga.

Sa ovom predstavom ulazile su u svest seljaka idealističke slike o velikom preporodu, a sve iz propagandne mašinerije Sidnija Ritenberga.

U tim novim kolektivnim smeštajima su zidane nekakve peći za topljenje čelika i svi su morali sve predmete od metala koje su u kućama posedovali da stave u peći kako bi se u njima stvarao čelik. Ko nije hteo da se odrekne poljoprivrednih alatki, plugova, ašova, lopata ili escajga za jelo, partijska policija im je na silu plenila i bacala u peći. Rezultat ovog “topioničarskog” rada bile su bezvredne komadine istopljenog čelika.

Masovno umiranje od gladi

Ne znajući ništa o poljoprivredi “Veliki vođa” Mao Cedung je plasirao “genijalnu” ideju da se prinosi sa zemlje udvostruče tako što bi se zaobišlo sporo kultivisanje zemljišta. I lokalni partijski isprani mozgovi su euforično obećavali “Velikom vođi” da će na taj način baš iz njihovih provincija u Peking stići najveći doprinos.

Na nepripremljenom zemljištu i bez plugova, koji su istopljeni, prinos je bio katastrofalan. Ali zaslepljene partijske vođe nisu mogle da se suoče sa realnošću i nastojale su da održavaju iluziju o “genijalnoj” ideji “Velikog vođe” i tako opstajući na svojim lagodnim partijskim funkcijama. Bezdušno su plenili seljacima i poslednji džak pšenice i pirinča i slali u partijsku centralu u Peking kao dokaz velikog poljoprivrednog prinosa i ostvarenje zacrtanog partijskog programa.

Desetine miliona kineskih seljaka je tada ostalo bukvalno bez ikakve hrane. Džastin Bejker u knjizi Mao’s Secret Famine, opisuje da su na seoskim kućama svi krovovi od kore drveta bili pojedeni, a umobolni i zanaseni partijski lideri crtali bi onda na platnu koru od drveta prikazujući višim partijskim funkcionerima svoj uspešni rejon. Deca su grozničavo na ulicama gradova čekala da sa drveta otpadne neki list, ne bi li onda jurnula da ga pojedu. Gladni ljudi pojeli su sve pse i mačke, pa je čak i pacovska populacija teško redukovana u čitavoj Kini.

Masovno se umiralo od gladi, a zavladao je i kanibalizam, pa su se sopstvena deca menjala sa komšijskom kako ljudi ne bi jeli leševe sopstvene dece.

Pobesneli seljaci su sve više uspevali da provale u dobro čuvane žitne silose i dolazilo je sve više do oružanih sukoba. Nemiri su pretili Maovom umobolnom jednopartijskom sistemu, pa je “Veliki vođa” po savetu “svog” trusta mozgova sa Zapada najavio “velike strukturne promene” na revolucionarnom putu. Tako je 1966. lansirana “Velika kulturna revolucija”, kao nova faza revolucionarnog razvoja, jer se prethodna “zbog grešaka nekih pojedinaca” nije pokazala, a zapravo sa ciljem da se iz partije uklone svi nepodobni oponenti koji su u “Velikom vođi” videli tešku atološku kreaturu.

O katastrofi koju je doživela Kina u pomenutom periodu gotovo da ne postoje ni fotografije, niti bilo koji filmski snimak. Kina je zato bila jedan monstruozni logor potpuno izolovan od sveta.

Ali, NEKO je bio posebno impresioniran kineskom revolucijom.

Rokfeler fasciniran

Nakon svog prvog zvaničnog putovanja po Kini 1973, Dejvid Rokfeler je u Njujork tajmsu napisao kako je impresioniran “nacionalnom harmonijom” koja sada postoji u Kini. Kakva god da je cena Kineske revolucije, ona je očigledno uspela ne samo u stvaranju veće efikasnosti i posvećenosti upravi, već i nametanjem visokog morala za zajedničke ciljeve. Socijalni eksperiment u Kini pod vođstvom predsednika Maoa je jedan od najvažnijih i najuspešnijih u istoriji čovečanstva. Koliko široko se Kina bude otvarala prema svetu i kako to bude tumačeno i kakve budu reakcije na ove društvene inovacije i način života koje je ona razvila, izvesno je, imaće ogroman uticaj na budućnost mnogih nacija, zapisao je Dejvid Rokfeler.

Dalje u tekstu Rokfeler primećuje “da se na školama i univerzitetima u Kini sve izučava isključivo u skladu sa Maovim revolucionarnim idejama i sa ciljem da se one održe. Ništa izvan toga se ne uči. Takođe je radnicima zabranjeno da putuju i menjaju svoja radna mesta. Kada je zapitao jednog keramičara o tome koliko može da bude kreativan u svom poslu, on mu je odgovorio da nema vremena za individualnu kreativnost jer treba služiti masi.

Tako je Dejvid Rokfeler našao uglavnom pozitivne strane kineske revolucije, a to su povećanje proizvodnje, disciplina na radu, kolektivizam i odanost poslu. Dakle, genocidni eksperiment koji je završen sa preko 45 miliona mrtvih Kineza i uništenim čitavim generacijama je po njemu “jedan od najvećih uspeha u istoriji čovečanstva”. Ali, za koga?

Glavni biznis sa Kinom ide preko porodice Rokfeler

I baš na početku “otvaranja” Kine prema Zapadu, u Kinu je, kao zvanični izaslanik SAD, poslat Rokfelerov čovek sa Jejla i član tajnog jezuitskog društva “Lobanja i kosti” Džordž Herbert Voker Buš, poznat i kao Buš “stariji”. On je bio prvi američki “ambasador” (doduše tada još neformalno) u komunističkoj Narodnoj Republici Kini. Nakon toga Buš je postavljen u fotelju koju takođe kontroliše institucija Rokfeler, a to je fotelja direktora CIA. Idealno mesto za tajne poslove.

Ova služba je od posebne važnosti za određene poslove institucije Rokfeler (kažemo institucije jer se iza ove porodice nalazi jedno daleko moćnije bratstvo). Tajni poslovi su tajni jer za njih postoje posebni američki zakoni.

I upravo se za Bušove, koji su u dalekom srodstvu i sa britanskom kraljevskom porodicom, vezuju mnogi poslovi u trgovini opijumom koji je završavao u Kini. Preskot S. Buš (brat Buša “seniora”) je bio u poslovnim dilovima sa japanskom mafijom, dok je njegov otac Preskot Buš bio glavni za prenos Rokfelerovog novca za nacističku Nemačku.

Baš Rokfelerova Chase Manhattan Bank je 1973. godine postala prvi američki korespondent Nacionalne Banke Kine i smeštena je u kineskoj četvrti u Njujorku.

Dakle, porodica Rokfeler je veoma studiozno godinama pripremala teren za veliki posao sa novom društveno i moralno preoblikovanom Kinom.

Ali, ono što ide preko porodice Rokfeler i institucija u njihovom vlasništvu uvek su javni i legalni poslovi. Oni drugi, tajni, isprepletani su u mrežu banaka, kompanija i fondacija koje vode drugi članovi ovog ili onog bratstva i koji se u nekoj “niti” izatkane poslovne mreže uvek povežu sa novcem iz neke od institucija Rokfelera. I to je slučaj sa mnogim poslovima sa Kinom.

Tako je 1970. First National bank of Chicago, koja se u međuvremenu pripojila Rokfelerovoj Chase bank, a onda transformisala u Bank one u komunističkoj Kini, počela da daje milijarde i milijarde američkih dolara zajmova Kini. Obimno kreditiranje je pravdano tvrdnjom da će Kina to vratiti u zlatu iz nekoliko svojih zapadnih provincija. Ali, Kina nikada nije dozvolila nikakvu američku finansijsku inspekciju koja bi utvrdila imaju li oni zaista toliko zlata da otplate dugove. Umesto toga, veruje se da je dug vraćen drugačijom robom, odnosno ogromnom količinom heroina koji je počeo da stiže u SAD iz Azije i preplavio američko tržište. Rokfelerovi mediji u SAD su, po saznanjima iz CIA, prenosili da heroin dolazi iz Kambodže. Ali, odavno je javna tajna da je trgovina narkoticima glavni izvor novca za prikrivene operacije podrivanja država koje izvodi CIA širom sveta. A u prljavom nelegalnom poslu mora biti ispletena i mreža sa bankama koje su specijalizovane u “pranju” ovakvog novca. Za te poslove se izgleda specijalizovala još jedna partnerska porodica institucije Rokfeler poreklom iz Džakarte, na čelu sa Džejmsom Rijadisom, i njihova firma Stephen and Co, sa sedištem u Litl Roku u Arkanzasu.

Arkanzas kao meka za prljave poslove

O prljavim švercerskim poslovima koji se uvek negde “zakače” za novac Rokfelera, istraživao je godinama izvesni Šerman Skolnik, producent raznih američkih TV diskusija i panela koji su se bavile problematikom sistemske korupcije u američkom pravosuđu i koja decenijama opstaje jer NEKOME odgovara da ima svoje sudije i svoje šefove u CIA i svoje senatore i kongresmene i svog predsednika SAD.

Tako Skolnik otkriva da je glavno uporište za prljave poslove Rokfelera američka država Arkanzas. Prostrana država sa malim brojem stanovnika idealna je za organizaciju takvih poslova, jer su u takvim državama najlakše nameste izbori za guvernera, senatora, sudije. Poznato je da se Vintrop Rokfeler, iako rođen u Njujorku 1953. preselio u Arkanzas i da je tamo bio guverner od 1967. do 1971.

Za Arkanzas je vezana i pojava Bila Klintona i njegove supruge Hilari, koji su iz tamošnje male advokatske kancelarije u Litl Roku dogurali do najviših pozicija u Beloj kući i Stejt departmentu. Koja sila je mogla tako visoko da podigne sina jedne medicinske sestre, koja je radila i kao kelnerica, i kome je, navodno, biološki otac (iz jedne veoma siromašne porodice od devetoro dece) poginuo tri meseca pre nego što se on rodio? Ova medicinska sestra se onda udala za jednog alkoholičara, pa je i taj brak propao, pa se opet udala…

Ali to sinčića Bila koji je dobio očuhovo prezime (kao da nema oca) nije omelo u pravljenju fantastične karijere. Još zanimljivije je što je advokatska kancelarija Klintonovih bila upletena godinama u seriju poslovnih skandala sa velikim brojem aktera koji su naprasno na ovaj ili onaj način odlazili na “onaj svet” i to pod misterioznim okolnostima. A Klintonovi su iz svakog posla profitirali i izigravali sve zakone i tužioce. I ne samo Klintonovi, već pre svega njihov moćni zaštitnik. Da li je to bila porodica Rokfeler i da li je Bil Klinton u stvari vanbračni sin Vintropa Rokfelera i Virdžinije Keli, medicinske sestre i tada lokalne lepotice? To je danas tema koja se sve više otvara u SAD kod mnogih nezavisnih novinara. I fizička sličnost Vintropa R. i Bila K. je evidentna. Ali, pogledajmo malo ove poslove Rokfelera sa Kinezima koji su vezani za Arkanzas.

Baš u Arkanzasu su poslovna sedišta tri veoma moćne kompanije koje su napravile pravi finansijski bum poslednjih decenija, upravo sa otvaranjem kinesko-američke saradnje i u vreme dvostrukog predsedničkog mandata Bila (Rokfelera) Klintona i dvostrukog mandata Džordža Buša mlađeg. To su kompanije Wal Mart, Tyson Chickns i J.B. Hunt Transport Services, Inc.

Wall Mart – Kinezi uspešni robovi današnjice

Osnivač maloprodajnog lanca jeftinih proizvoda Wal Mart je Sem Walton (1918-1992) iz Oklahome koji je na Univerzitetu u Misuriju postao član jevrejskog bratstva Alpha Epsilon Pi i koga su još tamo, navodno, prozvali “Prostitutka”. (Član ovog bratstva je i osnivač Facebook-a, Mark Cukerberg). Walton se oženio bogatom naslednicom iz engleske jevrejske trgovačke porodice Robson. Izbegao je da služi vojsku tokom Drugog svetskog rata tako što se pomoću moćne ženine porodice zaposlio u fabrici oružja porodice Dipon.

Proizvodi široke potrošnje koji se u SAD prodaju po 20 dolara, kod Wal Marta koštaju 10 dolara, pri čemu Wal Mart za njih plaća samo 10 centi. Sva razlika ide Wal Martu. Gde je tajna? Jednostavno, u radu jeftinih kineskih robova. Dok jedan američki radnik košta sa svim prinosima državi oko 45.000 dolara, kineski košta 2.500. I porez na zaradu radnika je tako daleko manji za SAD. Zbog ove jeftine radne snage 100.000 radnih mesta je izneto protekle decenije iz SAD i premešteno u Kinu. Wal Mart ima oko 5.000 maloprodajnih mesta u Sjedinjenim Državama.

Za organizaciju kineskog roblja, tvrdi Skolnik, zadužen je Vang Jun, biznismen iz Hongkonga i predsednik upravnog odbora kineske kompanije Poly Tchnologies iz Narodne Republike Kine, a koji slovi kao neformalni šef kineske tajne policije sa ogromnim ovlašćenjima.

Kompanija Poly Technologies se bavi trgovinom oružjem i povezana je sa narodnooslobodilačkom armijom Kine. Jun je i predsednik Kineskog međunarodnog trusta i Investicione korporacije. On je sin starijeg kineskog revolucionara Vang Zena. Između 1987. i 1993. kompanija Poly Technologies i njene podružnice su prodali u SAD poluautomatskih pušaka u vrednosti od oko 200 miliona dolara.

Kada je Bil (Rokfeler) Klinton potpisao zakon kojim se zabranjuje prodaja izvesnih modela poluatomatskih pušaka 1994, Poly Tchnologies je fantastično profitirao jer su iskoristili rupe u zakonu da zaobiđu zabranu i konačno pribegli već dobro uhodanom krijumčarenju. Do 1996. ove puške su preplavile gradove Kalifornije. Kako je Kinezima to pošlo za rukom? Zato što su mnogo vešti, ili zato što su deo jedne već dobro izatkane međunarodne mreže za šverc i pranje para?

Van Jung i Bil Klinton su imali formalni susret u Beloj kući februara 1996.

Skolnik tvrdi da se u početku svaka vrsta ilegalne trgovine sa Kinom odvijala preko male mreže centrirane u severozapadnom Arkanzasu oko Mena aerodroma. Porodica Rijadis je zato kupila i malu First National Bank of Mena kako bi im služila za pranje para. Uz pomoć Rokfelera i ove banke milijarde narko dolara je prošlo ovom rutom.

Takođe na severozapadnom delu Arkanzasa, blizu Rodžersa, nalazi se ogroman novi regionalni aerodrom. Klinton je kao predsednik učinio da aerodrom 1998. dobije najbolju opremu tako da može da primi najveće transportne avione. Na aerodromu se nalazi i “zona slobodne trgovine”, tako da se “tranzitna roba” koja tu stiže, najviše iz Kine, ne kontroliše i ne oporezuje, jer zvanično nije namenjena tržištu SAD. Ali, ogroman broj skladišta i kontejnera idealno je mesto za dobro organizovan šverc koječega, tako da veliki deo ove robe ipak ulazi u SAD. Nema boljeg posla od onog za koji ne postoji konkurencija, ne plaća se porez i carina.

Takođe, u blizini aerodroma Springdale u Arkanzasu je i sedište kompanije Tyson Foods, Inc. Oni dominiraju tržištem pilića u SAD. Oni izvoze “američku” piletinu u više od 70 zemalja sveta. Zar Kinezi nisu poznati po uzgoju živine? Sami zaključite kako se mogu povezati ptičji grip, kineska živina i Rokfelerov farmaceutski biznis. Najprostije bi bilo da kineski farmeri zbog pojave ptičjeg gripa nisu mogli da plasiraju svoju živinu na svetsko tržište direktno i jeftino, već se na svetsko tržište plasira “američka” živina. Kineska je navodno pobijena, kako su to prikazali mediji zbog ptičjeg gripa, a američkoj kompaniji je to otvorilo prazan tržišni prostor. A vi ste, u stvari, jeli piletinu zaista uzgojenu jeftino u Kini.

Tu u blizini istog aerodroma se nalazi i sedište transportne kompanije J.B.Hunt, koja je takođe baš u periodu “otvaranja Kine” napravila fantastičan posao. Njen formalni vlasnik, izvesni Džoni Brajan Hant, pravo je oličenje ostvarenja američkog sna. Od siromaška je veoma brzo postao vlasnik ogromne transportne kompanije. Ali, “američki san” se izgleda ostvaruje samo onima koji posluju sa moćnim institucijama kao što su Rokfeleri.

Infiltriranje Kineza u poslovne i bezbednosne strukture SAD

Evidentan je u poslednje vreme ogroman broj Amerikanaca kineskog porekla koji dobijaju poslove u američkom državnom aparatu i posebno zauzimaju mesta u ministarstvu unutrašnjih poslova (Homeland security). I što je najzanimljivije, sada tobože Kinezi jurišaju na američko tržište i kupuju, kupuju… tako je nedavno kineski naftni gigant CNOOC iznajmio razne lobiste u svom nedavnom neuspešnom pokušaju da kupe američku naftnu kompaniju UNOCAL koja je vlasnik jedinog rudnika retkih metala u SAD. Ako vam se čini na ovaj način institucija Rokfeler pokušava da izigra sve antimonopolističke zakone u SAD, onda ste verovatno u pravu. Jer, upravo je kompanija Standard oil, kada je došla na sud zbog teškog monopola u trgovini naftom, perfidnim igrarijama i prebacivanjem novca u razne fondove i druge kompanije, pokazala kako Rokfeleri znaju da se vešto kamufliraju. Pravom jezuitskom veštinom.

Jedan od lobista za pomenutu kupovinu je bila firma BKSH, a to je podružnica Burson-Marsteller i deo je britanske WPP grupe. WPP je druga po veličini firma za reklamiranje i odnose sa javnošću u svetu koju vodi jedan član britanske kraljevske porodice. I sada se šire po Kini i već imaju oko 2.000 zaposlenih.

U velikoj mreži kompanija i podružnica koje lobiraju i kupuju po SAD i svetu i savetuju za Kineze je i Stone Bridge International, koju je nekada vodio i Samuel Berger, bivši državni sekretar za bezbednost u Klintonovom mandatu, koji je navodno “zaboravio” da kaže svom predsedniku kako su Kinezi došli u posed nacrta za izradu nuklearnih bojevih glava, a koje im je u stvari on i odneo. Morao je da napusti funkciju i kažnjen je uslovno zbog prekršaja. Tako su Kinezi postali nuklearna vojna sila, kupuju rudnike i fabrike po SAD i svetu, a rade kao robovi sa dnevnicom od jednog dolara za Wal Mart. Možete li u to da poverujete?

Stone Bridge ima i kinesku podružnicu, a za ovu firmu lobira i Madlen Olbrajt, takođe agent Rokfelerovih. Olbrajtova je zdušno radila sa Bergerom i Bilom (Rokfeler) Klintonom na poslovima instaliranja marionetske i kriminalne vlade na Kosovu, što je rezultiralo i bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. Meta su, naravno, rudna nalazišta na Kosovu, i tamošnji Albanci sada imaju “čast” da jeftino kao i kineski robovi rade za svakog ko im nešto ponudi. I naravno žive od uvoza hrane koju im omogućava marionetska vlada Srbije živeći u iluziji da su sada “slobodni” i “nezavisni”. Na čelu “države” im je policajka koju je tu postavio američki ambasador. Policajci su uvek naučeni da slušaju.

Sada se Kina kao i nacistička Nemačka naoružava vezujući “svoje interese” za Iran. Orkestracija trećeg svetskog rata je gotovo identična onome što se događalo sa naoružavanjem nacističke Nemačke i Japana Obe orkestracije idu preko finansijskih mreža koje su upletene niti instutucije Rokfeler.

Ivona Živković