Izmišljene bolesti koje ubijaju stvarno – Da li smo na pragu nove histerije zvane “virus Zapadni Nil”…

Bombastični naslovi u medijima poput “U Grčkoj se širi virus Zapadni Nil” ili “Virus Zapadnog Nila ubio dvoje u Rumuniji”, pojavili su se i u našim vodećim medijima prošlog meseca. Posebno je zanimljiv naslov “Virus ubica na vratima Srbije”, što jasno asocira na to da se ovaj “opasan” virus kreće i da samo što nije prešao državnu granicu Srbije, gde bi mogao da pobije ko zna koliko ljudi. Još smo u iščekivanju?

Onima koji nekritički i bezrezervno usvajaju sve što objavljuju takozvani “mainstream” mediji, pojam “virus Zapadnog Nila” ostaje u pamćenju kao veoma opasna zarazna bolest koja može da ima smrtonosan ishod i koja se lako širi. A kako tvrde stručnjaci, virus šire komarci koji se njime zaraze kada ujedu neku već zaraženu pticu, pa onda sa pljuvačkom taj virus ubace čoveku, ako ga ujedu. A gde ptice pokupe ovaj virus? Pa, u Africi valjda, tamo gde protiče reka Nil.

Bližih podataka o umrlima nema. Ne znamo ni njihova imena, zdravstveno stanje koje je prethodilo unošenju virusa u organizam, a nedostupni su javnosti i podaci o izvršenim analizama tkiva. Za Rumuniju se zna da su u pitanju bile dve osobe starije od 65 godina.

Jedna od medicinskih prevara

Već smo ranije pisali da je nemački virusolog i disident iz svoje branše, dr Stefan Lanka, prilično razotkrio mutne teorije virusologa, njihove proteinske “mućkalice” i načine definisanja onoga što se naziva virus. Po njemu – patološki virusi, oni koji izazivaju neku bolest, jednostavno ne postoje. Ono što se pod elektronskim mikroskopima vidi i opisuje kao proteinska tvorevina nazvana “virus”, deo je genskog materijala ćelije, koji se kreće između samih ćelija. Simptomi bolesti izazvani unošenjem i gomilanjem različitih toksina, opisani su kao virusne infektivne bolesti. A zapravo svi simptomi infektivnih bolesti se lako uočavaju kao alergijske reakcije organizma i evidentni simptomi trovanja.

I to je jedna od veoma perfidnih u dugo održavanih medicinskih prevara koja se nametnula medicinskim školama širom sveta nakon Drugog svetskog rata.

Dakle, kada kažemo virus – najbolje je da pomislimo na neki toksin koji je nagomilan u organizmu i koji on prepoznaje kao otrov i nastoji da ga izbaci – kijanjem, kašljanjem, podizanjem telesne temperature.

Ali, simptomi unosa toksina koji se mogu manifestovati i samo kao alergijska reakcija, nisu isto što i dugoročni efekti delovanja toksina. Jer efekat delovanja može biti dugo prikriven, bez ikakvih simptoma, i nažalost u mnogim slučajevima, katastrofalan. Kancer je tipičan primer bolesti koja nastaje od dugoročnog delovanja nagomilanih toksina u organizmu koji teško poremete metabolizam i potpuno preobrate rad pojedinih ćelija koje usled nedostatka kiseonika počinju da rade anaerobno.

Kada se u medijima govori o virusu “Zapadni Nil” radi se zapravo o jednoj perfidnoj igri ljudskim zdravljem. Ova igra nekome donosi profit, nekome služi za monstruozne vivo-eksperimente sa neurotoksinima koji se proizvode kao biološko oružje, a milioni ljudi postaju naivne i neinformisane žrtve koje zdravljem plaćaju ovu igru.

A igra se sastoji u sledećem: bombastičnim najavama o pojavi “opake smrtonosne” bolesti – preko virusa Zapadnog Nila, koji šire komarci, nastoji se opravdati neophodnost velike akcije zaprašivanja legla komaraca u određenim područjima kako bi se širenje ovog virusa sprečilo. Ali, toksičnost hemikalija koje se pri tom u ogromnim količinama bacaju iz vazduha daleko je opasnija od toksina nazvanog “virus Zapadnog Nila”. Tako se nakon zaprašivanja hemikalijama koje su testirane na neupućenom stanovništvu, izbijanje raznih bolesti najlakše opiše “otkrivanjem” novog “opasnog” virusa.

Ovu perfidnu igru što se sprovodi putem medija i odabranih “stručnjaka” koji se koriste da narodu zamažu oči, prati niz bezočnih laži koje se javnosti plasiraju. Pogledajmo samo nekoliko primera koje je naveo njujorški aktivista protiv korišćenja insekticida i pesticida Robert Lederman.

Najčešće korišćeni insekticidi u Njujorku su bili resmetrin, koji se prodaje pod imenom scourge i sumitrin, a prodaje kao anvil. Scourge i anvil u prevodu znače – bič i nakovanj. Anvil se koristi dosta i kod nas (i preporučuju ga stručnjaci posebno za prskanje vinograda), a sumitrin se stavlja i u neke šampone za pse (protiv parazita) kao i u šampone protiv vašiju za ljude. Pogledajte etiketu. Zna se da su obe hemikalije veoma toksične, posebno za ribe, pa se prilikom prskanja iz vazduha izbegavaju predeli iznad jezera, mrestilišta i reka. Radi se o piretroidima, jedinjenima na koje su mnogi ljudi alergični, a postoje odavno jasni dokazi da oni dugoročnim delovanjem utiču na rad endokrinog sistema kod ljudi i teško ga oštećuju baš kao i čitav imuni sistem organizma. Posebno su evidentirana oštećenja jetre.

Sintetičke pesticide prikazuju kao prirodne

Zagovornici prskanja anvilom tvrde da ovaj preparat u osnovi sadrži jednu prirodnu supstancu. A to je čista laž. Naime, preparat sadrži samo imitaciju jedne prirodne supstance koja se u prirodi stvara u hrizantemama. Ali, imitacija koja ima za cilj da napravi molekul isti ili sličan prirodnom – ipak je sintetička kreacija, a ne prirodna. Prava prirodna supstanca je daleko skuplja i nije ekonomski isplativa za pravljenje velikih količina pesticida. I druge supstance koje se stavljaju u ovaj pesticid su sintetičke i kao osnova se uglavnom koriste hemijski derivati bazirani na nafti, kao na primer piperonil butoksid. I svi ovi sastojci pojedinačno su na listi toksina koji su kancerogeni. Pored toga što se koristi za uništavanje insekata, on kao neurotoksin deluje i na miševe, koji su sisari.

Dakle, prskanje sintetičkim piretroidom – anvilom, uopšte nije bezopasno za ljudsko zdravlje i tvrdnja da je on prirodan i bezbedan predstavlja čistu laž, naglašava Lederman. Ovu bezočnu laž je građanima Njujorka plasirao bivši gradonačelnik Đulijani. Čovek u koga valjda građani treba da imaju poverenje.

Uopšte je veoma teško opisati šta je zapravo “bezbedan pesticid”, naglašava Lederman. Svaki se zapravo etiketira rečima “tvrdi se da je bezbedan” ili “manje toksičan” ili “bezbedan ako se koristi po propisanim uputstvima za upotrebu”. Samo, kako ćete ćelijama u organizmu objasniti, kada im se toksin nađe u sistemu rada kao klip u točkovima, kako da se ponašaju da bi on bio bezbedan? Alergijske reakcije – kijanje, kašalj, iritacija očiju i kože – evidentni su pokazatelji da organizam to prepoznaje kao nepoželjan sastojak koji treba izbaciti iz tela jer je opasan.

Tvrdnje o bezbednosti nekog hemijskog preparata uglavnom dolaze od samog proizvođača. Kada od prskanja ovakvim proizvodom ugine samo 50 odsto tretiranih miševa (zamoraca), on se smatra bezbednim za ljude. Pojava tumora kod miševa, ukoliko je registrovana samo 50 odsto, proizvođaču daje pravo da stavi etiketu – “bezbedan”, primećuje Lederman.

Tvrdnja da se anvil (sumitrin) veoma brzo razgrađuje nakon prskanja i da deca samo sat ili dva nakon toga mogu da se igraju po javnim parkovima, takođe je čista laž. Ali, šta znači razgradnja, i šta ostaje nakon razgradnje preparata kao što je sumitrin?

Hemijska jedinjenja koja se izlože suncu i kiseoniku prolaze kroz razne faze preobražaja. Malation, neurotoksični insekticid, na primer, postaje maloxon, vrlo različita supstanca koja je čak 20 puta otrovnija. U ovom slučaju, ono što ostaje nakon razgradnje još je otrovnije.

Tvrdnja da sumitrin (Anvil) nestaje sutradan nakon prskanja odnosi se na idealne uslove za razgradnju -što znači sumitrin isprskan na staklenu površinu na koju odmah padnu sunčevi zraci. Ali šta je sa velikim količinama hemikalija koje su nakon zaprašivanja iz vazduha pale na zasenčena mesta, u pukotine zgrada, u ventilacione uređaje ili na lišće u parkovima gde ne probija sunce? U stanovima on može ostati nedeljama, mesecima pa i godinama, gde će se prilikom istresanja tepiha, prekrivača i sl. lako udahnuti ili čak apsorbovati kroz kožu.

U Srbiji zapravo nikada niste ni bili upozoreni da se prilikom zaprašivanja komaraca iz vazduha treba zakloniti i ostati tako zaklonjen bar nekoliko sati dok se hemikalije ne razgrade. Ili da bar zatvorite prozore. Ne, nikada to niste čuli, zar ne? Čuli ste samo da treba zatvoriti pčele. E, pa niste čuli zato što se prskanje ljudskih naseobina iz vazduha izgleda i ne vrši samo zarad ubijanja komaraca, već zato što se jednostavno želi toksikovati i samo stanovništvo.

Virus Zapadnog Nila zapravo i nije smrtonosan i toliko “opasan”, baš kao što se ni komarci, ma koliko ih zaprašivali, a to se čini milijardama tona hemikalija, ne mogu istrebiti. Ne može se ubiti čak ni većina komaraca, jer kada bi to bilo moguće ova vrsta insekata bi već odavno bila istrebljena.

Oni koji proizvode sve ove insekticide znaju da ovi insekti vremenom postaju otporni na ove otrove i da im se prilagođavaju. Efekat je da se stalno stvaraju nove otporne jedinke i one održavaju dalje vrstu. I to se zove prirodna selekcija. Jedna studija rađena u Floridi pokazala je da porast komaraca nakon prskanja iznosi čak 1.500 procenata. I sve te nove i nove generacije komaraca su otporne na dosadašnje otrove. Još gore, mnogi naučnici veruju da ovi pesticidi koji smanjuju imunitet čine da ljudi postanu daleko podložniji encefalitisu. A encefalitis (kao i meningitis) najčešće je posledica delovanja takozvanog virusa Zapadnog Nila. I šta ste na kraju dobili time što ste zaprašivanjem komaraca hteli da sprečite širenje virusa Zapadnog Nila? Dobili ste isto oboljenje, ali pomoću drugog toksina, onog koji je “bezbedan” za ljude.

Tako ispada da toksin koji izaziva encefalitis prenose upravo prskanjem tretirani komarci zbog oštećenja koja su im time nastala u sistemu za varenje. Dakle, konačan cilj i nije bio zaštita stanovništva od virusa, već njegovo prskanje toksinima. Postavlja se onda pitanje: šta je pre nastalo – virus Zapadnog Nila ili toksin kojim su prskani komarci i koji šire ovaj virus tj. toksin?

To pitanje je postavio doktor Leonard Horovic, harvardski đak koji se veoma aktivno bavi istraživanjem od javnosti skrivenog bioinženjeringa koji ima za cilj stvaranje neurotoksičnih supstanci koje bi služile kao biološko oružje ne samo u ratnim sukobima već i u mirnodopskoj eugenici. U svojim temeljnim istraživanjima on uglavnom nalazi vezu između veštački stvorenih toksina, perfidne propagande koju vrši CIA preko svojih agenata uticaja i zdravstvene politike i koja se sprovodi preko američkih Centra za sprečavanje i prevenciju bolesti (CDC) kao i Svetske zdravstvene organizacije. Njihovu politiku instruira i kreira moćni korporativni biznis naftnog i hemijskog koncerna u kome je glavni kapital porodice Rokfeler.

Menhetn institut i lažna propaganda

Naime, sve polazne informacije o zaraznim bolestima lekarima širom sveta najpre stižu od ovih centara za kontrolu i prevenciju bolesti. A oni podatke o novootkrivenim virusima dobijaju od CIA. Zna se da je ovo državna agencija, zadužena, između ostalog, i za dezinformisanje i propagandu širom sveta. CIA čak direktno nadgleda rad ovih centara za prevenciju bolesti u regionima koji se označe kao “opasni za američku državnu bezbednost”. Mnogo toga je zato “opasno za američku državnu bezbednost” širom sveta. Tako ova moćna organizacija praktično ima opravdanje za svoje prisustvo i uticaj po čitavom svetu. Preko ovih centara su distribuirane u određene krajeve sveta i vakcine koje su se kasnije pokazale kao veoma opasne i koje su zapravo bile izazivači raznih epidemija u trećem svetu. Po mišljenju mnogih nezavisnih istraživača, upravo su vakcine uzrok mnogih bolesti 19. i 20. veka za koje se nikada ranije nije znalo.

“Otkrivanje” novog virusa je tako samo javno objavljivanje postojanja određenog toksina koji je ko zna kada i gde napravljen.

CIA je već više puta bila izvor dezinformisanja ne samo američke vlade već i vlada drugih zemalja. Politika dezinformisanja u ovoj oblasti kreira se, prema pisanji Horovica, u Institutu Menhetn. Ovaj institut je 1981. promenio ime u Međunarodni centar za ekonomske i političke studije. Radi se zapravo o organizaciji koja deluje kao trust mozgova (think-thank) koji pravi određene strateške planove i ubacuje ih u državnu političku mašineriju. I to je moto Instituta – preobraćanje intelekta u uticaj.

Institut je 1970. godine, kao suosnivač, osnovaoVilijam Jozef Kejsi, revnosni katolik u službi katoličke crkve, koji je u vreme Ronalda Regana bio i direktor CIA. Kejsi je pre toga radio na berzi Volstrita kao finansijski špekulant. Instutut Menhetn je deo šire mreže anglosaksonskih ideoloških institucija koje su osnivane istovremeno u Britaniji i SAD (njenoj koloniji) radi unapređenja onoga što se naziva “slobodno tržište”, a danas je sve više u upotrebi termin “novi svetski poredak”. U praksi to znači povezivanje svih kolonija, provincija i pomoćnih feuda pod jedinstvenu upravu koja bi se vršila preko svetske vlade.

Kejsi je nakon Drugog svetskog rata učestvovao i u čuvenoj operaciji Paperclip, tajnom dovođenju u SAD nacističkih mozgova koji su radili za hemijski koncern IG Farben. Njihovo znanje je za deset godina pomerilo dotadašnju američku nauku i tehnologiju, posebno u hemijskoj i raketnoj industriji, ali i u medicini. IG Farben (Interessen-Gemeinschaft Farbenindustrie AG) je bio glavna finansijska potpora nacističke mašinerije. Nakon prelaska u SAD njihovi naučnici su zaposleni kao službenici CIA, mnogi su dobili novi identitet, a svoja znanja u izradi nervnih bojnih otrova stavili su u službu američke vojske.

IG Farben je bio glavni poslovni partner Rokfelerovog Standard Oila (danas Exxon). Pošto je sa centralom u Londonu i nemačkom dinastijom na britanskom tronu sve povezano (Rogenfeler je takođe nemačko prezime), glavni finansijer ovog anglosaksonskog instituta na Menhetnu upravo je Rokfelerova Čejs banka.

Čitav Institut je zapravo kreacija krupnog kapitala i njegovim interesima i služi. Svi američki predsednici ga redovno posećuju sa dužnim poštovanjem. Jedna od glavnih intelektualnih aktivnosti ovog instituta usmerena je na diskreditaciju svih naučnih radova koji su u poslednjih 50 godina nedvosmisleno pokazali štetno dejstvo pesticida koji se danas masovno koriste.

Tako je eksperimentisanje raznim toksinima i nervnim otrovima nad neupućenim stanovništvom Afrike često bilo prikazivano kao “otkriće” novog virusa. Na primer, kako to tvrdi Horovic, famozni i smrtonosni ebola virus je idealno biološko oružje koje ubija devet od deset ljudi za tri nedelje “infekcije”. Ebola virus je prvo nastao 1967. u trima evropskim laboratorijama (bukvalno istovremeno) koje proizvode vakcine. Prvo je nazvan Marburg virus po proizvođaču vakcina u Marburgu, u Nemačkoj. A onda je napravljen konsenzus da je virus stigao u Evropu iz Afrike preko tovara od 500 majmuna.

Dr Horovic ističe da naučna literatura, mainstream mediji, kao i poznati američki pisac dokumentarističkih knjiga o virusima Ričard Preston (koji je očito zadužen za popularno dezinformisanje masa) nikada nisu otkrili ime zloglasnog snabdevača majmunima, a to je bio Litton Bionetics. Ime Bionetics se nalazi i u kongresnim beleškama u SAD kao ime vodećeg snabdevača biološkim oružjem i nehumanim sisarima za vojsku SAD. Bionetics je bio medicinska podružnica velikog vojnog snabdevača oružjem Litton Industries.

Tako se umesto da se jednostavno povežu pojmovi i osobine virusa marburg, koji se pojavio u laboratorijama Evrope kao biološko oružje i vojnog snabdevača majmunima – Bioneticsa, čitava priča zahvaljujući popularnosti knjiga Ričarda Prestona, preusmerila na priču o pronalasku virusa ebole koji je navodno otkriven u Africi i čiji su prenosioci majmuni. I to je priča koju je CIA preko Prestona plasirala i u naučne krugove virusolozima širom sveta. Jer Preston je pisao i na osnovu njemu dostupnih dokumenata. To su čuveni novinari “istraživači” kojima jednostavno upadne u krilo kompletna dokumentacija CIA. A onda dobiju odmah i moćnog izdavača, i Holivud odmah po tim delima snima film. Po Prestonovoj knjizi je snimljen film Epidemija 1995. sa Dastinom Hofmanom. Njegova knjiga Zona usijanja prevedana je i kod nas.

Virus ebole je tako nastao, po tvrdnji Prestona, u dubokom mraku Kitum pećine blizu regiona Zapadnog Nila, u Centralnoj Africi. Ova pećina je, prema zataškanim dokumentima Nacionalnog instituta za kancer SAD, opisana kao Prestonova metafora za istraživačku laboratoriju Litton Bionecicsa koja se nalazila u tom regionu.

Ovaj region Centralne Afrike trenutno je i žarište AIDS-a (koji je navodno takođe proizvod “majmunskog biznisa”). Baš tu je, kako tvrdi Horovic, u periodu od 1960. do sredine sedamdesetih godina Bionetics sarađivao sa Međunarodnom asocijacijom za istraživanje kancera (IARC). Ovu asocijaciju je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje (NCI) i to preko Francuske. I ovaj institut je tvorevina privatnog korporativnog biznisa koji ima od milošte patriotski pridev “nacionalni”. Blizu pomenute Kitum pećine i doline Zapadnog Nila na severozapadu Ugande, Litton Biontics i NCI eksperimentisali su sa nehumanim sisarima, ali očito i sa afričkim humanim, ali naivnim i neupućenim stanovništvom. Svedok ovih eksperimenata je izvesni afrički lekar C. Sally koji je u to vreme tamo radio kao asistent u jednoj laboratoriju.

Kada su u periodu od 1950. i 1960 rađeni eksperimenti sa vakcinama, prema mišljenju dr Salija, za Burkittis lymphoma kod crnačke dece okrivljeni su komarci. Istina je da im je preko njihovih majki, koje su ih dojile, tako ubacivan virus raka odnosno neka proteinska tvorevina koja je verovatno izvađena iz kanceroznih ćelija i za koju se verovalo da bi mogla da se dalje umnožava.

Bioteroristički napad?

Nakon što je pet ljudi u blizini Njujorka umrlo navodno od virusa Zapadnog Nila, pisac Ričard Prestomn je u novinama (kao poznavalac ove virusne problematike) izrazio zabrinutost da bi to mogao da bude i bioteroristički napad na SAD. Kako bi inače taj virus stigao u SAD, pitao se on. Onda je Preston objasnio da su ovaj virus virusolozi identifikovali još 1937. u područiju Zapadnog Nila u Ugandi. I to se i danas prenosi po medijima kao validan podatak.

Ali Preson nije objasnio odakle su virusolozi došli u Ugandu, šta su tamo tražili i ko ih je finansirao?

Odgovor je, tvrdi Horovic, na početku 1920, kada je skoro sve delatnosti u zaštiti javnog zdravlja bezmalo potpuno finansirala porodica Rokfeler. Finansirana su i istraživanja na polju kancera i otkrivanja virusa i to je rađeno u saradnji sa Alfredom P. Sloanom (kasnije direktorom centra za istraživanje raka Sloan Ketering). Ostaje samo pitanje ko je i kada posejao ONO što izaziva rak, najprofitabilniju bolest hemijsko-farmaceutskog biznisa?

Eksperimentisanje sa raznim toksinima i nervnim otrovima nad neupućenim stanovništvom Afrike često je bilo prikazivano kao “otkriće” novog virusa.

Virus ebole , prema mišljenju Prestona, nastao je u dubokom mraku Kitum pećine blizu regiona Zapadnog Nila, u Centralnoj Africi.

Ivona Živković