Dok je stoke, biće i čobana…

Psihološke operacije koje se preko medija besomučno i veoma agresivno poslednjih godina sprovode u Srbiji kao da ne primećuju jedino domaći “intelektualci” i “medijski stručnjaci”. Masovno mentalno trovanje nacije otišlo je tako daleko da danas i najnepismeniji u Srbiji shvataju da su nam sve državne i društvene institucije uključujući škole i medije – patološke tvorevine.

Da li ste se možda zapitali zašto ne možemo direktno pred kamerama – “uživo” da pratimo famozne pregovore u političkom trouglu Ešton -Tači – Dačić iz Brisela i Prištine i da čujemo i vidimo ko šta govori , ko čita ono što govori, ko se oko čega i sa čim slaže ili ne? Možete li da zamislite, pošto niste neposredan svedok razgovora, da ovo društvance sedi i ćaska o fudbalu i lepom vremenu, da bi se nakon sat, dva pojavili pred kamerama i dali izjavu koju im je nako sa strane napisao? Neko ko je kao reditelj ili scenarista, za koga niko u javnosti ne zna da je uključen u takozvane pregovore.

„Najveći greh ljudskog uma je verovati stvarima bez dokaza”, zapisao je još pre sedamdeset godina engleski pisac Aldus Haksli, predosećajući ili znajući tačno šta u budućnosti donosi novo informatičko društvo drogiranih tj. Hrabri novi svet (globalistički svet povezanih svetskih trgovaca koji drogom i iluzijama od malih nogu upravljaju ljudskim životima i njihovim umom.)

Pošto je Novi svet (informatičko društvo), u koje smo svi umreženi kao u velikoj bazi podataka kojom raspolaže trgovačka vlastela, već uveliko deo naše stvarnosti i mi smo praktično odrasli u njemu, pogledajmo malo širu sliku naše realnosti.

Dakle, na koliko svetskih događaja koji su bili udarne vesti u medijima poslednjih nekoliko decenija, ste bili lično svedok? Da li ste videli avione koji su udarili u STC u Njujorku? Možda ste videli Andersa Brejvika u Norveškoj kako masovno ubija kampere na ostrvu? Ili ste videli snajperistu koji je pucao u Đinđića 2003? Da li ste videli nekog bombaša samoubicu kako opasan eksplozivom utrčava u autobus pun putnika u Londonu ili u Tel Avivu? Ili ste lično bili prisutni linčovanju i ubistvu Moamera Gadafija? Da li ste videli nekog masovnog ubicu kako utrčava u neku školu i puca po deci? Čak ni masovnog ubicu iz Velike Ivanče niko u Srbiji nije video kako ubija i samoubija se.

Sve su ovo bili događaji kojima niste prisustvovali, ali ste potpuno uvereni da su se baš tako odigrali kako su to preneli mediji. U stvari mediji obično informacije dobijaju od takozvanih informativnih agencija i samo ih prenose. Mediji su samo posrednici, pa novinari i nisu svedoci događaja. Većinu informacija ne mogu ni da provere. Logično, jer novinari sede u redakcijama i ne znaju gde će se nešto dogoditi da bi bili na licu mesta. Kada odu na “lice mesta”, nakon događaja tamo ih već čekaju “svedoci” koji su spremni da pričaju u kamare i brzo dobiju izveštaj policije.

Tek tada novinari imaju prvu sliku događaja i onda po njoj dalje mogu da sklapaju svoju novinarsku priču. Informacija informativne agencije, policije i “svedoka” (koji obično ne vole da im se objavi ime) postaju kao matrica za goblen, u koji će novinar “ubadati” svoj novinarski tekst.

Ako pažljivo pročitate svaki do ovih novinarskih izveštavanja i imate sklonost da samostalno rasuđujete, postaviće vam se možda i pitanja koja, za divno čudo, novinara nisu zanimala.

Ili su ga možda zanimala, ali je urednik zaključio da to ne treba da se objavi. Novinari znaju da urednici imaju poslednju reč, i oni zato i postoje. Dakle, govoriti o slobodi informisanja, znači govoriti o jednom sistemu rada koji se naziva “oblast informisanja”. Da ova oblast funkcioniše kako treba zaduženi su ministri za medije. Tako informisanje ne znači i prikazivanje istine.

Kome su potrebne informativne agencije

Da li znate da informativnom agencijom Rojters upravlja bankarski kartel sa sedištem u Londonu, i da je ova privatna agencija koju je osnovao Pol Rojter 1851. nastala sa idejom da se informisanje u Velikoj Britaniji napravi na principu propagandnih pamfleta kakvi su korišćeni tokom velike evropske revolucije nazvane “Proleće nacija” , kada su u “ime naroda” bankari širom Evrope u 19. veku rušili autohtone vlastelinske porodice i onda na prestole dovodili korumpirane članove porodica spremne na kooperaciju sa međunarodnim trgovcima i bankarima i dajući im titule kraljeva ili uspostavljajući demokratiju. Naravno u svim ovim “demokratskim državama” je upravljala tajna agentura. Tako je sredinom 19. veka u Evropi nastupalo revolucionarno “proleće” u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Austriji, Danskoj, Rumuniji…Engleski presto je “prekomponovan” još u 17. veku sa revolucijom Olivera Kromvela.

“Asošijeted pres”, sa sedištem u Njujorku i ispostavama širom sveta, pruža informacije (matricu za goblen) za 2000 medija u SAD (neformalnoj britanskoj koloniji) koji onda od toga prave novinarski “goblen”. Oni su ti koji znaju kada se i gde oglašavao Osama bin Laden nakon svojih famoznih terorističkih napada po građanima SAD. Naravno, bin Laden nikada nije terorisao bogataše i vlastelu, već isključivo običan narod kojima je tako uterivan strah u kosti i ojačavan policijski aparat. Odbrana od ovog zla je jedino jaka policijska država koja će nadgledati svakog građanina, jer se teroristi upravo tako kreću i ponašaju- kao obični građani. I to su građani morali sami da zaključe nakon svih grozomornih informacija o terorizmu koje su im mediji plasirali.

ADL (Antidifamacijska liga) koja takođe ima sedište u Njujorku, ima zadatak da medijima u Izraelu šalje informacije o antisemistkim ispadima bilo gde u SAD ili u svetu. I mediji u Izraelu to bez provere objavljuju. Tako Izraelci zaključuju da čitav svet mrzi Jevreje i da zato Izraelci stalno moraju da budu u statusu rezervne vojske spremni na razne provokacije i eventualne terorističke napade. I svi Jevreji sveta zato uvek moraju biti međusobno povezani, kao deca u strahu da se ne izgube.

Sejanje straha i zabluda preko medija nazivaju se psihološkim operacijama. I one su deo arsenala specijalnog rata. Prosto objašnjeno: postavite krišom (preko neke tajne službe) eksploziv u autobus gradskog saobraćaja, dignete ga u vazduh (životi običnih ljudi za vlastelu su vredni kao i životinjski) i pustite informaciju da se preko nekog sajta oglasila teroristička organizacija XY koja preti da će još dizati u vazduh autobuse po gradu tako što će njihovi bombaši ulaziti u njih sa eksplozivom oko pojasa. I naravno država će morati da preduzme mere, što znači da u svaki autobus postavi kamere (kupiće ih parama iz državnog budžeta) i onda će se u svaki autobus ubaciti po dva,tri policajca koji će svakog putnika pre nego što uđe pregledati detektorom (kupljenim takođe novcem poreznika) i podrazumeva se da ćete morati i kartu za autobus odmah da pokažete. I tako će se građani voziti pod punim obezbeđenjem u pratnji policije kao robijaši. Ustvari, život danas u gradovima je već postao život u policijskim logorima, baš kao što su o tome pisali Orvel i Haksli.

Ali, živeti u logoru kod ljudi može stvoriti neprijateljsko osećanje i tenziju, te može izazvati pobunu. Zato se vlastela dosetila da logor organizuje tako da vi kao rob toga uopšte niste svesni. Tako ćete biti fizički u lancima, ali vaš um to neće registrovati, jer će biti okupiran iluzionističkim slikama demokratije i građanske slobode koje ga prikazuju kao slobodno biće. I to je najperfidnija i najsurovija prevara koju su vladarski umovi (uz pomoć vatikanskih duhovnih stratega) ikada smislili od kada postoji ljudska zajednica. To je upravo društvo drogiranih u kome mi danas živimo. Za održavanje ove iluzije najpre je potrebno ljudima oduzeti moć rasuđivanja odnosno svesti što više ljudi na nivo životinja.

Životinje sa farme Velikog Brata

Životinja je ono to se samo hrani, samo se kreće i razmnožava. Više vrste životinja koje mogu lako da zadovolje svoje životinjske nagone, sposobne su i da prekraćuju višak vremena zabavom i međusobnim druženjem i igrom. Znate da sa svojim uhranjenim kućnim ljubimcima morate da se igrate, jer se od dosade unervoze. A umeju i da budu ljubomorni i gramzivi. Ljudi se razlikuju od životinja upravo po tome što mogu da stvaraju i rasuđuju, pa ljude ne vode kroz život nagoni već vera. Naravno, pod uslovom da nisu mentalno zaostali u razvoju. I to su znali još drevni vladari i njihovi sveštenici koji su im izmišljali razne trikove kako bi im narod držali u pokornosti plašeći ih zagrobnim životom, u paklu i bodrili ih rajskim životom ako budu vladaru dobri.

Zato je francuski filozof Deni Didro još odavno zapisao: “Čovek neće biti slobodan sve dok i poslednji vladar ne bude zadavljen utrobom poslednjeg sveštenika”. Dakle, crkva nikada nije služila narodu, već isključivo vlasteli.

Frojdova teorija koju su u školama za robove promovisali moderni vladari u 19. veku, puka je naučna laž, kojom je vlastela nastojala da kod ljudi stvori iluziju o tome da su oni samo životinje koje hodaju na dve noge i stalno potiskuju svoje životinjske (krokodilske) nagone u svoj “nesvesni” deo bića. I onda im se te slike iz “nesvesnog” nekako pojavljuju u snovima. Jedino su zaboravili da vam kažu kako vam se iz “nesvesnog” nikada neće pojaviti slike koje nikada niste videli ili o kojima nikakvu informaciju nikada niste dobili. Da li sanjate kako kljucate zrnevlje kao ptica, ili pasete travu kao govedo, ili ronite pod vodom kao krokodil da bi ste ulovili hranu? Ali, edukovani robovi su u ovu Frojdovu “nauku” poverovali.

Droge menjaju percepciju

Aldus Haksli (iz poznate građanske intelektualne engleske porodice) u svom delu “Vrata percepcije” iz 1956. godine, opisao je svoje upečatljivo iskustvo proširenja percepcije uz pomoć meskalina, psihotropske supstance koja se prirodno stvara u nekim vrstama kaktusa (pejot). Ova supstanca tako menja hemiju mozga (preciznije frekvenciju pojedinih molekula). Haksli je tako opisao “fantastičan” svet blještavih boja , prepun detalja koje je moguće videti samo pod dejstvom ovakvih supstanci. On je verovao da je time ušao u jedan paralelni univerzum koji postoji uporedo sa našim, ali mi nismo u stanju da ga vidimo. Tako je počeo da mašta o svetu u kome bi bili uklonjeni svi socijalni filteri naše duhovne percepcije i sva kulturna i moralna uslovljavanja i barijere i čovek bi se onda suočio samo sa svojom prirodom i sa realnošću koja nam je prirodno data, a koje smo lišeni zbog društvenih stega, te živimo u jednoj retuširanoj stvarnosti punoj iluzija koje su vremenom potpuno usađene u naš mentalni sklop.

Haksli je očigledno bio nezadovoljan našom urođenom snagom percepcije onako kako je to priroda čoveku odredila, jer nam nije dala da vidimo svet u fraktalnim detaljima i bojama i raznovrsnijim svetlosnim tonovima, da čujemo zvuk ispod ili iznad frekvencijskog slušnog praga, nije nam dala da osetimo čulima prirodu kako je posećuju bube, gušteri ili ptice? I o tome je pisao i intrigirao svoje čitaoce.

Ali zašto bi smo mi to menjali? Zato što smo zaključili, kao Satanisti, da priroda nije savršena? Ili zato što je promena percepcije upravo ono šta su želeli vladari za svoje robove. Ta percepcija sveta kod nas robova mora da bude takva da ne vidimo da smo robovi, da ne vidimo lance, da ne vidimo da nas hrane kostima i hemikalijama, da ne vidimo da nas nadziru i prate naoružani policajci, takozvani bezbednjaci i razni špijuni i agenti.

Da li je Haksli (čija je su knjige bile ponegde i zabranjivane) bio samo promoter Satanizma nove religije bogate londonske vlastele koja je spremala Hrabri novi svet (društvo drogiranih) ili je samo predosetio kako se neka mentalna prepreka iz ljudi može ukloniti ili im se “implantirati” menjajući našu percepciju stvarnosti? Ali, mi smo danas upravo produkt te promenjene percepcije sa kojom je eksperimentisao Haksli, a vlastela te eksperimente sprovela u stvarnost. Naša percepcija je zaista promenjena i uz pomoć medija i stvarnih narkotika. Narkomanija nije fenomen koji je nastao sam od sebe, kako će vam to rastumačiti “stručnjaci”već je namerno posejana.

Danas televizija, knjige (obeležene kao “bestseleri”), pop muzika i pop idoli (suštinski plitkoumni i bezvredni pojedinci poput glumaca, muzikanata i sportista) postali su neka vrsta duhovne droge za mase koja im je potpuno promenila percepciju sveta. Kao dopuna ovome idu zaista i razna narkotička sredstva, koja se masovno plasiraju širom sveta posebno mladim ljudima, dok je policija tobože nemoćna da spreči ovu takozvanu narko mafiju (iako je mnogima dobro poznato da se ovim poslom bave upravo tajne službe mnogih država kojima nevidljivo vlada pomenuta vlastela).

Kakva je danas popularna muzika za mase? Ima li tu uopšte muzike ili je u pitanju samo jedan stalno ponavljajući agresivni tonski puls ispunjen rečima za koji mi verujemo da je muzika? Probajte da sa la,la, la otpevate neki poznati hit. Ako niste u stanju to znači da u njemu nema muzike. Znaju li milioni mladih širom sveta danas šta je zaista muzika i kako ona deluje na harmoničan protok energije u našem organizmu? Percepcija muzike je danas izmenjena. Ona izaziva agresivnost i uznemirenje i mi je tako i prihvatamo. Ova “muzika” nam je potrebna da nas “podigne” kao droga.

Ako su u pitanju filmovi, vidite da u njima dominira nasilje, seks, ubistva, policija, pištolji, vrištanje, svađa, katastrofe, užasi…To je upravo ono što će vam i dolaziti u snove. Naše shvatanje “umetnosti” je danas promenjeno. Knjige moraju biti napisane lako, prostim rečenicama, sa obaveznim opisom seksa i sa glavnim likovima koji imaju neki konflikt ili sa samim sobom ili sa drugima. Lep i harmoničan prikaz života nije zanimljiv za knjige, a čitavo izdavaštvo i medije u svetu nastoji da kontroliše masonerija.

Oslobađanje, oslobađanje…

Oslobađanje od zastarelih moralnih normi, oslobađanje ličnosti od ukorenjenog društvenog uticaja, oslobađanje dece od roditeljskog nadzora, oslobađanja muškaraca od dominantnosti, muževnosti i snage, oslobađanje žena od potčinjenosti i ekonomske zavisnosti, oslobađanje od nepotrebnog razmišljanja (“stručnjaci će to da rade za vas”) svelo je ogroman broj ljudi danas na nivo domaćih životinja koje se bezbrižno igraju i zabavljaju dok ih gazde hrane (sintetičkim kostima, hormonima i genetski modifikovanom hranom) i održavaju u lagodnom duhovnom životu savremene civilizacije.

Danas mnogi ljudi – životinje čak i ne znaju da moraju najpre da nauče da razmišljaju i da ova veština ne dolazi prirodno sama od sebe. Učimo da igramo fudbal i tenis, da vozimo automobil, ali ne i da razmišljamo. Tako stižemo do još jedne iluzije- škola služi da nam u mozak implementira tobože naučne činjenice, a koje niti jedan profesor ili učitelj nikada nije mogao da proveri. Mi učimo da verujemo zvanično utemeljenoj “nauci” i takozvanim “stručnjacima”. I zato je Frojdova teorija deo školskog programa.

Verujemo u reči i dela ljudi koji su dobitnici “uglednih” nagrada. Ali ko im daje te nagrade i sa kojim ciljem? Pa , dobijaju ih upravo zato da bi postali ugledni. Nobelova nagrada je upravo takva “ugledna nagrada”. Bez obzira što mnoga ovakva “naučna” dela nemaju veze sa istinom. Nikola Tesla je, naprotiv, decenijama skrivan iz svih školskih udžbenika.

Deca danas masovno komuniciraju preko Fejsbuka i Tvitera i setinguju komjuterske programe, gledaju TV i žive u virtuelnom svetu informatičkog društva. Uskratite im hranu iz supermarketa i zatvorite slavinu sa vodom i oni neće znati kako da prežive. Najmoćniji PR agenture danas su u stvari nevidljivi centri koji obliku nauku i javno mnjenje na sasvim drugačiji način nego što to čini komercijalna propaganda.

Ako pažljivo pogledate danas sve srpske medije (koje kontroliše masonerija) videćete da su zabava, seks i sport obavezno štivo. Razni rijaliti šou programi, nemaju za cilj ništa drugo osim da vam u svest usade takvu percepciju stvarnosti (rijalitija): svi ste vi životinje koje teže samo da jedu, zabavljaju se, ljubomorno se svađaju, tuku i intrigaše. Seks je zabava najprimitivnija. Složenije zabave traže alatke, ali životinja ne ume da ih napravi. Zato svi mediji u Srbiji moraju da izveštavaju o događanjima na Farmi jer su svi srpski mediji samo agenture za sprovođenje ove psihološke operacije. I moderna muzika je zato simplifikovana- za životinje.

Naučno stvaranje javnog mišljenja

U knjizi “Trust Us We’re Experts”, Džon Stauber i Šeldon Rampton skupili su mnoštvo podataka o tome kako se naučno stvara javno mišljenje u Americi. Čuli ste već mnogo puta u vestima kako je “javnost zgrožena izjavom…”, ili “događaj je izazvao veliku pažnju javnosti”. Naravno, ovakve tvrdnje su puka izmišljotina, jer javnost nikada nije imala mogućnost da utiče na urednički odabir vesti. Javno mišljenje je uvek samo jedna moćna poštapalica urednika kako bi opravdali navodno “svoj” izbor informacija za prezentovanje javnosti. Ali bombardovanje određenim i veoma perfidno obrađenim informacijama i te kako izaziva efekat kod formiranja mišljenja pojedinaca prosečne inteligencije.

Tako se u pomenutoj knjizi, koja prati uticaj na javnost (PR profesiju) u poslednjih 100 godina, analizira i rad Edvarda L. Bernajsa, koji se smatra rodonačelnikom “spina” (uvrtanja informacija).

Poznate su njegove beleške nazvane Propaganda. Ova reč inače vodi poreklo od vatikanske organizacije za manipulisanje vernicima (Congregatio de propaganda fide), a koju je osnovao Papa Grgur XV u XVII veku. Za svoju propagandu Bernajs je uzimao ideje od svog ujaka Sigmunda Frojda (koji je ljude poistovetio sa životinjama) i primenjivao ih u novoj nauci masovnog ubeđivanja.

Ali, umesto da otkriva skrivene misli iz ljudskog “nesvesnog” (kao što je radio Frojd) on je koristio iste tema kako bi stvorio iluziju (sa ljudskim nesvesnim željama) u koje je implementirao svoje marketinške ciljeve. Tako je seks postao veoma važan u životu ljudi, dobar zavodljiv izgled, fitnes, garderoba, društveni položaj…I sve to je prodavalo cigarete, automobile, hranu i dr.

U tom smislu, najzanimljivija je poznata Bernajsova rečenica:

“…Oni koji manipulišu nevidljivim društvenim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinski vladajuća sila u državi. Mi smo vođeni, naš um je modeliran u kalupu, naši ukusi su formirani, naše ideje je kreirao neko za koga nikada nismo čuli. To je logičan rezultat načina rada po kojem je naše društvo organizovano. Ogroman broj ljudi mora funkcionisati na ovom principu kako bi se glatko uklopili u društvenu zajednicu. U skoro svakom našem delanju, bilo u sferi biznisa ili politike, u našem društvenom vođenju ili etičkom razmišljanju, mi smo vođeni relativno malom grupom ljudi koja razume mentalne procese i društvene obrasce masa. Oni su ti koji vuku konce kojima kontrolišu javno mišljenje”.

Ivona Živković