Kad zbunjen poludi

Ko je izmislio termin “teorija zavere” i kako se svetski policajci služe tim terminom kad istina o pravim zaverama i zločinima izađe na videlo…

Nije sasvim jasno ko je izmislio kovanicu “teorija zavere” ali se uglavnom za njenog tvorca smatra CIA. Naravno, smišljena je isključivo sa ciljem da sva pisanja nezavisnih novinara istraživača i nezavisnih istoričara, koja se ne uklapaju sa zvaničnom istinom o nekom događaju ili istorijskom interpretacijom, mogu da se podvedu pod nešto nebulozno i fiktivno. Dokaza za tvrdnje da neko pravi nekakvu zaveru na globalnom nivou nema, niti ga može biti (zato se i smišlja zavera) pa oni koji nešto tako naslućuju mogu svoje slutnje obrazlagati samo pretpostavkama. Kada se nešto pretpostavlja i logično povezuje onda je to teorija. Tako je i promišljanje o zaveri označeno kao teorija.

Iako su pisanja o svetskoj zaveri stara već više sto godina, nikada ona nije bila više potkovana istorijskim dokumentima i nikada više istraživača ove oblasti nije bilo. Internet je “teoretičarima zavere” doneo i brojne čitaoce i sledbenike, i danas zaista treba reći da sve više ljudi u zaveru veruje.

Ono što su svi koji prate ovu političku vizuru primetili je da se iza iza onoga što se naziva “teorije zavere” kriju raznorodne oblasti, pa je pored politike, tu prisutna nauka, medicina, sociologija, psihologija, istorija, tehnologija… U svakoj ovoj oblasti postoji zavera. Podsetimo da su mnoga tehnološka rešenja usvojena prvenstveno zarad profita, iako postoje i bolje i ekonomičnije i čistije tehnologije od mnogih danas primenjenih. Isto je i sa medicinom i lečenjem. Ali “zaverenicima” više odgovara profit.

Tako je i “teorija zavere” postala veoma heterogena, pa i ovo teoretisanje zahteva, kako se to moderno kaže, multidisciplinarni pristup. Ipak, sama kovanica “teorija zavere” i danas se u takozvanim mejnstrim medijima” ( a to su oficijelni informativni mediji kojima se mora verovati i u čiju informisanost se ne sme sumnjati) karakteriše kao Zona sumraka. I ovi mediji (koji su predstavljani kao ozbiljni) u tu zonu ne zalaze. To je granična linija iza koje je sve sumnjivo, nedokazivo, sumanuto…

Dakle, “teorija zavere” je smeštena izvan onoga što naš mozak može da shvati i prihvati, ukoliko želimo da budemo socijalno prihvatljivi kao mentalno zdrave i ozbiljne osobe. Oni koji iza svega vide zaveru moraju se svrstati u paranoičare.

Tako ni jedan ozbiljan političar, a još manje politički analitičar, ne poseže za ovakvim teoretisanjem, osim retkih izuzetaka. Većina zapravo ima paničan strah da će ukoliko skrene sa zacrtanog političkog vokabulara i prihvatljivog sistema, izgubiti lagodnu i dobro plaćenu državnu poziciju. Ovaj politički vokabular zato i postoji i on se nikada ne dotiče suštine nekog problema već uvek ostaje na nivou uopštenih fraza.

Recimo, niko se danas ne pita kako zaista može da funkcioniše sistem nazvan demokratija, kada običan čovek nema nikakvu moć da one koje je navodno izabrao da ga predstavljaju opozove i kazni ako ne zastupaju njegovu volju. Činjenica je da nema kapitalizma bez domokradije. A cilj svetske zavere nije ništa drugo do veliki globalni nevidljivi sistem “kradije” gde se sva materijalna dobra i svi prirodni resursi kontrolišu preko posredniku iz jednog centra.

S obzirom da je “teorija zavere” u stvari čitava nauka koja traži i smisao za logičkim razmišljanjem, njome se bave i vrhunski intelektualci jer su oni po prirodi radoznali ljudi koji žele sve da znaju i svašta nastoje da povežu.

Jedan od najčitanijih francuskih “teoretičara zavere” je Tjeri Mejsan koji je još 2001. objavio svoju knjigu “Velika laž”.

Tu je analizirao teroristički napad navodnih islamskih terorista na kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorki 11. septembra 2001. i zaključio veoma logično da takav teroristički akt može da izveda samo jaka imperijalna tajna služba sa ciljem da on donese neku korist američkim imperijalistima. Danas Mejsan ima svoju publicističku organizaciju nazvanu Volter Mreža.

Publikuje tekstove na francuskom i engleskom. On je čak pokušao u Briselu novembra 2005. da napravi međunarodni skup tzv. teoretičara zavere na jednoj antiimperijalističkoj konferenciji koju je nazvao – “Osovina mira” (suprotno imperijalističkoj “Osovini zla”, Džordža Buša). Ovde ipak nećemo analizirati ko finansira ovog teoretičara i njegov politički aktivizam.

U svom poslednjem tekstu: “Država protiv republike” sa podnaslovom: “Šta se krije iza anti-zavereničkog govora”, Mejsan se osvrće na jedan neobičan govor francuskog predsednika Fransoa Olanda, održan 27. januara 2015. u jevrejskom muzeju Holokausta “Shoah Memorial” u Parizu, u kome se on kritički osvrće na “teoriju zavere” i “teoretičare zavere”.

U tom govoru Oland je čak “teoretičare zavere” proglasio odgovornima za zločine nacista protiv evropskih Jevreja i pozvao, ni manje ni više, na donošenje zakona za zabranu njihovog prava za slobodnim izražavanjem. I to je za Mejsana prilično zabrinjavajuće. Da podrži predsednika Olanda , Francuska socijalistička partija je čak objavila jedan politički izveštaj sa posebnim osvrtom na zabrinjavajući Pokret “teoretičara zavere”.

Mejsan veruje da je ovo uvod upravo u donošenje novog zakona koji bi propisao zabranu ovakvih teoretisanja u javnosti. Tako je nakon navodnog udara aviona u Njujorku 11. septembra 2001. koji ničim nije stvarno dokazan osim video iluzijom (jer ove avione osim svedoka pred TV kamerama niko nije ni video ni čuo, niti su oni mogli da sruše dve čelične konstrukcije) donet je u SAD “Patriotski zakon” koji je propisano konstantno vanredno stanje zbog stalne moguće pretnje navodnih “islamističkih terorista”.

Patriotski zakon je tako omogućio američkoj vojsci da zbog stalne pretnje terorista preventivno ide po svetu i obračunava se sa njima i pre nego što krenu u terorističke napade. “Slučajno” naravno teroristi su baš tamo gde je i nafta i koje bi da se dočepaju privatne transnacionalne kompanije, ali da plate same vojsku bilo bi im skupo i neizvodljivo. Još zanimljivije je, što bi rekli teoretičari zavere, što su mete američkih preventivnih udara Irak, Libija, a sada i Jemen i Sirija, iako se glavni teroristi obučavaju u Saudijskoj Arabiji, koja je saveznik SAD i Britanije br. 1.

O Izraelu ne treba ni govoriti jer njihovi centri za obuku “protiv” terorista mogu da obore bilo koji avion i unište bilo što se označi kao “teroristički centar”.

Tako su vojne intervencije na Srednjem istoku odavno već proglašene američkim nacionalnim bezbednosnim preventivnim operacijama i amearički građani to sve plaćaju parama od poreza. Profit od nafte gradnje bombama razorenog ide privatnim kompanijama.

Čitave države se zadužuju kreditima. O nekoj perfidnoj zaveri o obmanjivanju javnosti, naravno, ne može biti reči. Bar ne u “ozbiljnim medijskim izveštajima”. Po njima svaki gledalac treba da ozbiljno veruje u fantastičnu organizacionu i tehnološku i finansijsku moć islamskih mudžahedina. A to teško da može da poveruje i jedan pravi intelektualac.

U pojedine tvrdnje ovih medija može da veruje samo debil. A za opštu i masovnu debilizaciju zaduženi su takozavni globalni mediji, holivudski kretenofilmovi, plaćeni kvazi intelektualci politički analitičari i najzad debelo plaćeni vojni generali koji su spremni da “brane” tobožnje američke nacionalne interese hiljadama kilometara preko okeana. A, da im nije te spremnosti, mnogi ne bi nikada ni dogurali do generalskog čina.

I onda se pojavi neki “teoretičar zavere” i sve to rastumači drugačije, kao čistu obmanu države. I Mejsan kaže da su obični ljudi i u SAD i u Francuskoj sve zabrinutiji jer uočavaju da ih njihova sopstvena “demokratska” država vara , laže i pljačka, te je očito da “teorija zavere” koja je danas sve više prisutna u lokalnim medijima i Internetu ima odjeka. I Francuska je sad upletana u vojne operacije u Siriji i “teorija zavere” im očito smeta. Ali kako im doskočiti? Tako što će se “teoretičari” etiketirati nečim što je već usvojeno kao veoma ružno i opasno.

Povezani sa svim što je loše

Oland je tako u pomenutom govoru povezao “teoretičare zavere” sa nacizmom i Holokaustom i pozvao da se spreči rasejavanje ovih ideja preko Interneta i društvenih mreža:

“…Konspirativne teorije koje su u prošlosti vodile najgorem…Teorije zavere se šire preko Interneta i socijalnih mreža. (Iako socijalne mreže, što Oland ne otkriva, kontrolišu bezbednosne službe i privatne kompanije). Štaviše, moramo se setiti da su reči bile te koje su u prošlosti išle ispred zatiranja (misli se proganjanje Jevreja i kasniji Holokaust). Potrebno je da delujemo na evropskom nivou, pa i međunarodnom, tako da zakonski okvir može biti definisan, i tako da Internet platforme (verovatno portali) koje uređuju društvene mreže budu odgovorne, a za propuste da se primeni zakon i nametnu im se kazne”.

I nekoliko francuskih ministara je osudilo “teoretičare zavere” nazivajući ih “podstrekačima na mržnju i razaranje društva” (misli se naravno na “savršeno” demokratsko društvo). Olanda u ovome zdušno podržava i Fondacija Žan Žeres, koja predstavlja trust mozgova Socijalističke partije Francuske. Oland je bio prvi sekretar ove organizacije, a Žan Žeres (1859-1914) je bio francuski levičar i socijalista.

Mejsan dalje kaže da: “…Znajući šta Oland naziva “konspirativnom teorijom” i sa idejom da države (tj. njihove vlade), kakvi god njeni režimi bili, makar i demokratski, moraju bez premišljanja da rade u njihovim sopstvenim interesima, a ne u interesu birača, može se zaključiti da Oland ovim zakonskim rešenjima želi da cenzuriše svoje moguće oponente”.

Kako francuski socijalisti definišu teoriju zavere

Pomenuta Fondacija Žan Žeres ima i svoju definiciju “teorije zavere” pa kaže da je to više politička “alternativa” u narativnoj formi koja nastoji da značajno poremeti znanja koja imamo o nekom događaju i zato se takmiči sa “verzijom” koja je “uobičajeno prihvaćena”, a oni je etiketiraju kao “zvanična”. (Ovo “prihvaćena”, valjda znači da su je objavili kao informaciju i dokaz mejstrim mediji ili usvojila naučna zajednica kao istorijsku ili naučnu činjnicu. I to je “dokaz” njegove istinitosti).

Obratite pažnju da se ova definicija ne primenjuje za obmanjivanje mentalno bolesnih, već se upućuje i zdravorazuimskim ljudima, ističe Mejsan. A upravo istorija kaže da je Galileo izazvao čitavu tadašnju stručnu zajednicu koja je zasnivala svoje znanje interpretacjama Biblije, da bi danas njegovo viđenje bilo prihvaćeno. I Sokrat je zbog svojih sumnji u tadašnju elitističku istinu nateran da popije otrov. Dakle, ono što elita nameće kao istinu, ne mora da znači ništa. A sve udarne medije u svetu i čitav obrazovni sistem drži ista globalno povezana aristokratija-elita.

Prema mišljenju Mejsana, teoretičari zavere su samo obični građani koji se narativno suprostavljaju svemoći države koja želi da ih stavi pod opšti nadzor šta god radili gde god se kretali, s kim god opštili. I službeno i privatno.

Ali Fondacija Žana Žeresa, u nameri da teoretičare zavere što negativnije etiketira i okleveće, njih vidi ovako:

“…To je jedan raznorodni pokret, teško upleten sa pokretom onih koji negiraju Holokaust i koji kombinuju svoje divljenje prema Ugo Čavezu dok su istovremeno i obožavaoci Vladimira Putina (Ovo je očito negativno političko usmerenje za francuske socijaliste). Oni su jedan podsvet koji se sastoji od: bivših levičarskih aktivista ili ekstremnih levičaara, bivših “nezadovoljnih” suverenista, revolucionarnih nacionalista, ultranacionalista, nostalgičara Trećeg rajha, anti-vakcinacijskih aktivista, revizionista događaja od 11.septembra 2001., anti-cionista, afrocentrista, survivalista, sledbenika “alternativne medicine”, agenata uticaja za iranski režim, Bašarista (misli se na Bašara al Asada) , katoličkih i islamističkih fundamentalista. (I ovde je zanimljivo da jedna katolička Francuska prema mišljenu Socijalista, danas treba da zazire od katoličkih fundamentalista).

“Teoretske konspiratore” još optužuju da ne vide i ne žele da vide realnost (ovi pak tvrde da je realnost iluzija), te da naivno veruju u otrcane mitove. Oni tako veruju da postoji nekakva svetska cionistička zavera, zavera iluminata, veruju u mit o Rotšildima…I da pripišu ta tri verovanja konspiratorima, socijalisti citiraju samo jedan jedini primer u vezi sa Rotšildima, a to je tvrdnja “konspiratora” da je nakon sporazumnog dogovora Pompidu- Rotšild donet zakon iz 1973. koji je doveo do eksplozije francuske zaduženosti.

O tome je na svom blogu pisao decembra 2011, Etienne Chouard. Povodom ovoga vođena je velika debata u Liberasionu, ali je uprkos svemu ostala činjenica da je i bez zavere ovaj zakon iz 1973. godine napravio ogroman francuski nacionali dug u korist privatnih banaka. Ali, to bez pomenutog zakona ne bi bilo moguće .

I samo obelodanjivanje ovakve blogovske analize je za francuske socijaliste zavera “teoretičara zavere”.

Što se tiče “teoretskih zaverenika” navode se u pomenutom izveštaju Fondacije Žan Žeres sledeći likovi: Vebster Tarpli i Vilijam Engdal, obojica su bivši članovi američke političke sektaške organizacije koju predvodi Lindon la Ruš. Severna Amerika je po Fondaciji, glavni “rasadnik” ovakvih teorija. Apostrofiran je i bivši obaveštajac američke NSA, Vejn Madsen (koji ima svoj sajt za koji se plaća pretplata da bi se dobile obaveštajne informacije iz prve ruke). Naveden je i Mišel (Majkl) Čusudovski, koji takođe ima svoj sajt, dok je u Evropi najuticajniji Mejsan koji je u Francuskoj čak nazvan “papom teoretičara zavere” i koji se ne odriče svoje tvrdnje da je za njega i današnja francuska država ipak Leviatan (totalitarna policijska država) koji zloupotrebljava one kojima upravlja. O zaveri se međutim piše i na arapskom, i na farsi jeziku posebno u islamskim državama, kao i španskom, nemačkom i ruskom. Ima ih i u skandinavskim zemljama, ali pisci na engleskom su najpopularniji ubedljivo. Što se tiče anti cionističkih stavova, najpotkovaniji informacijama su iranski i arapski izvori, ali i jevrejski.

Fondacija Žana Zeresa navodi i da “teoretičari zavere ” imaju i svoje političke ideje, a to su: brisanje razlika između liberalnih demokrata i autoritarnih režima (što znači da demokratiju doživljavaju kao totalitarni režim, baš kao što je doživljava Mejsan), oponiranje svakoj antirasističkoj zakonskoj regulativi koja brani “slobodu izražavanja” (i da dodamo brani slobodu azilantima da se naseljavaju bilo gde i bilo kada i da domicilna država mora da čuva i hrani pripadnike drugih rasa i kulture), neprihvatanje političke podele na leve i desne političke partije koja za “teoretičare zavere” nema značaj jer po njima postoji samo imperijalna oligarhija i oni koji joj se opiru (prosto rečeno: aristokratija i njeni podanici)… Sve drugo je levijatanska farsa.

Zato svi tajkuni idu u London, gde je glavna kasa (da nose novčane i zlatne darove), dok se demo(krad)ski političari šalju da igraju predstavu u Vašington, Brisel, Njujork, Strazbur, Moskvu… ).

Mejsan na optužbe da je antisemita i anticionista ipak podseća da je čitava jevrejska dijaspora, kao i država Izrael, stvorne zato da bi se održala hegemonija britanske aristokratije po čitavom svetu. Ovakvu ideju je prvi izneo Lord Kromvel, ministar engleskog kralja Henrija VIII u 17. veku. I ova ideja je održavana u svim narednim vladama sve do Benjamina Dizraelija koji je to stavio na pregovarački sto na Berlinskoj konferenciji.

Teodor Hercl je došao tek kasnije i on je bio stipendista i djak Sesila Rodesa, glavnog ideologa Britanskog imperijalizma. Dakle, cionizam je tvorevina britanske aristokratije.

Na žalost, Francuska je nakon velike buržoaske revolucije, zapaljena i srušena iznutra teškom anglosaksonskom zaverom (gde su iskorišćeni francuski Jevreji) i zato je ona danas pod upravom cionista i pod interesnom kapom anglosaksonske oligarhije. Komunizam i cionizam su očito danas ok. u Francuskoj od kada je ova zemlja podmukli politički prirepak Velike Britanije. A fundamentalni katolicizam im zato smeta. I mi u Srbiji zato danas “volimo” Francusku kao što je ona volela nas 1999. kada je poslala svoje bombardere u okviru NATO saveza. O tome kako su nam bili “prijatelji” u vreme Prvog svetskog rata znaju za sada samo “teoretičari zavere”. I o tome smo već pisali.

Ivona Živković