Jedno od najpogrešnijih učenja u savremenoj medicini, koje se bazira na teoriji patogenih mikroba Luja Pastera, svakako je učenje o virusima kao izazivačima infektivnih bolesti…

Ova laž upakovana u naučnu dogmu dobila je, ne slučajno u drugoj polovini 20. veka izuzetan tretman. Iza nje danas stoji svetska naučna elita (ili pseudonaučna) i svi vodeći zdravstveni autoriteti. Nije ni čudo jer se upravo ova dogma pokazala kao odlično sredstvo, ne samo za profitabilan biznis sa prodajom vakcina, već i efikasan način da se ljudi drže u strahu i da im se, po potrebi, oduzmu elementarna ljudska prava

Ubacivanjem otrova u krv preko vakcina, milioni ljudi širom sveta postaju vremenom profitabilan dugoročno zatrovan pacijent. Pored ljudi, ovaj unosan biznis sa vakcinama obuhvata i sve domaće životinje. Istovremeno, zahvaljujući  “smrtonosnim virusima” moderna pseudo medicina može vešto da maskira činjenicu da ne samo da niti jednu hroničnu bolest danas ne leči, već i da ne zna njihov stvarni uzrok.
Ali, nemački biolog i virusolog dr Stefan Lanka već godinama tvrdi da  do sada niko nije izneo niti jedan dokaz da je bilo koja infektivna bolest nastala od virusa. On, takođe, tvrdi da niti jedan takav virus do sada nije izolovan. Da bi smo shvatili kako funkcioniše ova zastrašujuća prevara moramo malo bliže pogledati šta su zaista virusi i kako oni deluju. O tome govore podaci koje su izneli oni koji su ih godinama studiozno proučavali, ali nisu pristali na laž. Dr Stefan Lanka je samo jedan od njih.

Šta su zaista virusi?

Naime, čitava grupa virusa kojima pripada i famozni HIV (koji navodno izaziva bolest AIDS) zapravo su retrovirusi. To nisu živa stvorenja, već veoma sićušni parčići (čestice) proteina koji se kače na živu ćeliju, tvrdi dr Lanka.  Oni nemaju način da se sami reprodukuju.
Zna se da antibiotici ne mogu ubiti viruse, pa se oni koriste samo za ubijanje bakterija, koje su  drugačiji od virusa.
“Viruse ne može ubiti ni majčino mleko, ni trave, čajevi ili bilo koji preparat koji se na tržištu pojavljuje navodno za jačanje imunog sistema u borbi sa virusima. Virusi su otporni na ekstremno visoke i niske temperature. Virus je najmanje parče nečega na šta telo reaguje. Virusi su daleko manji od bakterija. Bakterija je jedinica života, koja jede i izbacuje produkte svog metabolizma, ima životni period, iscrpljuje se, ima seks sa DNK i tako se reprodukuje. Kada ostari ona umire. Tehnički, virus nije živo biće. Virusi nemaju životni vek i mogu biti večiti”,obrazlaže svoje viđenje virusa dr Vilijam Vong.
Ovo za sada deluje prilično zastrašujuće, zar ne? Naravno, pod uslovom da još živite u strahu da su virusi izazivači bolesti.
Ali, zašto bi priroda stvorila nešto tako razorno? To se u toku studija zapitao i dr Lanka dok je proučavao morsku molekularnu biologiju : “Pitao sam se kakva je uloga virusa u evoluciji, jer je izgledalo da nemaju nikakvu funkciju osim da budu opasni i ubijaju druge ćelije”.
Tako je dr Lanka još 1960. otkrio postojanje onoga što čini okosnicu u savremenom proučavanju molekularne biologije – a to je centralna naučna dogma o molekularnoj genetici koja je nastojala da se održi do danas. Dogma tvrdi da DNK stvara RNK koji se onda koristi kao prenosilac poruke, odnosno genetske informacije. Pa podsetimo za laike, sve ćelije u organizmu se ponašaju u skladu sa određenom informacijom koju sadrže u svom jedru. Tu se nalaze hromozomi, a u njima geni sa informacijom. Geni su struktura DNK koja svakoj ćeliji određuje šta treba da radi i kako da napravi protein. Formula pravljenja proteina je najveća tajna koju zna samo priroda.
Prilikom deobe ćelije, svaka nova ćelija mora da dobije ovu dragocenu informaciju.  Kao u izuzetno važnoj biblioteci, informacije iz ovih DNK “knjiga” nikada se ne iznose iz jedra ćelije, već se kopiraju  u RNK koja onda to kao kurir prenese novoj ćeliji. Proces se naziva transkripcija. Dakle, može samo da se kopira stranice iz ove “knjige” ali se nikada ne može izneti iz “biblioteke”. Naučna dogma je smatrala da RNK nikad ne može biti transkribovana i da je uvek DNK ta koja daje informaciju RNK i stvara je zarad obavljanja tog zadatka. RNK ne mož biti transkribovana nazad u DNK i RNK postoji samo na bazi DNK i sa informacijama koje je od nje kopirala.
Dr Lanka, međutim kaže da je proučavajući  morsku biologiju evolucije (veruje se da je život nastao iz mora) pronašao da je prvi genetski molekul života bio zapravo RNK i da je kasnije u evoluciji (prilagođavanju) nastao DNK.

“Svaki od naših genoma, i kod viših biljaka i životinja,  produkt je takozvane obrnute transkripcije (procesa kopiranja RNK u DNK)”, kaže dr Lanka.
On, takođe, navodi da je to bilo poznato molekularnim biolozima u Nemačkoj pre Drugog svetskog rata, ali da je nakon rata čitav korpus znanja o citogenetici promenjen pod uticajem američke nauke i istraživanja koje je finansirala moćna industrija za proizvodnju semena u SAD . Da napomenemo da su najveći proizvođači i kolekcionari semenske robe danas jedna od najbogatijih porodica sveta, dinastija Dipon. Oni su danas najveći deoničari u hemijskoj i farmaceutskoj industriji i u proizvodnji eksploziva i upaljača za bombe. Sva ranija naučna saznanja koja su postojala u Evropi, a Nemačka je imala vodeću ulogu i u nauci i u tehnici, tako oklevetana i proglašena “ludom naukom”. A biološka nauka pre Drugog svetskog rata je bila mnogo bolje utemeljena i smatrala je da genetski materijal nije stabilan, već je podložan promenama, što znači da on može biti i obrnuto transkribovan i da transkripcija ide u oba smera.
“Ova ranija istraživanja, takođe, su ustanovila da unutar ćelije imamo veliku količinu genetskog materijala drugačijeg nego u nukleusu. Ali, pošto su molekularnu genetiku i molekularnu biologiju osnovali fizičari koji su mislili da mogu da objasne čitavu strukturu atoma fokusirajući se samo na jezgro (nukleus), kada su ušli u biologiju preneli su tu svoju zabludu. Fokusirali su se samo na nukleus ćelije i tvrdili da je on odgovoran za nastanak čitavog života i da on kontroliše sve.  Ovo je smešno , jer su prevideli osnovu života – proizvodnju i održavanje energije.”
Proučavajući dalje evoluciona kretanja u biologiji, Lanka je shvatio da je obrnuta transkripcija uobičajena za sve forme života u da je  zapravo ona postala osnova u funkciji svih kasnijih živih organizama. Dr Lanka je kasnije došao i do zaključka da je obrnuta transkripcija “mehanizam” za popravku hromozomske DNK.
Ali, uticajni i naučno referentni mediji diktirali su iz SAD uporno svoju dogmu da “ne postoji nešto kao obrnuta transkripcija od RNK ka DNK”. Kada je 1970. razvojem biohemije otkriveno da postoji obrnuti transfer genetskog materijala, ipak se nije odustalo od pomenute dogme niti je postojala volja da se tu bilo šta promeni u naučnom shvatanju. Tako je ovaj biohemijski fenomen nazvan “izuzetkom” i objašnjen je na osnovu postulata o postojanju retrovirusa.
Podsetimo da je dr Antoan Bešam još u 19. veku uočio da grupisanje protita u krvi stvara najpre viruse, a potom bakterije i gljivice. Tako, stvaranje ovih formi ne nastaje bolest, nego su oni posledica biohemijskih promena u ambijentu u kome žive, a to je ljudski, životinjski ili biljni organizam. Protiti su kao čestice života neuništivi, pa je logično što su  virusi ekstremno otporni i praktično neuništivi. Oni upravo održavaju život. Ali, da li se te proteinske tvorevina nazvane virusi mogu izolovati i stvoriti bolesti?

Virusi su bezopasni

“Ja sam studirao molekularnu biologiju, objašnjava u jednom intervjuu iz 2001. Dr Lanka. Da izoluju virus iz mora uspeli su 1994. dr Lanka i njegove kolege (M. Klajn, R. Nipers i D. Miler).
“Tada smo demonstrirali postojanje prvog virusa moru u jednoj morskoj algi. Dokaz je prvo publikovan 1995. u naučnoj publikaciji Univerziteta u Konstanci (520-526) u skladu sa standardima prirodnih nauka. Virus čije smo postojanje pokazali reprodukuje sebe u algi, može je napustiti i van nje se reprodukovati u drugoj algi te vrste bez ikakvog negativnog efekta i taj virus nema nikakav učinak niti vezu sa bilo kakvom bolešću”.
“Biološka struktura koja bi učinila bilo šta negativno još nije viđena. Osnova biološkog života je zajedništvo, simbioza, i tu nema mesta za rat i destrukciju. Rat i destrukcija u biološkom svetu su samo izmišljotine bolesnih mozgova.”
Dr Lanka je pronašao i da u jednom litru morske vode postoji preko 100 miliona virusa raznih vrsta koji se međusobno veoma razlikuju. Sreća da zdravstvene vlasti za ovo još ne znaju, jer bi odmah naložile kupanje u specijalnim odelima. Strukture koje se opisuju kao virusi postoje u mnogim vrstama bakterija i u prostim životnim formama sličnim bakterijama. To se naziva simbiozom ili endosimbiozom koja je nastala u procesu diferencijacije ćelijskih tipova i strukturnog kombinovanja, jedna endosimbioza koja je stvorila sadašnji tip ćelije od kojih su napravljeni ljudi, životinje, biljke.
“Kao mitohondrije, bakterije u svim našim ćelijama koje udišu kiseonik (i proizvode energiju) i hloroplastima, bakterije u svim biljkama koje proizvode kiseonik, virusi su delovi – komponente ćelije. Mitohondrija ili hloroplast ne mogu napustiti zajedničku ćeliju, s obzirom da su zavisni od njenog metabolizma, ali virusi mogu napustiti ćeliju, jer oni time ne iznose sa sobom ni jednu važnu funkciju u metaboličkom procesu”, tvrdi dr Lanka.
Virusi su sastavni delovi veoma jednostavnih organizama, na primer algi tipa confervacae – posebne vrste jednoćelijskih hlorela i veoma mnogo bakterija. Ovi viralni sastavni delovi su nazvani fage (phages).

U složenom organizmu, međutim, posebno kod čoveka ili životinje ili biljke, takve strukture koje bi se mogle nazvati virusima – nisu do sada viđene.Virusi su, dakle, sastavni delovi ćelije koji su prepustili čitav metabolizam zajedničkoj ćeliji i zato je mogu napustiti. Izvan ćelije oni pomažu drugim ćelijama u transferu gradivnih i energetskih supstanci. Bilo koja druga virusna aktivnost nikada nije uočena.
“Svi virusi čije je postojanje uspešno demonstrirano učestvuju u složenom procesu međućelijske i unutarćelijske razmene supstanci i nemaju nikakvu destruktivnu ulogu. U slučaju bolesti , niti u obolelom organizmu niti u telesnim tečnostima nikada nije izolovana struktura karakteristična za viruse. Tvrdnja da je virus uzročnik  bolesti predstavlja providnu prevaru, opasnu laž koja ima teške posledice”, tvrdi dr Lanka.

Datoteka virusa kao strip

Dokaz o postojanju virusa mora da sadrži tačan opis (proceduru) kako je izolovan, odakle je uzet, datum kada je to urađeno i u kojim uslovima, fotografiju preko elektronskog mikroskopa izolovanog virusa i  sve to treba da bude objavljeno u relevantnoj publikaciji dostupnoj javnosti.
Ako se smatra da je određeni virus uzročnik bolesti, to znači da se mora tačno navesti ime obolelog od koga je uzet uzorak i opisati postupak kojim je izolovan virus ubačen u eksperimentalnu životinju (sa svim podacima o njoj i njenom prethodnom zdravstvenom stanju) i kako se razvila identična bolest u toj životinji. Svega toga , verovali ili ne , nema niti u jednoj publikaciji.
Ono što se danas predstavlja u udžbenicima kao izolovan virus zapravo to nije. Na to doktor Lanka posebno skreće pažnju:
1. Mnogi fotosi virusa su u boji. To je samo dokaz dovoljan da su oni naknadno doterani (dizajnirani) jer snimak sa elektronskog mikroskopa je uvek u crno beloj tehnici. Pored toga to je uvek u pitanju mrtav virus odnosno ćelija u kojoj se on nalazi.
2. Snimci takozvanog HIV-a,  malih boginja i velikih boginja,  pokazuju čitavu ćeliju u kojoj se navodno nalazi virus (dakle nije izolovan). Jasno se vide tipične endogene čestice u njoj. Ove strukture su dobro poznate i služe u unutar ćelijskom i među ćelijskom   transportu. Za razliku od virusa iste vrste, koji su uvek istog oblika i veličine (konzistencije), ovi se razlikuju u veličini i obliku i zato ne mogu biti izolovani.
3. U slučaju virusa gripa vaccinia (“kravlje boginje”), poliomielitisa, adenovirusa i ebole snimci pokazuju samo jedno parče (česticu), ali nigde ne stoji da je to parče izolovano, a kamoli da je izolovano iz ljudskog organizma.Ovi parčići su delom ćelijske čestice i to njen sastavni deo i primitivne strukture koje su nagomilane usled neadekvatnog fiksiranja  i sušenja na opitnoj ploči u procesu pripreme za osmatranje pod elektronskim mikroskopom.
4. “Izolovan” virus poliomielitisa  u stvari su veštački stvoreni parčići (čestice) nastali usisavanjem jedne sporedne mase kroz veoma fini filter u vakumu. Njegova struktura (nema karakterističnu strukturu) razlikuje se jasno od “virusa” u ćeliji. Mada se tvrdi da su izolovani nigde ne postoji publikovana biohemijska karakterizacija ovog “virusa”.
5. Na snimku virusa hepatitisa B ne vidi se izolovana struktura, već aglutinat. To je naučni termin za proteine iz krvi koji se zgrudvaju što je karakteristika koagulacije. Tipično su okrugli i nagomilane kristalne strukture – u zavisnosti od stanja krvnog uzorka.
Nakon svega što ste saznali o virusima od dr Lanke jedna relevantna svetska baza podataka sa virusima može vam se tako učiniti kao crtani strip. Ako eminetni virusolozi širom sveta ovu bazu usvajaju kao Sveto pismo, onda vam je jasno koliko su zastrašujuće razmere ove obmane.
Ovako su u Univerzalnoj virusnoj bazi podataka Međunarodnog komiteta za taksonomiju virusa na Kolumbija Univerzitetu (SAD) predstavljeni neki od virusa.
Doktor Stefan Lanka kaže da su svi ovi fotosi napravljeni zbog prevare koju smišljeno sprovode istraživači i medicinski naučnici sve dok tvrde da su to što pokazuju slike izolovani virusi koji izazivaju bolesti.

Virusi ptičijeg gripa, običnog gripa ili HIV- jednostavno ne postoje i nikada nisu izolovani. Šta su onda “virusi” koji se prikazuju kao snimci pod elektronskim mikroskopom? “Sve su to okrugle formacije koje svaki molekularni biolog može da prepozna – veštački proizvedeni parčići koji se sastoje od masti i albumina.
“To što se u medijima pokazuje kao virus H5N1 zapravo su  normalni sastavni delovi ćelije (ili čitava ćelija), koji su se u procesu metabolizma našli u fazi unošenja ili iznošenja iz ćelije”. “Sve fotografije novootkrivenih virusa u novinske agencije stižu  iz američkog Centra za kontrolu bolesti i prevenciju, sa sedištem u Vašingtonu,  i koji je pod kontrolom Pentagona”.

Igra sa pojmovima

Nadaleko poznati Edvard Džener, koji se smatra izumiteljem vakcine, iako je bio seoski  nadri lekar uspeo je tada jednom igrom latinskih reči i zamenom termina da izmisli bolest nazvanu “kravlje boginje” – VARIOLAE VACCINAE. Ova bolest nema nikakve veze sa boginjama kod čoveka, jedino što su se obe manifestovale ospicama na koži.
Ali “dr” Džener je spojio nespojivo i tako izmislio novu bolest – “kravlje boginje”. Tako se otvorio put opasnom izumu nazvanom vakcinacija ljudi krvnom limfom obolelih krava.
Ovu Dženerovu izmišljenu bolest i opasnu prevaru razotkrio je škotski lekar dr Čarls Krejton u svojoj knjizi “Džener i Vakcinacija” (Dr. Charles Creighton “Jenner and Vaccination”). Ali, iako besmislena ovakva vakcinacija se i danas sprovodi. Da li je slično ovome i virus opisan kao specifičan izazivač bolesti? Naime u 18. i 19. veku ovaj termin je korišćen u značenju “otrov” (toksin) ili “contagium”. I danas se u Websterovom rečniku za ovaj termin vezuje reč “venom” (otrov), koji luče životinje, posebno zmije i koji se u 16. veku često nazivao još i otrovnim ljubavnim napitkom (kao venus ili vinus). U 19. veku se tako za trovanje možda sve više koristila iskvarena varijanta “virus”.

Da li je ovaj termin u 20. veku počeo da se primenjuje kao naziv za neke od komponenti ćelije kada je 1931. otkriven elektronski mikroskop i kada su pod ogromnim uvećanjem viđeni zastrašujući oblici molekularnih spojeva, pa su ovim terminom jednostavno drugačije počeli da se objašnjavaju simptomi trovanja?

Tada je virus kao “uzročnik bolesti” često je opisivan, ali nikada izolovan. Tako su , naizgled logično, počeli da se objašnjavaju efekti trovanja, ali i negativni efekti vakcinacije (što u suštini i jeste trovanje). Tako izvesni dr Luhmann 1995. piše o simptomima hepatitisa B, koje je prvi put posmatrao 1985. nakon vakcinacije protiv velikih boginja, i 1938. nakon vakcinacije protiv malih boginja.
“Kopije nalaza iz ovog istraživanja pokazuju samo strukture u okviru ćelija i ništa što liči na nešto izolovano i homogeno. Biohemijske karakteristike, koje su suštinske, nedostaju u potpunosti”, tvrdi Lanka.
Sposobnost da se organizam nečim inficira definisana je odavno u medicini kao trovanje  ili prisustvo nekog viralnog sastojka u ishrani. Svi otrovi kao i oni iz lešina koji se tako mogu uneti u organizam su nazivani virusima.

Ivona Živković