ISTINE I LAŽI O KLIMATSKIM PROMENAMA

ŠTA SE KRIJE IZA GLOBALNOG ZAGREVANJA, HLAĐENJA I NAELEKTRISANJA…

Mnogi stanovnici Evrope su primetili da su vremenske prilike poslednjih godina veoma nestabilne. Istovremeno udarni mediji širom sveta plasiraju poslednjih godina priču o globalnom zagrevanju planete i predstojećim velikim klimatskim promenama. Razlog je, navodno, i efekat „staklene bašte” usled prevelike i nekontrolisane emisije štetnih gasova, posebno ugljen dioksida, metana i hlorofluorougljenika. Krivci za to su, kažu neki naučnici, najveće industrijske zemlje sveta i preveliko sagorevanje, opet navodno, fosilnih goriva u koje spada nafta. Podsetimo da postoje i tvrdnje da je nafta neorganskog porekla i da potiče iz Zemljinog omotača. Neki političari, najviše se ističu Al Gor i Hilari Klinton, preduzeli su korake da se ova emisija smanji i drži pod kontrolom i oni u tom nastojanju rade i kao lobisti za zaštitu životne sredine. (Hilari Klinton upravo ovih dana drži pridike Kinezima zbog prevelike emisije ugljen dioksida iz njihovih industrijskih postrojenja). U ovu priču, međutim, mnogi ne veruju.

Američki senator Stiv Fildman veoma je aktivan u postavljanju pitnja šta je stvarni razlog predstojećih klimatskih promena, pri čemu iznosi tvrdnju naučnika sa kojima je lično razgovarao, da je glavni uzrok promena aktivnost na Suncu. I to je prirodan fenomen za koji naučnici znaju da više puta u prošlosti menjao klimu na Zemlji. Politička elita, na čelu sa ekološkim lobistom Al Gorom (zapravo lobistom krupnog transnacionalnog kapitala), koja je „zabrinuta „ zbog industrijskog zagađivanja, tako se optužuje da ove prirodne procese želi da iskoristi kako bi iz njih profitirali najveći kapitalisti sveta koji bi, preko svojih plaćenih političkih marioneta i međunarodnih institucija za zaštitu životne sredine, zauzeli poziciju da vrše globalni nadzor i kontrolu industrijskog razvoja u čitavom svetu, posebno na Istoku (u Kini i Indiji) i u nerazvijenim zemljama u Africi, ali i u Evropi. Tako su se i naučnici podelili na režimske, koji podržavaju nastojanja Al Gora i one nezavisne koji vide u svemu isključivo prirodnu silu. Gde je istina? Na žalost, naučna istina ima jednu mnogo širu sliku za koju obični građani uglavnom ne znaju, jer nemaju ni vremena ni znanja da o tome razmišljaju i donose zaključke.

PROMENE OBUHVATAJU ČITAV SUNČEV SISTEM

Naime, predstojeće klimatske promene na Zemlji, koje su nesporne i već se odigravaju, samo su jedan segment ukupnih promena u energetskom polju u čitavoj heliosferi i na samom Suncu. One mogu doneti i promene u magnetnom polju Zemlje a što bi neminovno prouzrokovalo promene i u biosferi. Prosto rečeno – od stanja u magnetnom polju zavisi organizacija i način funkcionisanja čitavog živog sveta na Zemlji. Ukoliko nekada osetite teške bolove u kostima, bezvoljnost, psihičku depresiju i sl. to je najbolji pokazatelj naše povezanosti sa kretanjima u magnetnom polju naše planete. Svi smo deo tog jedinstvenog sistema. Poznato je da život kakav danas poznajemo na Zemlji zahteva jedan ekvilibrijum (ravnotežu) hemijskih i elektromagnetnih parametara kojima je sadašnji čitav živi svet na planeti prilagođen. U slučaju promena bilo kog parametra, zbog opšte povezanosti i sve životne forme se moraju ponovo prilagođavati novim uslovima života. I to je princip evolucije – to je adaptacija.

Onim životnim formama koje ne budu bile u stanju da to izvedu preti ekstinkcija (nestanak). Po procenama nekih naučnika oko 30 posto životnih formi na Zemlji će u narednih sto godina trajno isčeznuti. A mnoge nove vrste će nastati. Ali ovo ne treba shvatati katastrofično, jer je sve deo jednog univerzalnog procesa u svemiru koji je u stalnom nastajanju i stvaranju. Ne postoji smrt već samo promena. Teorija o nastanku svemira u trenutku Velikog praska danas se sve više odbacuje i predstavlja izmišljotinu jednog belgijskog jezuitskog sveštenika, matematičara i astrofizičara Žorža Lemetra (1894 -1966), koga je podržao Albert Ajnštajn i napravljena je za potrebe katoličke crkve. Lemetr je inače bio glavni Ajnštajnov zaštitnik, neki tvrde i “mozak”. Ali, za ovu teoriju ne samo da ne postoje dokazi, već upravo snimci sa Hablovog teleskopa pokazuju da se svemir ne širi. Novije gledište kaže da vreme u kosmosu ne postoji, već se samo menjaju materijalne forme koje stvara energija koja je u stalnom kretanju i U STALNOM STVARANJU MATERIJE. Da li je to električna energija?

Pri tome treba imati u vidu da je od više vrsta ljudi koji su živeli na Zemlji, svim promenama dosadašnjim uspeo da se prilagodi samo homo sapiens. Naime, ova veoma specifična vrsta, kojoj pripadaju svi današnji ljudi na planeti, zapravo se i ne prilagođava prirodi kao ostali živi organizmi, već prirodu nastoji da prilagodi sebi. (Pored homo sapiensa možda je opstao samo još takozvani “jeti” ili “veliko stopalo”, ali dokazi još ne postoje ili javnosti nisu dostupni). Prirodno stanište homo sapiensa, s obzirom da nema dlaku, očito je predeo sa veoma toplom i vlažnom klimom. Ali, danas ljudima pripada čitava planeta. Homo sapiens zahvaljujući inteligenciji koristi energente iz Zemlje i može da živi u klimatskim uslovima za koje po prirodi nije stvoren. Promene koje će uticati na promenu klime na Zemlji događaju se u čitavom Sunčevom sistemu. Na ovo je u jednom naučnom radu skrenuo pažnju još 1997. ruski naučnik dr Aleksej N. Dmitriev , profesor geologije i minerologije i član Ruske akedemije nauka, ogranka u Sibiru. On je sumirao naučna saznanja o promenama koje su se dogodile na svim planetama Sunčevog sistama u jednom kratkom vremenskom periodu od oko 40 godina, uključujući i samo Sunce i došao do zaključka da su sva povezana sa jednom energetskom “donacijom” koja je 1960. ubačena u heliosferu.

Heliosfera je zamišljeni balon oko Sunca koji je ispunjen svemirskom plazmom (slobodnim česticama) i u njemu se nalaze sve planete koje kruže oko Sunca. Kroz ovaj prostor konstantno prolazi energija, kako ona koja se oslobađa sa Sunca, tako i ona iz međuzvezdanog prostora koja tu stiže. Energija pokreće gasove, stvara materiju (planete) i uopšte čitav prostor je u izuzetnoj energetskoj hemijskoj i fizičkoj aktivnosti. Pojednostavljeno, heliosfera ima svoj “život” a Zemlja kao planeta je samo jedan deo tog složenog “organizma”. Molekularni biolozi bi uz malo mašte u procesu razmene materije i energije u živoj ćeliji videli da se sličan “metabolički” proces odvija i u heliosferi. To znači da se na svakom nivou u Univerzumu odigravaju procesi koje pokreće isti princip samoodržanja. Ali, pre nego što navedemo zapažanja dr Dmitrieva, kako bi smo što bolje sagledali “veliku sliku” i sve efekte koji stvaraju promene, pomenimo da su u poslednjih nekoliko godina mnoge temeljne naučne teorije dovedene u pitanje i to najviše zahvaljujući sve modernijim uređajima za osmatranje svemira kao što je i Hablov teleskop i razvojem tehnika za merenje hemijskih i električnih fenomena. Tako se i samo dosadašnje shvatanje šta je zaista Sunce pokazalo problematičnim.

KAKO SE SUNCE NAPAJA ENERGIJOM

Na ovo posebno skreću pažnju Dejvid Talbot i Volis Tornhil u svojoj knjizi o Suncu iz njihove edicije o Električnom svemiru (teorije koja je tek nedavno prihvaćena za razmatranje u naučnim krugovima). Stara teorija, koja se i danas uči u školi (i prihvata je i dalje većina naućnika) kaže da je Sunce termonuklearna furuna koja stalno troši energiju tako što konvertuje hidrogen u helijum. Ovo “termonuklearno “ Sunce je navodno ogromna lopta gasa tako velika da njen unutrašnji pritisak stvara temperaturu u središtu od oko 15 miliona stepeni Celzijusovih i proizvodi kontinuiranu termonuklearnu reakciju. Po ovome ispada da Suncu nije potrebno nikakvo energetsko punjenje iz okolnog svemirskog prostora. Takože, po ovoj teoriji X-zraci nastaju u Sunčevom termonuklearnom jezgru i progresivno gube energiju i “hlade se” sudarima kako se postepeno “cede” iz središta ka spoljašnosti.

Pri tome su im potrebni milioni godina da dostignu “konvekcionu zonu” tj. zonu strujanja gde počinje prenošenje toplote. U konvekcionoj zoni (zoni prenošenja toplote) zagrejani gasovi se ubrzavaju i kao vruć vazduh šire se i podižu do Zemljine atmosfere kao konvekcione struje a onda padaju natrag prema radiativnoj zoni kako se hlade. Za sada se ne zna ni jedno drugo fizičko telo u svemiru da transferiše unutrašnju vrelinu radijacijom. Za vidljivu “granulaciju” u fotosferi Sunca kaže se da je to ključajući gas koji se podiže i onda hladi. Na ivicama tamnog regiona na površini Sunca nalaze se “sunčeve pege” i one imaju nižu temperaturu. Osobina sunčevih pega je da se njihov broj povećava i opada u ritmičkim periodima, koji traju otprilike oko 11 godina. Ovo je prvi primetio nemački astronom Semjuel Henhrih Švab 1843. To se danas naziva sunčevom magnetnom aktivnošću, ciklusima Sunčevih pega. Ponekad Sunčevih pega ima mnogo a ima perioda kada potpuno nestanu. Sada smo upravo u fazi velikog zatišja. Zagrejani gasovi u fotosferi Sunca se vide kao granule i izgledaju kao vrhovi konopastih struktura koje se podižu odozdo i formiraju krug oko zasenčene tačke – sunčeve pege.

Fizičari identifikuju upravo ove strukture kao “konvekcione struje” jer to zahteva pomenuti zamišljeni termonuklearni model. Ali takvo ponašanje fotosfere izatkane od “granula” ne održava teoriju o ključalom vrelom gasu, smatraju Volas Tornhil i Dejvid Talbot, zagovornici teorije električnog svemira. Naprotiv, ove konopaste strukture se na zaustavljaju na površini fotosfere, već se pružaju hiljadama kilometara izvan nje u okružuje u kome se nalazi splet vlakana ograničen kompleksnim magnetnim poljem Sunca. Takva zasenčena vlakna ne liče ni na jednu poznatu konvekciju vrućeg gasa. Po ovom, naučno usvojenom, modelu termonukleane furune i samo pojavljivanje pega je neočekivano. Tako standardni koncept jednostavnog prenosa toplote sa Sunca izgleda da ne radi kada se primeni na aktivnost sunčevih pega. A Sunčeve pege su, kao što ćemo videti, glavni faktor koji određuje klimatske promene na Zemlji. Talbot i Tornhil zato smatraju da je Sunce nešto savim drugo, baš kao i sve zvezde.

Pošto je po njima glavna sila u svemiru električna energija, oni smatraju da veliki strujni tokovi električne energije prolaze čitavim međuzvezdanim prostorom. Taj prostor nije prazan već je pun slobodnih čestica i naziva se plazma. Čak 99.9 posto svemira sačinjeno je od plasme. Linije ovih strujanja mogu se otkriti pomoću radio “šumova” koje emituju. Kada se ukrste dve međugalaktičke struje, one povuku deo matrije u spiralni vorteks i formiraju spiralu galaksije. Galaksija tako sija električnim svetlom zvezda koje su nanizane duž strujnih tokova u plazmi. Talbot i Tornhil veruju da električna struja teče unutar i duž rukavaca galaksija, stvarajući tako kružno magnetno polje koje zahvata galaktičku plazmu i stvara se spiralni rukavac osvetljen zvezdama. Kada struja dosegne galaktički centar, ona se uskladišti u kompaktni plazmoid – krofnastu elektromagnetnu plazminu strukturu.

Plazmoid povremeno oslobađa uskladištenu energiju u mlaznicama duž spiralne ose i tada je nazvana “aktivni galaktički nukleus”. Plazmoid se ne vidi jer je obično sakriven prašinom iz okoline. Tako je i površina Sunca pokrivena kompleksnim magnetnim poljima a zna se da samo elektricitet može proizvesti magnetna polja. Zato se po Talbotu i Tornhilu i Sunce mora tumačiti terminima iz strujnog kola. Ovo su već potvrdila istraživanja Hansa Alfvena Gde su ta kosmička električna kola? Šta ih stvara? Šta ih održava? Tako po ovoj teoriji napajanje Sunca dolazi iz samog centra galaksije, odnosno preko rukavaca iz samog njenog kretanja. Dokle god postoji kretanje galaksije Sunce će se napajati električnom energijom. I ta energija se dalje prenosi na Zemlju i sva živa bića na njoj. Dakle, sve ovo morali smo da sagledamo kako bi shvatili da je sve u svemiru povezano. Sa ovakim razmišljanjem sada možemo uporediti analizu koju je izveo dr Aleksej Dmitriev, koji ne pominje električni svemir već energetsku “donaciju” koja je na ušla u Sunčev sistem na sasvim drugi način i koja će po njemu imati i već ima posledice na promenu mnogo čega na Zemlji.

POSLEDICE ENERGETSKE “DONACIJE” HELIOSFERI

Profesor Dmitriev veruje da je na svom putu kroz međuzvezdani prostor, heliosfera (Sunčev sistem) koja putuje u smeru solarnog apeksa u sazvežđu Herkules (po teoriji da se čitav svemir širi), naišao (1960.) na homogenu materiju i energiju koja sadrži jone vodonioka, helijuma i hidroksila pored drugih elemenata i kombinacija koje postoje u plazmi. Prolaskom kroz tu strukturu došlo je do debljanja udarnog talasa formiranog u plazmi ispred Sunčevog sistema. Tako je nastala velika količina konvulzivne plazme koja se prevukla preko heliosfere i delom probila u Sunčev sistem i međuplanetarni prostor. Taj prodor je tako uneo jednu vrstu materije napravljene u međuplanetarnom sistemu i energetske “donacije” našem Sunčevom sistemu . Dr Dmitriev kaže da je time promenjen kvalitet međuplanetarnog prostora (plazme u heliosferi) tako što je povećana njena provodljivost . Zbog toga je već došlo do određenih promena koje su uočljive na mnogim planetama, uključujući i Zemlju. Takođe, on tvrdi i da su uočljiva neka nova stanja u režimu aktivnosti Sunca ali i planetofizičke promene na mnogim planetama i sve su posledica ulaska ove energetske “donacije”.

Tako je uočen rast mrlja na Plutonu, aurore na Saturnu, pomeranje magnetnih polova na Uranu i Neptunu (to su planete u magnetnoj sprezi) a primećen je i iznenadan i opsežan rast jačine Uranove magnetosfere. Promena je nastala i u intenzitetu svetla i svetlosnih tačaka na Neptunu. Udvostručana je aktivnost magnetnog polja na Jupiteru (na osnovu podataka iz 1992.) i serija novih stanja i procesa na ovoj planeti nakon nekoliko eksplozija jula 1994. (koje je prouzrokovala jedna kometa). Tu je dalje serija transformacija u atmosferi Marsa i porast u kvalitetu njegove biosfere, posebno porast oblačnosti na ekvatoru i porast koncentracije ozona. Septembra meseca 1997. američki veštački satelit “Surveyor” sreo je u Marsovoj orbiti gustinu atmosfere dvostruko veću nego što je predviđala NASA. Tada se na Marsu odigravala oluja planetarnih razmera. Uočljivo je i generisanje atmosfere na Mesecu porastom količine natrijuma koji doseže 9000 kilometara u visinu. I na Veneri su uočene hemijske i optičke promene. Inverzija tamnih i svetlih tačaka, koja je prvi put uočena i jako opadanje količine sumpornih gasova u atmosferi.

PROMENE NA ZEMLJI

Na Zemlji se ove promene uočavaju na više nivoa. Jedna od mogućih posledica je ubrzano pomeranje magnetnih polova Zemlje. Pomeranje polova neizbežno vodi velikim klimatskim promenama a njihova eventualna inverzija imala bi kataklizmičke posledice. Samo pomeranje polova je ipak prirodan proces i događa se stalno. Velike klimatske promene dešavala su se u prošlosti u više navrata i deo su ovog sasvim prirodnog procesa pomeranja magnetnih polova. Zna se da su današnji Sibir i Aljaska nekada bile deo tropskog područija i duboko ispod leda nađene su zamrznute tropske biljke i ribe, kao i mamuti. Navodno su kopači nafte nalazili ribe u ledu koje su išle tuda na mrest i koje su bile tako dobro očuvane da su ih spremili sebi za ručak. Naučnici su zbog ovoga ojađeni. Bivoli su se zaledili dok su plivali u reci. Naučnike zato zabrinjava fenomen naglog zamrzavanja, što se tamo upravo i dogodilo. Ovakve klimataske promene moguće su samo naglim pomeranjem magnetnih polova kada se menja ugao nagiba Zemlje prema Suncu.

UBRZANO POMERANJE POLOVA

Poslednjih dve stotine godina brzina njihovog pomeranja se upravo povećava, zbog čega postoji bojazan da može doći i do njihove inverzije (što je kataklizmički scenario). Ali ne dele svi to mišljenje. Zato se brzina kretanja polova stalno prati. U poslednjih 100 godina južni magnetni pol se pomerio skoro 900 kilometara u Indijski okean. Ovo značajno ubrzanje u kretanju polova je počelo 1885. Merenje iz 2004. pokazuje da se on tada nalazio na 63.5 stepeni južno, 138,0 istočne širine i sada se nalazi izvan takozvanog Antarktičkog pojasa. Podaci koje je naveo u svom radu dr Dmitriev govore i da se arktički magneni pol pomera istočno ka sibirskoj magnetnoj anomaliji preko Arktičkog okeana i on je od 1973. do 1984. putovao više od 120 kilometara, dok je u periodu od 1984. do 1994. prevalio više od 150 kilometara. Koordinate severnog magnetnog pola su 1997. bile 78,3 stepena severno i 104, 0 stepeni zapadno. Nakon toga ubrzanje je nastavljeno pa je sada ide i do 200 kilometara godišnje.

Takvo ubrzanje može voditi inverziji čak mnogo brže nego što su naučnici očekivali. Prema podacima iz 2005. pozicija severnog magnetnog pola je bila 82,7 stepena severno i 114,4 zapadno na ostrvu Elesmer u nizu ostrva Kraljice Elizabete u Kanadi. Severni pol se u 20. veku pomerio za 1100 kilometara. Od 1970. ubrzao je pomeranje od 9 kilometara godišnje do 41 kilometar godišnje. Pri sadašnjoj brzini i smeru dostići će za 50 godina Sibir, mada postoje i očekivanja da skrene sa današnjeg kursa i da se putovanje uspori. Poslednjih godina aktivno je istraživanje Antaktika (skrvenog kontinenta) koji ima ogromnu kopnenu masu i koji bi u slučaju drastičnih klimatskih promena izgubio veliki deo leda. To znači da bi se ljudima otvorio novi čist svet za naseljavanje, kao nekada Amerika, pa su se najveće države sveta već sjatile tamo kako bi ovo parče čiste zemlje isparcelisali i proglasili svojim vlasništvom. O kopanju nafte i minerala ne treba ni govoriti.

PROMENA KLIME JE IZVESNA

Na osnovu svih ovih manifestacija i brojnih merenja dr Aleksej N. Dmitriev je još 1997. pokušao da sagleda ukupnu planetofizičku aktivnost na Zemlji i došao do zaključka da se NEPOVRATNE promene već odigravaju a posledica su upravo „jako naelektrisanog materijala energetski neujednačenog u anisotropnom međuzvezdanom prostoru koji je isprekidan međuplanetarnim prostorom našeg Sunčevog sistema.” Evo kako je to još formulisao sam Dmitriev: “Ova energetska “donacija” koja” proizvodi hibridne procese i pokreće energetska stanja na svim planetama, kao i na Suncu, imaće i efekte na Zemlji koji će se odraziti ubrzanjem kretanja magnetnih polova, vertikalnoj i horizontalnoj distribuciji ozona i u povećanoj frekvenciji i magnitudi značajnih katastrofičnih klimatskih događaja. Postoji rastuća verovatnoća da se pomeramo u jedan brz temperaturno nestabilan period jednak onom koji se desio pre oko 10000 godina” veruje Dmitriev.

Ova, ne tako stara nestabilnost, otkrivena je iskopavanjem uzoraka sa Grenlanda koji su otkrili da je tada godišnja temperatura porasla za 7 stepeni centigrada. Plantofizičke promene se tako manifestuju eksplicitnim i implicitnim posledicama. U eksplicitne spadaju učestale poplave, uragani, periodične suše i mrazevi, jake oluje, epidemije (što se ne odnosi na veštački stvorene epidemije kao AIDS, ptičiji ili svinjski grip), zemljotresi, klizišta i izumiranje raznih vrsta organizama. Svi ovi katastrofični događaji se zato pažljivo prate ne bi li se u određenom vremenskom periodu uhvatio njihov ciklus. Na osnovu tabela koje je priložio dr Dmitriev u periodu od 1963. do 1993. vidi se porast svih vrsta katastrofičnih događanja i to za 410 procenata. Ali mnogo su ozbiljnije implicitne manifestacije jer su to procesi koji se odvijaju izvan praga obične ljudske percepcije. To su transformacije u Zemljinom magnetnom polju gde već postoje dokazi ogromnih promena koje utiču na transformaciju čitavog ambijenta na Zemlji.

Ivona Živković