Zašto su Arapi napustili hrišćanstvo…

Kome je bio potreban veliki muslimanski narod ?

Ko je Alah? Ko je bio Muhamedov savetnik ?

Da li je Sveti Avgustin izmislio arapskog proroka ?

Kakva je uloga ajatolaha ?

Primetili ste da je u vreme ratnih sukoba tokom devedesetih godina na području Bosne i Hercegovine došlo do savezništva naroda, ne dve hrišćanske crkve (katoličke i pravoslavne) već katoličke i islamske vere. Pomalo nelogično, zar ne? Sa druge strane, srpski pravoslavni narod imao je grdne nesuglasice sa čitavom Zapadnom Evropom kao i SAD upravo zbog svog konfrontiranja sa radikalnim islamom u Bosni i na Kosovu i Metohiji.

Iako je čitav zapadni hrišćanski svet već godinama u paničnom strahu od islamskog terorizma i njihovog nauma da izazovu sukob civilizacija – sveti rat Džihad, Srbi su proglašeni krivcima. Ne samo da je srpski pravoslavni hrišćanski narod zasut bombama, već je muslimanska strana podržana i politički i vojno najviše iz Vašingtona i Londona (?). Opet vam to nije logično?

“Zahvalnost” evroatlantskim saveznicima koji su od Srba branili muslimansko stanovništvo na Kosmetu i u B i H stigla je u vidu terorističkog napada na Njujork i Vašington 11.9. 2001. Sve to organizovao je baš Osama Bin Laden, vodja islamskih terorista, koji je posredovao u naoružavanju pripadnika bosanskih mudžahedina uz svesrdnu pomoć CIA.

Da, priznaćete da je to čudan epilog i svi ti sukobi zaista nemaju veze sa istorijskom i političkom logikom. Grešite. Sve je veoma logično samo ako znate ono što ne treba da znate i što istorija nije zapisala. Kada ovo pročitate možda ćete sklopiti kockice jednog genijalnog plana smišljenog pre “samo” 1700 godina. Ali, podjimo redom.

VERA JE OSNOVNA POKRETAČKA SNAGA HOMO SAPIENSA

Mi danas verujemo da smo daleko obrazovaniji od naših drevnih predaka pošto živimo u vreme najvećeg civilizacijskog dometa u istoriji čovečanstva. Sva znanja sveta i informacije su nam na dohvat ruke samo ako uključimo TV ili kompjuter, ili otvorimo enciklopediju. Ali istina je i to da je prosečan čovek danas opterećen gomilom perifernih informacija, visokoobrazovan čovek uglavnom je naučen znanju koje ne dodiruje sam fundament stvari a opsednutost novcem i jurnjava za njim odnose najveći deo života. Ono malo slobodnog vremena današnjeg čoveka odvodi na put zabave i užitka, od kojih je najlepše trošenje novca. Zaista, kada ste poslednji put zastali i dugo osmatrali nebeski svod? Vidite li uopšte noću zvezde od gradskih svetiljki?

Naravno, ljudi koji većinu života provode u svojoj kancelariji ili fabrici, u stanu, liftu, prodavnici i automobilu, teško mogu da sagledaju kako izgleda planeta po kojoj hodaju, bar u onom obliku koji je stvorio Bog (Kreator). Ne slažete se sa ovim tvrdjenjem? Naravno da znate kako izgleda naša planeta. Videli ste već mnogo toga preko TV -a, gledate naučno-popularne emisije i čitate National Geographic i sl., a pretražujete mnogo toga i po enciklopedijama i Internetu. Svi ti mediji , naravno, pružaju vam naučne činjenice, istinite i neselektovane. Zašto bi vas bilo ko lagao? Mi živimo u svetu iskrenosti, poštenja i želje za opštom dobrobiti, jer svetom vladaju hrišćani, zar ne? Naši davni preci, medjutim, imali su mnogo više vremena da razmišljaju i da svet oko sebe otkrivaju direktno ga posmatrajući. Tako su umni ljudi došli i do nekih saznanja koja već hiljadama godina koriste, a koja su umnogome oblikovala i život kakav mi danas vodimo. Posebno današnju globalnu politiku koja nam često deluje nerazumno i nelogično.

Jedna od genijalnih tehnika koje su drevni mudraci razvili je tehnika upravljanja ljudima a posebno čitavim narodima. Ova tehnika nastala je kada su drevni mudraci počeli da proučavaju ljudsku psihologiju (koja je jedna od najstarijih nauka a ne najmladja kako se danas uči). Drevni bihevioristi, davno pre Votsona shvatili su da čovek SVE MORA DA NAUČI jer su mu životinjski nagoni nedovoljni za opstanak. To automatski znači da se on i MOŽE naučiti SVEMU. ( Da li to znači da je Frojdova teorija netačna? Prosudićete sami.) Dakle, čoveka vodi i održava vera a ne nagoni. Čovek može danima da posti i da umre od gladi i da izvrši samoubistvo, što je sve protivno nagonima života.

Post koji upražnjavaju skoro sve religije sveta ima upravo to za cilj – treniranje snage volje. Isto je sa obrezivanjem kod Jevreja i Muslimana. Telesni porivi ne smeju nadvladati volju duha. Danas se obrezivanje kao i krštenje (prvobitno znak priznavanja grehova), vrši kod dece, što znači da je svedeno samo na nivo simbola, dok samu suštinu ne dotiče. Dakle, jedno od najmoćnijih oružija koje su drevni rimski imperatori koristili kako bi mogli da upravljaju svojom ogromnom imperijom sa brojnim podanicima – bila je religija. Kako su došli na tu ideju? Možda baš zahvaljujući nekom Isusu iz Galileje o kome je , kako kažu neka od jevandjelja i rimski senat raspravljao.

Naravno da nemam nameru da osporavam postojanje Boga (Kreatora) jer univerzalni sistem Postojanja nesumnjivo postoji (živimo u Kosmosu, a ne u Haosu). Ali kako je i ljudska vrsta deo Kosmosa u njoj je svakako usadjen i odredjeni mehanizam ponašanja. Taj mehanizam je, najgrublje rečeno, veoma sličan psećem. Ljudi su programirani da žive u čoporu (ne u parovima kao što je to crkva propisala) gde većina sledi svog vodju (kao psi alfa mužjaka). I kod ljudi vodja je oduvek bio najjači, najveštiji, najhrabriji i najmudriji (naravno sve dok se nije pojavio novac i sve to poremetio).

Tako su ljudi, najjednostavnije rečeno, podeljeni na one koji imaju potrebu da vode, odlučuju i podučavaju i one koji slede i uče (a to je uvek većina). Podsetimo da je zbog nemogućnosti da obuzda širenje hrišćanstva koje se iz Judeje i čitave tadašnje Palestine širilo po okolnim arapskim plemenima i ka srednjoj Africi, rimski car Konstantin odlučio da “večeru podeli sa neprijateljam” te je 313. godine izdao Dekret o toleranciji vera. Tako je “prihvatio” hrišćansku veru za zajedničku veru Rimljana (osvajača) i Jevreja (porobljenih). Bio je to gest “pomirenja”. Jevrejski sveštenici (fariseji – oni koji traže boga) , baš kao i rimski razvratni mnogobošci postali su propovednici “iste” vere – katoličke ( opšte vere).

Verovatno je tada došlo i do pisanja prikladne priče o Isusu iz Nazareta (koji je najverovatnije i postojao) i koga su Jevreji doživeli kao svoga Hrista (Spasitelja).

ISUS HRIST – DISIDENT OGROMNOG UTICAJA

Isus Hrist nije tema ovog teksta ali nije na odmet zapitati se kakvo je zaista njegovo propovedanje bilo u kontekstu istorijskih okolnosti? Da li je zaista propvedao poniznost i toleranciju ili je bio politički i religiozni disident koji je narod podbunjivao protiv okupatorske rimske imperije? Biblija koja nam je danas dostupna i koja je nesumnjivo mnogo puta prepravljana, kaže da su Rimljani imali blagonaklon stav prema rabinu Isusu iz Galileje koji je hodao Judejom, Samarijom i Galilejom učeći Jevreje, dok su ga mrzeli i zavidele mu upravo jevrejske verske vodje. Pontije Pilat navodno nije želeo da ga obesi, pokazujući nam tako da su Rimljani bili pravedni i razboriti (?!), dok su ga ljubomorni jevrejski fariseji tužakali Rimljanima kako huška narod protiv njih (!?)

Neka jevandjelja ipak ne skrivaju da su Rimljani izdali najmanje tri dekreta kojim se rimskim vojnicima zabranjuje prihvatanje Isusovog učenja , kao i dekret svim Jevrejima da Isusa iz Nazareta ne mogu smatrati svojim prorokom tj. kraljem Judeje. Dekret o tome da niko ne sme ići protiv rabina Isusa govori ili da je bio njihov prikriveni propovednik (koji je umeo i da leči neuk narod, što znači da je učen u Rimu), ili da je bio toliko uticajan da su se plašili narodne pobune i njegovih brojnih sledbenika. Njegov uticaj u jevrejskom narodu je neusmnjivo pokazao rimskim osvajačima koliko je jaka moć ljudske vere i adekvatne ideologije. Rimljani su i Isusa i njegovo propovedanje morali da stave pod kontrolu. (Da li su ga stvarno obesili ili nisu, nevažno je za ovu priču).

Priča o Isusu Hristu ako prosudjujemo logično, verovatno je danas jedna vešto zamućena slika stvarnog istorijskog dogadjaja. Dakle, jevrejski narod je masovno sledio svog Hrista od krvi i mesa a njegovo učenje, posebno nakon njegove “mučeničke smrti” (kako to obično i biva) širilo se munjevito ka arapskim zemljama na Istok i na Jug, zahvaljujući i jednom mladom jevrejskom rabinu koji će kasnije postati Apostol Pavle. Ali jevrejski narod (koga je Hrist navodno učio poniznosti) ipak je nakon 70 godina krenuo na ustanak protiv okupatora. Tada su Rimljani pod vodjstvom generala Titusa razorili Jerusalim i potpuno uništili njihov najveći hram.

Dakle, snagu vere jevrejskog naroda koju im je Isus Hrist podario, očito su dobro shvatili. Baš na ovom mestu, gle koincidencije, našla se kasnije islamska džamija. Prihvatenjem hrišćanstva kao opšte vere, Jevreji su dobili mogućnost da čekaju svog Spasioca a rimski vlastelini su dobili ideju kako da uz pomoć podobne religije, preobučeni u hrišćane, pokore čitavu Evropu a kasnije obe Amerike i Daleki Istok. Verovali ili ne rimski stratezi ne samo da su još tada skovali pakleni plan, već su ga izgleda i ostvarili. Sada ćete videti kako a vi procenite koliko tu ima istine. Kako je islam najmladja religija , koja danas ima već milijardu sledbenika i koja će uskoro imati ključnu ulogu u finalnom sukobu civilizacija (po Hantingtonu), pre konačnog uspostavljanja Novog Svetskog Poretka a koji će činiti ekumenska crkva i svetska vlada, pogledajmo kako je zaista nastao islam i zašto baš kod Arapa.

KAKO JE NASTAO ISLAM

Samo vojskom Rimljani nisu mogli kontrolisati čitavu svoju imperiju, posebno Bliski i deo Srednjeg Istoka sa brojnim Arapima. Za taj poduhvat bilo je potrebno formirati nešto jače, moćnu silu na čitavom područiju koja bi, ne samo mogla da za interese Rima kontroliše, već da kasnije i širi rimski uticaj po čitavom svetu. Podsetimo da se u Starom zavetu (Knjiga o postanku) kaže kako se Bog prikazao Avramu i obećao mu sina (koga je Avram dugo čekao i za to se bogu i molio) koji će postati “otac svih naroda”.

Ali, kako je njegova žena Sara bila nerotkinja, ponudila mu je služavku, mladu Hagar, da mu rodi dete. Hagar je tako rodila sina Ismaila. Ali, čim je rodila Ismaila, Hagar je počela da prezire svoju gazdaricu. Kada je Sara imala 75 (ili 90 godina), uspela je da rodi sina po imenu Isak i to je za nju bilo dete koje je Bog izabrao i obećao za “oca svih naroda”. Sara je zato stalno zanovetala Avramu, i na kraju ga oterala iz kuće zajedno sa Hagar i njenim sinom Ismailom. Dok se Hagar mučila da prehrani Ismaila tumarajući pustinjom, Bog se ponovo prikazao Avramu i rekao mu da samo Ismail može biti tvorac naroda “jer je ON tvoje seme”.

Tako je Bog poslo sa neba i andjela koji je sišao u pustinju gde su bili Hagar i Ismail i rekao Hagar da će njen sin biti tvorac velikog naroda. Tada je Hagar ugledala bunar sa vodom koji im je spasao život. Tako, uz božiju pomoć, Ismail je preživeo. Islam još kaže da je Avram toliko bio zahvalan bogu što je dobio sina Ismaila, da je kada ga je bog jednom iskušavao u šumi bio spreman i da ga ubije i bogu prinese kao žrtvu. Hrišćanska verzija, medjutim, kaže da je Avram za žrtvu ponudio bogu Isaka a ne Ismaila.

Alberto Rivera, odbegli jezuita, kaže da je Muhamed ovo kasnije promenio i kao žrtvu napisao ime Ismaila. Da ovo učini nagovorio ga je njegov savetnik Vorakva. Danas kao rezultat ovog malog falsifikata milioni Muslimana širom sveta odaju počast Ismailu i “njegovoj žrtvi” u džamiji koju su sagradili baš na mestu gde je nekada bio jevrejski najsvetiji hram u Jerusalimu. Ovo je sada drugo po redu najsvetije mesto u islamskoj religiji.

TRAŽIO SE PROROK OD KRVI I MESA

Objediniti Arape nije bilo ni malo lako. Rascepkani na brojna plemena i na velikom prostoru, oni nikako nisu hteli da prihvate novu “hrišćansku” crkvu sa sedištem u Vatikanu. Razni katolički emisari pohodili su arapska plemena šireći svoju “jagnjeću” hrišćansku veru ali bez uspeha. Arapi su toliko mrzeli Rimljane u kojima su valjda videli razvratne i bahate okupatore koji su ih pljačkali i terorisali, da nisu želeli da sa njima dele istu veru. Tako su mnoga plemena i dalje opstajala kao paganska, medjusobno često ratujući. Bilo ih je nemoguće kontrolisti. Ovaj problem je Rimljanima, vremenom, rešio jedan veoma učen i pisanju sklon čovek koji se rodio u Alžiru 354. godine od majke katolkinje i nazvan je Avgustin.

Postao je vladika (biskup) rimske Afrike i kasnije dobio zvanje sveca. Njegov posao bio je da prevede što više Arapa pod okrilje rimokatoličke crkve. U tome je bio veoma uspešan. Njegovo učenje upravo je zasnivano na ideji da će bog biti milostiv samo prema onima kod kojih ljubav prema carstvu nebeskom nadjača ljubav prema carstvu zemaljskom. Tako, dok su Rimljani orgijali i uživali u carstvu zemaljskom, narod je strpljivo učen da je grešan i da mora svoje grehe strpljivo iskajavati da bi tek na nebu uživao. Upravo ovi Arapi koje je Avgustin preveo u katoličanstvo, zaključili su da je arapskom narodu potreban živ čovek od krvi i mesa, kao Isus, koji će biti arapskog porekla i postati njihov živi prorok.

Dakle, trebalo je izmisliti neku ideologiju, neku veru koja bi njima bila prihvatljiva i koja bi ih sve povezala, dok bi ih istovremeno konfrontirala sa Jevrejima (kako bi se ostvario princip – divide et impera). Pisanje ove religije trajalo je preko dvesta godina, baš kao i traženje pogodnog živog proroka. Pronadjen je tek u 6 veku kada je u Meki rodjen dečak po imenu Muhamed. On će uz adekvatnog savetnika i adekvatnu priču uspeti da postane idol čitavog arapskog naroda.

KO JE BIO MUHAMED

Muhamed je rodjen oko 570. godine u Meki. Ono što o njegovom životu beleže islamski izvori i ono što je Albertu Riveri u jezuitskoj školi otkrio kardinal Bea jedan od vodećih kardinala u Ekumenskom pokretu , daju nam zaista šokantnu sliku o tome da je idolatrija strahovoto oružije kojim se stotinama miliona ljudi može upravljati zarad interesa vlastele. Muhamed je imao 25 godina kada se oženio udovicom od 40 godina Kadidžom (Kadijom) . Imali su dva sina, koji su rano umrli i četiri ćerke. Najpoznatija je svakako Fatima. Kadidža je poticala iz bogate arapske porodice koja je prihvatila rimokatoličku veru. Ona je svu svoju imovinu zaveštala crkvi i postala kaludjerica kada je dobila od crkve specijalni zadatak – trebalo je da nadje podobnog mladog čoveka koji bi širio novu veru medju Arapima.

Oko 610. Muhamed je počeo da tvrdi kako ima vizije od boga (koga je nazvao Alah), preko njegovog glavnog čoveka Gavrila… Sam se tada prozvao prorokom. Kadidžin rodjak Vorakva, veoma blizak rimokatoličkoj crkvi, postao je Muhamedov savetnik i pomoćnik u tumačenju božijih prikazivanja Muhamed je tako tvrdio kako je noću po njega dolazio krilati andjeo sa svojom krilatom životinjom, Burakom i on bi sedao na nju i leteli su u Jerusalim na mesto ruševina jevrejskog hrama. Tu bi mu se pridružili drugi proroci božiji – Avram, Isus, Mojsije koji su se molili pred njim.

Nakon toga bi opet uzjahao Buraka i išao u nebesa kod samog Alaha. Od njega je primio instrukcije za 5 dnevnih molitvi, post, obavezan hadžiluk i danak za sirorinju. Evo kakva zanimljiva priča okuplja i danas milijardu Muhamedovih vernika :

KAKO JE NASTALA ĆABA

Islam kaže da je Avram za svog sina Ismaila sagradio “Božiju kuću” pored bunara u pustinji koji im se naprasno ukazao i spasao im život. Bunar je poznat pod imenom Zamzam. Originalna kuća je bila mala u odnosu da današnju koja je u obliku velike kamene kocke visoke 15 metara. Kuća je nazvana Ćaba (Kaaba) i nalazi se u Meki.

Danas se pobožni Muslimani mole 5 puta dnevno Alahu okrenuti uvek u pravcu ovog svetog mesta, upravo kako im je Muhamed propisao. Kada putuju na hodočašće oni kruže oko ove kuće sedam puta tražeći od boga milost i mesto pored njega u Raju.

Pre nego što je postala islamsko sveto mesto, Rivera kaže da je u Ćabi bila obešena slike Bogorodice sa malim Isusom.

U početku posetioci Ćabe su dolazili i donosili darove. To su obično bile domaće životinje ili razne rukotvorine. Čuvari kuće su ih uljudno i sa zahvalnošću sve dočekivali , darove ostavljali u kuću. Ali vremenom ljudi iz Jemena koji su kuću čuvali nisu više primali posetioce sa takvom usrdnošću a ni za poklone čini se nije više bilo mesta. Posle nekoliko plemenskih sukoba i pobuna pokloni iz Ćabe su pobacani u bunar i sve je zatrpano peskom. Tako je bunar isčezao a u Ćabu je postavljen novi paganski idol bog “Hubal”. Jednoga dana, nakon mnogo godina pojavio se čovek sa imenom Abdula Al Mutallib iz moćnog plemena Hašima. Bio je veoma ugledan i poštovali su ga i u plemenu Koreiša, koje je sada nastanilo područije gde se nalazila Ćaba.

Abduli Al Mutalibu se jednog dana javila božija vizija i otkrila mu gde da kopa bunar. Usmeren je tako da sledi tragove životinja i stigao je na mesto gde su iz plemena Koreiša prinosili žrtve i gde je bilo mnoštvo tragova životinjske balege i krvi i ptice su tu najviše kljucale. Tu je počeo da kopa i otkrio bunar. Postao je odmah heroj Meke. Mutalib se molio svom bogu da ga obdari sa deset sinova, a za to bi mu on jednog sina dao kao žrtvu u Ćabi. Njegove molitve su uslišene, ali jednog dana se bog Hubal oglasio podsećajući ga da jednog sina mora da žrtvuje. Tražio je najmladjeg, baš onog koji je Mutalibu bio najdraži. I dečakova majka se pobunila, pa je Mutalib otišao da pita vračaru za savet. Ona mu je predložila da pita boga da li bi bio zadovoljan ako bi mu kao žrtvu prineo 100 kamila, a da poštedi sina. Bog Hubal je pristao i mali Abdula Alah, najmladji sin, bio je spasen. On će kasnije postati otac proroku Muhamedu. Ali, Abdula Alah nije dočekao da vidi svog sina Muhameda jer je umro dok je njegova žena Amina čekala dete. Islam dalje kaže da je ona tada čula glas koji joj je rekao da će dete koje nosi biti “Gospod naroda” i kada se rodi da će ga Gospod sam zaštititi. Glas joj je tada rekao i da sina treba da nazove Muhamed. Kada se Muhamed rodio deda Mutalib ga je odneo u Ćabu i zahvalio se bogu na tako dragocenom poklonu. Muhamed je odmah poslat u pustinju da ga doje pustinjske žene i podižu kako tradicija nalaže kako bi očvrsnuo i izbegao boleštine koje su vladale u Meki.

Tu su, kaže dalje islamska priča, naišla dva čoveka u belim haljinama, položila Muhameda na zemlju i iz njegovih grudi izvadili srce, i iz srca izvadili greh u obliku crnog grumena, a zatim scre dobro oprali u bunaru. Nakon izbacivanja greha, njegovo srce je napunjeno verom. Na njegovom telu nije od toga ostao nikakav ožiljak, a na ledjima je od rodjenja imao mali okruglasi beleg. Šta je ovo trebalo da predstavlja? Alberto Rivera skreće pažnju na reči samog Muhameda koji je pomenuti dogadjaj ovako opisao: “Satan dodiruje svakog Adamovog sina, onog dana kada ga majka rodi, spasava samo Mariju i njenog sina”. Nije li ovo tipično učenje rimokatoličke crkve? Odakle ovakvo tumačenje Muhamedu, ako nije bio katolik? Islam dalje kaže da je Muhamed imao devet godina kada je sa svojim ujakom išao sa karavanom kroz pustinju (njegova majka i deda su već bili umrli), kada ih je presreo jedan rimokatolički monah i videvši dečaka počeo da se raspituje za njega. Odmah je tražio da vidi njegov beleg na ledjima i tada je ushićen uzviknuo: “To je pečat proroštva!” Odmah je upozorio Muhamedovog ujaka da dečaka čuva od Jevreja (Divide et impera!), koji nikako ne smeju saznati ko je on, jer bi u tom slučaju protiv njega pokrenuli sva zla sveta. Savetovao je ujaku da dečaka odmah vrati kući, jer su za njega predodredjena neka velika dela.

ISTORIJA O MUHAMEDU

Istorija Muhameda beleži ovako: Zbog stalnog proganjanja od strane Arapa, Muhamed je pobegao u Medinu 200 milja severno od Meke 622. godine. Odatle je sa svojim ljudima napadao i pljačkao karavane koji su stizali iz Meke. U Medini je uspostavio svojevrstan prikriveni teror. Svi Arapi koji bi mu se suprostavili bivali su krišom ubijeni. Tamo je Muhamed počeo da stvara posebno neprijateljski odnos prema Jevrejima (!?) napadajući njihove naseobine. Muhamed se ženio i drugim ženama, verovatno iz političkih razloga, kako bi sebi obezbedio jači uticaj. Iz Meke je jednom krenulo čak 10 000 ljudi kako bi ga uhvatili, ali njegova odbrana je bila veoma jaka, a omelo ih je i loše vreme. Iako je bio vojno veoma jak, Muhamed nije imao nameru da sruši Meku i zauzme je u znak odmazde, već je samo želeo da stanovnike prevede u novu veru – u islam.

Meku je zauzeo 630. godine i Ćaba je tada definitivno počišćena od gomile paganskih darova i paganskih simbola. Ustoličio je kao predmet obožavanja samo jednog boga – Alaha, a sebe je predstavio kao njegovog jedinog proroka na Zemlji. U tumačenju Alahovih javljanja Muhamedu je pomagao Vorakva pažljivo ih zapisjući. Iz ovih pisanja nastao je Kuran. Alberto Rivera tvrdi da postoji još dosta toga u Kuranu što nije do sada objavljeno i to je tajna. Ovu tajnu čuvaju ajatolasi, eventualno objavljivanje ovih tajni pokazalo bi veliku upetljanost rimokatoličke crkve u formiranje islama. Zato obe crkve ovo veoma pažljivo prikrivaju i medjusobno moraju da sardjuju i tako jedna drugu štite od skandala.

ALAH JE PAGANSKA BOGINJA MESECA

Alah je staro pagansko ima za boginju Meseca iz preislamskog perioda, davno pre nastanka hrišćanstva. Tako je odavno bila obožavana boginja Sibila, odnosno Majka Priroda koja se kod raznih naroda pojavljuje pod imenima: Kibel, Kubel,Sibeb, Kibeb, Kupaba, Gubaba i Kupapa. Kult ženske plodnosti bio je negovan širom sveta, pa su tako nastale i boginje ljubavi i razvrata: Alah, Sirs, Venera, Artemis, Afrodita, Meduza itd. Vavilonska boginja Mesca nazvana je Sin ili Ištar. U Egiptu je njeno ime bilo Isis, a kod Arapa – ALAH.

Sibila je kao Dijana kod ranih hrišćana smatrana “crnom devicom”. Sibilin hram je otkriven u Pergamosu, u Maloj Aziji, gde je obožavana sa Crnim kamenom. U Otkrivenju poglavlje 3., stih 13, Isus govori o Pergamosu i kaže da je Satanovo sedište tamo. Obožavanje Crnog kamena koji je dat Adamu kada je pao iz Raja, nastavljeno je i u islamu. Kamen je bio beo, ali je pocrneo od grehova hodočasnika koji ga dodiruju i ljube. Crni kamen je odavno bio obožavan kod primitivnog naroda i kasnije je povezan sa Sibilom. Danas je Crni kamen zaliven srebrom i nalazi se u Ćabi. On je u Meku stigao “pravo sa neba” kada Avram za Ismaila gradio “Božiju kuću”.

IDOLOPOKLONSTVO JE POČELO U VREME ZIDANJA VAVILONSKE KULE

Istorija beleži idolopoklonstvo sa početkom zidanja Vavilonske kule. Oko 100 godina nakon velikog potopa, pojavio se Nimrod kao veliki i snažan lider koji je postavio u središte obožavanja Sunce, Mesec i Zvezde, koji čine pagansko “sveto trojstvo”. Nimrod je bio čovek ogromne veličine koji je prvi organizovao ljude u zajednice i bio je veoma vešt lovac divljih životinja koje su se brzo razmnožavale. Sagradio je Vavilonsku kulu kao astronomsku observatoriju gde je Bog pomešao sve jezike i raštrkao ih širom sveta. Da li je Nimrod možda bio poreklom iz Atlantide, gde su živeli veoma veliki ljudi kako tvrdi Injatijus Doneli u svojoj poznatoj knjizi” Atlantida, svet pre potopa”? Ovi veliki ljudi su po njemu kolonizovali Egipat, Južnu i Centralnu Ameriku, Evropu itd.,te gradili velike piramide i hramove. Možda će ova misterija biti rešena otapanjem leda sa Antarktika, gde pojedini istraživači danas smeštaju Atlantidu. Nimrod je često predstavljen i kao čovek-bik: Tako dva najpopularnija simbola paganizma postaju polumesec i bikovi rogovi koji su oblikom slični polumesecu. Polumesec je često predstavljao i samog Nimroda. Drugo ime za Nimroda je Tamuz. Krst je nastao od slova starohebrejskog slova T. Dakle, u osnovi svakog paganizma je verovanje u Sunce, Mesec i zvezde. Ovim bogovima su davana različita imena, ali suština svih verovanja je ista . Islam je tako samo preuzeo stare paganske idole. Alah je samo IDOL. Ali, ogroman broj Ismailove dece okupljene oko ove prekomponovane paganske vere i IDOLA ubrzo će odigrati ključnu ulogu kako bi utro put papskoj inkviziciji u Evropi. Tako je zahvaljujući islamu Vatikan proširio svoj uticaj i surovo se obračunao sa jereticima širom sveta.

Ivona Živković