Slobodarske iluzije poslušnog naroda…

Kontrola uma kao način kojim se može unapred odrediti ponašanje nekog pojedinca ili mase ljudi nije samo deo vojne doktrine i deo specijalnog rata, već odavno primenjen i isproban metod održavanja naroda kao poslušnog i korisnog “stada”. Perfekcija u primeni ove metode je u tome što većina ljudi danas uopšte i ne razmišlja. U protivnom, svet bi posmatrao sasvim drugačije.
Kontrola uma se nad najvećim brojem običnih ljudi sprovodi već hiljadama godina. Cilj svakog vladara oduvek je bio da ima poslušan, miran, ali radan narod. Ako je trebalo ići u rat, stvarao bi se ratoboran narod. Tako se ljudi, za razliku od životinja, mogu mnogo bolje programirati da rade kao automati. A to znači da slušaju, pamte i izvršavaju zadatke, a da svojim životom budu zadovoljni.

Ovaj sistem mentalne kontrole bio je i ostao prisutan u svim periodima ljudske zajednice, samo je tehnologija njegovog sprovođenja menjana. Za razliku od drevnih programera, koji su uglavnom dejstvovali psihološkim metodama, danas se pored psiholoških tehnika ubacuju i razni hemijski medikamenti.

Iako se termin kontrola uma obično povezuje s oblikom specijalnog ratovanja, koji predstavlja deo vojne doktrine, istina je da je najveći broj specijalnih psiholoških operacija ovog vojnog arsenala usmeren ka običnim građanima. Razlog za to ogleda se ne samo u potrebi da se građani mentalno usmeravaju da budu kooperativni i poslušni, već i da ne bi imali svest o tome da su svi odavno stavljeni u globalni vojno-policijski kazamat.

Tako, ukoliko nemate svest o tome da vašim životom upravlja vojna sila i da ste i vi samo jedan od zatvorenika velikog kazamata, u vama se ne može začeti ni ideja ni želja da iz njega pobegnete. Ukoliko nemate svest da imate neprijatelje koji vas tlače, ograničavaju i pljačkaju i zastrašuju, vi ih onda tako i ne doživljavate. Najveći efekat ispranosti mozga je kada u surovom i nemilosrdnom neprijatelju vidite saveznika i zaštitnika.

Isprani um

Da li su i nama u Srbiji mozak već “ispirali”? Nažalost, da. I nismo jedini. Jedna od najvećih posledica perfidne kontrole uma je u tome što danas većina ljudi u zapadnom demokratskom svetu duboko veruje da živi u civilnom društvu u kome je vojska samo jedan njen deo, i to kao deo državnog aparata, te da je ona time potčinjena naredbama civilnih vlasti. A glavni pokretač vojske u takozvanom “demokratskom” društvu je demokratski izabrani predsednik države ili vlade. Ali, pitanje nad pitanjima je: šta ako je to samo uverenje većine, proizašlo iz iluzije stvorene viševekovnim ispiranjem mozga velikog broja ljudi.

Možete li da zamislite da je naša “demokratska” realnost savim drugačija?

Možete li da se suočite sa činjenicom da živite u vojno-policijskoj državi koja ima apsolutnu kontrolu nad vašim životom, dok su civilne institucije samo prividno uspostavljene kako biste imali iluziju da sami možete da odlučujete o svojoj sudbini?

Da biste tu eventualnu iluziju otklonili i proverili pravo stanje stvari, napravimo samo jednu malu oglednu analizu.

Da li ste se ikada zapitali u čemu je razlika između vlastelina (kralja, cara, sultana) i običnog građanina? Verujete da je razlika u bogatstvu, zar ne? Niste baš u pravu, jer i obični građani mogu da budu veoma bogati. Ali, bogatstva su različita, jer vlastelin zaista poseduje bogatstvo, a običan građanin privid bogatstva. Razlika je u tome što samo vlastelin ima fizičku silu kojom može da čuva i obezbeđuje svoj posed (zemlju, rudnike, izvore, more), a običan građanin ima tapiju (pismeno uverenje o vlasništvu) i pravosudne institucije koje su garant njegove tapije. I novac je neka vrsta tapije na neku vrednost odnosno papir koji vam omogućava da razmenjujete neke vrednosti (rad ili robu). Ali, da ima svoju privatnu vojsku (silu) običnom građaninu je zabranjeno. Ko to zabranjuje? Ustav, zakoni, pravosudni organi, a iza njih je, u stvari, vlastelin. Takozvani tajkuni mogu da imaju mnogo para i tapija na razne vrednosti, ali ne i svoju vojsku.

Da zaključimo, običan građanin koji nema silu kojom bi štitio svoju imovinu, suštinski je tako samo zakupac imovine ili poseda na koji ima pravo da njime raspolaže, ali samo u skladu s ustavom i zakonima. Pravi vlasnik poseda i imovine je onaj ko ima fizičku silu da taj posed štiti. Dakle, prvo ide vojska, pa država, pa narod.

Da pojedini građani ne bi došli u iskušenje da počnu da se grupišu i organizuju tako da fizički mogu da ograde svoj posed, brane ga i otmu od vlastelina, mudra vlastela je hiljadama godina smišljala razne trikove kako da svoj posed zaštiti. Mnogi to nisu uspeli pa su posed izgubili. Najveću pomoć vlastelinima u održavanju poseda su tako pružili duhovni savetnici koji su znali kako se ljudima psihološki može manipulisati. Tako je počela viševekovna podela vlasti između duhovnih institucija i njihovih sveštenika i zemljoposednika i vojskovođa.

Religija je jedan od nastarijih načina kontrole uma. Poznato je da samo sila boga ne moli, pa je i logično zaključiti da je bog kao pojam jedan od najstarijih termina u vojnoj doktrini kontrole uma. Raj i pakao su pojmovi usko povezani s pojmom boga, dok se sam pojam boga često poistovećivao i sa samim vlastelinom odnosno gazdom ili gospodarem (lord u Engleskoj ili sultan u otomanskom kalifatu). Svaki naum naroda da se pobuni protiv vlastelina (i njegove tiranije) tako je preventivno sprečavan širenjem straha od moguće božje kazne zbog neposlušnosti. Tu psihološku agitaciju sprovodili su sveštenici kao specijalna duhovna agentura. To su bili, i to su ostali i danas. I to je jedan od najstarijih “zanata” na svetu.

Ovaj strah od božje kazne hiljadama godina je prenošen s generacije na generaciju, oblikovan i usavršavan sve do današnjih dana tako da je postao toliko urezan u svest ljudi širom sveta (bez obzira na religiju) da čak i najobrazovaniji i najslobodoumniji ljudi, kad-tad osete strah zbog moguće božje kazne ili se bar bogu pomole pri ulasku u avion.

Iako kreatori novog svetskog poretka, koji će formalno biti uspostavljen imenovanjem svetske vlade (a danas funkcioniše preko Ujedinjenih nacija), već nekoliko godina unazad nastoje da kompromituju mnoge religije (u nameri da uspostave jednu praktičniju veru, a to je vera u samu vidljivu silu globalih vlastelina), ova davno urezana svest o klasičnom bogu na nebesima teško se menja. Zato su mediji poslednjih godina puni skandaloznih afera koje kompromituju hrišćanske crkve, posebno katoličku (iako dokaza o hrišćanskim korenima ove crkve i ne postoje). Pedofilija, homoseksualnost, kao i mnoga nemoralna dela koja čine sveštena lica upravo su nastojanja iluminata – globalista da se ta institucija razori.

Pravoslavna crkva je, takođe, odavno izložena sistemskom degradiranju ugleda, a koliko je njeno delovanje udaljeno od hrišćanskog učenja danas najbolje pokazuje potpuno moralno izopačeno srpsko društvo, koje je još sa postavljanjem Karađorđevića na presto, a kasnije i Titovih komunista, sistematski, polako, uvođeno u nemoral. Gde nema morala, nema ni vere, jer ljudi se po prirodi uvek okreću sabornim i pozitivnim društvenim vrednostima.

Kada je reč o islamu, već decenijama se u prvi plan stavlja islamski fundamentalizam i terorizam koji, takođe, predstavljaju delo istih ideoloških scenarista.

Dakle, klasične religijske metode uveravanja su na dobrom putu da budu razmontirane, a umesto njih čitav niz novih tehnologija za sprovođenje kontrole (na)uma brižljivo je razrađen.

I te nove metode ne samo da se srovode već su posledice njihovog delovanja takve da većina ljudi uopšte nema svest o tome koliko je današnje društvo u svojoj suštini već satanizovano i udaljeno i od hrišćanskog i islamskog učenja, i od same Prirode (pravog Stvoritelja). Pogledajmo samo nekoliko modernih tehnologija kontrole uma kojima smo svakodnevno izloženi.

Okupiranost mozga vestima

Televizija i radio se pored štampanih medija već decenijama nameću prvenstveno kao informativno sredstvo. Kakve informacije obični ljudi mogu da dobiju? Naravno, one koje sa fundamentalno korisnim informacijama nemaju nikakve veze. To su uglavnom površne informacije za površno razmišljanje ili informacije koje eliminišu bilo kakvu potrebu za razmišljanjem. Iako ljudi paze šta jedu, jer znaju šta je za jelo, a šta nije, sa ubacivanjem “hrane” u mozak stvari su potpuno izvan kontrole našeg uma. Većina, nažalost, potpuno neselektivno otvara svoj mozak za gomilu mentalnog đubreta. I to izaziva teško mentalno trovanje, a čega većina, opet zbog psihološke narkoze koju izaziva to nagomilano “đubre” uopšte nije svesna.

Ako izuzmete vremensku prognozu kako biste znali šta da obučete i obujete, sve ostalo čime vas “informativni” programi zasipaju jesu “vesti” koje vama ne znače ništa i koje vam nisu ni od kakve koristi. Ali, potrebne su vašim gazdama koji nastoje da vam okupiraju misli toliko da niste u stanju ni da se zapitate šta će vam sve to.

Udarno mesto u tom “informativnom programu”, tj. u programu kontrole vašeg uma zato zauzimaju političke aktivnosti ljudi civilne državne “vlasti”. U stvari, ako bolje pogledate one su uglavnom svode na protokolarne međusobne susrete i izjave, dok se vama niko od njih i ne obraća s namerom da uspostavi bilo kakvu istinsku komunikaciju. Vi možete biti samo pasivni posmatrač događanja koja se odvijaju u skladu s nečijom tuđom voljom.

Sa takvim “informativnim” programom tako u vašu svest ulaze vremenom i razne sublimirane “poruke”. One vam jasno stavljaju do znanja da ste vi jedna beznačajna osoba, koja ništa u svom životu sama ne može da promeni, te je zato potrebno da se priklonite nastojanju onih koji će to učiniti za vas pre ili kasnije, čim se okolnosti na političkoj sceni promene. Vi treba samo da sledite njihove poruke i “mudre” reči i strpite se. I spas iz beznađa će uskoro stići. Spas je uvek tu, kao što je bolja budućnost uvek tu ispred nas. Ova vešta poruka je, naravno, plasirana u oblandi koja se naziva “politička opozicija”.

Kada za sve to otvorite mozak i to “progutate” vi postajete ovisnik koji ima potrebu da prati šta se dalje na sceni događa i kad će konačno da nastupi “promena” u vašem životu. Dakle, vaš život ne zavisi od vas, već od… Pogodite.

U stvari, ako biste pažljivo pogledali videli biste da se na “čelnim” pozicijama političkih struktura – koje, navodno, odlučuju o vašem životu – kao po pravilu, nalaze ljudi bez ikakve lične harizme, bez intelektualnih kvaliteta, koji nikada ništa nisu ni proizveli ni prodali, dakle bez znanja i veštine da bilo koga i bilo šta predvode. Jedina uočljiva karakteristika svih tih likova jeste velika sujeta i ispoljena arogancija prema potčinjenom narodu, te da su svi teški zarobljenici sopstvenog uverenja da tom običnom narodu oni više ne pripadaju. Ali to je samo privremena iluzija.

Ko njih bira? Narod sigurno ne, jer narod po prirodi stvari može da bira samo ljude koji imaju stvarnu moć i stvarnu harizmu. Zato se mnogima ta harizma mora stvoriti putem medija stvaranjem iluzija.

Pored toga, posebno je važno širenje straha od kriminala, terorizma (koji na svu sreću za sada nije u paketu psiholoških operacija namenjenih Srbiji), ali je zato izuzetno nametnut Britaniji, SAD, Francuskoj, Italiji, Španiji, Rusiji, kao i Dalekom i Srednjem istoku.

Nas u Srbiji još tretiraju kao maloumnu decu, pa im velike “šibe” i “bičevi” u vidu terorizma za sada nisu neophodni. Za Izrael je, međutim, održavanje stalnog konflikta sa Palestincima suštinsko pitanje, jer se od građana Izraela očekuje da uvek budu u borbenoj pripravnosti. Izrael je vojna baza naftnog kartela (ali i utočište mnogih ruskih tajkuna) i od njega se očekuje da bude uvek spremna vojna sila. Ne možete običnim građanima reći da moraju da idu u ratni pohod kako bi čuvali posede naftnih vlastelina. Zato moraju živeti u iluziji kako su u stalnom sukobu s palestinskim teroristima. O tome ko finansira i naoružava ove teroiste, zaključite sami.

Sličano se događa i u SAD, gde američka i NATO vojska uvek moraju biti spremne da intervenišu bilo gde u svetu gde ima terorista. Naravno, teroristi će se pojaviti tamo gde je interes za vojnim angažovanjem vlastele. Ali, koju korist teroristi imaju od toga da terorišu obične građane, kada ceo svet zna da je najmoćnija vojska na svetu uvek spremna da na njih pošalje avione i bombe ma gde se nalazili? Naravno, vaš mozak se to neće zapitati, jer je on već formirao sliku (iluziju) koja mu je servirana preko medija i koju on po svojoj prirodi nastoji da održi, bez obzira na logiku. Ta slika kaže da su teroristi – mali, ružni, siromašni, verski zatucani i zli, a NATO vojska je moćna, uglađena, lepa, pravdoljubiva i odvažni zaštitnik mira i opšteg globalnog blagostanja.

Zato na “vestima” nikada nećete čuti da je specijalna elitna jedinica operativaca bezbednosne službe X, moćne državne vojske Y, izvršila podmukli teroristički napad na teritoriju suverene države Z, sa ciljem da izazove nemire i pometnju među običnim stanovništvom, koje vekovima živi tu u područiju bogatom naftnim naslagama, i neće dozvoliti velikoj međunarodnoj korporaciji NN da tu njihovu naftu eksploatiše i ubire ogromnu zaradu, a njima od čitavog posla da da “mrvice”, na primer, u obliku novih radnih mesta.

E, zato se čitav taj region mora malo politički preurediti, ali tako da se pljačka i nasilje moćnika ne primete. Tako ćete o ovom političkom preuređenju biti veoma podrobno informisani, pa ćete “morati da shvatite da tamo postoje dugogodišnji etnički sukobi, kriminalne grupe koje pljačkaju narod, a teroristi im podmeću bombe i iživljavaju se nad nedužnim civilima, posebno ženama i decom. Možete samo poverovati u novinarsku informaciju da je svakih pet minuta jedna žena silovana. I zar u takvom slučaju nije logično i dobro da se tamo pošalje jedna vojna “mirovna misija” da uspostavi mir, zavede red u odbrani jadne žene?

“Da, logično je, slaže se vaš uspavani i “dobro” informisani mozak. Ako ste plemenit i čestit čovek, koji razmišlja u skladu sa televizijom i novinama, vi ćete onda razumeti napore “međunarodne zajednice”.

Fascinacija onim što razara i ubija

Da se vojska u narodu ne doživljava samo kao pretnja, programeri ljudskih umova su smislili da se ona povremeno pojavi kao vizuelna atrakcija koja će obične ljude zabaviti svojim “cirkuzantskim” veštinama. Aeromitinzi su tako izvanredna prilika da se narod fascinira onim što je napravljeno i služi ubijanja i razaranja. Vojni avioni nemaju drugu svrhu.

Ovih dana zato je grmelo nebo nad civilnim naseljima Beograda. Borbeni avioni su cepali vazduh dok su fascinirani građani ovaj užas doživljavali kao uzbudljivu predstavu, na koju su čak poveli i decu. Kako ste sebe doveli u takvu situaciju da vas fascinira ono što ubija, što stvara paklenu buku i što može u sekundi da se obruši na zemlju i napravi pakao? Da li su vas to kontrolori uma vešto obradili? U stvari, o tome nikada niste ni razmišljali, zar ne?

Iako su takve “igračke” pre samo 12 godina sejale smrt nad Srbijom, a zvuk se mnogima urezao u pamćenje i danas izaziva strah, nove generacije “mentalno obrađene” ponovo pokazuju fascinaciju ovim ubitačnim spravama. Kao kada obožavate dželata koji vam vešto stavlja omču oko vrata, i to može biti samo posledica mentalne obrade. Kada čak nemate ni svest o toj izvršenoj mentalnoj obradi, ona je izvedena perfektno. Najbolje obrađeni građanin tako može da postane i ministar odbrane potčinjenog lokalnog kazamata na Zapadnom Balkanu. Gotovo idealan kandidat.

Televizija kao zamena za policijski čas

Pored “informativne” obrade, televizija je i odlično sredstvo samoizolacije. Gotovo čitavi delovi najvećih svetskih gradova su u večernjim terminima kao na policijskim času. Ulice su prazne i svi sede kod kuće i gledaju TV. U mnogim delovima grada građani se uveče kreću samo u svojim “oklopima” na točkovima.

Živih ljudi na ulici, koji sede ispred zgrada, pričaju, druže se uglavnom nema. Ni zvezde se više ne vide, a kamoli veštačke skalamerije i ko zna kakvi avioni i sateliti koji špartaju nebom. Od bleštavog svetla, mi više ne vidimo svet oko sebe. Zvezde i planete možete da viditei samo na medijima. “Stado” se samo povlači u svoje “staje”, i tu ostaje sve dok ne dođe vreme za jutarnju “ispašu” odnosno zarađivanje para.

Strah od ulice, od kriminalnih grupa, od prevaranata, strah od pljačkaša usađena je nakon Drugog svetskog rata u ljude koji žive u gradovima širom Evrope i SAD. Otuđenost, zatvorenost, komunikacija isključivo telefonom odavno je već uobičajen stil modernog gradskog života. Da li je to život uopšte?

Danas više niko ne doziva dete kroz prozor, već samo putem mobilnog telefona. Posledica je da se mnogi ljudi međusobno ne poznaju, iako u zgradi žive jedan pored drugog. Druženje sa komšijama je nešto veoma staromodno, a upoznavanje na ulici može da bude opasno. Da li smo sami stvorili takav svet bez života, ili nam ga je neko drugi nametnuo, a mi bespogovorno prihvatili? Koliko “ovaca” se na takav život nije adaptiralo i koliko njih je odlučilo da ga odbaci?

Ali, upravo takav grad je savršeno dobar kazamat koji se lako može kontrolisati. Milioni slobodnih ljudi na ulicama mogu da budu veoma opasni. Zato se njihovo kretanje mora vešto kanalistai i usmeravati.

Najveći broj onih koji su u velegradu rođeni i odrasli izgubio je svaku sposobnost opstanka izvan takvog organizovanog i kontrolisanog kazamata. Proterivanje iz gradova bi za takve ljude bila najveća kazna jer sa stvarnom slobodom u prirodnom okruženju ne bi znali šta da rade.

Zamislite društvo koje je sačinjeno od pojedinaca koji su u stanju da opstanu sami za sebe i kojima je robna razmena kakva danas postoji jednostavno nepotrebna. Prodavci novca bi propali. Ali, oni se bogate dok svi ostali propadaju, a da to i ne primećuju.

Ivona Živković