Velika ciganska tajna : zašto Cigani moraju da budu Romi…

Kako se Evropska unija bavi problemima Roma prikriveno sprečavajući njihovu asimilaciju u druge evropske narode kroz “zaštitu” njihovih “ljudskih prava”?

“Kume, izgore ti kesa”, verovatno je napoznatija ciganska rečenica u Srbiji. Tu je još mnogima u sećanju: “Daj koju kintu živ ti ja” ili “Da’ koji dinar ‘leba da kupim deci”. I famozna rečenica: “Da’ ‘ednu cigaru” ostala je legendarna. Danas nekoliko dinara ne vredi ništa, a i jedna cigara je postala skupa. Naravno, sve ove ciganske rečenice bile su u vreme stare Juge kada su Cigani (Cige, Cigosi, Mandovi) bili ljudi sa ulice koje smo sretali kao prosjake ili čistače cipela. Bili su živopisni deo gradskog šarenila i nikome nisu smetali. Mnogi su išli u osnovnu školu, obično po jedan ili dvojica u razredu (ženska deca su ređe išla u školu), a onda bi zauvek nestajali. I dogodovštine iz vojske uvek su bile ispunjene sećanjem na nekoga Cigu vojnika.

Danas je sa Ciganima u Srbiji drugačije. Nikome više nisu simpatični. Ima ih veoma mnogo i nisu više samo prosjaci (time se više bave deca) , već su postali veoma organizovani skupljači sekundarnih sirovina (a neki kažu i vešti kradljivci istih), ali dobrim delom i trgovci na uličnim improvizovanim tezgama. Bogatiji, zakupljuju i tezge na pijacama i to rade veoma organizovano. Čistača cipela više nema, ali na prometnim raskrcnicama u Beogradu je ponekad nemoguće proći, a da vozače automobila ne zaskoče sa željom da im operu vetrobran. Majke sa bebama i sitnom decom ponekad danima stoje na istim raskrsnicama, nastojeći da iskamče novac. A onda svi negde nestanu (ili budu sklonjeni) i tako ih jedno vreme uopšte nema…Da bi se posle izvesnog vremena opet pojavili, pa opet nestali i tako stalno.

Ali, ono što građane Srbije poslednjih godina najviše iritira, ali i brine je čudna politika države Srbije koja ovu etničku manjinu (još uvek manjinu) stavlja u socijalno veoma privilegovanu poziciju. Tako je sa “demokratizacijom” (neki kažu-demokretenizacijom) Srbija, postavši drugorazredna kolonija Velike Britanije, morala pod pritiskom vlastele iz Londona da donese zakone i druge propise kojima se reguliše funkcionisanje ove etničke zajednice. Oni se u medijima čak nazivaju nacionalnom manjinom, iako Cigani nemaju domicilnu državu. Nacionalno pripadaju tamo gde su rođeni (natio je mesto rođenja).

Zvanični politički zahtevi iz EU (tj. iz Londona) su tako naložili da se Cigani iz raznih zemalja EU deportuju i smeštaju u Srbiju pod programom inkluzije (uključivanja u srpsku zajednicu).

Tako je veliki broj Cigana (tačan broj je nepoznat javnosti) iz zemalja EU deportovan u Srbiju, koja je onda morala da im izda lične karte i pasoše (što je nazvano readmisijom) čime su oni postali državljani Srbije, iako nisu postojali dokazi da su to ikada bili. Za Srbe izbegle iz Krajine i Bosne ova procedura je bila mnogo komplikovanija. Inkluzija tako podrazumeva da se ciganska deca školuju o trošku države Srbije, ne samo u osnovnom obrazovanju, već da im se omogući i visoko obrazovanje (naravno opet na teret budžeta Srbije koja je već pred bankrotom), te da se ni na koji način ne smeju odvajati od ostale dece.

Kao manjina ne smeju se omalovažavati i izdavajati tj. diskriminisati, te im se mora omogućiti i da uče na svom maternjem romskom jeziku (!) Ovo je naravno, potpuno kontraproduktivno, jer upravo onemogućava njihovu inkluziju, a time i kasniju asimiliaciju u društvenu zajednicu Srba. Naravno, ovde je očito u pitanju perfidna prevara, jer nametnuta inkluzija po zamisli nalogodavaca nema za cilj cigansku asimilaciju, već isključivo razvodnjavanje etničke homogenosti srpske zajednice. Prosto stavljanje (etničkih) klipova u točkove.

Da bi nadzirali i agitovali u sprovođenju “inkluzije” oformljene su broje nevladine organizacije, vladine kancelarije za zaštitu etničkih manjina itd. Ciganima je omogućeno i da čestvuju u parlamentu u donošenju zakona preko nekakvih svojih predstavnika za koje većina nikada nije ni čula, niti im dala glas. Ali Cigani su veoma koherentna zajednica, pa im je veoma lako nametnuti i politički i svaki drugi stav. Videćemo to kasnije.

Krediti zavise od rešavanja ciganskih problema

Evropska investiciona banka i Soroševa Evropska banka za obnovu i razvoj (obe su privatne banke i njima upravlja bankarski kartel iz Londona) čak su ucenjivale beogradsku vladu sa davanjem kredita od 25 miliona evra za obnovu mosta Gazela time što su tražile da se Cigani koji su bili smešteni ispod mosta adekvatno rasele i smeste u pristojan smeštaj sa strujom i vodom (koju naravno ne bi plaćali jer ne mogu). Ovako je bar izveštavala Soroševa agentura RTV B92. Gradski budžet je tako izdvojio i sredstva i za gradnju tzv. stanova solidarnosti, od kojih su više od 80 posto dati Ciganima navodno izbeglim sa Kosova.

Konačno, globalistički projekat je naložio da se oni više ne nazivaju Ciganima, već isključivo Romima. Naravno, ideja je da se svi Cigani sveta nazovu istim globalističkim imenom Romi i da njihov jezik bude jedinstven- romski.

“Inkluzija” je tako uvela i medijsku cenzuru, iako ona nigde nije javno objavljena, kada su u pitanju vesti iz života Cigana tj. Roma. Tako su se ciganske svađe sa ubistvima i tučama predstavljale kao obične kafanske i ulične tuče građana, gde su akteri samo imenovani inicijalima (koji ne znače ništa). Ukoliko bi obračun bio između Roma i ne-Roma, objavljivanje detalja zavisi ko je žrtva. Ako bi Rom tukao ili ubio ne-Roma, identitet ubice bi bio prikriven. Ali, ako bi bilo obrnuto, mediji bi dramatično objavili o još jednom međuetničkom i rasnom sukobu, i zajaukali bi horski u nevladinoj agenturi o diskriminaciji Roma.

Iako je Ciganska mafija nadaleko poznata u svetu (po svojoj žestinu i surovosti je odmah iza najmoćnije jevrejske) mediji u Srbiji o ovome ne smeju da pišu.

Čak i kada su neke od stanova solidarnosti, kao i kontejnere demolirali i uništili, mediji su prećutali. I sve ovo nametnuo je strani faktor nazvan “Međunarodna zajednica”. I ovo su mnogi obični građani već primetili.

Ojađeni i osiromašeni, politički izigrani i prevareni mnogi građani Srbije su zato postali besni i veoma zabrinuti za svoju sudbinu. Dok se Srbima (ali i mnogim drugim većinskim narodima u Evropi) nameću evropski zakoni po kojima ne smeju da biju svoju decu, da ih slikaju golišave (jer je to znak pedofijije), ne smeju da maloletnike teraju da rade, ne smeju da podviknu ili ošamare ženu (jer je to zlostavljanje u porodici i mizoginija) , ne smeju psa da šetaju bez povodca i bez sertifikata o vakcinaciji i sl., Cigani , pardon Romi, sve to mogu jer je sve navedeno tako duboko ukorenjeno u njihovu kulturu i njihov moral i rituale, da im je zakone gedža (ne -Roma) veoma teško nametnuti. Pedofilija je kod Roma opšte poznata etnička karakteristika, a ćerke i sinove mogu da udaju i prodaju čim navrše 12 godina.

Mogu i decu da teraju da rade (najbolje da skupljaju sekundarne sirovine, da pevaju, igraju za pare i da prose) a mogu međusobno i da decu razmenjuju, kupuju i prodaju, jer Cigani su vazda ista familija, kompanija ili klan. Sva su ciganska deca njihova, i sve su ciganske žene njihove.

Ni policija ne sme da se previše bavi Ciganima, jer nevladina pomenuta agentura odmah “grakće”. Ima tih “graktača” u čitavoj EU.

“S kojim pravom policija sme da sumnja da ovih petnaest komada naše dece rođene za pet godina nije naše?” To može da pita svaki bolje podučeni Rom. Takođe se nikad ne objavljuju prizori iz života bogatih Cigana, već se uglavnom mediji fokusiraju na sirotinju.

Ali, zašto se Soroš, mađarski Jevrejin brine za prava Cigana u Srbiji? Zašto se uopšte moćni bankari iz EU bave ciganskom sirotinjom u jednoj majušnoj i siromašnoj Srbiji?

Oni koji su su stanju da sipaju bombe bilo gde u svetu da bi zaštitili svoje sebične lihvarske interese, veoma su postali zabrinuti što se negde krše “ljudska prava Cigana”. I smeta im da se nazivaju onako kako su se vekovima nazivali? Ako imaju trilione evra i dolara, i stalno daju milijarde u nekakve “humanitarne svrhe” kako taj novac nikad ne dođe do ciganske sirotinje? Dakle, da li je u pitanju briga ili “briga” zbog nekog interesa?

Znamo li mi uopšte ko su zaista Cigani i kako oni funkcionišu? U stvari videćemo da funkcionišu veoma skladno i na jedan veoma specifičan način. Istina je da su oni uvek imali sva prava i u SFRJ i u Srbiji, ali koherentnost ciganske zajednice je upravo ono što vekovima sprečava njihovu asimilaciju u mnoge veće društvene zajednice. Oni koji su se asimilovali, u stvari nisu više Cigani. I ne žele zato da kažu da su to ikada bili. I mnogi bi se veoma rado asimilovali, ali…To nekome, veoma moćnom ne odgovara. Sa druge strane, Cigani se ne stide što su Cigani, naprotiv veoma drže do pripadnosti ovom narodu.

Istina o Ciganima je zapravo priča o jednom od najvećih zločina koje su ovi “brižni” međunarodni trgovci novcem i pljačkaši bogatstva širom sveta učinili prema Prirodi. A taj zločin je što su masovno preseljavali, gonili i mešali rase i narode vodeći ih kao vojnike i kao radnu stoku prodajući ih kao robove. Posebno su prodavali žene. Ogroman broj Mavra (maor znači tamnoput) je doveden u Španiju kako bi pokorili Evropu, a onda su oni ogroman broj plavokosih i plavookih žena pokupovali kao robinje i ko zna gde ih i kome sve prodavali. Šta su njihova deca? Današnji crnokosi Španci? Italijani? Grci?

O tome kako su opljačkali severnu Afriku (drevni Egipat), posebna je tema.

Jevrejske i ciganske neobične sličnosti

O Ciganima se u stvari jako malo zna. Ni ko su, ni odakle su, ni kako funkcionišu. Najrasprostranjenije je verovanje (ničim dokazano) da potiču od nekih indijskih plemena koja su, valjda, iz puke dosade krenula hiljadama kilometara daleko na Zapad u Evropu i tu se nastanili, u stvari s e nikada nisu nastanili, ali opstaju tako da ih već vekovima niko ne može oterati, a oni se i dalje nisu asmilovali. Bez zemlje, bez sopstvene privrede, bez solidnog zaklona, bez sredstava za život. Kao da lebde u vazduhu. To je karakteristika Cigana svuda u svetu. Ima ih i u Indiji, i u Africi i svi imaju problem sa asimilacijom. I po tome su neverovatno slični sa Jevrejima koji se takođe veoma teško asimiliju iako o tome diskutuju njamanje 200 godina. Kada je jedan radoznali istraživač krenuo u Indiju da traži mesto odakle potiču ti Cigani, svi redom su mu rekli da su Cigani u Indiju stigli iz Izrailja.

Sličnost društvene zajednice i Jevreja i Roma počiva na nekim veoma jakim pravilima ponašanja koja su kod Jevreja vekovima bila usmeno predanje, da bi se onda uobličila u pisano učenje (Talmud), a kod Roma ostala usmena poduka. Kod Jevreja se poštuje mišljenje rabina, kod Cigana ciganskog kralja ili kraljice i starijih u zajednici.

Oba naroda se izričito distanciraju od svih ostalih tako što sebe doživljavaju kao drugačije. Za Jevreje su svi ostali goje, a za Rome su svi ne-Romi gedže (ili gadže). Što znači seljak odnosno onaj ko obrađuje zemlju. I Jevreji i Romi preferiraju trgovinu.

Ortodoksinim Jevrejima iz Prusije je čak bilo zabranjeno da govore sa ne -Jevrejima i oni su zato živeli getoizirano. Takvih getoiziranih zajednica danas ima i u SAD i u Nemačkoj. Jermenski Jevreji i dalje ne žele da jedu sa ne-Jevrejima.

I jedni u drugi imaju duboko usađen ritualni osećaj moralne čistote koja se ogleda u poštovanju rituala. Za Jevreje pojam čistote je “košer”, a za cigane vulgaran pojam “marime” i znači teško skrnavljenje romske čistote. Ovde su stvari naizgled suprotne , ali ritualno znače isto. Oni se upražnjavanjem “košera” trude da budu što čistiji (što više Jevreji), a Cigani nastoje da se ne oskrnave kao Cigani. Reći nekome da je “marime” (ku**c) za Cigane je najveća uvreda.

Ove dve zajednice povezuje i istorija pošto su obe bile proganjane za vreme Hitlera i nad obe je izvršen, navodno, težak genocid. Nesporni dokazi za ovo ne postoje, ali se ovo uvažava kao istorijska činjenica. Svaka sumnja i negiranje tzv. Holokausta je zakonima mnogih zemalja kažnjiva. U Velikoj Britaniji ne. Ali, evidentno je da i pored tog genocida i jedna i druga zajednica nikad nisu bile jače i brojnije.

Sledbenici Vavilonskog Talmuda imaju puno moralno pravo da goje varaju i pljačkaju, pa i ubijaju i da ih doživljavaju kao budale i nižu rasu. I kod Cigana postoji nepisano pravo da krasti od ne-Cigana odnosno gedža nije zločin.

Naime romantična ciganska legenda kaže da su nekada davno svi konji bili slobodni i šetali su poljima i nisu bili ničiji, a onda su se pojavile gedže i sve su ih prisvojile. Tako svaki ciganin ima prirodno pravo da otima od gedža konje i vrati ih u prirodu. Cigani su tako ponosni na svoje lopovluke i smatraju sebe veoma inteligentnima kada nadmudre i pokradu gedže.

U tom smislu su veoma slični Aškenazima (koji su prihvatili judaizam kao veru, iako je judaizam više ideologija kao komunizam), pa neki teoretičari čak veruju da su Aškenazi samo naprednija etnička zajednica od Cigana, a da zapravo potiču od istog etničkog korena. Ali, Aškenazi imaju kose oči i kukaste noseve i svetliju put, dok su Cigani mnogo raznovrsniji po rasnim odlikama. Da, Cigani mogu biti i žutokosi i crvenokosi, jer potiču od raznih rasa i etničkih grupa.

Spajanje naroda u narod ideologijom

Jevrejska diajspoora se tako deli na tri glavne etničke grupe: Aškenazi (Azijati), Sefardi (koji potiču od Mavra iz Španije) i Mizraimi sa Srednjeg istoka iz Egipta. Tu su i Jevreji iz raznih planinskih skupina, kao i crnci Jevreji iz Etiopije, ali i Buhraini iz Azije. Ima i arijevaca plavokosih i plavookih koji s e nazivaju Jevrejima. U stvari ko prihvati judaizam postaje član ove zajednice.

Dakle, razne rase i etničke grupe obuhvaćene (globalistički) mogu biti povezane u jednu društvenu zajednicu i ona vremenom počinje da se naziva narodom (pa i nacijom). Romska zajednica je takođe izgradila globalistički projekat baš kao i jevrejska. I oni su formirani od više rasa i etničkih grupa. Najveće zajednice su Dom sa Srednjeg Istoka (semiti), Lom iz Istočne Turske i brojne skupine evropskih Cigana (kojih najviše ima u Rumuniji).

Još dalje se dele na Sinte, Kale, Vlaške Cigane, Horahane i puno još skupina. I jezik se razlikuje kod španskih Cigana (hitanosa) koji govore kalo jezikom od romskog u Rumuniji. I naravno, svi nastoje da govore nacionalnim jezikom države u kojoj su rođeni. Mnogo veća podela od jezičke postoji među plemenima i grupama i ona nekada može predstavljati duboki jaz.

Na primer u Rumuniji u centralnoj Transilvaniji u gradu Bratiu žive veoma homogeni Cigani kazandžije poznati kao Kaldurari koji i dalje održavaju stare zakone i tradiciju i velika grupa Tigana koje Kaldurari vide kao oskrnavljene pripadnike naroda jer su se orodili i pomešali sa gedžama.

“Mi smo bolji sa Rumunima nego sa Tiganima, kaže izvesni Emil Rusu iz klana Kaldurari. Tigani ne znaju kako da se ponašaju, oni su divlji, oni piju i biju se na ulicama. Mi Kaldurari se tako ne ponašamo”.

Zanimljivo je da su pre samo nekoliko generacija u Rumuniji Cigani i Jevreji kao dve velike grupe zajedno živeli. Ali, mnogi Jevreji u Rumuniji ne vole kada ovo čuju, i smatraju Cigane za suštu suprotnost. I po njima oni su prljavi, svadljivi, lenji, nepouzdani, neodgovorni.

Ali način oblačenja i neki detalji narodne nošnje u Rumuniji i jednih i drugih i trećih su veoma slični. Pomenimo i to da je centar okupljanja Jevreja sinagoga, a za cigane čergare je to šatra – odnosno ciganski kamp. Jevreji su koncentrisani gotovo isključivo u gradovima u trgovačkim centrima, dok se Cigani koncentrišu u predgrađima. Muzika i sklonost ka sviranju i pevanju odnosno zabavljanju drugih (goja i gedža) takođe je karakteristična za oba naroda.

Bugarsko tumačenje kosovskih egipćana

Endogamija, običaj da se ženi i udaje u okviru etničke zajednice u Bugarskoj je prekinuta neobičnim bračnim vezama između Jevreja i Cigana. Tako je pre pola veka, po bugarskim etnolozima Marušijakovoj i Veselinu Popovu, u Sofiji formirana mešovita zajednica. Cigani kao slabiji deo zajednice počeli su tako vremenom da se podvode pod semitsko etničko poreklo. Ista mešavina ima veliku zajednicu u albanskom regionu koja broji oko 10 000 pripadnika i oni sebe smatraju Romima, Tiganima ili indijskim etničkim skupinama , a sami sebe nazivaju Egipćanima. Ima ih i na Kosovu.

Po legendi kada je Avram krenuo iz Ura pratili su ga Cigani koji su ga čuvali, pa je to mitska povezanost ova dva naroda. Engleska reč za Cigane je “džipsi” (gypsy) i to je skraćenica od “edžipšn” tj. Egipćanin ili egipatski. A ova reč možda je izvedena od egejski put (egeji pat) što je možda bio put za transport robova. Iz ciganskog rečnika kod nas se odomaćile reči: lova , džukela, pandur, kao i ćira (nešto malo).

A 1.

Ciganski zakoni i organizacija zajednice

Cigani razlikuju naciju, koja predstavlja mesto rođenja odnosno državljanstvo koje imaju, zatim družinu (kompaniju) koja predstavlja skup domaćinstava koja ne moraju da budu iz iste države, ali su istog geografskog porekla i vezani su interesno ili rodbinski. Organizovani su još i kao klanovi (vice) koji nastaju širim familijarnim povezivanjem. Jedan klan može da broji i 200 članova. Moć pojedinca meri se i veličinom i snagom klana kome pripada.

Najmanja je porodica čija snaga takođe zavisi od broja članova, pa zato Cigani nastoje da imaju što više dece. Dakle, nije ljubav prema deci to zbog čega ih imaju mnogo, već im to omogućava veću snagu u zajednici. S obzirom da nemaju novac kao merilo vrednosti, pribegavaju ovom primitivnom jačanju porodice, klana , kampanje i zajednice.

Imaju i sistem nepisanih zakona koji ne samo da uređuju unutrašnje odnose u zajednici, već ih štite i od spoljnog sveta koji doživljavaju (ne bez razloga veoma neprijateljski). U ciganske zakone se ne ugrađuju legalne vrednosti gedža, pa zato Cigani imaju i problema sa legalnim sistemom države čiji su državljani. Ako bi odbacili svoje nepisane zakone, oni bi se asimilovali i ne bi više bili Cigani.

Svakom ciganskom zajednicom vlada bandolijer, osoba koja je izabrana zbog svojih godina iskustva i mudrosti, ali često i snage. Nešto kao šerif. Zanimljivo je da ovu ulogu može imati i starija i uticajna žena – velika majka. Bandolijer tako rešava sitne nesuglasice u zajednici, poput sitnih krađa, preljuba i sl. Ukolko je spor između porodica ozbiljniji saziva se sud koji se naziva kris. To je u stvari savet mudraca i iskusnih koji većaju i procenjuju na čijoj je strani pravda. U slučaju sukoba klanova saziva se divano. To je telo sačinjeno od vođa klanova koji onda moraju da sednu i da reše spor dogovorom. Oni su predstavnici klanova i ostali ne moraju da prisustvuju ovom sastanku. Nepoštovanje bandolijera, krisa ili odluka divana znači nepoštovanje čitave Ciganske zajednice.

Ako se ni ovde ne reši spor, postoji i takozvani kris Romani – veliki sud koji može pojedinca koji se ne povinuje odlukama krisa-izopštiti iz zajednice. Tada Ciganin postaje “merime” (ku**c) i nije više dostojan života u zajednici. On se tada smatra gedžom i to je praktično izopštavanje od čitavog ciganskog naroda. To je za svakog Ciganina ili Roma najstrašnija kazna. Odavanje “ciganske tajne” gedžama se smatra jednim od težih prekršaja. Zato policija veoma teško može da Cigane koristi kao svedoke u slučajevima ciganskog kriminala, pa se mnogi kriminalci tako u zajednici dobro sakrivaju. Zato je ovakva ciganska zajednica idealna da se kroz nju provuku i međunarodni mafijaški poslovi kao na primer moderna prodaja robova ili dece ili oružja. Deca se mogu do prodaje čuvati kod bilo koje porodice. Ma gde se oni nalazili.

Ivona Živković