U senci novogodišnjeg vatrometa: ko su kontrolori našeg vremena i dobrog raspoloženja…

Da li ćete slaviti još jednu papsku Novu godinu u sred noći ili ćete je jednostavno prespavati po božjim zakonima. Ako se odlučite na proslavu uz vino i pečenje i lumperajku do zore vi ćete se pridružiti Bahusovim obožavaocima koji su uživali u bahanalijama. A ove bahanalije sa hrišćanstvom nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Vatrometi i novogodišnje pucnjave su samo simbolična posveta nasilju ratovima i svemu onome što su vatikanski krstaši uz pomoć bombi posejanih širom sveta opljačkali i uništili. Tu je i pitanje koje nije razjašnjeno: zašto Novu godinu dočekujemo u sred zime i u sred noći i zašto baš između 31. decembra i 1. januara?

Jedan od glavnih zadataka drevnih vladara bio je da svojom robovima usade od malih nogu verovanje da je svet podeljen na obične ljude i bogove (gospodare) te da je svako drugačije poimanje sveta opasna misao koja kod čoveka nastaje kada u njega uđe zlo tj. demon (ili đavo). Život u iluzijama je vešto smišljala crkva, u početku kao agentura za ispiranje mozga u službi drevnih vladara, a kasnije je to počela da primenjuje samostalno u nameri da se dočepa apsolutne vladavine nad svima na zemaljskoj kugli. Najveću moć sveštenici su tako ostvarili sa institucijom nazvanom katolička crkva, koja je uspela da se u četvrtom veku preobrati od paganske koristoljubive družine u veliku humanu “hrišćansku” crkvu. U proteklih 17 vekova ovi nikada dokazani “hrišćani” šireći “ljubav” i “milost” božju dočepali su se najveće moći i bogatstva u čitavoj ljudskoj istoriji.

Mnogo je od tada do danas “miroljubivih” i “hrišćanskih” ratova vođeno, a carevina i kraljevina razoreno. Neki narodi su fizički istrebljeni ili desetkovani i opljačkani (u ime boga) ali jedna stvar se nije promenila ni do danas: moć vere i spremnost na verovanje kod ljudi (po čemu se ljudi i razlikuju od životinja) ostala je nepromenjena. Promenjen je samo predmet obožavanja i divljenja i ono ka čemu težimo, ali naša urođena potreba da verujemo i u veri se zbližavamo sa onima koji nas okupljaju – i dalje je nepromenjena. Danas u globalističkom svetu, većina ljudi veruje u novac i zbog novca su mnogi u stanju da se liše i časti i ugleda i pameti i zdravlja, ali najviše zdravog razuma. Malo koj je u stanju da odoli velikom iskušenju kao što je novac.

Zato je vera bila i ostala najmoćnije oružje vladara jer samo ona može ljudima da uzme dušu i razum, a da ih fizički ne uništi. Tako savremeni robovi danas rade bez svesti o tome da nisu gospodari ni sopstvenog rada, ni znanja ni vremena, pa ni života. Crkva nam je odredila sve što treba da znamo.

Jedan od poduhvata ovih pecaroša ljudskih duša je i to što su nam napravili i kalendar (iluziju) i časovnik (još jednu iluziju) po kojima kao programirane mašine se usmeravamo. Ne samo što u određeno vreme, dan i sat idemo na posao, već se u određeno vreme radujemo, plašimo, smejemo, pevamo…Kad oni kažu da je dan (minut i sekund za to). Možete li da zamislite da neko pucne prstima i kaže: sad se veselite – i vi se veselite. Takozvana internacionalna Nova godina upravo je takav trenutak – sat, minut , sekund koji je neko odredio i rekao: “sada neka počne slavlje. Dolazi Nova godina”

A da li je zaista 31. decembra u 23 sata 59 minuta i 59 sekundi ona zaista dolazi? Naravno da ne. Ova Nova godina u sred mraka i u sred zime samo je demonstracija sile masovnog ispiranja mozga koji je smislio upravo Vatikan.

Svako ko ima oči vidi da novi dan nastaje sa izlaskom Sunca, a prestaje sa njegovim zalaskom. Meseci se razlikuju po tome što su neki hladniji, a neki topliji, a lunarni dani su onakvi kako vidimo Mesec odnosno njegove više ili manje osvetljene faze.

Da je svaki današnji kalendar puka izmišljotina i netačna matematička i astronomska konstrukcija nije tajna već vekovima. Da se ovaj crkveni kalendar danas primenjuje kao međunarodno prihvaćen nametnuo je upravo sveštenički klan iz Vatikana. Ali zašto su nam odredili da dan , mesec, godina počinju i završavaju se u sred noći? Zašto novu godinu dočekujemo baš u sred zime između 31. decembra i 1. januara?

Da li zato što se ovaj dan u Vatikanu obeležava kao Silvestrovo ili Silvestrova noć? 31. decembar je dan sećanja na papu Silvestra I. Nije poznato kada je ovaj čovek rođen, ali je poznato da je na papski tron seo 31. decembra 314 i tu je bio sve do svoje smrti 1. januara 335. Razdoblje njegove vladavine se podudara sa okončanjem proganjanja hrišćana u tada paganskoj Rimskoj imperiji. A ne samo legenda, već i neki istorijski izvori, otkrivaju da je upravo papa Silvester I krstio imperatora Konstantina za koga se vezuje donošenje Milanskog edikta 313. kada su se pagani preobukle i hrišćane. Da je postojalo veliko razmimoilaženje među sveštenstvom po pitanju prihvatanja hrišćanstva poznato je iz istorijskih spisa. Takođe se pretpostavlja da su tada imperatori bili društveno moćniji od papa, ali se ne pominje moć i uticaj vlastelinskih bankarskih porodica.

Hans Polsander u svom delu “Emperor Constantine” vešto je sakupio izvore u kojima su brojni zapisi o papskoj vladavini , njihove biografije i svi mogući podaci. Tako u jednom tekstu “Chronicon” od Johanesa Malalasa stoji podatak da je cara Konstantina krstio tada rimski biskup Silvester, kako bi ga navodno time izlečio od lepre. I nije krstio samo njega nego i njegovu majku Helenu i sve njihove rođake i prijatelje i čitav niz Rimljana.

I u “Hronikama” ispovednika Teofanesa iz perioda oko 810-815 godine Nove ere, piše da se zna da je biskup Silvester obavio obred krštenja imperatora Konstantina i njegovog sina Krispusa u Rimu i odbacuje se svaka drugačija priča kakve su plasirali arijanace (tj. sledbenici Arijusovog učenja). Sveštenik Arijus je tvrdio da Isus Hrist nije bio nikakav božiji sin, ali sveštenički klan koji je zastupao hrišćansko učenje u to vreme je bilo veoma jak tako da se veruje da je Konstantin upravo zato pribegao političkom triku shvativši da se ne može sa njima više boriti osim da im se ne pridruži. Makar samo formalno.

Ista priča se ponavlja i u “Previarum Romanum” iz 1569. i “Martyrologium Romanum” iz 1584. Tek 1588 kada je papa Sixtus V doneo egipatski obelisk u Rim i na njemu je zapisano “Konstantin je kršten ovde”, počela je priča o tome da je Konstantina krstio Eusebijus iz Nikomedije. On je bio biskup u Beritusu (današnji Bejrut) u Fenikiji, potom biskup u Nikomediji, gde je zasedao imperijalni sud (drevne Rimske imperije), i konačno je bio u Konstantinopolju od 338 do svoje smrti 341.

Zašto je papa Silvester I ostao prikrivan kao čovek koji je obavio obred krštenja cara Konstantina ostaje i dalje nejasno.

Janus i Sibela ključari nevidljivog sveta

Podsetimo da reč decembar znači deseti (mesec), novembar je deveti, oktobar osmi itd. U drevnom paganskom Rimu prvi mesec u godini je bio mart (po grčkom bogu Marsu), a drugi je bio april (reč je izvedena od grčke boginje Afrodite). Godina je tada počinjala u proleće pa je april bio mesec ljubavi i lepote. Januar i februar su ubačeni u kalendar kao prvi i drugi mesec tek u 16. veku kada su jezuiti uneli u rimokatoličku crkvu novu doktrinu. Januar je posvećen bogu Janusu. Janus i Sibela nose ključeve. Sibela u grčkoj mitologiji ima ključeve nevidljivog sveta kojima otvara Zemlju. Reč “janus” na latinskom je označavala vrata sa svodom. Tako Janus i Sibela zatvaraju nebesa u zimu i otvaraju u proleće. Janus otvara vrata neba i oslobađa Sunce koje donosi dan. Oni tako otvaraju i zatvaraju ove vremenske periode. Zanimljivo je da se i na današnjem grbu Vatikana nalaze dva ključa okrenuta naopako, i da su teorije o tome šta oni predstavljaju brojne. I zašto su okrenuti naopako, nejasno je. U središtu ovih ključeva su tri krune. Ključevi kao simbol su bitni i u satanističkoj filozofiji.

Za Janusa je karakteristino i to što on ima dva lica i može da predstavlja dvoličnost. I ovo je tipična jezuitska simbolika. Po Bibliji hrišćanska Nova godina počinje sa prvim mladim Mesecom nakon prolećne ravnodnevice. Dakle u proleće. Tako je proleće sve do Srednjeg veka bilo prihvaćeno kao početak Nove godine.

Za februar nije jasno odakle potiče ova reč i ima više tumačenja. Ipak ne treba zanemariti da je paganski rimski bog sunca bio Febus. Tako po jezuitima dvolični Janus otvara vrata Febusu bogu Sunca. U tekstu svetog Avgustina “Božiji grad” navodi se i da je papa (u svojoj funkciji) isto što i Sunce. A Sunce znači život. Što znači da papa tj. papski tron omogućava život na Zemlji.

Rimska slova i brojevi i poreklo zveri

U izvesnom dokumentu nazvanom “Konstantinov dar” napisanom između 750 i 800-te, Nove ere , papa se oslovljava i kao Vrhovni sveštenik Božjeg sina. Ova funkcija se na latinskom piše ovako: “Vicarius Filii Dei”. I ugravirana je na papskoj kruni. Vrhovni sveštenik (vikar) je tako zamenik Božijeg sina koji deluje u njegovom odsustvu na Zemlji. Sa svim pravima i silama kojima Božiji sin raspolaže. A Božiji sin, kod onih koji su prihvatili hrišćanstvo kao svoju veru, je Isus Hrist.

Pošto su drevni Rimljani koristili kao brojeve slova (M=1,000, D=500, C=100, L=50, V=5, I=1), i vekovima su zazirali od arapskih brojeva posebno od nule, jer je ona smatrana đavoljim znakom, ako bi se ova papska titula na Zemlji umesto rimskim slovima zamenila arapskim brojevima zbir svih brojeva bio bi 666. To izgleda ovako:

Vicarius: V=5+I=1+C=100+I=1+U = 5 (slova U i V su u latinskom jednaka i označavaju 5). Zbir je 112. Filii: I=1+L=50+I+I… Zbir je 53. Dei: D=500+I=1 Zbir je 501.

Kada se ova tri zbira saberu dobija se 666! I to je često citirani znak Zveri koja vlada svetom i sedi izgleda baš na tronu Katoličke crkve.

Kalendar mora biti kako papa kaže

Da su kalendari izmišljotine koje se mogu prepravljati najbolje pokazuje i danas postojanje dva hrišćanska kalendara Julijanski (koji je nastao u drevnom paganskom Rimu) i novokomponovani koji je u Srednjem veku jezuitska bratija “malo” doterala, a samo sa ciljem da papska volja bude konačna. Tako je i Nova godina morala da počne, ne po Bibliji i po Hristu, nego po papskoj volji. Jezuita Kristofer Klavijus je bio tvorac novog kalendara koji je nazvan Gregorijanski.

Klavijus (1538-1612) je bio nemački jezuita matematičar i astronom. Ovi drevni astronomi su stvari bili više proroci jer su na osnovu gledanja u nebesa izvodili neke svoje zaključke i proricali događanja. U stvari svi su mogli da gledaju u nebo i da mudruju, ali sveštenici su imali vremena, a seljaci nisu jer su morali da rade po čitav dan. Noću bi spavali. Tako je mogućnost da “vide” i tumače štošta na nebesima bila u rukama zaludnih sveštenika i vlastelina. Oni su u to vreme jedini i bili pismeni. I oni su zato bili prosvetljeni umnošću. Njihova umna prosvetljenost (iluminacija) na slikama se označavala žutim sunčevim oreolom koji se još naziva halo (ili helo od Helios).

Većina kalendara u antičkim svetovima koji su bili u upotrebi dodavali su jedan dan više ili više dana na kraju godine kako bi se mesečeva godina uklopila u solarnu godinu od 365 dana.

Ovo dodavanje dana je nazivano umetanje. Ali, Klavijus je došao na ideju da ove dane izbaci iz kalendara.Tako je iz oktobra 1582 izbacio 11 dana. Sa jezuitima i njihovim kalendarom došla je tako i nova jezuitska astronomija i heliocentrični univerzum. Sunce je postalo jedini bog. I to je očito bio čist paganizam.

Nakon 3. oktobra 1582 stajao je tako 15 oktobar 1882. I to je kalendar koji se i danas koristi u zapadnom svetu gde je uticaj Rimokatoličke crkve dominantan. Grci, Rusi, Srbi i drugi pravoslavci koriste stari julijanski kalendar (koji je prihvatio još julije Cezar P. N.E). Zato se i razlikuje dan Hristovog vaskrsa iako on nije u vreme punog meseca.

Odakle ime Gregorijanski? Pa po papi Gregoru XIII (1572—1585) koji je odgovoran za čuveni maskr francuskih protestanata u danu Svetog Bartolomeja koji se dogodio 1572.

Nova godina je tako počela da počinje u Januaru. Ubacivanjem januara i februara početak godine je tako pomeren na zimu. Nek se hrišćanske budale smrzavaju kad dočekuju Novu godinu, možda je bila papska ideja.

Sabat je umesto sedmog dana postao dan sunca i prvi dan u sedmici

Lažni hrišćani iz Rima morali su još jedan tipično hrišćanski praznik da preprave tako da bude “hrišćanski”, a u stvari paganski. I to je slučaj sa sedmim danom u lunarnom kalendaru koji se po Bibliji i “božjom voljom” određuje kao dan za odmor i hrišćanima je bio poznat kao sabat (ili subot). Ova reč na starom grčkom znači “odmor”.

Drevni spisi upućuju da su stari Egipćani kao i Grci imali 10-to dnevnu radnu “sedmicu” u kojoj su robovi radili bez odmora, a stari Rimljani su vezivali 8 radnih dana kao “sedmicu”, s tim što im je osmi dan bio pijačni dan. Na taj osmi da rad se nije prekidao. Ovakva mesečna podela je nazivana nundinae i praktično su se ljudi orijentisali prema tom pijačnom danu.

Sa preoblačenjem u hrišćanstvo cara Konstantina nastao je tako problem jer su pravi hrišćani poštovali sedmi dan kao sabat odnosno dan kada se moli bogu i tog dana se ne radi.

Konstantin je tako da bi im delimično udovoljio 321. godine izdao edikt zabranjujući rad na hrišćanski sabat (sedmi dan).

Ali taj Edikt nikada nije postao deo Rimskog prava tvrde pojedini istoričari. Tako je Konstantin samo promenio period računanja “sedmice” od osam dana na sedam dana , onako kako je to biblijski kalendar nalagao. Ali je i taj sedmi dan ostao radni. Dakle pravog sabata nije bilo, pa je netačna tvrdnja da je Konstantin uveo sabat u drevni Rim. Konstantin je samo napravio jednu improvizaciju. On je naložio da se tog sedmog dana zatvore sve zatvorene tržnice i slični prostori za okupljanje i dan je nazvan Danom Sunca (Dies Solis). To je bila proslava rađanja Sunca.

To nije bio dan kada se ne radi, već dan koji je preporučen gospodi (ne robovima) za praznovanje. Taj Dan Sunca se podudarao sa Hrišćanskim sabatom pa je tako nastao spoj rimskog paganskog i rimskog hrišćanskog načina života.

Tek je imperator Lav I , 469 doneo zakon koji je nalagao svima da obustave rad na hrišćanski sabat, na sedmi dan u nedelji. Taj sabat dan je bio dan za odlazak u crkvu i molitvu gospodu Isusu Hristu. Vremenom je “sunčani dan” postao prvi dan u kalendaru, i to samo da bi se opet “malim” vatikanskim smicalicama doskočilo pravim hrišćanima.

Tako je nastala zbrka koja je dovela do toga da se mnoge druge crkve hrišćanske ograde od ovog katoličkog kalendara. Jer biblija kaže da je Hrist razapet na veliki petak, a vaskrsao je na sabat (sedmi dan). Kako je sedmi dan ( u kome se ne dela) postao Prvi dan sedmice i kako to polako nameću države sa zapada, adventisti smatraju da je biblija od strane katolika izneverena. Pre Hristovog vaskrsa sabat je počinjao uveče (kada se kreće na odmor), nakon vaskrsa on počinje u zoru.

Odlazak u crkvu nedeljom koja se smatra prvi danom u “sedmici” po adventistima nije hrišćanski običaj. Za njih je subota sedmi dan. U Srbiji je sedmi dan nazvan nedeljom (kada se ne dela) ali se sve više prave kalendari koji počinju sedmicu sa nedeljom. U tom slučaju subota postaje sedmi dan. Tako pravoslavni kalendar nominalno ima sve, pa se može tumačiti ovako ili onako.

Noć veštica je opstala

Jedna drevna paganska proslava, koja nikakve veze sa hrišćanstvom nikada nije imala, ne samo što je opstala do danas, već je počela da se predstavlja kao stari hrišćanski običaj. Što je još zanimljivije globalistički mediji joj daju veoma veliki publicitet, a sa nastojanjima Srbije da se pridruži EU i kod nas je poslednjih godina počela da se promoviše. U pitanju je drevni paganski ritual popularno nazvan Noć Veštica.

Ovaj prastari ritualni obred posvećen svim mrtvim dušama upražnjavali su navodno keltski sveštenici u severnoj Evropi poznati kao druidi. Tako se noć 31. oktobar i 1. novembar smatra vremenom kada iz grobova i sa onog sveta tumaraju duše svih pokojnika. Druidi su tako sebi dali zadatak da umilostive sve zle sile koje tada pojavljuju u obliku demona, veštica, patuljaka i kojekakvih izopačenih stvorenja. I njih su nastojali da umilostive darovima koje su im za tu priliku donosili seljaci. Žrtvovane su i životinje i hrana, ali možete pretpostaviti da je samo mali broj darova zaista spaljivan na velikoj logorskoj vatri, a da su većinu darova i korisnih životinja ovi sveštenici mogli zadržati za sebe. Posao sveštenika i nije ništa drugo već da narodu prodaju maglu i lukavo pljačkaju. Danas je takozvani Halloween praznik sećanja na sve mrtve i njihove duše, a posebno se slave duše onih koji svetle odnosno Iluminata. I taj dan je zapravo 1. novembar koji počinje u sred noći. Halloween nije ništa drugo do perfidna proslava dana Iluminata 1.11.

Allhallowmas je dan svih svetaca tj. onih koji su nosili oreol (halo). Iluminiran znači učen i upućen u velike tajne. Svetac je upravo takav čovek kome je “bog” poverio tajne (!).

Noćno čekanje nazvano bdenje je tipičan satanistički ritual i nema nikakve veze sa hrišćanstvom. Baš kao i paljenje vatre tj. badnjaka. Baš kao i sve druge noćne manifestacije. Bog je noć stvorio za spavanje. Manifestacije kao što su noć muzeja, noć kupovine, noć pozorišta i noći koječega još (koje nam se poslednjih godina nameću u Srbiji kao globalističke manifestacije) samo su prikriveni satanistički rituali i noćne mise. Da dodamo još i to da je i sat podeljen kvartalno jer je nekome bilo važno da se istaknu brojevi 3, 6, 9, 12. Zato nam dan počinje u sred noći. Noć je vreme đavola i noćnih zveri (koje su sve grabljivice baš kao i današnja vlastela) i zato se i Nova godina čeka noću.

Ivona Živković