|
PLEJER
Getting your Trinity Audio player ready...
|
Naslednici fonda i imperije…
Dve su velike globalističke političke frakcije danas na sceni u Evropi sa ciljem da preuzmu dominantnu ulogu u globalnoj trgovini. Malo ljudi u Srbiji i u svetu ih razlikuje a što i jeste njihov cilj. Ova dva “međunarodna” i “međudržavna” saveza, sa potpuno istim ciljem: da međusobno prikriveno i ratuju a da običan narod to uopšte ne primećuje.
Jedan međunarodni savez je Savet (ili Veće) Evrope, a drugi je Evropska Unija. Jedni imaju sedište u Strazburu, drugi u Briselu.
Jedni imaju Parlamentarnu skupštinu, drugi Evropski parlament. Srbija je formalno član Saveta Evrope, ali nije formalno član EU. Formalno su na čelu jednog i drugog saveza obični građani (tzv. političari), koji se u oba saveza na funkciju postavljaju imenovanjem. To su trenutno Torbjorn Jagland i Herman Van Rompej. Suštinski se ni jedan ni za šta ne pita već samo izvršavaju postavljene zadatke.
Oba saveza imaju svoja tela i komisije sličnih ili istih imena za “ljudska prava” i za “usklađivanje međunarodne jurisdikcije”, gomilu nevidljivih agenata, vidljivih agitatora, i najviše korisnih idiota koje jako dobro plaćaju (čitaj podmićuju) da se oni otimaju kako bi zaseli u neku od institucija ove dve međunarodne stranke i glasaju i odobravaju u njihovim “parlamentima” sve što se od njih traži. Nacionalne države kao i njihove teritorije, ali i sami narodi koji vekovima žive u Evropi ali i mnogo šire (Savet Evrope ima 47 država članica) , predmet su borbe ove dve frakcije kako bi što veći deo globusa i ljudi podveli pod svoju vladavinu. Najbolji je što oba saveza koriste istu oznaku kao logo svoje organizacije.
Ko su ti moćnici koji se i jedni i drugi predstavljaju kao “međunarodna zajednica” i kakvom silom oni raspolažu kada su u stanju da korumpiraju čitave “demokratski” izabrane vlade, parlamente, da uređuju pravne sisteme i državno uređenje desetina država, da im transformišu nacionalne vojske u međunarodne profesionalne vojske, te da kontrolišu ne samo medije, već i sistem edukacije i uopšte količinu znanja kojima će stotine miliona obrazovanih građana moći da dobiju ili će im to biti uskraćeno? Samo u Evropi oni objedinjavaju 500 miliona servilnih podanika. Kako se dolazi do tolike moći i ko su pojedinci koji o našim životima žele potpuno da odlučuju?
Da bi ovo smo shvatili treba da znamo da politička karta sveta nije onakva kakvu nam serviraju u školama i na građanskim univerzitetima. Istina je da svetom već hiljadama godina vlada oligarhijski sistem nasledne vlasti koji uz pomoć sveštenstva koje nam vekovima ispira mozak i danas skriveno od očiju javnosti upravlja našim životima.
Mi njihova imena uglavnom ne znamo, baš kao što ne znamo poslove kojima se bave i koliko je ko od njih u svakom trenutku moćan. Ali znamo da su u posedu enormnog bogatstva koje je kontinuirano nagomilavano hiljadama godina i kojim kupuju i šire svoj posed gde god nađu svoj interes. Granice njihovih poseda i biznisa poznate su samo njima i oni oko njih stalno ratuju, ali se i udružuju.
Kako se ova oligarhijska borba hiljadama godina odvijala u jednom sažetom istorijskom prikazu dao je istoričar Vebster G. Tarpli u svom eseju iz 1995 nazvanom “Rat Venecijanaca protiv zapadne civilizacije”.
Tarpli se ovde posebno fokusirao na jedan od majmoćnijih oligarhijskih klanova u istoriji, a to je poznata Venecijanska oligarhija. Njihovo uzdizanje je počelo nakon propasti Rimskog carstva i kontinuirano se uz nekoliko kriza nastavilo do danas. Poslednjih 500 godina oni neprikosnoveno vladaju svetom i u posedu su najvećeg bogatstva na planeti. Današnja britanska kraljevska porodica i aristokratija oko njih, koju oni formalno predstavljaju, ne samo da simboliše način vladanja Venecijanske Partije, već je i naslednik njihovog “fonda” tj. kontinuiteta imovine.
Najvažniji je kontinuitet imovine
Suština oligarhijskog povezivanja je upravo održavanje tog imovinskog kontinuiteta koji su još u drevnom Rimu nazivali Fondo. Njihova moć proizilazi isključivo iz bogatstva pa je za ove vlastodršce fondo važniji od života. Zato su zavere, ubistva, tiranija i stalna ratovanja od suštinske važnosti u ovoj oligarhijskoj vladavini. U grozničavoj borbi za održavanjem imovinskog kontinuiteta vlastodršci su zbog smrti kralja krunisali i decu od 9 godina pa su mnoge dinastije ne retko potpuno propadale. Ali njihovo bogatsvo je opstajalo jer ga je preuzimao najbliži naslednik. Brakovi su za njih zato isključivo interesni, a deca iz tih brakova su samo poluge za održavanje imovinskog kontinuiteta. Život sam po sebi za aristokratiju, nije vrednost pa oni zato obične ljude vide kao nižu klasu. Aristokrata je samo onaj ko ima moć što znači da može da plati i pokrene jaku vojnu silu. Do ove sile se dolazi čistom korupcijom jer fizička sila je uvek unformisana niža klasa kojoj je ispran mozak. Tehniku ispiranja mozga obavlja sveštenstvo.
Evo šta kaže Tarpli:
“…Stub oligarhijske moći je porodično bogatsvo koje je u Italiji nazivano fondo. Važan je kontinuitet fonda i da se novac kontinuirano obrće i bez obzira na biološki opstanak porodice koja ga je stvorila.
U Veneciji najveći fondo je imala zadužbina Bazilike svetog marka (Pax tibi Marče…) koja je bila blisko povezana sa venecijanskim državnim trezorom, i koja je upila u sebe porodično bogatsvo plemića koji su umrli, a nisu imali naslednike. Njihov fond je administriran preko prokuriste (zastupnika) bazilike Svetog Marka čija je pozicija bila u to vreme u Veneciji jedna od najmoćnijih.”
Dakle, onaj ko je zastupao interes onih koji su imali bogatsvo, postajao je i sam moćnik.
Danas vidimo da su najmoćniji biznismeni u svetu oni koji zastupaju razne međunarodne investicione fondove. Vlasnike novca u fondu obično ne znamo. Formiranjem investicionog fonda kompanija, banke ili bankarskog kartela stvara se ogromna novčana koncentracija i ona je najubojiteje oružje na prostoru koje je običnim ljudima (nižoj klasi) predstavljeno kao “slobodno tržište”. Naravno obični ljudi nikada ne mogu da koncentrišu na slobodnom tržištu takvu količinu kapitala, pa je jasno da je sve u ovoj tržišnoj utakmici prevara te da oligarhija uvek vodi igru. Ovi fondovi praktično mogu bilo gde u svetu da kupe bilo šta i bilo koga.
Oko pomenutog centralnog fonda u bazilici Svetog Marka bila su tada prikupljena pojedinačna porodična bogatstva velikih porodica kao što su tada bile: Mosenigo, Kornaro, Dandolo, Kontarini, Zorzi, Morosini i Tron.
Osnovna delatnost ovih porodica je bila trgovina (dominirali su Sredozemnim morem) i do kraja 18. veka desetak najbogatijih venecijanskih porodica već su imali imovinu koja se mogla porediti ili je bila veća od svih drugih najbogatijih porodica bilo gde u Evropi. Kako su se ove porodice toliko obogatile i zašto su se sa svojom imovinom vremenom krišom premestile u Amsterdam, pa u London, gde su i danas, upravo je bio predmet Tarplijevog istraživanja. Vratimo se zato sa Tarplijem u nešto dalju istoriju da bi smo videli koliki je zapravo kontinuitet fonda koga su se vremenom dočepali venecijanski trgovci.
“Vavilonska kurva” nije biblijski mit, već drevni trgovački klan
Trgovački centri moći pre hrišćanske ere bili su koncentrisani oko Sredozemnog mora. I ti centri moći bili su u rukama oligarhijskih snaga koje su vodile poslove iz svoje trgovačke imperije kakva je bila Mesopotamija. Tako je i Vavilon postao politički centar najmoćnijih trgovačkih kartela (možete ih uporediti sa današnjom mafijom). Zato Tarpli kaže da se u biblijskom tekstu Jovana proroka (Jovanovo otkrovenje u sintagmi “vavilonska kurva” zapravo aludira na ovaj moćni trgovački klan. Drugi oligarhijski centri moći su bili porodica kralja Hirama (Huram, Horam ili Hram) iz Tira (Tura) i druge bogate Feničanske porodice koje su nastanjivale današnji Liban. Feničani su bili lađari i vešti moreplovci. Plovili su brzo kao da su imali krila, pa je krilati lav koji će se kasnije pojaviti u Veneciji kao simbol venecijanskih trgovaca možda zato bio njihov zaštitni znak. Dakle, Feničani su bili veoma sposobni da prenesu u Evropu tovarnu robu brzo i bezbedno.
Persijska imperija je takođe stvorena na oligarhijskoj osnovi. U antičkoj Grčkoj je centar oligarhijskog bankarstva i inteligencije bio hram Apolona u Delfiju čiji su agenti bili pisac zakona Lukorgos iz Sparte i kasnije filozof Aristotel.
Apolo hram iz Deflija pokušao je, ali nije uspeo da uspostavi svoju dominaciju u Grčkoj uz pomoć Persijske imperije. Onda su delfski zastupnici riznice iz Apolo hrama krenuli da realizuju plan retoričara Izokrata koji je moćnu Atinu video kao prepreku za ujedinjenje čitave Grčke, pa je pozvan Filipa Makedonskog da on pokori Atinu i druge velike polise (gradove- države) gradove kako bi se uspostavila široka oligarhijska vlast koja bi u Grčkoj operisala kao zapadna verzija persijske imperije. Ovaj plan je propao kada je Filip umro, a ideje mudraca iz Platonove akademija iz Atine su presudno uticale na Aleksandra Makedonskog koji je onda krenuo na Persijsku imperiju i uspeo da je razori pre nego što je ubijen. Delfski klan je intervenisao i u ratovima između Rima i Etruskanskih gradova (oko Toskane i zapadne Umbrije) kako bi učinili da Rim bude glavni politički centar u Italiji i na čitavom Mediteranu. Rim je dominirao Sredozemljem negde do 200-te godine pre Hrista. Onda je usledio niz građanskih i klanovskih ratova koji su imali za cilj da odrede gde će biti prestonica nove imperije, tj. gde će biti riznica i koja će biti nova najmoćnija vladarska porodica.
To su bili ciljevi i Prvog i Drugog trijumvirata rimskih vojskovođa. Marko Antonije i Kleopatra su hteli da glavni “fondo” novostvorene imperije bude u Aleksandriji u Egiptu.
Zbog ovih međusobnih borbi za dominacijom najmoćnijih porodica između 180 i 280-te Rimska imperija je i propala. Nastupilo je doba teškog oporezivanja u vreme Aurelijana, Dioklecijana i Konstantina. U vreme Dioklecijana je došlo i do velike depopulacije stanovništva u gradovima, smanjenje kmetstva i civilizacija je propadala sve do tzv. kasnog Mračnog doba u kome je rimokatilička crkva grozničavo nastojala da održi svoj “fondo”. Rimska imperija je konačno (i pored Konstantinovog preoblačenja u hrišćanstvo) propala 476 n.e. Ali Rimska imperija na istoku – Vizantija, trajala je još 1000 godina, sve do 1453. I za to je zaslužan kontinuitet “fonda” koji je oligarhija održala.
“Ako se otomanska imperija smatra otomanskom dinastijom od odlazeće vizantijske imperije, onda je Vizantija nastavila još da bude pod upravom vizantijske dinastije nešto kratko nakon Prvog svetskog rata. Sa izvesnim izuzecima, vladajuće dinastije Vizantije nastavile su oligarhijsku poltiku Dioklecijana i Konstantina. Praktično oligarhijski sistem vladavine se toliko održao na ovoj teritoriji sve dok Turska nije razbijena nakon Prvog svetskog rata i ova istočna imperija je nestala. Primat je od tada preuzela velika Britanija”, rezonuje Trapli. A tvorci današnje jedine svetske imperije, Velike Britanije su venecijanski ili mletački trgovci.
Nastanak Republike Venecije
Venecija je nastala kao izbeglička oaza u koju su se nastanili bogati Italijani iz kopnenog dela koji su bežali pred udarom cara Atile, vladara tadašnje velike Hunske imperije 452. Još pre toga godinama su Huni napadali ove lombardske trgovce koji su ordinirali na severnoj obali Dunava i možete pretpostaviti da su Hunima prodavali novac tj. maglu i podrivali imperiju. I to je vladarima smetalo. U početku je Venecija bila lokacija benediktinskih sveštenika i sedište njihovog Benediktinskog manastira na ostrvu Sveti Đorđe Veliki.
Sveti Đorđe, napominje Trapli, nije nikada bio hrišćanski svetac već prikriveni idol drevnih lihvara: Apolo, Persej i Marduk. Oni su bili idoli još drevne vavilonske pljačkaške oligarhije.
Ime Venecija moguće da je nastalo od latinske reči “veni, venire” što znači “doći” (na latinskom je množina u futuru veniemus, venietis, venient). Recimo da je ime izvedeno kao naše ime naselja Bežanija gde je išao srpski zbeg pod Arsenijem Čarnojevićem.
Početkom osmog veka bogate izbeglice u Veneciji su se javno organizovale i izabrali su svog dužda koji će ih zastupati. Ova veoma visoka titula nije bila nasledna već se sticala imenovanjem na osnovu većinskog glasanja u kome je učestvovalo samo plemstvo. Identična je današnjoj funkciji Lorda Mejdžora u Londonu koji se javno imenuje na tajnog tihoj ceremoniji. Bira se tajno od strane najmoćnije aristokratije. On je čuvar ključeva od starog jezgra Londona u kome se nalazi aristokratska riznica i današnja Bank of England.
Tako su brojna venecijanska ostrva i ostrvca i kanali postali država i dobili naziv Republika Venecija. Res publica znači javna stvar. Republika je tako javno držanje (država) imovine. Nema nikakve veze sa narodom odnosno populisom. Tako da je reč republika kojom se danas označava “vlast naroda” koji tobože bira svog predsednika pogrešno rastumačena i predstavlja čistu iluziju.
“Venecija nikada nije bila deo Zapadne civilizacije”
Početkom devetog veka franački kralj Šarlo Veliki, koristeći se idejama Svetog Avgustina, pokušao je, kako kaže Tarpli “da oživi civilizaciju Mračnog doba”. Ovo je poznat istorijski period od 476. do 800. godine nakon propasti Rimske imperije kada u zapadnoj Evropi nije bilo moćnog imperatora koji bi mogao da čuva rimsku (vatikansku) zlatnu riznicu. I ona je samim tim bila u stalnoj opasnosti baš kao i papski tron.
Tarpli kaže da su Venecijanci bili neprijatelji Rima (jer se radilo o dva različita oligarhijska klana) , pa samim tim i neprijatelji Šarla Velikog. Šarlov sin, Pipin je postao zaštitnik papskog fonda u bazilici Svetog Petra i kralj Lombarda. Na zahtev Vatikana pokušao je da silom osvoji i ova venecijanska ostrvca i razbuca Mletačku republiku. Ali, kao moćni zaštitnik Venecijanca se pojavila moćna Vizantija u koju su oni očito veoma mnogo investirali i održavali je kao imperiju sve dok im je to odgovaralo. Šarlo Veliki je zato bio primoran da prizna Mletačku republiku kao deo vizantijske istočne imperije i oni su tako potpali pod zaštitu vizantijskog imperatora Nikofora (Niceforusa). Venecija zato, zaključuje Trapli, nikada nije bila deo Zapada. Po Trapliju tako ispada da je Zapad samo ono što je prihvatilo papsku krunu. Da li je onda današnja Velika Britanija deo Zapada? Pogledajmo još malo istoriju da bi smo to otkrili.
Evo šta dalje navodi Tarpli:
“…Sledeća četiri veka, Venecija se razvila kao druga prestonica vizantijske imperije preko bračnih veza i saveza sa raznim vizantijskim dinastijama kao i sukobima sa Svetom Rimskom Imperijom koji su počeli u Nemačkoj. Venecijanska ekonomija je rasla zahvaljujući usuriji i trgovini robljem. Do 1082. Venecijanci su imali trgovinu oslobođenu taksi u čitavoj vizantijskoj imperiji. Oni su bili jedan od pokretačkih glavnih faktora Krstaškog pokreta protiv Muslimana u istočnom Mediteranu”.
“U Četvrtom krstaškom pohodu 1202. Nove ere Venecijanci su plaćali vojsku francuskih feudalaca vitezova kako bi pokorili i opljačkali Konstantinopolj, grad ortodoksnih hrišćana i prestonicu Vizantijske imperije. Venecijanski dužd, Enriko Dandolo, proglasio se gospodarem jedne četvrtine i polovine od jedne četvrtine Vizantijske imperije i Venecijanci su tada nametnuli postojanje jedne kratkotrajne marionetske države nazvanu Latinska Imperija. To je bio trenutak preokreta , kada je, Venecija je zamenila Vizantiju kao nosioca oligarhijskog nasleđa drevne Rimske imperije”.
Početkom 13-tog veka Venecijanci, tada na na vrhuncu svoje vojne i pomorske moći, počeli su da stvaraju novu Rimsku imperiju sa centrom u Veneciji. Proširili su svoj politički i trgovinski uticaj na grčka ostrva, Crno More i na italijansko kopno. Pomogli su da se porazi tzv. Švapska dinastija Štaufer koja je vladala nešto više od jednog veka Nemačkom i Italijom (Sicilijom).
“Venecijanska inteligencija pomagala je Džingis Kanu kada je napadao sve one koji nisu bili po volji Venecijancima.”
Venecijanci su osudili na smrt i pesnika Dante Alegrijerija jer se suprostavio njihovim agentima i poslovnim partnerima. Poznato je da je Dante kao plemićko dete u Firenci vodio razna poslanstva. On je tako iz grada proterao dve kavgadžijske, mafijaške porodice, koje su imale svoje klanove nazvane Crni i Beli. Njih su predvodile zavađene porodice Čerki i Donati. Očito je da su bili isturena ruka venecijanskog biznisa , pa se Venecijancima Dante tako teško zamerio. Dante je bio oženjen članicom porodice Donati (klan Belih), a iza Crnih je stajao papa Bonifacije VIII.
Nakon mnoštva spletki i zavera Dante je osuđen na smrt na lomači i morao ja da beži u izgnanstvo. Dante je čak javno bio zagovornik moderne suverene države u kojoj ne bi vladala oligarhija već legalne institucije. Venecijanski cilj je međutim bio savim suprotan, a to je globalističko širenje mafijaške imperije kojom bi upravljala oligarhija. Niz okršaja sa Đenovom doveo je na kraju do ujedinjavanja porodica iz Venecije i Đenove. Njihovi bankarski poslovi su počeli da se šire po Evropi i ti takozvani lombardski bankari su postali velika opasnost za evropske monarhije jer su im podrivali ekonomije prodajom novca.
“Engleski kralj Henri III nakon 1255. postao je nesolventan nakon što je uzeo od Lombarda ogroman zajam kako bi finansirao ratove i to su bile kamate od 120 do 180 posto. Ove finansijske transakcije su stvorile osnovu za nastanak Venecijanske stranke u Engleskoj”.
Pošto Engleska nije mogla da plati ovaj ogroman dug lombardski bankari su bankrotirali i teška kriza je zahvatila čitavu evropsku ekonomiju. (Isti uzrok je i današnja ekonomska kriza u svetu, jer su najveće međunarodne banke imale loše i nenaplative plasmane novca. U stvari emitovali su previše novca i morali su da ga povuku iz opticaja).
To je u 14. veku dovelo do kolapsa evropske civilizacije kada je nastala i poznata epidemija kuge (za koju neki kažu da je u stvari bila teška glad i masovno trovanje stanovništva). Broj stanovnika u Evropi se drastično smanjio pa je cena rada i robova postala veća. To je tražilo i emitovanje veće količine novca, što je venecijanskim bankarima savršeno odgovaralo.
Ivona Živković
