Zelena iranska revolucija je za sada zaustavljena…

U Iranu se definitivno narednih nekoliko godina neće razvijati narkomanija i šverc alkohola, neće biti gej parada na ulicama a državna televizija neće emitovati holivudske filmove sa ubistvima, nasiljem i seksualnim perverzijama. MMF neće, pomoću korumpiranih mula (sveštenika), moći da prodaje Iranu ogromne količine spekulativnog novca (inostranih kredita, “donacija” i stranih investicija) a kada se zemlja prezaduži da ulazi sa svojim programom za “rešavanje krize” i restruktuiranje privrede tako što preko lokalnih kriminalaca i saradnika stranih i domaćih bezbednosnih službi od nepoznatih taksista, šofera, odžačara i sitnih narko-dilera, preko noći pravi biznismene i fiktivne vlasnike milijardi dolara kapitala, te tako preuzima infrastukturne sisteme i sve isplative resusre u zemlji.

Izvorni kod ovog programa je obelodanio još 2001. Jozef Štiglic i on je do sada “prestruktuirao” (tj. opljačkao i zavio u crno) mnoge države sveta, uključujući Rusiju, Srbiju, Hrvatsku, Mađarsku… Naime podizanje “zelene revolucije “u Iranu, proteklog juna (2009) u pokušaju da se svrgne režim predsednika Mahmuda Ahmedinedžada, bio je još jedan perfidan plan skovan u tajnim “laboratorijama” za specijalne operacije CIA. Pošto su američki vojni stratezi kao i pojedini generali već javno upozorili da bi američka vojna intervencija u Iranu imala katastrofalne posledice po SAD, pristupilo se onome što se naziva “crna” operacija a to je prikriveno podrivanje države i društvenog poretka iznutra. “ABC News” je tako 23. maja 2007. objavio da je CIA “primila tajno odobrenje predsednika da pokrene prikrivenu “crnu” operaciju za destabilizaciju iranske vlade, sadašnjih i bivših zvaničnika u bezbednosnim službama…”.

Londonski Telegraf je nazavisno 23. maja 2007. objavio vest :”Predsednik Buš je potpisao zvanični dokument podržavajući planove CIA za propagandnu kampanju i dezinformisanja sa namerom da se destabiliše i konačno obori teokratska vlast mula.” To treba da bude nazvano “Bušov plan crne operacije”. Za ovu namenu je, navodno, izdvojeno i ubačeno u Iran oko 400 miliona dolara, izjavio je jedan bivši pakistanski general.

KAKO JE CIA STVARALA IRANSKU SAVREMENU ISTORIJU

Iran je u svojoj istoriji već imao uspešno izvedene prevrate koje je organizovala upravo CIA. Tako je marta 2000. državni sekretar SAD, Medlin Olbrajt, priznala je da je Ajzenhauerova administracija organizovala promenu režima u Iranu 1953. kada je doveden šah Reza Pahlavi. Rezu Pahlavija su, zapravo, na tron “popeli” Britanci koji su naterali njegovog oca pro-nacističkog kozačkog oficira, Rezu Pahlavija (1878-1944), da napusti persijski tron. Nasledio ga je njegov sin koji je tada imao samo 22 godine. Mladi šah je tada napravio sporazum o saradnji sa nacionalističkim iranskim premijerom Mohamedom Mosadekom koji je uz pomoć tada vrhovnog ajatolaha (vrhovnog sveštenika), Abu al Kasem Kačanija, već bio nacionalizovao najveće naftne izvore.

Besni zbog ovoga Britanci su ubedili SAD da se ovakvo iransko ponašanje mora zaustaviti pre nego što zemlja postane“komunistička”. A za američku administraciju je pojam “komunizam” tada bila direktna asocijacija na Sovjetski Savez – “smrtnog neprijatelja”. CIA je zato spremila “Operaciju Ajax” kako bi zbacila Mosadeka uz pomoć svoje marionete šaha Reze Pahlavija. “Operaciju Ajax” je vodio arheolog Donald Vilber, istoričar Kermit Ruzvelt (unuk predsednika Teodora Ruzvelta) i general Norman Švarckof senior (čiji je sin, sa istim imenom, kasnije vodio operaciju “Peščana oluja”). “Operacija Ajax” je bila čist primer državne subverzije. “Scenario podrivnja je zamišljen kao “narodni revolt” protiv vlade a u suštini je to bila prikrivena operacija saradnika tajnih službi gde je čak 8000 CIA plaćenika svojim demonstracijama koristilo za pokazivanje pred kamerama zapadnih medija”, tvrdi novinar Tijeri Mejsan.

U ovoj operaciji 1953. aranžirani su i brojni teroristički napadi na muslimanske ciljeve u nameri da oni sekularnog Mosadeka optuže za nacionalistički teror. Istovremeno su prikriveno finansirani radikalni islamisti. Da napomenem još da se za sve ovakve tajne operacije najviše koristi tajni novac uglavnom dobijan pranjem narko dolara. Trgovina drogom je upravo zato ilegalna. Svu trgovinu narkotika u svetu nadgleda CIA. Kako je Mosadek nameravao da izgradi jaku sekularnu persijsku državu, bio je stoga nepodoban za saradnju sa transnacionalnim naftnim kompanijama. Jaka nacionalna država je najveći neprijatelj transnacionalnog korporativnog biznisa. Nacionalizam se preko globalnih medija stalno anatemiše. Šah Reza Pahlavi je privremeno morao da napusti Iran.

Nakon njegovog svrgavanja doveden je nacistički genaral Fazlolah Zahedi koji je do tada držan u britanskom zarobljeništvu. Zahedi je u Iranu zaveo brutalan režim državnog terora, dok je šah Reza Pahlavi, koji se ponovo vratio u zemlju, putovao po Zapadu pokazujući se zapadnim medijima kao moderan vladar pozirajući sa svojom lepom ženom Sorajom u mondenskim revijama. Zahedija je 1955. Pahlavi onda poslao u UN kao ambasadora.

Šah Reza Pahlavi i carica Soraja u zapadnjačkom načinu života

Kada je zapadnim stratezima bio potreban rat Irana protiv Iraka, opet je napravljen prevrat u Iranu i doveden je iz grčke ajatolah Homeini (1979). Uspostevljena je uz pomoć izmučenog i besnog naroda totalitarna teokratska vlast. Mnogi šahovi ljudi su završili obešeni na teheranskim banderama, dok je Reza Pahlavi pobegao sa porodicom i zlatom na Zapad. Nakon smrti ajatolaha Homeinija, vlast su preuzele mule koje su volele novac i poslovnu saradnju (čitaj proviziju) sa privatnim naftnim kompanijama, pa je Iran opet postao otvoreniji za saradnju sa Zapadom.

Obratite pažnju da se na video materijalu (koji je napravio cionistički History channel) za sve perfidno optužuje Amerika, Veliki Satana, dok se iza svega zapravo nalazi privatni transnacionalni naftaški biznis cionista (iza kojih stoji Vatikan kao glavni mozak uvek delujući na istom načelu : Divide et impera!).

Stvarnog američkog nacionalnog interesa u Iranu – nema. Tako je i bivši predsednik i ajatolah Rafsandžani postao pravi bogataš, dok se iranski narod u prebogatoj zemlji i dalje zlopatio u siromaštvu. Dolaskon na vlast, 2005. do tada nepoznatog Mahmuda Ahmadinedžada, “skromnog profesora” i uz podržku ajatolaha Ali Hamneija krenula je saradnja Irana sa Kinom, Pakistanom, Avganistanom, Venecuelom i Rusijom. Iranska spoljna politika postala je izrazito antiamerička. Iran je čak zapretio da sruši američki dolar namerom da otvori sopstvenu naftnu berzu i naftu prodaje za evre i monete koju on sam odabere kao najprikladnije. To verovatno ne bi isključilo ni rusku rublju a ni kineski juan s obzirom na poslovne ugovore koje je Iran napravio sa ovim zemljama, posebo kupovinom ruskog najmodernijeg oružja i nuklearne tehnologije.

Po izjavama bivšeg pakistanskog generala Mirze Aslana Beinga, ni ujedinjenje Pakistana, Irana i Avganistana nije isključeno. Poznato je nastojanje ovih zemalja da se Daleki istok oslobodi američkog vojnog prisustva u čitavom regionu. Američka vojska zato raznim smicalicama, pokušava da destabilizuje ovaj region i pokaže da je njeno vojno prisusutvo uvek potrebno upravo zbog borbe protiv terorista i njihovih međusobnih političkih zađevica. Ipak , iza brojnih međuetničkih sukoba i sofisticiranih terorističkih napada stoji uvek ista politika – Divide et impera! Sva ova dalekoistočna povezivanja Irana, koja američkim i britanskim naftnim kompanija nikako ne odgovaraju, ostvarena su u mandatu Ahmadinedžada. Negov ponovni izbor za predsednika je bio izuzetna pretnja za Zapad. Posebno činjenica da je investiranjem u provincijske krajeve Irana stekao veliki broj pristalica u narodu, pa je njegov ponovni izbor bio zagarantovan. Ahmadinedžad je čak javno izazivao Izrael, glavnu vojnu bazu globalnog naftnog kartela, dok je vlada Izreala kao zapeta puška čekala na mig iz SAD da se vojno ustremi na Iran. Ali, miga nije bilo. U Americi su kovali plan za novu “crnu” operaciju.

YOUTUBE I TWITTER KAO ORUŽIJE

U ovoj operaciji je do sada najviše korišćen Internet kao oružje a posebno se pokazala funkcionalnost sajtova kao Google, Twitter (na koji svako može poslati vest putem SMS poruke) ili Youtube (na koji svako može postaviti video materijal). Funkcionalnost svih ovih sajtova u cilju specijalnog rata (dezinformisanja) prvi put je primenjena u ovakvom obimu i predstavljala je istorijsku probu. Evidentno je stoga čemu i kome ovaj globalni sistem za protok informacija (i dezinformacija) najviše i služi. Nesporno globalistima.

U arsenal modernog oružija za specijalne operacija spadaju i mobilni telefoni koji se veoma lako prisluškuju čak i kada su isključeni. Dok žičani telefoni zahtevaju instalaciju posebnih prislušmih uređaja, prisluškivanje mobilnih telefona se lako vrši preko satelita iz sistema Ešelon. Vlasnici ovih globalnih sistema tako veoma lako, na osnovu podataka koje na ovaj način dobijaju, imaju pregled potencijalne korisne društvene mreže u kojoj se nalaze profesionalni agenti i korisni idioti u formi upotrebljivih “otporaša”. U Srbiji je nakon promena 2000. bežična operativna mreža skoro u potpunosti data strancima. Baš kao i elektronski mediji. Puštanje velikog broja perfidno smišljenih SMS poruka u Iranu imalo je za cilj totalno dezinformisanje javnosti i stvaranje opasne podele i tenzija. Cilj je bio da se narod na obe političke strane razbesni i uvede u sukob.

Tako su orkestrirane demonstracije sa pristalicama na jednoj strani, koje su davele podršku dosadašnjem predsedniku Ahmadinedžadu i verskom lideru Ali Hamneiju a sa druge opozicionom kandidatu Mir Husein Mosaviju i ranijem predsedniku Irana (od 1989 do 1997) ajatolahu Akbar Hašemi Rafsandžaniju za koga je Ahmadinedžad javno rekao da je pokrao milijarde dolara iz državne kase i da je marioneta Zapada. Prve su podržavali nacionalisti uglavnom radnici i seljaci (oni koji stvarno privređuju), dok su drugi okupili građansku sitnu buržoaziju, studente i djake “zapadno”i“prodemokratski” orijentisane (izdžavano građanstvo). Psihološki rat je zamišljen tako što se pobeda Ahmedinedžada nikada nije dovodila u pitanje ni u zapadnim medijima ni u krugovima opozicije što je trebalo da pokaže da je režim totalitaran a ne demokratski i da su stvarne promene, zapravo, nemoguće. Tri dana pre izbora opozicioni kandidat Musavi i njegove pristalice su smatrale pobedu Ahmadinedžada sasvim izvesnom i ubedljivom i pokušavale to da objasne “nebalansiranom predsedničkom kampanjom”. Bivši predsednik Rafsandžani je čak detaljno objasnio svoje žaljenje zbog toga u otvorenom pismu. Američke glasačke institucije u Iranu su predviđale vođstvo za Ahmadinedžada nad Musavijem za čitavih 20 posto. Pored Musavija nije uopšte izgledala mogućom, čak i u slučaju tesnog rezultata gde bi se mogle desiti prevare.

OFANZIVA SMS-ovima

Onda je ubačena “iskra nade”, kada je za vreme noćnog brojanja glasova stigla odnekuda SMS poruka, prema komojoj je Savet Čuvara Ustava (Ustavni sud) informisan da je Mir Husein Musavi u stvari, pobedio. Odmah zatim 13. juna oko 30000 SMS poruka, koje su navodno poslate uživo iz Irana, preplavilo je Twitter sajt. Uglavnom su bile napisane na engleskom ali su otkrile identične telefonske brojeve sa kojih su slane i to su sve bili novoregistrovani pretplatnici moblnih telefona. Cilj je bio da se napravi konfuzija. Kada su objavljeni zvanični rezultati da je Ahmedinedžad dobio 64 posto glasova sve je već izgledalo kao velika prevara.

Izabrani su Iranci koji žive u inostranstvu (uglavnom mlađi ljudi) da volontiraju na Internet “čat forumima” i na Facebook-u i da se pretplate na dobijanje informacije sa Twitter-a. Tako su oni prvi dobijali informacije putem SMS-a, lažne i prave, oko razvoja političkih događanja u Iranu i o tome šta se “stvarno” događa na uličnim demonstracijama. Ovakve vesti su se onda širile po čitavom svetu i stvorena je slika o teškim neredima i sukobima sa iranskom policijom koja je nemilosrdno tukla i zlostavljala demonstrante, mlade “otporaše”. “Vesti” su govorile da je mnogo civila ubijeno, mada o tome nikada nije stigla ni jedna zvanična potvrda. Američki mediji su nakon tri godine pretnji Iranu, zbog namere da proizvede nuklearno oružije, postali odjednom veoma naklonjeni “napaćenim iranskim prijateljima”. Iranci koji žive u SAD i perfektno govore engleski bili su rado viđeni gosti na CNN-u.

Naravno, pod uslovom da su bili protiv Ahmadinedžada. Francuski analitičar Tijeri Mejsen u svom eseju “CIA I iranski eksperiment” kaže da je zbog kalendarskog neslaganja Twitter morao jednu noć da obustavi usluge kako bi se sistem doradio za potrebe iranske “revolucije” i da je to učinjeno po nalogu iz američke vlade. Popularisan je i praktični vodič da se Twitter izveštaj podesi na vremensku zonu Teherana a sugerisano je i da se poruke centralizuju na sledeći Twitter izveštaj: @stopAhmadi, #iranelection and #gr88 ; Savetovano je i da se zvanični državni iranski sajtovi hakerski ne napadaju, jer to navodno treba da odradi američka vojska. ”Kada se sve ovo primeni postaje nemoguđe utvrditi autentičnost bilo koje Twitter poruke.

Nemoguće je znati da li SMS poruku šalje neko sa lica mesta na demonstracijama u Teheranu ili agenti CIA iz Lenglija”. Poruke su uglavnom opisivale pretnje smrću protestantima, upade policije i pripadnika basidža (iranske civilne zaštite) po kućama i sve to su slali autori koji se nisu mogli identifikovati i locirati. Po Njujork Tajmsu ove operacije su doprinele rasplamsavanju “opštenarodnog” prkosa aktuelnoj vlasti u Iranu. Koliko je sve bilo orkestrirano i unapred zamišljeno pokazuje i što je “Jeruselem post” posvetio jedan tekst “fenomenu Twitter” a koji je objavljen samo nekoliko sati nakon što se “fenomen” dogodio i koji je, navodno, iznenadio i sam Mosad. (Jadni “neupućeni” Mosad!) Youtube je tako poslužio kao “Breaking News” link na vrhu svake strane dajući link na poslednje dogadjaje iz Irana i vesti sa protesta. Svi izveštaju snimani su, navodno, sa mobilnih telefona ali primetno u veoma visokoj rezoluciji. Stvarni efekat demonstracija je bio 700 razorenih zgrada, spaljenih 300 banaka, oštećeno 300 automobila i 300 drugih javnih objekata a povređeno je 400 policajaca. I sve to su odradili “obični” pobunjeni gradjani – “otporaši”.

ENIGMA NEDA AGA SOLTAN

Ipak najmonstruozniji medijski događaj ovih “crnih” operacija je spektakularno ubistvo ili “ubistvo” pred kamerom mlade Iranke, Nede Aga Soltan. Snimak ubistva je na pomenuti način preko Youtube-a stigao na kompjutere miliona ljudi širom sveta. Neda je tako postala tragičan simbol ove junske “zelene revolucije” I ikona protesta nazvana “zrakom svetla” za sve one koji iz “mračnog” Irana žude za zapadnjačkom “svetlom demokratijom”. Iranske vlasti tvrde da je ubistvo režirano kako bi se mladi ljudi u Iranu još više razgnevili a Zapad dramatičnim snimkom njenog “umiranja” pred kamerom uverio u monstruoznost iranskog nacionalističkog režima. Tako se “slučajni amaterski snimak” mobilnim telefonom za samo nekoliko sati našao na Youtube-u i ubrzo na svim globalnim najuticajnijim televizijama. Istovremeno je na Internetu postavljen veliki broj blogova na engleskom jeziku sa informacijom o ovom dogadjaju uz slike lepe Nede koje su doturili njeni “prijatelji”.

Ali, iz podataka koji su otišli u “demokratski” zapadni svet vide se brojne protivrečnosti. Neda ima 16, pa 24, 25, 26 i, najzad 27, godina. “Prijatelj” u trenutku ubistva koji je bio tada sa njom je duplo stariji od nje i može joj biti otac. tako je u početku i preneto, da bi se kasnije ispostavilo da joj to nije bio otac već samo prijatelj i učitelj muzike. Baš njih dvoje išli su zajedno na proteste i uhvatila ih je nešto ranije kamera nekog “slučajnog” izveštača sa demonstracija. Na tom snimku vidi se i prepoznaje samo “prijatelj i učitelj muzike” Pahani (u prugastoj majci), dok se za ženu pored njega koja nosi crni zar i kačket na glavi tvrdi da je Neda Aga Soltan. Ali, na mestu ubistva koje se odigralo čak kilometar dalje od protesta ove gomile ljudi nije bilo.

Oko Nede su u trenutku ubistva, pored Panahija, samo još četiri muškarca i jedan koji snima tako pribrano da nepogrešivo snima baš krupno lice žene koja umire. Neki usplahireni amateri bi zumirali, gubili oštrinu, pomerali kameru, pardon, mobilni telefon, pa su takvi autentični snimci uglavnom jako loši. Ovde to nije bio slučaj. Cilj ovog snimatelja je bio krupni plan Nedinog lica u trenutku kada ona “umire”. Pored Panahija, čovek koji se sticajem okolnosti tu našao, kada je “snajperski metak basidža” pogodio Nedu pravo u srce, je lekar dr Araš Hejazi. On je slučajno dobar prijatelj sa poznatim piscem Paolom Koeljom (koji ga je prepoznao na snimku slučajno) i ima veze na Zapadu, pošto se zapravo bavi izdavaštvom. (Kako je Zapad i čitav svet mali). Odmah nakon ubistva dr Hejazi je “morao” da pobegne iz Irana i obreo se, ništa bliže nego u Londonu, odakle je svetu pokušao da pošalje “istinu o Iranu”. Zanimljivo je kako doktor Hejazi u ovako dramatičnom trenutku ima vremena i interesovanja da baci pogled u kameru. Kog lekara bi u takvoj situaciji prvo to zanimalo?

DVE RAZLIČITE IZJAVE NEPOSREDNOG SVEDOKA

Kao neposredni svedok ubistva doktor Hejazi dao je najpre izjavu za “Irish Times”, 24 juna (Neda je ubijena 20. juna): “Mlada žena koja je stajala sa ocem i posmatrala proteste ubijena je od strane basidža (pro vladine milicije u civilu) skrivenog na krovu civilne zgrade. On je imao čist pregled i nije mogao da promaši”. “Ciljao je pravo u srce, ja sam doktor i potrčao sam da je spasim. Ali metak je eksplodirao u grudima, tako da je ona umrla za manje od dva minuta”. Ova izjava očito nije bila dobra. Ako je bio snajper, zašto je gađao baš jedinu ženu u tom trenutku na tom mestu, više od kilometra dalje od protesta? Ako je snajperista bio na krovu kako su mogli da vide da je pripadnik basidža? Istovremeno nastavnik muzike Panahi (za koga je i Hejazi mislio da je Nedin otac) izjvio je da je čuo jak prasak od metka, što znači da to ipak nije pucano iz daljine iz snajpera, već iz blizine. Takođe je intrigantno da se niko od njih nije uplašio i pokušao da sakrije verujući da je žena gađana snajperom? Tako u drugoj izjavi objavljenoj na BBC online, 26. juna, dr Hejazi kaže da je u Nedu pucao pripadnik basidž policije na motociklu. “Prisutni ljudi su na njega skočili, opkolili ga , uzeli mu ličnu kartu, neki su ga fotografisali, a neki i prepoznali”. On je, po navodima doktora Hejazija, priznao da je pucao, ali je vikao kako nije hteo da je ubije. I onda su ga pustili, jer nisu znali šta da rade sa njim (!?)

DVE KAMERE, DVA KADRA

Pošto je moja struka filmska montaža, malo sam montažerskim okom analizirala raspoložive snimke sa Youtube-a. Montažeri su inače manijaci koji vole da gledaju po ćoškovima kadrova. Tako je, po mojoj analizi, snimak Nede koja “umire” načinjen sa dve kamere, na istom mestu, ali u različito vreme. Prvi kadar (kadar je neprekinuto snimanje kamerom) beleži trenutak neposredno nakon što je ona “pogođena” metkom u grudi i njeno “umiranje” (zanimljivo bez grabljenja vazduha, trzaja i ropca). Kamera sve vreme vešto hvata Nedino mirno lice, dok prisutni snimatelju amateru očigledno to maksimalno omogučavaju i ne prave oko nje totalnu gužvu rukama i telima koja bi njeno lice zaklonila. Finalni kvadrat (frejm) ovog snimka je na slici dole levo. Slika desno je načinjana drugom kamerom , kada je drugi snimatelj sa istog mesta (i navodno u isto vreme kada je ona pala na zemlju) krenuo u snimanje, ali nakon mnogo pomeranja i brljanja uspeo da snimi samo njeno već mrtvo, ali lepo lice sa zgrušanom krvi (kao na filmu). Primećujete li razliku? Da li je ovde u pitanju ista osoba snimljana u isto vreme? Ili su u pitanju dve osobe snimljene u različito vreme – znači u dve scene, sa dve kamere? Iako se za čitav snimak kaže da je amaterski (snimljen navodno sa mobilnog telefona) snimak desno je mnogo kvalitetniji i u mnogo jačoj rezoluciji (čak se vidi zenica u oku). Samo iz takvog snimka bilo je moguće i napraviti kvalitetan poster (plakat) koji je deljen demonstrantima (fotosi na kraju teksta). Sve ostalo na ovom snimku je brljavo, ali je krupni plan uhvaćen u adekvatnoj oštrini i osvetljenju. Možete sada ponovo pogledati snimke i uočiti dva kadra i dve kamere. Ne obračajte pažnju na ton (najbolje da ga isključite), jer se on najlakše podvuče ispod slike. Koncentrišite se samo na sliku.

DVE SCENE – DVE POZADINE

U filmskom jeziku scena predstavlja jedinstvo mesta, vremena i radnje. Svaki školovani filmadžija zna da ako dve kamere snimaju istu scenu (u isto vreme , na istom mestu, sa iste ili bliske pozicije) , pozadina ova dva kadra mora biti ista. Ali ovde očigledno nije ista iako su startne pozicije i jednog i drugog snimatelja skoro identične. Pogledajte: Belo g parkiranog automobila u pozadini (levo) u drugom kadru (desno) – nema. Teško mi je da zamislim da je neko za samo nekoliko sekundi dok je drugi snimatelj uključio kameru – isparkirao auto preko ranjene žene koja tu upravo umire. Ukoliko je sve snimala samo jedna amaterska kamera (kako tvrdi CNN) onda je dalji komentar nepotreban. Slika sve govori.

Zanimljivo je i da čoveka, koji prolazi u prvom planu ispred kamere (desno), umiranje mlade žene dva metra iza njega – uopšte ne zanima . Ili je možda stekao utisak da se na ulici snima neki akcioni film? Da nije možda pušten da namerno prođe ispred kamere kako bi zamaskirao neadekvatnu pozadinu? Ovakav vid maskiranja, odnosno skretanja pažnje gledalaca, reditelji često koriste. To isto čini i snimatelj stavljajuči prst na objektiv dok pritrčava Nedi. Pogledajte još jednom oba snimka. Ni, ostali posmatrači na ulici (fotos desno) očito ne strahuju od “snajperiste basidža”, odnosno “motocikliste” koga su “opkolili i uzeli mu podatke”. Ovog “ubicu na motociklu” očito niko nije snimao. Ali, obični gledaoci ne analiziraju kvadrat po kvadrat snimka (kao filmski montažeri) pa je ova montaža imala izuzetno jak efekat u javnosti. Na žalost, specijalisti obaveštajnih službi po pravilu su daleko maštovitiji kao reditelji i scenaristi od onih koji rade u Holivudu. Još gore, oni režiraju “in vivo”. Ovaj posao je zaista perfektno odrađen.

KOJA JE PRAVA NEDA AGA SOLTAN

Sva Nedina lica prilično se razlikuju. Treća fotografija ( sa šarenom maramom) skinuta je sa Facebooka i potpisana je tamo kao Neda Soltani. Ovaj sajt inače meša imena i lica . Ali, to definitivno nije Neda Aga Soltan. Ovaj fotos se ipak najviše koristio u montaži CNN-a. I boja kose se na Nedinim fotosima i kod ubijene žene razlikuje. U trenuku kada je pogodio metak, Neda po svedočenju učitelja muzike Panahija viče “ Gorim, gorim!”. Iako je Panahi kasnije predstavljen kao njen učitelj muzike, a ne otac, jedna Nedina sestra , koja odlično govori nemački, izjavila je za nemačke medije da je Neda umrla na “očevim rukama”. Fotografije prave ubijene Nede su u medijima uporno mešane (montirane) sa fotografijom sa Facebook-a potpuno druge osobe sa šarenom maramom. Takodje su mešani ovi fotosi sa video snimkom “ubistva” pri čemu su vešto umontirani snimci sa obe kamere (oba kadra), kao i detalji sa demonstracija. Čitava video montaža izglada ovako (pa još sa muzikom!) Ali, dragi moji, montaža zato i služi – da lažira stvarnost. Zato su Lenjin i Hitler mnogo voleli film. Da li znate ko danas drži čitav Holivud i sve globalne medije?

NEDA AGA SOLTAN – HRIŠĆANKA ILI MUSLIMANKA

Poseban kuriozitet je što se Neda Aga Soltan predstavlja kao pripadnik islamske vere, ali se na jednoj slici (iz mlađih dana) vidi da je nosila oko vrata krst, što otvara mogučnost da je bila hrišćanka (da li katolkinja?) Po njenom licu se vidi da je Persijka. Ahmedinedžad je azerski Turčin. Desno je na snimku ofarbane svetle kose i u haljini bez rukava, tipično zapadnjački. Muslimanke u Iranu obično nose maramu i duge rukave. Ali, zapadni svet ne bi za takvu Nedu imao velike simpatije. Neda je volela da putuje pa je sa “prijateljima”, navodno, sakupila dovoljno novca za paket turu u Dubaji, Tursku i Tajland. Samo dva meseca pre ubistva odmarala se na plažamaa Antalije sa prijateljima, a otac joj je radio u vladi u Teheranu. Pored muzike učila je navodno i za turističkog vodiča, a sa 27 godina je očito bila učenica sa dugim stažom i još bez životnog usmerenja. Svog navodnog verenika, koji ima 37 godina i koji je fotoreporter (!) koji radi u inostranstvu, izvesnog Kaspijana Makana, Neda je upoznala samo dva meseca pre smrti na putovanju u Tursku.

Oko Nede su se tako stvorili sve novopečeni “prijatelji”, dosta stariji od nje, sa dobrim vezama u inostarnstvu koji su dali Zapadnim medijima sve podatke o njoj. Tako su rekli da je bila potpuno apolitična ali je išla na demonstracije i pored brojnih upozorenja samo zato što je želela “pravdu i slobodu za iranski narod”. Na opasku jedne navodno rođake “ koja živi u inostranstvu” i koja je dan pre toga zvala da je upozori da ne ide na proteste, jer je opasano, Neda je rekla je da se ne plaši smrti jer to je “samo jedan metak i gotovo”. (Da li je možda Neda mislila na režirano snimanje?) Dakle, da li je žena na prvom video snimku zaista Neda Aga Soltan ili glumica, s obzirom na tvrdnje zvanične policije da je Neda Aga Soltan imala metak u glavi? Da li je Neda Aga Soltan tipovana i instruirana u jednoj perfidnoj “mind control” operaciji uz pomoć nekih novostečenih “prijatelja” kako bi bila žrtvovana za potrebe iranske “revolucije”? Da li je nagovorena da pozira na snimku za poster sa licem umazanim crvenom farbom (koja se koristi na filmu), a kasnije ubijena metkom u glavu? Ili je u pitanju nešto treće? Zanimljivo je da niko ne navodi kalibar metka, mada se kaže da je u pitanju bio malokalibarski pištolj. Da Neda nije bila mlada i lepa da li bi ovo “ubistvo” pred kamerama imalo takav efekat?

Ivona Živković