Od masovnog zastrašivanja do unosnog biznisa…

Velike boginje su i danas, po onome što se uči u medicinskim školama, jedna od najinfektivnijih zaraznih bolesti koja se ikada pojavila. Uzročnik je navodno virus (šta bi drugo odgovaralo proizvođačima vakcina?) nazvan “variola”, iako ova reč znači “plik”. On je navodno veoma otporan i prenosi se preko vazduha, vode, dodirom, preko stvari obolelog… Leka navodno još nema. No da li je sve to baš tako?

Da bude izbačen iz istorije medicine – teksaški lekar i prirodnjak Čarls Kembel najviše je doprineo sam, kada je počeo da istražuje stvarne uzročnike epidemije velikih boginja, sa tvrdnjom da se ova bolest sigurno može suzbiti i bez vakcina i toksičnih dezinficinasa.

Velike boginje su harale i Meksikom krajem 19. veka. Dr Kebel je tretirao mnoge koji su oboleli od boginja i po propisima ih smeštao u karantin.

Ali, otkrića da su prenosioci bolesti poput žute groznice, malarije ili kuge zapravo insekti poput vrste komarca (anophele i stegomyia fasciata, i bacilus kuge koji prenose mušice), navela su dr Kembela da posumnja da je i u ovom slučaju bolest prenosio neki insekt.

Da podsetimo, velike boginje su i danas, po onome što se uči u medicinskim školama, jedna od najinfektivnijih zaraznih bolesti koja se ikada pojavila na planeti Zemlji. Uzročnik je navodno virus (šta bi drugo odgovaralo proizvođačima vakcina?) nazvan “variola”, iako ova reč znači “plik”. On je navodno veoma otporan i prenosi se preko vazduha, vode, dodirom, preko stvari obolelog itd. Bolest je izazivala strah i paniku gde god se u vidu epidemije pojavljivala. Leka navodno još nema, a oni na koje se sumnja da su pokupili virus ili samo bili u kontaktu sa nekim ko ga ima stavljani su po sili zakona u karantin sve dok se ne bi videlo da li će se i na njima pojaviti brojne ospe i teški plikovi.

Smrtnost je po tvrdnjama medija i Svetske zdravstvene organizacije u svim dosadašnjim epidemijama bila ogromna, a broj obolelih i umrlih se merio milionima. Čak trideset odsto obolelih je umiralo. I to je navodno trajalo vekovima, sve dok bolest konačno nije iskorenjena u 20. veku i to zahvaljujući obaveznoj vakcinaciji.

Danas ovaj virus variole više nigde ne postoji osim u tajnim laboratorijama kod Rusa i Amerikanaca koji ga čuvaju – eto za ne daj bože, kao biološko oružje ako bi zaratili jedni protiv drugih.

Svaka čast savremenoj medicini, rekli bi naivni koji u ovu priču bez rezerve veruju. I to je upravo priča o velikim boginjama koju alopatska medicina ne želi u svojim udžbenicima.

Stenice kao glavni prenosnici “virusa”

Ali, na osnovu svojih saznanja koja je kao prirodnjak imao o stenicama i onoga što je kao lekar video kod obolelih od velikih boginja, u njihovom načinu života, u njihovim kućama, dr Kembel je napravio vezu između stenica i pojave velikih boginja i odlučio da u tom smislu izvede veliki broj eksperimenata. Kao glavno zamorče poslužio je on sam. O svojim istraživanjima sa obolelima od variole smeštenih u karantine u San Antoniju napisao je rad Rezime eksperimenata sa variolom koji je 1900. predočio Medicinskom udruženju okruga Bexar.

Tako je ustanovio da se bolest uopšte ne prenosi vazduhom, dodirom sa obolelim, a posebno ne preko stvari (koje su iz straha uglavnom bile oduzimane i spaljivane). Epidemije su se najviše javljale zimi i to kod ljudi koji su živeli u veoma nehigijenskim uslovima, koji su bili nedovoljno uhranjeni, i najčešće žrtve bili su crnci.

Pošto je kao lekar bio u obavezi da sve članove porodice obolelog smesti u karantin, Kembel je boravio u zajedničkim prostorijama sa obolelima, koje je dodirivao, kao i njihovu odeću i nameštaj. Udisao je isti vazduh sa njima. Doktor navodi da čak nije dezinfikovao ruke kada bi se vratio od njih kući.

Tresao je trideset minuta prekrivač jedne crnačke porodice koji je skinut sa obolelog od velikih boginja i udisao je čestice prašine. Ujutru je izvršio mikroskopski pregled sopstvenog ispljuvka i našao u njemu pamučne končiće, vunena vlakna, polen, čestice đubreta, i mnoštvo bakterija. Ali nije oboleo, ni on niti bilo ko od ljudi sa kojima je kasnije bio u kontaktu. U stvari, doktor Kembel je jedino pazio da ne dođe u kontakt sa stenicama, koje je video kao glavne prenosioce bolesti. I jedina dezinfekcija koju je Kembel vršio bila je dezinsekcija, u stvari uklanjanje stenica. Još su stari Rimljani imali saznanja o ovom insektu i dali su mu ime Cimex Lectularius. Cimex znači buba, a lectularius znači krevetska.

Kembel je još tvrdio da je nastanak velikih boginja povezan sa kaheksijom (hronična neuhranjenost), a skorbut je bio veoma prisutan kod ovih siromašnih ljudi koji su jeli malo voća i povrća. Posebno su se slabo hranili zimi i to je izazvalo težak nedostatak vitamina C baš u periodu kada se i ova bolest pojavljivala.

Samo vakcine su zakon

Ali Rokfelerovi naučnoistraživački centri, koji su se bavili pravljenjem vakcina protiv velikih boginja, nisu bili zainteresovani da se pravi uzročnik bolesti otkrije i bolest na taj način zaustavi.

Kada je dr Kembel na osnovu svojih saznanja zatražio od njih finansijsku podršku za dalja istraživanja o eventualnoj povezanosti stenica sa širenjem velikih boginja, glatko je odbijen. Samo oni doktori koji su bili spremni da tvrde da za ovu bolest nema leka i da je jedini spas profilaktička vakcinacija, bili su prihvaćeni. Tako je i za velike boginje smišljena stručna naučna priča da im je uzročnik virus.

Eksperimenti doktora Kembela su zaboravljeni, a virus “variole” i danas opstaje kao glavni uzročnik bolesti u svim medicinskim udžbenicima. Priroda ovog virusa je “uglavnom nepoznata” što i ne čudi jer, kako smo ranije pisali, nemački virusolog doktor Stefan Lanka tvrdi da predstavljaju samo još jednu perfidnu izmišljotinu kojom se u stvari maskira prisustvo toksina u organizmu. Da su u plikovima kod obolelih od velikih boginja pronađeni nekakvi mikroorganizmi nije ništa neobično, mada niko ne može da dokaže da su baš njihovi toksini odgovorni za nastanak bolesti nazvane velike boginje. Ali, to nije ni važno, jer kod ove bolesti najvažnije je bilo izazvati paničan strah.

Tako se decenijama iz Svetske zdravstvene organizacije tvrdilo da su velike boginje bolest od koje umire čak 30 odsto zaraženih i da su do sada pomrli milioni ljudi širom sveta. Dokaza naravno – nema.

Ipak, zna se da je prva epidemije velikih boginja u Evropi izbila nakon što se počelo sa masovnom obaveznom vakcinacijom koja je u Engleskoj uvedena još 1853. zahvaljujući lažnom doktoru Edvardu Dženeru.

Petnaest godina nakon “otkrivanja” Novog sveta, velike boginje su registrovane 1620. u Meksiku. U Australiju su stigle tek u 19. veku. Sa obaveznom vakcinacijom, naravno.

Danas, izvesni Dr Džoel Kurtiski, direktor Nacionalnog programa za imunizaciju u SAD, ipak kaže da se ova bolest veoma slabo prenosi, da kontakt sa zaraženom osobom mora biti veoma blizak i trajati najmanje nedelju dana. Broj zaraženih u jednoj epidemiji u SAD bio je 10 umesto milion kako su navodili mediji šireći paniku, tvrdi isti lekar.

Iz izveštaja 1900. godine, kada je obolelo 21.064, vidi se da je umrlo 894 što je smrtnost od 4,2 odsto. Dakle, netačno je da smrtnost iznosi 30 odsto.

Slike ljudi obolelih od velikih boginja koje se daju medicinskim školama i medijima imaju isključivo za cilj zastrašivanje. Lice i telo prekriveno velikim plikovima ne nastaje od bolesti nazvane velike boginje već kao reakcija na dezinficijens kojima su bili prskani oboleli kako bi se ubio mikroorganizam u koži (kako je to tvrdila pogrešna teorija Luja Pastera). Taj “lek” kojim su tretirani pacijenti je karbolna kiselina (fenol).

Nekada su je hirurzi učeni po Pasterovoj teoriji koristili za sterilizaciju hirurške opreme početkom 19. veka.

Da lek protiv velikih boginja ne postoji običan je mit, koji takođe pogoduje industriji vakcina. Velike boginje su isključivo kožna bolest i retko stradaju ostali organi. Nedavno ispitivanje dr Pitera Hevensa iz Medical College of Wisconsin kaže da smrt nastaje usled sistemskog višestrukog otkazivanja organa, komplikacije koja je posledica netretirane akutne citokine odnosno zapaljenskog odgovora ćelijskih organela. Naime, ove ćelijske organele u slučaju nailaska toksina treba da pokrenu stvaranje specifičnih proteina koji onda prelaze iz jedne ćelije u drugu kao nekakvi informatori o nadolazećem neprijatelju.

Tretman izbora za težak stres slobodnih radikala jesu visoke doze C vitamina, ali ukoliko bi savremena medicina ovo prihvatila, shvatilo bi se da je vakcinacija besmislena. I to je upravo ono što je i doktor Kembel tvrdio.

Dr Hevens naglašava i da se mora prestati sa konzumacijom belog rafinisanog šećera jer on onemogućava funkcionisanje belih krvnih zrnaca, koji predstavljaju prvu odbrambenu liniju protiv mnogih bolesti.

Ali, samo vakcine su zakon.

Boginje kao božji gnev

Putujući po Meksiku, dr Kembel je otkrio da su u primitivnim sredinama majke verovale da je pojava velikih boginja kod nekog deteta veliko olakšanje jer je to jedna neizbežna pošast koja se mora kad-tad prebroditi. Da bi ovo što pre prošla sva deca, majke su tako zdravu decu podmetale u krevet sa bolesnom kako bi se i ona što pre zarazila. Takođe je postojalo verovanje da oni koji noću po hladnoći spavaju napolju samo sa sirovom ovčijom kožom kao prekrivačem, obično izbegnu bolest jer se, valjda, na taj način nekako iskupe. Od čega? Od grehova? Od božjeg gneva?

Doktor Kembel se nije bavio ovim mitovima, ali sama reč “boginje” koja je na srpskom jeziku zadržala svoje izvorno značenje, mnogo govori. I sam izumitelj vakcine Edvard Džener poveo se za jednim mitom koji je postojao među engleskim seljacima, koji kaže da oni koji sebe namerno zaraze bravljim ospicama, postaju otporni na velike boginje.

Hator je bila egipatska boginja radosti i majčinstva, majka čitavog svemira i boga Sunca i vremena – Horusa. Čuveni hram u Denderi njoj je posvećen. Često je prikazivana sa kravljom glavom, jer je krava, kao i tele kod Egipćana i kod Indijaca, bila zlata vredna. I danas je u Indiji krava ostala sveta životinja, dok su mnogi zlatoljupci i lihvari priču o “zlatnom teletu” iz Biblije shvatili bukvalno. Bog Horus odlazio je svake večeri na spavanje kod svoje majke Hator, a kada bi se probudio donosio je dan i svetlost sunca.

Ljudi su verovali u ove priče koje su smišljali posebno daroviti stručnjaci za to – nazvani sveštenici. Baš kao što danas ljudi veruju mnogim novinama i televiziji – na primer o teroristima Al kaide, pedofilima koji vrebaju sa svih strana, o globalnom otopljavanju i sl. Verujući ljudi, posebno oni bez znanja i smisla za razmišljanje, mogu se tako veoma lako psihološki oblikovati.

Mitovi o bogovima su tako smišljani da ih ljudi poštuju, budu prema njima snishodljivi i da se plaše njihove kazne zbog svoje neposlušnosti ili slobodoumlja. I to su vladari koristili kako bi imali poslušan i miran narod.

Tako se uz egipatsku boginju Hator ili Isis vezivalo i verovanje da ona leči ljude. Za to je ona koristila dve alatke koju su nosile za to posebno obučene i “bogomdane” sveštenice – sistrum (bronzanu čegrtaljku koja je simbolično na slikama prikazivana kao ank i od koje su rimokatolici kasnije pored mnogih mitova preuzeli i znak za krst), kao i debelu ogrlicu sa mnoštvom perli koje je nosila samo Hator.

Mit o boginji Hator su preuzeli kasnije Grci i nazvali je Afrodita, Turci su je nazvali Dijana, a Rimljani su je nazvali Venera. Kad su se drevni bezbožnici trgovci i lihvari preobukli u hrišćansko ovčije ruho, obradili su i oni isti ovaj egipatski mit po svojim potrebama i ovu boginju nazvali Devica Marija, a njen bezgrešno začeti sin je nazvan Isus. Sada već možemo videti kako je dopisivan i prerađivan Novi zavet s obzirom na to da su se ovi “hrišćani” krstaši pojavili tek u 10. veku.

Kada su vuci preobučeni u ovčije ruho (jahači apokalipse) krenuli na svoj veliki hiljadugodišnji krstaški pohod iz svoje centrale u Vatikanu, nosili su samo ratove, bolesti, glad i smrt. I to je period koji još traje. Opasnost na tom apokaliptičkom putu predstavljali su im samo tvrdokorni i nepokorni kraljevi i carevi i reformistički sveštenički pokret. Zato su jezuiti (tajna bezbednosna struktura Vatikana) krenuli širom sveta nastojeći da nađu leka za ovu antiapokaliptičnu “pošast” kojoj su bili zakleti i doživotno odani i koja se širila Evropom. Tražili su nove otrove i bolesti i svešteničke tajne kako bi smirili jeretike.

Fransis Ksavijer je tako sredinom 16. veka sa svog puta u Japan i Indiju, gde je prevodio stanovništvo u katoličku veru, otkrio učenje i medicinu drevnih indijskih sveštenika bramana – koji su za sebe tvrdili da su dva puta rođeni i da su zato viša duhovna kasta.

Tu su jezuiti videli jedan ritual prizivanja boginje velikih boginja, koja je nad narodom volela da iskaže svoj gnev šaljući im svoju osvetu – bolest sa pečatima na telu. Tako je stvoren mit da se samo posebnim ritualom koji je u sebi sadržavao i simboličnu inokulaciju bolešću, ljudi mogu spasti od božjeg gneva koji je bio neizbežan. Bramani su razradili ovaj ritual kako bi uterali strah od bolesti kod neposlušnih i nepokornih. Oni koji se ne bi priključili ovom ritualu koji je uključivao i simboličnu inokulaciju, mogli su samo da očekuju bolest.

U tu svrhu korišćena je drama (priča) o Malabi, ženi koja na glavi nosi vatru – simbol bolesti (temperature) i pakla – i priziva boginju velikih boginja. U ritualu se ova boginja pojavljuje sa dva bodeža kojima preti da ubode neposlušne, dok oko nje igraju sveštenici koji treba da budu egzekutori njenog besa. Među njima se nalaze i ljudi na čijem telu se nalazi mnogo tačkica koje simbolišu inokulaciju. Na crtežu ovog rituala se vidi i jedno dete koje pruža ruku ka bodežu kako bi bilo valjda ubodeno (inokulirano). Mit kaže da svi oni koji učestvuju u ovom ritualu bivaju pošteđeni bolesti.

Dr J.Z. Holvel je pisao detaljno o ovom religioznom obredu kolegama lekarima u Londonu 1767.

Cilj je strah od bolesti i pokornost

I to je očito bila ideja za zastrašivanje koju su jezuitski sveštenici doneli u Evropu. Edvard Džener, njihovo čedo, seoski nadrilekar, čuo je navodno od seljana za ovu priču i smislio vakcinu protiv “kravljih boginja”. Kravlje boginje (variola vacina) kao bolest nikada nisu postojale. Ali Džener je promovisan u veoma uspešnog iskorenjivača zarazne bolesti – kravljih boginja koje su se prenosile na ljude – i koja se manifestovala ospicama na rukama kod seljana koji su živeli u teškoj bedi i siromaštvu, često spavali sa životinjama u stajama u nehigijenskim uslovima. Povrh svega veoma loše hranjeni, sa hroničnim nedostatkom C vitamina.

Masovna vakcinacija (inokulacija bolešću) je tako vremenom postala u Evropi način da katolički sveštenici vode lakoverne i prestrašene građane na spasenje od božjeg gneva (boginja) pravo pod zareženu iglu (prvo je to bio nožić sve do sedamdesetih godina 20. veka). I danas mnogi imaju ožiljke od ovakvog zakonom propisanog zasecanja kože.

Širenju straha i panike od bolesti doprineo je i hemičar Luj Paster sa svojom pogrešnom teorijom o mikroorganizmima koji seju bolesti.

Vakcinacija i dezinfekcija, odnosno prodaja vakcina i dezinficijenata, postala je vremenom unosan biznis hemijsko-farmaceutskog kartela na čijem čelu je moćna porodica Rokfeler sa svojim mrežom kompanija i tajkuna.

Permanentno širenje straha od virusa, koje je sastavni deo savremene medicinske edukacije, deo je samo vešte duhovne manipulacije, koja se u svojoj suštini ne razlikuje od drevne tehnike egipatskih i indijskih sveštenika. Istina je ipak da patološki virusi i mikroorganizmi ne postoje. Oni se samo stvaraju i razgrađuju u zavisnosti od hranljive sredine koju predstavlja čitav ljudski organizam.

Variola vera u Jugoslaviji

Kada je 1972. godine konačno obustavljana obavezna vakcinacija protiv velikih boginja u SAD (jer su smišljeni novi profitabilni virusi, a epidemije raka i hipertenzije otvorile novo poglavlje uspešnog farmakobiznisa), velika količina već napravljenih variola-vakcina tražila je gde će biti prodata. Idealno mesto je bila komunistička Jugoslavija, interesna zona upravo porodice Rokfeler, na čelu sa njihovim pouzdanim agentom kodnog imena Tito. Totalitarni režim u kome su vladale neuke političke strukture (seljaka bezemljaša koji su preko noći nakon “narodne” revolucije dovedeni na visoke državne položaje i “obrazovani” u falš medicinskim i drugim visokim školama) bio je skrojen baš po meri teške manipulacije.

Uz kontrolisane medije i ogroman aparat bezbednosnih službi lako je posejan strah i izazvana epidemija. Zavedeno je vanredno stanje i skoro 20 miliona ljudi, celokupno stanovništvo, podvrgnuto je obaveznoj vakcinaciji i revakcinaciji. Oni kojima se vakcina nije primila, morali su ponovo da je prime. Vakcinacija je organizovana u školama, obdaništima, fabrikama, preduzećima… Niko nije mogao da je izbegne. Mnogi lekari i medicinske sestre su zatvarani u karantine. Državni mediji širili su paniku i strah. Nakon deset godina snimljen je i igrani film “Variola vera”, baziran na “istinitim događajima”. Jedino je epidemija bila lažna. Bolest je uvedena u Jugoslaviju preko dva kosovska Albanca, jednog koji se upravo vratio sa hadžiluka u Meki, i jednog učitelja koji je tek stigao (ne zna se odakle) da predaje u školi u Đakovici. Zanimljivo je da se simptomi bolesti koji su dati u detaljnom opisu medicinskih stručnjaka SZO-a mogu uporediti i sa antraksom. Jugoslovenski lekari nisu prepoznali velike boginje, sve dok im to nisu predočili “veliki stručnjaci” iz SZO-a koji su za to bili posebno obučeni. Oni su bili glavni sejači straha.

Inteligentne stenice

Stenica praktično ima po čitavom svetu. Veruje se da je u drevna vremena to bio insekt koji je imao krilca i leteo, ali sada samo ima rudimentarne tragove u obliku jastučića. Insekt je ovu potrebu za letenjem izgubio kada je počeo da živi u ljudskim naseobinama, ali nije izgubio i svoj karakterističan miris koji mu služi da se zaštiti od mogućih proždrljivaca kojima ovaj miris deluje odbojno. Miris verovatno potiče od neke organske kiseline.

Kembel je dugo vremena proučavao stenice tako što je vršio mnoge eksperimente. Najveći problem sa stenicama je što su veoma otporne, rasprostranjene i mogu dugo da žive bez hrane. Kembel je zapisao da su čak i one kuće koje su bile više od godinu dana potpuno zatvorene i prazne, nakon otvaranja bile pune stenica. One mogu da žive dugo na veoma niskim temperaturama, čak i u ledu, a benzin ih uništava – ali samo odrasle jedinke – dok jajašca ostaju živa. Takođe mogu veoma dugo boraviti pod vodom.

Najzanimljiviji je ipak eksperiment koji je obavio izvesni prirodnjak N.P. Rajt iz San Antonija i koji je Kembel naveo u svom radu. Rajt je jednom prilikom spakovao sav nameštaj u svojoj kući i ostavio jedino poljski krevet – udaljen samo desetak centimetara od zida. Dok je ležao u njemu video je kako se jedna stenica penje uz zid i kada je stigla na visinu nešto iznad kreveta, jednostavno se otkačila i uskočila u krevet.

Rajt ju je brzo istresao i pomerio krevet dalje do zida. Nakon nekoliko sati video je ponovo stenicu kako se penje duž zida. Kada je stigla na visinu nešto veću od prethodne, ponovo je uskočila u krevet. Rajt ju je istresao i pomerio krevet skoro na sredinu sobe. I čekao je. Veoma brzo stenica je opet počela da se penje uz zid i stigla je skoro do samog plafona, kada se otkačila i prosto aterirala – pravo u krevet. Rajt je na osnovu ovoga izveo zaključak da stenice poseduju neku vrstu rezonovanja (začetak inteligencije) jer su tačno znale da se tokom kretanja orijentišu ka svom cilju – krevetu.

Ivona Živković