Letnje napasti : šišmiši, komarci i – dolari…

Obilne i prljave kiše koje nas u Srbiji (ali i u Hrvatskoj i drugim zemljama) već mesec dana natapaju, donele su i najezdu komaraca i to raznih vrsta. Najnovija je azijski tigrasti komarac. Iz vazduha punog vulkanskog pepela sa Islanda spuštaju se ove vulkanske čestice pomoću kiše u zemlju i u stajaće vode i tako je stvoreno pogodno hranjivo okruženje na kome se ovi insekti sada u izobilju razmnožavaju.

Naviknuti na civilizovan način odbrane od komaraca (posebno u gradovima), građani sa nestrpljenjem očekuju zaprašivanje insekticidima koje treba da im organizuje lokalna samouprava. Praktično, to znači zasipanje ljudskih naseobina velikom količinom toksičnih hemikalija ili biološkim toksinima. Ovi toksini majušne komarce ubiju veoma brzo (civilizacija je odavno povezana sa ekonomičnim ubijanjem), dok na ljude toksini deluju sporo, u dugom vremenskom periodu… A to ekonomični ekolozi definišu kao “bezopasno za ljude i životinje”. O tome koje se hemikalije sve koriste niko nije rad da javno obelodani, ali se svi pokrivaju stručnim analizama, mišljenjima, preporukama…

U Srbiji se sada kao “bezopasno sredstvo” sve više koriste biološki toksini bakterija (Bacillus thuringiensis var. israelensis), koji se prikazuju kao prirodni toksini (K. Stop). Ali, pošto je i prirodni toksin toksin, preporučuje se da oni koji ga koriste nose zaštitna odela, maske, cipele, rukavice… Proizvođač jasno kaže da ne postoje podaci o njegovoj hroničnoj tokičnosti, teratogeni efekti nisu utvrđeni, a nisu poznati ni kancerogeni efekti… Dakle, glavno je nepoznato, ali je sredstvo “bezopasno za ljude”…

Naravno, problem sa toksinima, bez obzira NA TO da li su biološkog ili hemijskog porekla, jeste u tome što se oni skladište u organizmu, i tu vremenom mogu zaprečiti prolazak kiseonika pojedinim ćelijama. Kada mitohondrije u ćeliji ostanu bez dovoljno kiseonika, one mogu uginuti ili se prilagoditi novonastalom životnom okruženju tako što regresiraju na evolutivno niži stupanj – na anaerobni način života i ishrane. Tako nastaje kancerogena ćelija.

Ipak, građani su spremni na svakakve hemikalije samo da se odmah liše neprijatnih uboda insekata. Tako je, na primer, na zadovoljstvo stanovnika Osijeka, gradonačelnik na svoju odgovornost zasuo toksinima iz aviona čitav grad, iako je vlada na zahtev ekoloških društava zabranila zaprašivanje iz aviona. Ali, gradonačelnik kaže da se sada u Osijeku mirno spava.

U Hrvatskoj su se proteklih meseci privatne firme za dezinsekciju toliko grabile za ovaj unosan posao, pa vlasti u Zagrebu jednostavno nisu mogle da završe proceduru oko obaveznog tendera, a komarci su se teško namnožili. Sada će biti potrebno još više toksina da se unište. Ali, ljudi očajni traže otrove.

Neprofitabilni šišmiši

Da li se komarci u ljudskim naseobinama mogu eliminisati na neki prirodniji način, a ne samo toksinima? Kao što mačke love miševe, a psi redukuju populaciju pacova, jer im jedu ostatke hrane, šišmiši su gotovo idealni čistači ljudskih naseobina od komaraca. Rade samo noću i nisu neprijatelji ljudskoj zajednici. Naprotiv, ispada da su im najbolji prijatelji. Među insektima ovi prijatelji su vilinski konjici koji tamane komarce 24 sata dnevno, ali nisu tako efikasni kao šišmiši.

Šišmiši se noću prosto igraju hvatajući insekte tako što ih pokupe u letu pod svoja krila. I onda ih proždiru. Najaktivniji su baš kada su i najezde komaraca najjače, a to je leti i tokom kišnih perioda. Na jednom naučnom skupu 1901. u Filadelfiji, jedan prirodnjak, izvesni C. Few Seiss, izneo je podatke o tome da je kod jednog seciranog šišmiša našao pun stomak komaraca. Još tada je izneta ideja da bi se moglo pristupiti stvaranju veštačkih legala za šišmiše u blizini močvara i gradova, ali to tada niko nije ozbiljno shvatao.

Da ovu ideju realizuje i da šišmiše uzgaja (recimo kao pčele) u močvarnim područjima kako bi tamanili komarce prihvatio je američki lekar škotskog porekla Čarls Kembel (1865-1931). On je bio istaknuti naučnik i prirodnjak i obavljao je lakarsku praksu u Teksasu. Bio je predsednik medicinske Akademije u San Antoniju i glavni bakteriolog.

Naime, poznato je da su komarci izazivači malarije, kao i žute groznice. U to vreme (početkom 20. veka) malarija je bila bolest broj jedan u svetu, daleko gora od tuberkuloze.

Mnogi lekari su smatrali da države treba pre da imaju ministarstvo za komarce nego ministarstvo opšteg zdravlja. Na Zapadu, u kapitalističkim ekonomijama, gde sve ima svoju vrednost, gubici zbog malarije po raznim osnovama bili su ogromni. Samo u SAD je šteta od posledica malarije procenjena na 250 tadašnjih miliona dolara. U Italiji je malarija bila težak državni problem na koji su odlazila ogromna budžetska sredstva.

Štete su posebno bile velike u poljoprivredi, jer se noću nije moglo pristupiti navodnjavanju pamučnih polja i drugih poljoprivrednih kultura. Obustavljana je svaki čas gradnja Panamskog kanala, koji je bio ogromna investicija trgovačkog i naftnog kartela. Zato se pristupilo drugom velikom poslu, isušivanju močvarnog tla duž čitavog kanala, na čemu je radila i vojska. Za to su bile potrebne dve godine. Efekat je bio da su malarični komarci prestali da se legu u tolikom broju i gradnja kanala je nastavljena.

Dr Volter Rid, doktor koji je 1900. otkrio da je uzročnik žute groznice komarac iz roda aedes aegypti, zaključio je da sve komarce treba pobiti.

U mnogoljudnoj Indiji je godišnje umiralo od malarije preko milion ljudi, a u Grčkoj je čak trećina stanovništva zapatila malariju. Malarija je tresla i Albaniju, Rumuniju, Bugarsku kao i Jugoslaviju. Malarije je bilo u dolinama Morave, Save, Dunava, a posebno je bilo izražena u Negotinskoj i Timočkoj krajni zbog izuzetno vlažnog i močvarnog tla duž timočke kotline, ali i loših uslova života u vlažnim sirotinjskim kućama gde su ljudi tada živeli zajedno sa životinjama. Siromaštvo u Srbiji je bilo takvo da seoska domaćinstva nisu mogla da grade posebne staje za životinje i pristojne objekte za stanovanje. Povrh svega, čitav kraj je bio pun ustajalih voda i baruština i vekovima je važio za veoma nezdravo mesto za život. Knez Miloš je 1859. čak naložio da se čitavo naselje izmesti na drugu lokaciju, ali se tvrdokorni seljaci nisu dali pomeriti.

Malarija je bila bolest broj jedan

Pre nego što je otkriveno da malariju prenose komarci, jedan italijanski pisac je sredinom osamnaestog veka ovoj bolesti dao ime malarija, što u prevodu znači – loš vazduh. Mislilo se da je vazduh loš oko močvara i ustajalih voda i vlažnih kotlina. Kada je otkriveno da je prenosnik komarac, bilo je predloga da se nazove komarčeva groznica. Ali, ostalo je staro ime.

Postoje tvrdnje da je navodno i apostol Pavle bio žrtva malarije, ali nije poznato gde je tu bolest dobio i kada.

Danas se tvrdi da malariju izaziva jedan sićušni parazit koji ima sposobnost da se, kada dospe u krvotok čoveka, useli u crveno krvno zrnce i tu nastavlja da živi kao u svom prirodnom staništu – i to parazitski. Parazit je bliže definisan kao plazmodijum. To je naziv roda koji su naučnici dali ovoj parazitskoj grupi plazmida. Pazmidi su definisani kao proteinske tvorevine (imaju nešto od lanca DNK) i kao veoma jednostavne životne forme svrstavaju se u protiste. To su eukariote, što znači da imaju nukleus, za razliku od bakterija koje su prokariote i nemaju nukleus, već im se genetski materijal nalazi u plazmidu. Plazmidi upravo zbog toga imaju veliku sklonost ka stvaranju simbioza. Da podsetimo da endosimbiosta teorija kaže da je i prvobitna ćelija ljudskog organizma nastala simbiozom jedne vrste bakterija (mitohondrija) i proteinske kućice – citosola.

Plazmid koji se tako nađe u krvi čoveka, zahvaljujući komarcu. Tako se može tu zadržati godinama, jer se veoma uspešno hrani i razmnožava. Zapravo, čovečje crveno krvno zrnce je, po tvrdnjama dr Kembela, jedino mesto podobno za život ove forme. Pleomorfizam o kome je govorio dr Antoan Bešam ovde se najbolje očituje. Jer ovaj plazmid koji parazitira menja svoj oblik čim iz komarca pređe u čoveka, a kao forma opstaje samo tako što mu je životni ciklus ograničen na život u ova dva organizma – komarca i čoveka. Životni ciklus ovog plazmodijuma je tako podeljen na onaj koji se odigrava u telu komarca (sporogonija) i u telu čoveka (šizogonija). Njegov život je stalna metamorfoza između ova dva staništa. I to je problem zašto je malarija bila toliko rasprostranjena. Još zanimljivije da je najviše malarije bilo u predelima koji su najbogatiji različitim biljnim kulturama. A praktično mogla se pojaviti na bilo kojoj geografskoj širini – od Arktika do Patagonije.

Nažalost, čovek nije imun na ovu proteinsku formu, iako je bela krvna zrnca (kao policajci u krvotoku) identifikuju kada on uđe u krvotok i kada nastoji da probije opnu crvenog krvnog zrnca. Ali, onog trenutka kada u tome uspe i useli se u crveno krvno zrnce, on je bezbedan, jer bela krvna zrnca ne napadaju crvena. Vremenom ovaj plazmodijum, kako živi i hrani se, razara iznutra crvena krvna zrnca i njih je sve manje i manje. Malarija se zato manifestuje anemijom, hemoragičnom groznicom, kaheksijom i uvećanjem slezine koja grozničavo nastoji da luči što više hormona koji bi razgradili toksine koje ispušta ovaj plazmodijum, a koji su produkt njegovog života. Milioni parazita tako nasele crvena krvna zrnca i praktično ih izjedaju.

Ako neće breg Muhamedu…

Nejasno je kako je priroda i zašto odredila da se ova životna forma nazvana plazmodijum u svom prirodnom životnom ciklusu razvija u komarcu i u crvenom krvnom zrncu čoveka (i samo čoveka). Sporogonija, razvoj u komarcu, događa se samo kod komarca.

Što je još zanimljivije, komarci su tako uobličeni i tako funkcionišu da izgleda kao da imaju zadatak da ovakvu proteinsku formu ubacuju – baš u ljudsku krv. Naime, alat kojim oni operišu potpuno je prilagođen bušenju ljudske kože i isisavanju krvi. Zub komarca (ženke, koja jedina i ujeda) tanak je kao ljudska dlaka tako da se prilikom uboda ove “igle” tkivo ne oštećuje (kao kod medicinske igle) i bušotina se nakon izvedene operacije veoma lako zatvori. Da im se krv ne bi zgrušala, komarci imaju jedan trbušni rezervoar u kome se nalazi specifična alkalna tečnost (jer “znaju” da se krv u alkalnom medijumu ne zgrušava) i nju jednostavno putem pljuvačnih žlezda istisnu na mesto odakle će sisati krv. Ukoliko je u ovom stomačnom rezervoaru komarac imao pomenute parazite plazmida, onda su oni na ovaj način ubačeni u krvotok i oni dalje traže svoje novo stanište i hranu.

Doktor Kembel je 1925. godine izdao knjigu “Šišmiši, komarci i dolari”, u kojoj je opisao svoja saznanja o komarcima, malariji, šišmišima… kao njihovim prirodnim neprijateljima i načinu kako se oni mogu veštački staviti u leglo. Dugo je proučavao i malariju i komarce, način života šišmiša, i zaključio da bi stavljanjem njihovih legala u močvarne predele praktično prirodnim putem, bez toksičnih hemikalija i toksičnih vakcina, smanjio populaciju malaričnh komaraca. Pored toga šišmiši su na leglu ostavljali svoj izmet koji je bio izuzetno dobro poljoprivredno đubrivo nazvano guam. Izgradnjom veštačkih legala ovaj guam bi se onda mogao pokupiti i koristiti kao đubrivo. Od njegove prodaje čitav projekat sa gradnjom veštačkih legala bi se sam isplatio. Zbog velike količine svog metaboličkog đubreta šišmiši se na jednom mestu u Bibliji pominju kao “nečisti”.

Kembel je najpre, 1902, napravio kutije u koje je stavljao izmet šišmiša kako bi ih namamio u kutiju koja je iznutra bila obložena suknom natopljenim crnim slezom. Kutije je stavljao visoko na drveće i ispod mostova. Verovao je da će šišmiši vremenom početi da koriste ove kutije kao legalo. Mnoge Kembelove kutije su odnete u malaričnu Italiju. Ali, nije imao mnogo uspeha sa njima, jer su ih šišmiši – ignorisali.

Kembel je onda sam finansirao gradnju svog prvog tornja za šišmiše 1909. godine na jednoj eksperimentalnoj farmi blizu San Antonija u Teksasu. Toranj u obliku piramide bio je visok oko šest metara i postavljen na četiri nogare visoke oko tri metra. Leglo je bilo široko oko 3,7 kvm u bazi piramide i oko tri metra u gornjem delu. Unutra je bilo više nagnutih “polica” kako bi se izmet sa legla prikupljao u jedan levak, odakle se mogao lako pokupiti, zapakovati i prodavati kao kvalitetno prirodno đubrivo.

Ali i ovaj toranj je 1910, kada je postavljen, privukao samo vrapce, ali ne i šišmiše. Ubrzo je razmontiran i prodat u delovima. Doktor Kembel se ipak nije predavao, jer je bio ubeđen da šišmiše može naterati da rade na iskorenjivanju malarije. Prestao da radi kao lekar i potpuno se posvetio proučavanju ponašanja šišmiša. Aprila 1911. sagradio je poboljšani toranj 16 kilometara južno od San Antonija, na jezeru Mičel, gde je bilo najviše komaraca.

Nakon tri meseca u toranj su se zaista uselili šišmiši. Njihov broj je vremenom procenjivan od nekoliko hiljada do nekoliko stotina hiljada primeraka. Od 1918. do 1923. svake godine je iz tornja vađeno 1.800 do 2.000 kilograma guama. On nije samo posipan i mešan sa zemljom već je zakopavan u zemlju ispod korena biljke koje će biti sađene. Efekti korišćenja ovakvog đubriva su takođe prikazani u posebnom poglavlju u Kembelovoj knjizi. Biljke su bile jake, zdrave i brzo su rasle.

Đubrivo zaboravljeno

Malarija je nakon dve godine potpuno iskorenjena iz oblasti jezera Mičel. Kolege lekari predložili su zato doktora Kembela za Nobelovu nagradu. Nažalost, oni nisu znali da je Nobelova nagrada namenjena samo naučnicima zaslužnim za otkrića koja su podobna profitabilnoj međunarodnoj trgovačkoj oligarhiji i njihovom naftnom, hemijskom i farmaceutskom biznisu. A doktor Kembel je svojim radom upravo pretio da ugrozi njihov profit.

Farmakobiznis je tako veoma brzo utvrdio preko svojih virusologa i istraživača da žutu groznicu izaziva virus koji prenose komarci, pa je 1937. počela proizvodnja vakcine protiv “žute groznice”. Na vakcini protiv groznice koja je posledica malarije i dalje se intenzivno radi i za to se izdvajaju ogromna sredstva iz državnih budžeta. Istraživanja najviše vrše privatne laboratorije. Nema lepšeg i profitabilnijeg biznisa od masovne vakcinacije.

Kembel je danas zaboravljen, kao i njegov rad. Posebno kada je predstavio jedno svoje istraživanje kojim je dokazao da velike boginje izazivaju stenice Cimex Lectularius i da ova opaka bolest uopšte nije infektivna i da se ne prenosi vazduhom. A vakcina protiv velikih boginja je za farmakobiznis jedna od najprofitabilnijih, jer je posejani strah širom sveta ogroman. Baš u skladu sa manifestacijom ove bolesti. Ali, o ovome ćemo u sledećem nastavku. Dakle, istraživanja i metode lečenja doktora Kembela su morale da nestanu iz istorije medicine.

Staromodni toranj za slikanje turista

Kembelov toranj u San Antoniju su šišmiši koristili godinama nakon njegove smrti 1931. A naslednici su dobijali novac od prodatog guama sve do 1948. Danas ovaj toranj više ne postoji.

U SAD je izgrađeno 16 ovakvih tornjeva za šišmiše, kao i nekoliko u Italiji. Danas su ostala samo dva u SAD. Jedan je u Teksasu (na privatnom posedu) i jedan na Floridi (Šugarlouf Ki) koji je dostupan javnosti. Postoji i jedan u Italiji i predstavlja samo turističku atrakciju.

Najefikasnije sredstvo protiv komaraca razvila je američka vojska i to hemikaliju nazvanu DEET. Pravi bojni otrov za komarce, a na ljude deluje mnoooogo spoooorije. U vreme hemijskih repelenata za komarce u obliku mirišljavih sprejeva, gelova, masti, koji uglavnom sadrže DEET, ovakav toranj deluje zaista staromodno.

Afrika – leglo “virusa” koji traže vakcine

Svetska zdravstvena organizacija danas tvrdi da malariju drži pod kontrolom i sprema se da je iskoreni. Baš kao što su iskorenili velike boginje (!). Samo su im za to potrebne pare. Zato postoji i Globalni fond za borbu protiv AIDS-a, malarije i tuberkuloze. Uz zaštitu i podršku Svetske zdravstvene organizacije ovaj fond planira da prikupi 13 do 20 milijardi dolara. Njihov glavni cilj je da što više vakcinišu afričko stanovištvo protiv malarije (i koječega drugog, jer novi virusi se stalno “otkrivaju”).

Ova bolest, po njihovim procenama, najviše pogađa podsaharske žene, koje inače rađaju mnogo dece. A SZO i globalna elita (koja ima i svoje eugeničko društvo) mnogo vole afričku decu i nemaju nameru da redukuju stanovništvo. Pošto u podsaharskoj oblasti do sada nisu u dovoljnom broju izumrli od malarije, vakcine će im dobro doći. Naručite adjuvensi u njima koji sadrže živu ili nešto slično.

Virusolozi su i za sve ove bolesti koje prenose komarci našli neke svoje “viruse”, kao Murray Valley virus encefalitisa, Ross River and Barmah Forest virus. Ljudi su već naučeni – kad god se pomene virus, mora se pomisliti na vakcinu.

Po procenama i tvrdnjama SZO, malarija ubija godišnje milion Afrikanaca.

Malarija iskorenjena, kancer u ekspanziji

Suzbijanje malarije je zapravo najviše sprovedeno – toksikacijom biljaka, vode i plodnog zemljišta i to preko raznih insekticida i pesticida. Oni su korišćeni u ogromnim količinama, na velikom prostoru i dugi niz godina. I plazmidi koje komarci daruju ljudima su nestali. Za iskorenjivanje malarije najviše je korišćen preparat artemisinin, DDT, a pristupilo se i genetskom modifikovanju komaraca. Ako vam se čini da vas je ujelo nešto što liči na muvu, a ujeda kao komarac… razmislite sami šta bi to moglo da bude.

U svakom slučaju iz SZO su zadovoljni, malarija je u velikom delu planete iskorenjena. Problem je samo u tome, kako primećuje dr Vernon Colman, tamo gde više nema malarije hara kancer. I obrnuto. Gde još ima malarije, nema kancera.

Mirno spavaj, nano, sve je zatrovano

U arhivi dr Miće Mićovića, prvog direktora Higijenskog zavoda u Zaječaru, nađeni su veoma korisni podaci o tome kako je veliki prostor oko Timoka tokom aprila i maja 1948. zaprašivan velikim količinama DDT-ja koji je kasnije zbog svoje toksičnosti zabranjen. Evo šta je on zapisao: “Na tim prostorima koji su pokriveni i ispunjeni vodom, kao što je već spomenuto, pronađene su larve komarca Anophelesa maculiponisa u I, II i III stadijumu razvoja.

Ukupa dužina tretiranih kanala je 84.041 metar (preko 80 kilometara), površine u 83.972 kvm (od toga na bare dolazi 6.500 kvm) i utrošeno je 111.126 litara emulzije insekticida DDT.”

Danas su Timočka i Negotinska krajina i čitav kraj oko Kladova u medicinskim krugovima poznati kao područje sa velikim procentom stanovništva obolelog od karcinoma. Posebno su ugrožene žene. Verovali ili ne, lekari onkolozi misle da je to zbog toga što se žene udaju i rađaju decu veoma mlade (!) Da li je rađanje neprirodno ukoliko je moguće?

Nažalost, o dugoročnim posledicama trovanja ljudi, vode i zemljišta DDT-jem ne postoje danas nikakve stručne analize dostupne javnosti. Sada je trend da se ženama pomogne tako što će im se poslati pokretni digitalni mamograf da ih dodatno i ozrači. Ali, to je takođe nečiji profit.

Ivona Živković