Farmagedon : Šta je sakrila istorija medicine…

Da su vakcine prenosioci najtežih zaraznih bolesti kod ljudi i životinja, tvrdili su pojedini američki lekari još početkom 20. veka. Tada je u SAD osnovana i Nacionalna liga protiv vakcinacije koja je u velikoj peticiji od predsednika Vudro Vilsona 1919. tražila da se obavezna vakcinacija za vojnike stavi van zakona. Šokantni podaci o vakcinama, tada predočeni američkom predsedniku i Kongresu, objavljeni su 1920. u jednoj knjizi koja je decenijama bila negde “zaturena”.

Savremenom medicinom nakon Drugog svetskog rata dominira samo jedna medicinska škola (alopatska, koja kaže “klin se klinom izbija”), i ona prihvata postojanje poznatih zaraznih bolesti kao jedan prirodan fenomen koji se događa s vremena na vreme. Najefikasnijim sredstvom za sprečavanje infektivnih bolesti ova škola, koja je i osnivač Svetske zdravstvene organizacije, proglasila je vakcinaciju, tj. preventivno trovanje krvi bolesnim klicama.

Zato malo lekara danas u svetu zna kako su se njihove kolege u SAD početkom 20. veka žestoko borile protiv ovakvog načina “lečenja”, vođeni znanjem iz više medicinskih škola. Za mnoge od njih tada je i sama pomisao na to da se neka bolest može sprečiti upravo njenim širenjem – bila sumanuta. Posebno im je bilo neprihvatljivo mešanje inficirane krvi između ljudi i životinja.

Kako se ova varvarska i sumanuta ideja masovnog trovanja vremenom uvukla u savremenu medicinsku školu i praksu i pomračila svaki zdrav razum o tome šta je ljudski organizam, šta život, a šta trovanje i ubijanje – svakako mora biti tema za razmišljanje svakog čestitog lekara koji ima snage da misli svojom glavom.

Zato ćemo ovde otkriti neke malo poznate detalje iz jedne peticije koja je 1919. godine upućena američkom predsedniku kao vrhovnom komandantu svih komandi američke vojske da se obavezna vakcinacija u vojsci ukine jer je opasna, neprirodna, varvarska i u potpunoj suprotnosti sa američkim ustavom i njegovim temeljnim načelima o slobodi svih građana i njihovom pravu na zdravlje.

Ogromna dokumentacija o tome šta su vakcine i kakve efekte izazivaju kod ljudi i životinja objavljena je u knjizi Horrors of Vaccination, izdatoj u SAD 1920. Dokumentaciju je kao zastupnik potpisnika Peticije prikupio Čez M. Higins ispred velikog broja strukovnih i građanskih organizacija i udruženja i prosledio američkom predsedniku i Kongresu.

Po bibliotekarskom kartonu iz Line Medical Library vidi se da je knjiga poslednji put bila na čitanju februara 1962. i maja 1965. Nakon toga je “nestala“. Tek nedavno, neko ju je otkrio i dosetio se da je iskopira i stavi na Internet. Dokumenta i tvrdnje iznete u njoj savršeno pokazuju kako su vremenom zataškana mnoga tadašnja saznanja i stručna mišljenja o katastrofalnim posledicama vakcinacije i kako je medicinska nauka korupcijom uticajnih pojedinaca u medicinskim krugovima toliko unakažena da se danas ovo masovno varvarsko trovanje krvi ljudi i životinja smatra vrhunskim dostignućem u prevenciji bolesti. Termin “izlečenje” u modernoj medicini se više i ne pominje, već postoji samo terapija (alopatska) propisana od samo jednog svetskog zdravstvenog autoriteta – a to je Svetska zdravstvena organizacija u koju se primaju samo sledbenici i zagovornici jedne medicinske škole.

A jedan od zahteva u Peticiji bio je i da se u svim upravnim odborima nacionalnih zdravstvenih službi u SAD nalaze lekari koji zastupaju različite medicinske škole.

 Ko je uveo otrove u medicinu?

Trovanje je odavno bilo efikasan metod za eliminisanje političkih protivnika, jeretika i neposlušnih članova vladarskih dinastija u Evropi i na bogatom Dalekom istoku, koji nisu uvažavali vrhovnu vlast Katoličke crkve. Tako su jezuiti (jedna organizacija unutar Katoličke crkve) često išli u egzotične krajeve istražujući efikasne otrovne biljke.

Poznata je veština trovanja koju je upražnjavao čuveni (po zlu) papa Aleksandar Bordžija i tako eliminisao veliki broj svojih protivnika. Na kraju je i sam otrovan i njegovo telo se od nepoznatog otrova potpuno raspalo. Kako je u srednjem veku cvetala trgovina sa Dalekim istokom, prenosili su se i unosili u Evropu i razni egzotični otrovi. Nema sumnje da su mnogi završavali u zemljištu, na travi ili u vodi. Nije isključeno da ih je domaća stoka mogla tako pokupiti sa travom i od toga oboleti i uginuti, a preko mesa takvih životinja otrov se mogao preneti i na ljude.

Jedna od bolesti koju su krave često dobijale prenosila se preko muže i na ljude, a ispoljavala se ospicama i plikovima po koži. Neuki seljaci su tako iz praznoverice počeli da ispredaju priču kako oni koji bi dobili od krave takve ospice, postali “otporni” na velike boginje – bolest koja je harala u nehigijenskim uslovima života u to vreme. Tu priču je počeo da “istražuje” jedan seoski nadrilekar Edvard Džener (1749 -1823) i došao na ideju da iz krvi jedne tako obolele krave uzme limfu i ubrizga je u malu izrezanu ranu na ruci deteta ili odraslog čoveka. To je nazvao vakcinom – preventivnim lekom za velike boginje. Vaca je latinska reč za kravu, pa je tako ismišljen latinski termin vakcinacija. Ožiljke od ovakve vakcinacije nose na ruci svi koji su vakcinisani do šezdesetih godina 20. veka.

Ako imate u vidu da se u svakom hranjivom organskom okruženju po prirodi veoma brzo formira neka bakterija, prenosom zaražene kravlje limfe se tako i ona unosi u krv primaoca vakcine i tu brzo razmnožava.

Virulentnost vakcina

Doktor M. J. Rosenau je bio početkom 20. veka jedan od najvećih američkih autoriteta za viruse i tada je napisao u svom radu Preventivna medicina i higijena iz 1914. da: “…vakcina uvek sadrži bakteriju. Ne postoji ništa kao aseptični virus… Stafilokoke, streptokoke, članovi hemoragične septične grupe bakterija i nekoliko uzoraka spora tetanusa i gasnih bacilusa (anaerobih) pronađeni su u vakcinama”.

Zanimljivo je napomenuti da danas kritičari vakcinacije kao najopasniji štetni sadržaj iz vakcina uglavnom navode adjuvente, tj. razne toksične dodatke koji služe kao konzervansi živih proteinskih formi (ako ih u današnjim vakcinama koje se proizvode u desetinama miliona uopšte ima). Proizvođači vakcina kažu da oni pojačavaju dejstvo vakcine (!) Ali ubacivanje patogenih bakterija i gljivica (što valjda jeste funkcija vakcine) znači ubacivanje proteinskih formi života koje se u organizmu lako prime čim dođu u kontakt sa krvlju, odnosno uspešno se nasele i nastave tu da žive. Koliko su bakterije vešte i sposobne za život, već smo pisali u prethodnom broju. Dakle, ubaciti toksin u maloj količini u organizam, može ispoljiti efekat odmah ili mnogo godina kasnije i to često posredno na neku proteinsku formu, ali ubacivanje bakterija ili gljivičnih spora koje se brzo mogu razmnožiti i koje ne pripadaju osnovnoj bakterijskoj koloniji ili simbiozi bakterija koje čine ljudski organizam, može izazvati žestoku reakciju imunog sistema i teške infekcije.

U medicinskom biltenu iz 1903. u tekstu “Nečistoća u virusu vakcine”, dr Rosenau je napisao: “Vakcinija je specifična bolest čiji uzrok nije tačno određen. Mi, dakle, radimo u potpunom mraku. Mi lekari smo obavezani da vakcinišemo naše pacijente virusom (tj. proteinskom formom) koji sadrži mikroorganizme drugačije od onih koji su uzročnici vakcinije. (Vacinija je naziv za kravlje boginje, a virusi su tada očito smatrani mikroorganizmima. Podsetimo da se reč “virus” u srednjem veku koristila u medicini da označi neki otrov).

“Mnoge smrti od vakcine su registrovane svake godine i te smrti se klasifikuju sa podnaslovom Pyemia-Septicemia i ona nosi broj 20 na međunarodnoj listi uzroka smrti i pod ovim generalnim naslovom je izvedena podela na Pyemia br. 20 A. Septikemia br. 20 B, Vacinia br 20 C. Pod ovim slovom se u podnaslovu vidi da je više smrti kod dece zabeleženo od vakcinacije nego od samih velikih boginja “, zapisao je dr Rosenau.

Uzroci smrti koju je izdao U.S. Census Bureau, 1913. pod brojem 20, vakcinacija je razvrstana kao forma purulentne (gnojne) infekcije i septikemije.”

“I to je septikemična ili gnojna infekcija, čista i jednostavna za dijagnozu. Ali ona nije opasna samo zbog toga, već ona nosi sobom i tetanus i druge bolesti, i koje tu nalaze osnovnu kulturu za svoj smrtonosni razvoj kada se pojave kao dupla ili mešana infekcija”, zapisao je dr Roseneu pre 90 godina.

“Ponekad se ovakve gnojne rane od vakcinacije nagomilaju i prošire po čitavom telu kao kod teškog slučaja velikih boginja”.

Potpuno suprotne “stručne” tvrdnje o vakcinama

Čez. M. Higins je u Peticiji naveo da je Dženerova “stručna” tvrdnja da se vakcinacijom “doživotno sprečava pojava velikih boginja”, opovrgnuta još 1901. i to upravo stručnim tvrdnjama lekara koji su bili zagovornici vakcinacije. Tako je dr Robert Olsen iz američke Službe za zdravstvenu zaštitu stanovnika (U.S. Public Health Service) objavio u jednom medicinskom biltenu da “zaštićenost vakcinom protiv velikih boginja traje samo 6 do 12 meseci”, i zaključuje da je “neophodna revakcinacija” i to svake godine (!) On je čak utvrdio da se revakcinacija “mora vršiti sve dotle dok se boginje pojavljuju” (a očito su se pojavljivale i ubijale i pored vakcinacije).

Dr Olsen je čak stručno zaključio da ništa osim vakcinacije velike boginje ne može sprečiti (i to je stav koji se i danas može čuti) i to je potpuno suprotno tvrdnji velikog izumitelja vakcina Edvarda Dženera, koji je “stručno” procenio da se vakcinacijom stiče doživotni imunitet protiv velikih boginja.

A velike boginje su očito harale i to je pokazala statistika obolevanja i smrtnosti koja je u Peticiji priložena. Higins iz ove statistike predočava predsedniku SAD da je u pojedinim sredinama više ljudi umrlo od vakcina protiv velikih boginja nego od same bolesti, te da su epidemije bile najžešće u sredinama gde je bila najizraženija vakcinacija i revakcinacija.

Zašto se prvo vakcinišu najotporniji?

Još jedan od apsurda na koji se u Peticiji skreće pažnja jeste taj da se vakcinacijom tj. “podizanjem imuniteta” prvo obuhvataju oni koji su po prirodi već najotporniji, a to su deca od 6 do 19 godina koja imaju čak 12 puta jači imunitet i vitalnost od onih ispod 6 godina i šest puta su otporniji od odraslih. Takođe je kod njih smrtnost od zaraznih bolesti najmanja i iznosi svega 5 posto.

Pored njih najviše se poseže za vakcinacijom ljudi u najboljem zdravlju i najboljim godinama a to su vojnici.

Zašto se baš njima prvo ubrizgavaju otrovi u krv, pita se Higins u Peticiji.

Posledica ovakve zdravstvene politike je što je 1918. na 1.000 vojnika njih 6,4 odsto umrlo od neke bolesti. Kod civila je to 4,7 odsto. Ako se uračuna da su kod civila i stari ljudi, a kod vojnika mladi u punoj snazi, ova razmera je nelogična. Zato se i posumnjalo da u pitanju može biti posledica višestruke vakcinacije vojnika.

U Peticiji je zato traženo da se na osnovu brojnih iznetih podataka naloži istraga i utvrdi da li su vakcine uzrok mnogih bolesti.

U to vreme, upravo početkom 20. veka kada je počela masovna primena obavezne vakcinacije, zabeležen je i najveći broj epidemija velikih boginja, tetanusa, kao i slinavke i šapa kod životinja i ljudi.

Peticijom je traženo, ne samo ukidanje obavezne vakcinacije u vojsci, već i oslobađanje od teških kazni za sve one koji su odbijali da se vakcinišu.

U Japanu koji je, pored Nemačke, imao najviše vakcinacija i čiji zakoni su bili prekopirani od nemačkih koji su bili i najrigorozniji, izbile su i najžešće epidemije. Kod njih je bila obavezna revakcinacija i to najčešće protiv velikih boginja. Vakcine su tako pravljene kombinovanjem bolesne životinjske i ljudske limfe i ta se kombinacija ubrizgavala u krv.

Da napomenemo da su Nemci i Japanci inače bili i najveći jeretici i otpadnici od učenja Katoličke crkve. Malo je poznato da je u Japanu počela da se razvija ortodoksna hrišćanska crkva. Možda se možete zapitati i ko im je uvalio vakcine Drugi svetski rat je i jednoj i drugoj zemlji poslao najrazornije bombe. Nemci (civili) su dobili napalm bombe i to po gradovima gde je cvetala reformistička crkva, a Japan je dobio dve atomske bombe. Obe zemlje su denacifikovane i danas su praktično pod upravom globalne trgovačke oligarhije koja vodi poreklo od mletačkih trgovaca, a “Kruna” im se danas nalazi u Londonu. Ali, sve ovo spada u domen globalne zavere.

Ova kombinacija u vakcinama je smrtonosnija nego prirodna bolest koja nastaje zbog nehigijene, i prenose je uglavnom stenice. Tako je u Japanu izbilo do tada nekoliko najžešćih epidemija velikih boginja i to 1898. kada je obolelo 27 odsto, 1905. sa obolelih 31 odsto i 1908. kada je obolelo 32 odsto. Procenat obolelih je očito u svakoj epidemiji bio veći uprkos vakcinaciji i ravakcinaciji, ili upravo zbog nje.

I to su do tada bile najveće epidemije velikih boginja u svetu.

Epidemija slinavke i šapa u SAD

Američko ministarstvo zdravlja je čak zvanično objavilo da je vakcinacija u Japanu najverovatniji uzrok teške epidemije slinavke i šapa, koja je preneta preko zaraženih goveda odnosno vakcina napravljenih od tih bolesnih japanski krava i kojima je vakcinisana stoka u SAD. Epidemija je izbila 1902. i 1908. Tada je veliki broj stoke morao da bude uništen i američka privreda je pretrpela štetu od tadašnjih 9 miliona dolara.

Da su ove vakcine uzrok objavljeno u biltenu američke kancelarije za stočarstvo (US Bureau of Animal Industry 1902. i 1908). Oni su u zvaničnom izveštaju za štampu za epidemiju optužili virus iz vakcine koji je stigao iz Japana. Radilo se o vakcini koju je proizvela privatna kompanija Parke, Davis and Co iz Detroita.

Ovaj virus iz Japana su po Americi vakcinama raširile dve kompanije – jedna u Filadelfiji, a druga već pomenuta u Detroitu. Oni su čak dugo prikrivali ovu zarazu iz 1902., tako što su sopstvena goveda na kojima su pravili vakcinu 1902 pobili, pa su od seljaka uzeli zdrava kako bi virus uneli u njih i tako ojačali svoju vakcinu. Ova vakcinisana goveda su onda vraćena farmerima i pomešana za zdravima. Sve ovo je otkriveno tek kada je od “ojačanih” vakcina izbila još žešća epidemija 1908.

U Peticiji je priložena i mapa širenja slinakve i šapa koja je bila najjača u nekim državama Njujorka i baš u tim državama je 1913. i 1914 došlo do izbijanja velikih boginja kod ljudi. Zato je od predsednika traženo da se ispita moguća povezanost ovih bolesti. Takođe su date karte po kojima se vidi da su najveće epidemije izbile u zemljama gde se stoka najviše vakcinisala.

Tražila se i istraga zbog brojnih prikrivanja podataka od strane vladinih službenika, lekara, koji su tvrdili da se u vakcinama ne nalazi nikakav mikrorganizam, a zapravo su vešto prodavali svoj stručni autoritet.

Pomenut je i slučaj izvesnog dr J. F. Andersona, koji je sa pozicije stručnjaka za vakcine u federalnoj vladi, gde je radio za platu od 4.500 dolara, kasnije prešao u privatnu kompaniju koja proizvodi vakcine i to za platu od 25.000 dolara godišnje. On je tvrdio da vakcine ne izazivaju tetanus.

Bolesti koje uzrokuju virulentne vakcine

U Peticiji se navode mnoge bolesti za koje se verovalo ili za koje su već postojali dokazi da su posledica virulentnih vakcina.

Na prvo mesto je stavljen tetanus, jedna od najsmrtnonosnijih bolesti, inače bolest koja se najbrže širi. Na drugom mestu su različiti oblici sepse koji stvaraju teške rane, plikove, apcese i ulceracije različitih vrsta. (Objavljeno u medicinskom biltenu U.S. Hygienic Laboratory 1903.)
Na trećem mestu se navodi aktinomikoza koja stvara užasne gnojne tumore u kostima ili tkivu glave, mozga ili kičme, koji ponekad imaju efekat kancera, tuberkuloze ili meningitisa (razaraju okolno tkivo), pa se često u dijagnostici mogu zameniti.
Na četvrtom mestu je dečja paraliza za koju je navedeno da postoje jaki dokazi da je upravo posledica vakcinacije, i to direktna ili indirektna, i da to nije “misteriozna” bolest kako se i danas često tvrdi.
Peto i šesto mesto zauzimaju kancer i tuberkuloza (koja je upravo harala u Nemačkoj i u Japanu za vreme i nakon Prvog svetskog rata, u vreme najintenzivnijih vakcinacija stanovništva).
Obe bolesti su, kako se tvrdi, počele da se naglo razvijaju upravo sa vakcinacijom.

Po statistici iz 1913, koja je priložena, u američkoj državi Juta zabeležena je tako najmanja stopa smrtnosti od tuberkuloze u SAD. U ovoj državi je vakcinacija bila zakonom zabranjena.

Na sedmom mestu su slinavka i šap, oboljenje često nazvano “oblikom kravljih boginja” koje se prenosi i na ljude.

U Peticiji se kaže i da su meningitis i pneumonija najčešće bolesti koje nastaju zbog vakcinacije, a pominje se i tifusna groznica.

Neki od zahteva iz Peticije

Peticijom se posebno tražilo da se povede istraga protiv svih vladinih službenika i lekara pod kontrolom Ministarstva zdravlja i zdravstvene statistike (Department of Health and Vital Statistic) zbog poricanja i skrivanja podataka iz kojih se vidi da je od vakcina svake godine umrlo više ljudi nego od velikih boginja u periodu od 15 godina. Takođe su optuženi mnogi lekari da su skrivali od javnosti smrtovne liste i druge službene podatke čime su omogućili izbijanje epidemije.

Traženo je da se izvrši istraga ko je sve od lekara za novac vršio propagandu i širio bolesti vakcinacijom i da se istraže efekti ovih radnji na zdravlje ljudi i životinja i utvrdi koliko su oni svojim radom doprineli pojavi epidemija gripa i pneumonije.

Insistiralo se i da se odredi tačan broj slučajeva razbolevanja i smrti na godišnjem novou koji su direktna ili indirektna posledica vakcinacije kod vojnika i kod civila.

Zahtevano je od predsednika da se zakonom obavežu svi upravni odbori svih zdravstvenih institucija da moraju da daju istinite podatke o broju obolelih i imrlih svake godine za koje se posumnja da su posledica vakcinacije i da se propišu najoštrije kazne onima koji takve podatke skrivaju.

Takođe je traženo da se kao članovi državnih medicinskih tela i upravnih odbora u državnih službama i bolnicama nalaze ljudi različitih medicinskih škola, kako bi se sprečio monopol samo jedne, i da se uspostavi sloboda za promovisanje u javnosti medicinske nauke i prakse iz različitih škola.

Ivona Živković