ISTINA O ODLASKU KOSMONAUTA NA MESEC…

Sumnje u vezi odlaska čoveka na Mesec obrazlažu se i u sledećim detaljima : Kako su kosmonauti prolazili iz komandne kapsule u LEM kada na vrhu konusa kapsule Apola treba da budu spakovana tri ogromna padobrana kojima se kapusla spušta u okean? Kako je to fizički i prostorno sve rešeno? Gledajući skice modula, tamo se sve može uklopiti ali stvarnost ima realne mere. Kako je moguće da se nikada nije dogodila ni jedna nesreća i neka posada Apola stradala prilikom neuspelog spuštanja na Mesec? Kako ni jedan LEM nije imao tehnički kvar koji bi ga onemogućio da se vrati na Zemlju? Šta bi onda bilo? Da li bi se tako pokazalo pred čitavim svetom koliko je let na Mesec besmislen? Šta bi rekli američki poreski obveznici – na šta su dali tolike milijarde dolara? Da li je “kvar” na Apolu 13 bio samo predstava za medije kako bi se na dramatičan način popularisala misija Apolo? Šta drugo, ako Apolo 13 nije nikada izašao iz Zemljine orbite?

Kosmonaut Alan Šeperd je šezdesetih godina eliminisan iz svih svemirskih misija zbog vrtoglavice i problena sa ravnotežom. Alan Šepard je “bio na Mesecu” u misiji Apola 14 i tada je tobože krišom (!) poneo golf lopticu i štap i pred kamerama poslao lopticu daleko preko kratera Fra Mauro. Ko bi tako zdravstveno problematičnog i neozbiljnog čoveka poslao u svemir? Kako to da Sovjeti nikada nisu imali planove o putovanju na Mesec? Zanimljivo je da su i pored toga razvili moćne interkontinentalne balističke rakete. I ne samo to. Sovjeti su izgleda u svemu u svemiru bili prvi osim na Mesecu. Imali su u svemiru prvi veštački stelit, prvu životinju, prvog čoveka, prvu ženu, prvi izlazak u svemirski prostor van broda i prvu orbitalnu stanicu (koja je kasnije pala na Zemlju). Predsednik Lindon B. Džonson se pobrinuo da svi arhivski materijali o Misiji Apolo budu strogo kontrolisani sve do 2026. i predstavljaju državnu tajnu. Do tada će verovatno svi akteri ove teške prevare biti pokojni i niko neće snositi odgovornost.

Inače L.B. Džonson je kao predsednik SAD pre nego što je Armstrong određen za Apolo Misiju pozvao Armstronga i njegovu ženu na dobrotvorno 24-dnevno putovanje po Južnoj Americi. Proputovali su zajedno 11 zemalja. Da li je Džonson bio taj koji je Armstronga odredio za “prvog čoveka na Mesecu”? Ili je razlog gotovo banalan kao što navode neki izvori iz NASA: Armstrong je kao komandant misije, imao mesto prvo do vrata LEM-a, pa Oldrin koji je kao pilot modula trebalo da izađe prvi, nije mogao da ga preskoči. Tako je istorija Armstronga proglasila prvim čovekom na Mesecu a Oldrina drugim. Kako se, međutim, na snimcima LEM-a vidi, vrata su bila između njih dvojice. Bil Kejsing se još 1981. pojavio kao gost u emisiji Opre Vinfri i tvrdio da je apolo let na Mesec laž. Nakon ispitivanja mišljenja gledalaca preko 60 % mu je u to poverovalo.

Kejsing je otišao o dalje i tražio da pred TV kamerama ima uživo suočavanje sa bilo kojim kosmonautom NASA iz misije Apolo ili sa bilo kim koga NASA odredi da polemiše o putu na Mesec.

Kejsing je čak javno optužio NASA da su tri kosmonatita Apola 1 namerno ubijena jer nisu hteli da se uključe u igru i budu deo ove predstave. Iako je NASA mogla za ovu izjavu da tuži Kejsinga, to nije učinjeno. Iako je mogla da dovede stručnjake koji bi Kejsinga lako pobili u svim tvrdnjama i ismejali pred milionskim gledalištem, to nije učinjeno. Zašto? Kejsing je i autor knjige “Nikad nismo bili na Mesecu” (We never went to to the Moon). U knjizi Tima Farnisa: “Jedan mali korak” (One small step) navode se brojne tehnički tehnički problemi elektronski i mehanički sa kojim se suočio praktičko SVAKI let iz program Džemini i Apolo. Jer maštovita idejna rešenja su jedno a stvarno leteti je sasvim drugo pitanje. Predsednik Ronald Regan, iako samo glumac, obožavao je svemir i bio zagovornik programa “Rat Zvezda” osamdesetih godina. Koliko su SAD bile tada tehnološki spremne za takav oprogram govori jedan zanimljiv detalj :

Spejs šatl lansiran u to vreme nosio je kompjuter programiran striktno za otkrivanje laserskog zraka ispaljenog sa neke lokacije u SAD visoke tačno 2000 stopa. Na žalost, sve mere za daljinu programirane u šatlovom kompjuteru si bile obračunate u miljama, pa je kompjuter na šatlu počeo da traži 2000 milja visoku planinu u SAD. Pošto je nije nigde na Zemlji našao, okrenuo se na leđa i počeo skeniranje takve planine iznad u svemiru. Samo ovaj detalj pokazuje koliko takvih sitnica mora biti dovedeno u apsolutni sklad kada se radi složen projekat kao što je bila misija letenja na Mesec i kako se sve “sruši” kada samo jedan segment zakaže. Po nekim insajderima, NASA nije bila u stanju da ima tako savršen rad.

O tome se pominje izveštaj na 50 strana izvesnog Čarlsa Barenta koji je navodno ubrzo stradao pod kada je voz udario u njegov automobil. Ipak, bliži podaci o njemu ne postoje. Nil Armstrong je takođe bio veoma skeptičan što je i naveo u svom eseju “Simbolika poduhvata” iz 1969. Ubrzo nakon povratka sa puta Armstrong je odlučio da više ne leti i počeo da radi kao predavač na nekoliko univerziteta. U njegovoj autorizovanoj biografiji: “One Giant Leap” navodi se sledeći detalj: “Kada je Nil počeo da radi kao profesor na Univerzitetu Sinsinati 1970, urednici i direktori radio i TV stanica su pozvani u jedan restoran gde im je naloženo: nikada da ne traže intervju sa kosmičkim herojem koji će ubuduće živeti u njihovoj blizini, jer ga niko neće dobiti. Traženo je da potpuno ignorišu njegovo prisustvo i ne smatraju ga na bilo koji način predmetom za medije.

Čudno, grupa urednika se složila, samo je jedan bio izuzetak: Lawrence H. Rogers, glavni urednik iz Taft Broadcasting Corporation, koja je imala lanac elektronskih medija u regionu: ” Razlog koji su nam predočili je da Nil nema sekretaricu i bio bi preopterećen sa zahtevima. Podigao sam ruku i rekao: ‘To je nešto najbesmislenije što sam ikada čuo!’ Rekao sam im da je Armstrong najpoznatiji istraživač nakon Kristofera Kolumba; to bi bio kriminal prema novinarstvu ne pisati o njemu i hvaliti njegovo dostignuće”. Filmski autor, amater, Bert Sibrel je još jedan od najvećih skeptika u pogledu ove misije. Sabrel navodi i reči Armstronga koji mu je ovaj uputio nakon što ga je dugo vremena saletao tražeći intervju: “Ništa me ne pitaj i nećeš čuti laži”. Sibrel se pita da li mu je Armstrong ovim ipak nešto značajno poručio? U TV seriji “Od Zemlje do Meseca” pokazano je kako je lako u TV studiju lažirati scene šetnji po Mesecu. Autori su napravili apsolutno sve ono što je bilo viđeno i na “autentičnim ” snimcima sa Meseca uključujući i slabiju gravitaciju. Čak su koristili iste scene i identično vozilo koje je ostalo na Mesecu nakon Misije Apolo 17.

Artur Klark je bio jedan od najuticajnijih pisaca naučne fantastike koji je, očigledno, imao udarnu ulogu u propagandnoj mašineriji koja je građane šiom sveta podsticala da na istraživanje svemira gledaju veoma pozitivno. Njegova knjiga “Odiseja u Svemiru 2001” poslužila je Stenliju Kubriku za snimanje istoimenog filma. Evo šta je on, jula 2001. napisao o skepticima u vezi leta na Mesec u pismu jednom uredniku: “Zapanjen sam da čujem da je nedavno javno istraživanje pokazalo da su 20% Amerikanaca neznalice i budale (nadam se da je brojka dosta preterana), jer ni jedan drugi termin nije dovoljno dobar da opiše onoga koji veruje da su spuštanja na Mesec bila lažirana”. Ukoliko je pokojna i neoplakana “đavolska imperija” (SSSR prim.) još oko nas, mogao bih posumnjati da neki komunistički simpatizer pokušava da diskredituje dostignuće za koje SAD mogu biti zapamćene hiljadu godina ubuduće. Sećajući se kako je Votergejt brzo razotkriven, kako i jedna iole zdavorazumska osoba može zamisliti višedecenijsku konspiraciju koja uključuje stotine hiljada ljudi a da ne bude na isti način otkrivena. Ben Franklin je to rekao lepo :

‘Tajna koju znaju trojica, može se održavati dugo ukoliko su dvojica mrtvi’. I kako ti glupani računaju sa činjenicom, da su za poslednjih trideset godina laserski reflektori i radio senzori na Mesecu prenosili tetrabite podataka nazad na Zemlju? Šta misle ko ih je tamo postavio – neki E.T.? Ne mogu više traćiti vreme na ludake: previše sam zauzet dokazivanjem da Džordž Vašington nikada nije postojao, već ga je izmislila britanska služba za dezinformisanje kako bi opravdala nezadovoljstvo manjina u svojim kolonijama.” Dakle, Klark ne samo da sumnjičavce ostrašćeno naziva – ludacima, već ne pobija ni jednu konkretno iznetu činjenicu. Naprotiv, drži se opštih mesta aludirajući na potitičke prilike u svetu.

Zar laserski reflektor na Mesec nije mogla da spusti neka veštačka sonda? Njihov odlazak na Mesec niko nije demantovao. Ovakvim uopštavanjem poslužili su se i mnogi drugi članovi medijske propagandne mašinerije služeći se komparacijama koje potpuno skreću sa teme. Pa se tako u jednom komentaru zabrinutog čitaoca Bobi Čarlsa, koji podržava Klarka, kaže da: “…svi oni koji sumnjaju u spuštanje čoveka na Mesec možda smatraju i da olupina Titanika nikada nije pronađena i da je čitava tragedija ovog broda holovudska izmišljotina, da su Egipatske piramide izgrađene samo da bi privlačile turiste…” i sl. Istražujući slučaj Apolo revizionista Germar Rudolf potražio je neke odgovore od Valtera Hausermana nemačkog inženjera rođenog 1914. On je služio vojsku u mestu Pinemunde gde su od 1939. do 1942. godine Nemci vršili testiranja raketnih sistema.

Njegova specijalnost je bila raketna navigacija i on je sa Vernerom fon Braunom 1945. tajno prebačen u SAD. Tu su zajedno radili na razvoju rakete nosača “Saturn V” koja će kosmonaute “odvesti” na Mesec. Rudolf ga je intervjuisao avgusta 2002. Na pitanje šta misli o skepticima koji tvrde da je sletanje na Mesec bila prevara u vreme “hladnog rata” Hauserman kaže: “Bio sam prisutan na svim ispitivanjima nakon svakog leta i pravio o tome posebne izveštaje. Tu je bilo takvo mnoštvo zaposlenih civila da ne mogu da shvatim kako bi se takva prevara izvela. To je toliko besmisleno da je neozbiljno o tome diskutovati. “Skeptici tvrde da film na kome je snimljena vožnja lunarnog modela deluje kao da je snimano u slow motion-u”, zapito je Rudolf. “Rover ne bi mogao da se vozi po Zemlji. Lamelne gume su konstruisane tako da funkcionišu kao opruge koje apsorbuju udare. One su bile preslabe za Zemljinu gravitaciju. Takvo vozilo bi trebalo da ima četiri ravne gume na Zemlji.

Možete se i danas isčuđavati takvim gumama u muzeju. Dalje, Mesčev modul bi morao da se podupre nečim inače bi se urušio i slomio. “Ali to nije dokaz da je vozilo sa takvim gumama ikad išlo po Mesecu”, primetio je Rudolf. “Ma, dajte, sad! Slušajte, mi smo bili iznenađeni onim što su kosmonauti rekli nakon iskustva koje su imali vozeći se roverom po Mesecu. Izgleda da su morali jako da vode računa da se vozilo ne prevrne u krivinama, zbog njegove oskudna težine i čvrstoće na Mesecu”. Na pitanje kako su kosmonauti prošli kroz Van Alenove pojaseve, Hauserman je rekao sledeće: “Radijacija Van Alenovih pojaseve se precenjuje. Najveći procenat nje uopšte ne dopire u unutrašnjost svemirskog broda. Osim toga, u poslednjih 40 godina ekspedicija u svemir, visoko osetljiva elektronska oprema je uvek prolazila kroz pojas. Bez ikakvih oštećenje, razumete?” Hauserman je izgleda izjednačio ljude i veštačke satelite, zer ne? Nisu li upravo američki naučnici sugerisali Kenediju da je svemirski program nehuman? Međutim, Den Goldin šef NASA u intervjuju britanskoj novinarki Šini Mekdonald rekao je da čovečanstvo još ne može preduzimati odlaske u svemir daleko izvan Zemljine orbite 250 milja visko, sve dok se ne reši način zaštite od radijacije u Van Alenovim pojasevima.

Da li je Goldin tada smetnuo sa uma da je 27 kosmonauta tačno pre 39 godina već otišlo u svemir čak 250000 milja daleko? Da li je bilo moguće sve ovo lažirati i praktično obmanuti desetine hiljada ljudi, naučnika, tehničara, novinara koji su radili pri misiji Apolo i NASA? Pretpostavimo da je samo nakoliko ljudi imalo čitavu sliku a da je većina radila u segmentima programa: konstrukciji rakete, konstrukciji samo kapsule, samo na LEM-u, šivenju odela, izradi rovera, električnih instalacija, sistema za gorivo, lanisrnoj rampi, kompjuterima… Tehnološka rešenja su tražena, na njima je rađeno, mašine su konstruisane, napravljene, sklopljene i lansirane… Ali gde? Da li su Apolo brodovi išli na Mesec ili su ostali u Zemljinoj orbiti? Za kosmonaute Šeparda, Mičela, Irvina, Djuka, Šmita, Rosu, Vardena Mejtinglija i Evansa odlazak na Mesec bio je i njihovo prvo putovanje u svemir (!) Nije li to bilo za njih pretežak zadatak? Zar za NASA nije bilo prihvatljivije da ovde ima iskusne kosmonaute? Zašto su bili izabrani početnici?

Svi ovi kosmonauti su, međutim, učestvovali ispred kontrole leta u komunikaciji svih Apolo misija kada nisu bili u svemiru. Tako je krug onih koji su imali neposrednu komunikaciju sa kosmonautima na Mesecu bio zatvoren. Isti su “leteli na Mesec” i održavali komunikaciju sa kolegama i “na Mesecu”. Inače, komunikacija sa Apolom je rađena preko dva mikrotalasna linka. Jedan je bio u lanisrnom centru Kejp Kenediju (kasnije preimenovan u Kejp Kanaveral) i on je vršio samo kontrolu leta do dolaska Apolo broda u Zemljinu orbitu. Tu je praćenje preuzimala ekipa iz Hjustona koju su predvodili pomenuti kosmonauti. Za vreme drugih svemirskih misija nisu se koristila dva linka. Gde je Apolo zaista bio nakon lansiranja znaju samo ljudi iz ove kolegijalne ekipe u Hjustonu. Da li je uopšte izlazio iz Zemljine orbite ili je sve vreme, osam dana koliko je navodno trajao let do Mesca Apola 11, bio tu? Tada nije bilo satelita koji bi otkrili prisustvo ove letilice. Ko je to mogao da proveri sa Zemlje?

Ceo svet je video 16.jula 1969. lansiranje rakete Saturn V koja je kapsulu Apola 11 ponela u Zemljinu orbitu. I to je sve. Ostalo smo saznavali od Informativne službe NASA koja je informacije dobijala od kontrole leta u Hjustonu. Ako se uzmu podaci o dužini trajanja leta svakog Apolo broda i pod pretpostavkom da su kosmonauti sve vreme bili u Zemljinoj orbiti, dolazi se do sledećih brojki: Apolo 8 je načinio 92 kruga oko Zemlje, Apolo 10 je obleteo 121 krug, Apolo 11 tačno 123. Apolo 12 obleteo je 154 puta a Apolo 13 je stigao do 90 (sa takozvanim “problemom” koji mu se dogodio u Zemljinoj orbiti). Apolo 14 napravio je 136 a Apolo 15 čak 186 krugova. Apolo 17 obleteo je 191 krug. Da li je NASA iskoristila misiju Apola kako bi ispitala mogućnost dugotrajnog boravka kosmonauta u Zemljinoj orbiti u cilju konstruisanja svemirske međunarodne stanice (International Space Station)? Ako se vidi vreme trajanja kruženja oko Zemlje poslednjeg broda iz misije Džemini, što je iznosilo 59 krugova za 94.5 sati, i Skaylab-a (lansiranog 1973.) koji je načinio 404 kruga za 672 sata – misija Apolo je popunila tu prazninu.

Kako su svi ovi profesionalni piloti trenirani i obučeni za najsloženije borbene letove, pristali na ovu igru koja ih u javnosti kad tad može učiniti smešnima ?

Možda je odgovor upravo u tome što su svi oni spremni i obučeni da izvršavaju komande bez pogovora odnosno svi su prošli i poseban psihološpki dril. Povrh svega svaki vojnik zna da mora da čuva vojnu tajnu a lažiranje puta na Mesec im je možda predočeno strateški važno za bezbednost SAD tako prihvaćeno u glavama ovih ljudi : vojnika – mašina. Nije li ovakav mentalni sklop ljudi i osnova na kojoj počiva svaka vojska u svetu?

Svo ostali mogli su biti upotrebljeni kao korisni idioti. Najzad, zar nije mnogo lakše i bezbednije ćutati i biti junak uz sigurnu penziju, nego stvarno ići i – poginuti? Ili da to razmotrimo ovako : Ako bi vam neko nepoznat doneo nekakav kamen i rekao ovo je sa Meseca – odmah bi ste posumnjali zar ne?

Ali, ukoliko ste istaknuti i priznati geolog na primer i vaš univerzitet ili naučna ustanova u kojoj radite dobije od američke vlade i NASA zvaničan poziv da kao stručnjak dođete i priključite se ekipi najeminentnijih naučnika sveta koji će biti u prilici da proučavaju kamenje sa Meseca koje su kosmonauti upravo doneli, svakako ćete to drugačije prihvatiti. Bazaltni kamen ili deo nekog meteorita tretiraćete baš tako – kao kamen sa drugog sveta.

Ukoliko ste zahvaljujući ovom učešću u naučnom ispitivanju Mesečevog kamena stekli još veći ugled i dobili bolji društveni položaj i platu, da li bi ste sada nakon skoro 40 godina rekli – ma ja sam ispao obična budala! Teško, zar ne? Bolje da ćutite. Konačno, kada ljudi u nešto veruju, veoma ih je teško razuveriti.

Ivona Živković