Ni u književnosti, ni na filmu nema tako dobrog trilera, kao što ga napravi istinska međudržavna špijunaža…

Za koga zaista rade svi špijuni sveta (za svoje države ili za privatan transnacionalni biznis) nije tema ovog teksta. Ovde ćemo se samo pozabaviti najsvežijim prikrivenim špijunskim zapletom , koji se ovih dana razotkrio kao vrh ledenog brega ali sa puno nelogičnosti i na žalost sa istinskim ljudskim žrtvama. Za javnost, zaplet je počeo u Finskoj luci Piatrasari. Tu je tri dana stajao usidren veliki teretni brod “Atctic Sea”. Pošto je na njega ukrcan teret koji se sastojao od 6700 kubnih metara sečenog drveta (u balvanima), brod je 20. jula rano ujutru krenuo ka svom odredištu u alžirsku luku Bedžaju (Bejaiu). Tri dana nakon isplovljavanja u vodama Švedske brod je iznenada zaustavljen između ostrva Oland i Gotland. U sred noći brodu se u toku plovidbe približio motorni gumeni čamac na kome je pisalo “POLICE”.

Po rečima jednog od članova posade, koji se kasnije prisećao događaja i dao izjavu novinarima ruske državne televizije, (a kako su preneli Zapadni mediji) oni su se ukrcali na brod tvrdeći da su međunarodna policija koja hvata kijumčare narkotika. Neobično je što su ovi “policajci” na glavama imali kapuljače, kako je rekao član posade broda i vrlo vešto su se obračunali sa dva člana posade koja su te noći bila na dežurstvu. Pretukli su ih, vezali ih a zatim su munjevito pohvatali i izudarali i ostale. Ukupno je bilo 15 članova posade. Svima su uzeli mobilne telefone, onesposobli su sve uređaje za komunikaciju na brodu i sve to odradili tako brzo da sa broda nije upućen nikakav radio signal za pomoć. Ovi maskirani “policajci” su navodno na brodu proveli 12 sati, govorili su “engleski sa stranim akcentom”, tražili su nešto na brodu i pošto ništa nisu našli, napustili su brod svojim gumenim čamcem. Ali, zaplet se nastavlja. Sa potpuno onesposobljenim komunikacionim uređajima, svaki kapetan broda bi nakon ovakvog incidenta pokušao da doplovi do prve luke u Švedskoj ili Danskoj i zatraži pomoć.

Ali, posada broda “Arctic Sea” odlučila je da nastavi put do Alžira. Čini se da im se jako žurilo. Pomorci znaju da se danas veoma teško iko odlučuje da putuje bez radio-stanice jer je to potpuno suludo, čak i taksisti u gradovima koriste GPS ali ovde to izgleda nije bio slučaj. Brod ovakve veličine zapravo obavezno mora da ima ugrađen sistem Automastke Identifikacije (AIS) pomoću koga se preko radarskih centrala registruje pozicija plovila. Nije ni čudo jer mnogi nose i opasne terete, pa se u slučaju havarije lako lociraju. Sa ovim sistemom i svaki kapetan broda može na komjuteru da vidi poziciju svog broda. Ali, u slučaju broda “Arctic Sea”, ovaj sistem, po navodnoj izjavi članova posade, takođe je onesposobljen u napadu “policije”. Ploviti bez uključenog sistema AIS je protivno i zakonima pomorskog teretnog saobraćaja. Tako je brod Arctic Sea praktično nestao sa radara. Izbegavanje automatskog praćenja je karaktersitično za brodove koji se bave krijumčarenjem, pa bi se odluka kapetana da nastavi plovidbu krišom, mogla tumačiti time da je na moru došlo do obračuna dve konkurentske mafijaške grupe od kojih je jedna nešto krijumčarila na brodu.

Ali, podaci do kojih su došli neki zapadni novinari nije se poklopila sa ovom pričom članova posade, jer je brod 29. jula upravo pomoću sistema AIS bio lociran. Dakle, pet dana nakon navodnog napada lažne policije, odnosno pirata kako su kasnije nazvani ovi posetioci. Tek 30. jula u medijima se pojavila vest da je brod “Arctic Sea” otet i da je nestao sa radara i to su prvo izvestili u Švedskoj i u Finskoj. Od tada brodu se zaista gubi zaista svaki trag. Čini se tako da se posada malo preračunala u datumima. Ali, događaju se i druge nelogičnosti. Oni koji bi trebalo da budu zbog nestanka broda najviše zabrinuti, a to su vlasnici tereta i broda, ne dižu preveliku buku. Tako jedan finski novinar pedantno kreće u istragu i otkriva da je brod prevozio teret u vlasništvu finske firme “Stora Enso”, dok je prevoz tereta obavljala firma “Solchart Management”. Vlasnik broda je iz Finske i ima sedište u elitnom i najskupljem poslovnom delu Helsinkija ali je brod registrovan na Malti i plovio je pod malteškom zastavom.

Posadu broda činilo je 15 ruskih državljana, uključujući i obezbeđenje koje je pratilo teret a to je privatna firma “Solchart Arkhangelsk”. Da li su sve ove firme bile jedan čovek, kancelarija i telefon, odnosno “tašna i mašna” biznismeni, nije jasno. Ali, odgovori onih koji su se na adresma firmi i kontakt telefonima dostupnim javnosti mogli naći bili su u stilu – nismo informisani, ne znamo šta se događa ili nismo ovlašćeni da dajemo izjave. Bar je tako stekao utisak finski novinar Tomi Nejminen koji ih je zve zvao. Pojavile su se u ruskim medijima spekulacije da je u pitanju pokušaj otmice tereta za koji se tražio otkup jer se radilo o teretu vrednom 1,3 miliona evra ali teško da bi ikome bilo toliko stalo do balvana da bi platio tu cenu. I sam uvoz balvana u Alžir iz daleke i skupe Finske deluje nelogično.

Čitava priča je počela da dobija ozbiljniji ton kada je 12. avgusta ruski predsednik Dimitri Medvedev izdao naređenje vojsci da krene u potragu za 15 članova posade na ovom teretnjaku. U potragu su se uključile i dve ruske nuklearne podmornice i pet ruskih vojnih brodova a korišćeni su i sateliti za osmatranje i navigaciju. “ Svi brodovi i plovila ruske mornarice u Atlantskom okeanu su poslati da traže nestali brod “, izjavio je tada komandir Vladimir Visotski agenciji Itar-tas. Za Ruse su tako životi 15 članova posade postali vitalni državni interes. Istog dana kada je krenula ruska vojna potraga u Sočiju je upriličen susret finskog predsednika Tarje Halonen i predsednika Dimitri Medvedeva, na koji je neočekivano sam sebe pozvao i ruski premijer Putin. Tako je bar izjavila Tarja Halonen. Nakon skoro tri nedelje intenzivna potrage, “Arctic sea” je pronađen u Atlantskom okeanu 300 milja od ostrva Kejp Verde. Ruska vojska je odmah izdala saopšetnje da su svi članovi posade živi i zdravi a da su uhvaćeni i otmičari. Da ne bude samo na izjavi svi su pokazani pred kamarama svetskih zapadnih medija (uvek “zabrinutih” za ljudska prava).

Tako smo mogli da vidimo da su članovi posade (levo) kojima je zabranjeno da zapadnim novinarima daju izjave zbog “državnih interesa”, skromni i sirotinjiski obučeni mornari, koji uopšte nisu bili u uniformama, čak ni u majcama kompanije što je uobičajeno. Zajedno sa otmičarima sprovedeni su na saslušanje kako bi se utvrdilo šta im se tačno dogodilo. Što se tiče otmičara oni su bili slika i prilika morskih pirata, ali iz crtanih filmova. Debeli, jaki, tromi i tetovirani. I oni u sirotinjskim trenerkama i patikama, kao da su izvučeni iz nekog kazamata za potrebe snimanja. Kako su se ti debeljuškasti pirati uopšte tako vešto popeli iz gumenog čamca na ogroman brod i brzo i stručno onesposobili 15 članova posade i brodske sisteme komunikacije, moguće je samo u mašti reditelja trećerazrednih filmova.

Da sve bude još grđe, zapadni mediji su otkrili da je jedan od otmičara, metalski radnik, drugi je zidar, a treći se predstavja kao nekakav robolovac čija porodica je verovala da se on još pre tri godine utopio u moru. Familija tog nesrećnika ,Andreja Luneva, tako je bila šokirana kada je na džavnoj televiziji videla čoveka istog imena i lika koji je prikazan kao jedan od otmičara broda “Arctic Sea”. On je pre više godina morao da napusti Kursk, odakle je poreklom zbog tuče i radio je nakon toga, navodno, na jednom ribarskom brodu. Od kada je taj brod doživeo havariju on se vodi kao nestao. Rusko ministarvo odbrane je, po tvrdnji zapadnih medija, izvestilo da su pirati tražili 1, 5 miliona dolara otkup. Ali, jedan od “pirata”, Lunev, za državnu TV je izjavio da je radio u jednoj ekološkoj grupi koja se primakla brodu “Arctic sea” tražeći pomoć pošto je njihov čamac za naduvavanje ostao bez goriva.

Ali kada je zapitan kako se zove njihova ekološka grupa odgovorio je: ” Ne znam. To je bila jedna privatna organizacija”.Tako su bar izvestili zapadni mediji. Sve u svemu čitava priča je za lude i zbunjene. Da nije stvarnog angažmana ruske vojske neko bi pomislio da je sve medijska izmišljotina. Odmah je u zapadnim medijima krenulo nagađanje da su Rusi (što može da bude i država, ali ne mora da znači) prevozili krišom neko oružije. Ako je u pitanju državna smicalica pitanje je samo zašto bi jedna nuklearna svetska sila koja javno proizvodi i prodaje najubojitije oružije morala da ga krijumčari? Od koga se plaši Rusija i koga je želela da politički izigra?

Ali sa ovakvim aferama, obično idu i medijske dezinformacije. Prvu prašinu u oči odmah je bacio Izrael preko svog novinara iz Jeruslem posta. Oni su “priznali” da su otmičari koji su upali na brod “Arctic sea” zapravo radili u interesu Izraela i da su to bili obučeni Mosadovi ljudi. Oni su, kaže se, intervenisali jer su morali da skrenu brod kojim su Rusi želeli da prokrijumčare svoje ubojito oružije u Iran. A zna se da Iran navodnim razvojem svoje nuklearne tehnologije, uz pomoć ruskih stručnjaka, može da ugrozi bezbednost Izraela. (Ispada da je Izrael pun nafte, zlata, dijamanata i raznih minerala, pa bi neko mogao da ih pokrade). Ako koristimo princip dezinformatora u svakoj informaciji je 90 posto istine i deset posto laži. Naravno, pitanje je kojih 10 posto. Svakako ne treba sumnjati da Mosad ima ljude obučene baš za ovakva dejstva i da su uvek spermni da preduzmu ovakve akcije. I u tome su najbolji. Informacija o prodaji ruskog oružja Iranu je takođe tačna. I nije tajna.

Naime, radi se o ugovoru koji su ove dve zemlje zaključile još 2007. Po njemu se razmatra i prodaja ruskog sistema krstarećih raketa zemlja vazduh nazvanog S-300 koji se na Zapadu vodi kao SA – 20. Ovi krstareći projektili, posebno projektil X – 55 , nazvan “krilata raketa”, mogu pratiti metu i dejstvovati na avion 120 kilometara udaljen. Imaju jak sistem prigušivanja i teško ih je detektovati a mogu istovremeno dejstvovati na 100 meta. Informacija o mogućem sklapanju ovakvog posla objavljena je upravo 19. avgusta 2009. u zapadnim medijima. Zna se da je Iran zinteresovan za nabavku ovog sistema.

Krilata raketa X-55 i pokretni lanser S-300

Izrael i SAD tvrde da oni žele ovo oružije da bi zaštitili svoja nuklearna postrojenja u kojima bi da prave nuklearno oružje. Iranci uporno tvrde da, ne samo da ne prave nuklearno oružije, već da je ono zastarelo. Ali, Iranu je potrebno oružje kojim će odbraniti svoju naftu, ono što Irak nije uspeo. Gradnja nuklearne elektrane u Bušereru Iran stavlja i u poziciju da bude energetski nezavisan. Sa sistemom S- 300 Izrael ne bi mogao da napadne ova postrojenja. Izrael i SAD su, po izjavi zvaničnika, tražili da Moskva odustane od isporuke ovih projektila i o tome se u diplomatskim krugovima razgovaralo. Tako je i izraelski predsednik Šimon Peres, izjavio da mu je Medvedev obećao da će razmotriti isporuku ovih projektila Iranu. Odmah nakon okončanja otmice broda “Arctic sea” predsednik Peres se obreo u Rusiji. I to je političkim analitičarima na Zapadu “potvrda” da su Rusi nešto hteli u tom političkom dogovoru da “smuvaju”. Tako su Izraelci uradili ono što su morali da bi zaštitili svoj interes, odnosno skrenuli ovu “pošiljku” iz regiona odakle je pretila “opasnost za bezbednost Izraela”. Naravno, na pamet im nije palo da kad su brod već zaposeli, zaplene i balvane i to što je bilo u njima.

Ali, valjda nisu hteli da budu toliko nepošteni i da se za džabaka dočepaju famoznih X-55 raketa, koje su bile među balvanima. Istu informaciju je pustila ruska privatna novina “Novaja Gazeta”, aludirajući da je mozak operacije bio u Izraelu. I ruska Pravda je na svom on line izdanju u jednom komentaru obelodanila da se pretpostavlja da je brod “Arctic sea” nosio krstarće rakete u Iran ali da je to otkrila “snaga” koja ima veze sa Ukrajnom i to sprečila. Navodno je oružje i ranije tako transportovano u Iran, preko alžirske luke. Isti “komentator” tvrdi i da su Rusi nameravali da pošalju stručnjake za obuku ovim sistemom. O svemu je, navodno, procurila informacija na Zapadu ali su oni odlučuli da deluju nezvaničnim kanalima, kako bi sprečili veliki politički konflikt sa Rusijom. Prema ukrajnskom informativnom sajtu “Obozrevatel”, Rusi su odgovorili “histerično” kada su saznali da je informacija procurila na Zapad. Tvrdi se i da je posada broda znala da prenosi nešto od vojne opreme ali nisu tačno znali šta.

Ni ruske, ni ukrajnske “nezavisne” informativne sveznalice nisu naveli koja je zemlja iza operacije kidnapovanja ali su to na kraju svega učinili sami Izraelci. Ruska vojska je zvanično odbacila ove tvrdnje kao besmislene. Isto je izjavio i ruski ambasador pri NATO-u Dmitri Rogozin. Nije li malo čudno da Rusija koju od Irana deli samo Kaspijsko jezero svoje skupe i opasne sisteme transportuje bez pratnje kroz više međunarodnih voda teretnim brodom na koji se mogu iz čamca ukrcati Mosadovi “pirati”? I to brodom pod malteškom zastavom a zanimljivo je da je i sam Šimon Peres član izuzetno moćne organizacije Malteških vitezova. Međutim, poznavaoci biznisa sa naftom znaju da je glavna meta u Iranu ogromno naftno polje u pojasu Zargos. Izrael nema ni naftu ni gas i to mu je veliki problem. S obzirom da se naftom bave privatne transnacionalne kompanije u vlasništvu najbogatijih porodica iz Evrope i SAD, koje imaju izuzetan uticaj na državnu politiku i SAD i Rusije a Izrael su i stvorile kao svoju vojnu bazu, postoji i mogućnost i da je došlo do poslovnog sukoba među porodicama. Na žalost, ovaj nivo sukoba interesa daleko je iznad onoga što običan narod, kao i državni funkcioneri mogu da znaju. Možemo to samo naslutiti.

Dezinformatori su pustili zato i drugu varijantu događaja koja kaže da su u Barencovom moru, gde je potopljena avgusta 2000. godine podmornica “Kursk”, nedavno otkrivene tri bojeve glave tipa Granit. Rusi navodno nisu dozvolili da ih 2001. godine podigne holandska kompanija “Mammoet and Smit International” koja je 2001. bila angažovana na podizanju olupine “Kurska”. Navodno su Rusi (ne kaže se precizno da je u pitanju ruska vojska) sa finskim operativcima uz pomoć posebno osposobljenog broda “Arctic Sea” uspeli da lociraju i podignu tri bojeve glave. Postoje čak i indicije da su sa nuklearnim punjenjem. Ovakve informacije su perfidno ubacuju upravo sa Zapada. Navodno je onda “Arctic sea” trebalo da ih preveze preko Atlantika i smesti u Teksasu na lokaciju kompanije “Pantex plant” koja se bavi demontažom i skladištenjem ovakvog nukleranog oružja i na osnovu međudržavnog ugovora Rusije i SAD. Zašto bi se takav transport vozio prikriveno, bez adekvatnog obezbedjenja i pratnje? Da li zato što su Rusi uporno negirali da su na potpoljnom “Kursku” bili projektili sa nuklearnim bojevim glavama a zapadni mediji uporno tvrdili suprotno? Takva se logika nameće.

Ali, pozdano se zna samo da je brod “Arctic sea”, pre nego što je pristao u luku Pietrasari u Finskoj, bio 24. juna u Kalingradu u ruskom distriktu na Baltičkom moru između Poljske i Litvanije. Šta je brod tamo radio s obzirom da je bio angažovan stalno na transportu drva iz Finske u Alžir, nije poznato. Luka Kalingrad poznata je kao luka koju koriste krijumčari droge, oružja, cigareta… Zanimljivo je i da je su drva prevozili čitave prethodne godine iz luke Kotka u Finskoj do luke Oran u Alžiru. Onda su promenili obe luke. Nema informacija da je ovaj brod bio u Barencovom moru. Tako ispada da kada su Rusi saznali za otmicu broda, odnosno svoje tri bojeve glave, angažovana je čitava Atlantska flota. I zaista brod je pronađen u Atlantskom okeanu kod ostrva Kejp Verde, očito na početku puta preko “bare”. Ali, nisu svi ruski državljani u službi države. Postoji i moćna ruska mafija.

Zna se da ova mafija funkcioniše u sprezi sa izraelskom. To je zapravo najmoćnija mafija na svetu. Da li su oni uspeli na neki način da se dočepaju nekog ubojitog “parčeta” oružija iz ruskog vojnog aresnala? Možda baš nečega što je bilo u moru? Zna se da su sve mafije pod kontrolom i patronatom najmoćnijih obaveštajnih službi da bi obavljale “prljave” i ilegalne poslove a novac se onda kanališe na takozvane “crne” operacije – državne udare, prevrate, “spontane” narodne nemire, terorističke akcije i sl. Pojedini nezavisni novinari koji prate terorizam odavno već upozoravaju na nastojanje međunarodnih kriminalnih grupa koje deluju pod okriljem i patronatom delova najmoćnijih obaveštajnih službi, odnosno njihovih specijalnih jedinica koje se finansiraju ilegalnim putem, da se u SAD verovatno sprema jedan veliki spektakularan teroristički napad sličan onom koji se dogodio 11. septembra 2001. Ovaj napad bi mogao da izazove veliku konfuziju i uvede čitavu državu u jednu vrstu vanrednog stanja. Ovakav napad bi mogao da bude ostvaren korišćenjem jedne ili više manjih nuklearnih bombi. Najbolje je da se otkrje da su ruske proizvodnje. I za to će bit optuženi Rusi i islamski teroristi. Onda Iranu i Rusiji nema više vrdanja. Dakle, potrebno je bombe sa nuklearnim punjenjem samo izvući iz strogo kontrolisianih državnih arsenala i “prepakovati”.

Da li je ruska “histerična akcija” nečije ovakve perfidne planove pokvarila ?

To znaju samo oni upućeni u čitav scenario. Ali, da li je neko zbog ovoga pobesneo i odlučio da se osveti ? Tako se 17. avgusta baš u Rusiji dogodila strahovita havarija u najvećoj sibirskoj hidrocentrali Sajano – Šušenska. Ova centrala je ponos sovjetskog graditeljstva. Šteta je ogromna pa će Rusiji biti potrebne najmanje dve godine i ogroman novac da bi to sanirala. Ruski zvaničnici tvrde da je uzrok havarije neispravna turbina koja je bila u remontu i porast pritiska vode. Tako je, navodno, zbog zaglavljene turbine, došlo do pucanja cevi koja dovodi vodu. (Slabašne neke cevi ispadoše kad su popustile pod teretom vode). Tako se ogromna količina vode slila u mašinsku salu gde su bili radnici. Čak 40 tona mašinskog ulja se izlilo u reku, po rečima ruskih zvaničnika. To je još i ekološka katastrofa. A baš ova hidrocentrala je glavni snabdevač energijom dve najveće fabrike aluminijuma i jedan od najvećih snabdevačla energijom čitavog ruskog infrastrukturnog sistema. Baš u trenutku kada voda probija ovu sibirsku branu, našao se na pravom mestu u pravo vreme jedan pribrani amater sa kamerom da načini snimak. Verovali ili ne, poslao ga je pravo u BBC i SKY NEWS.

Obratite pažnju na bljesakanje sa leve strane. Stručnjaci za hidrocentrale znaju da je ovakvo razaranje zbog pritiska vode gotovo nemoguće. Ali je svaku cev moguće razoriti adekvatnim eksplozivom. Jedna čečenska teroristička grupa je preuzela odgovornost za napad ali ruski zvaničnici odmah su i bez temeljne istrage, odbili mogučnost terorističkog napada. Malo čudno, zar ne? Možda zato što znaju da takav jak eksploziv može imati samo onaj ko je u stanju da sruši za nekoliko minuta čelične kule Svetskog Trgovinskog centra u Njujorku. Nano-kompozitni eksploziv super-termit može da seče čelik, pa neki veruju da je koriščen u rušenju kula STC-a, jer su čelični stubovi debeli oko 4 inča jednostavno presečeni. Amerikanci ga razvijaju u Merilendu a veruje se da i Izrael ima blizu Dimone u nuklearnom centru razvijenu nanotehnologiju i mogućnost da proizvodi ovaj eksploziv. A mogu li imati Čečeni najmoderniju nano tehnologiju? Ko bi im to dao i šta bi oni time dobili? Od Rusa mogu dobiti samo batine.

Broj mrtvih radnika je do sada 76 ali se spekuliše da je i veći. Zapravo se radi o mnogo težoj havariji nego što je to javnosti saopšteno. Mediji u Srbiji su o ovoj katasrtofi veoma šturo izvestili. Zanimljivo je da su se ruske vlasti obrušile i na lokalne Internet blogere koji su našli za shodno da baš sada teško kritikuju “nesposobne” spasioce. Kao da je u pitanju rutinski posao i kao da se havarije ovog obima događaju svakodnevno. Ali, pojedini blogeri su smatrali da je veoma važno iskoristiti trenutak i uputiti ruskom državnom vrhu kritike. Regionalni tužilac je već konfiskovao kompjuter i mobilni telefon lokalnog “nezavisnog” blogera Mihaila Afanasjeva. Optužuju ga za klevetanje, jer je on optužio rusku vlast i spasioce da ih je više zanimalo da prikriju uzrok katastrofe (loše napravljenu hidricentralu) nego da spasavaju ljude, od kojih su se tada još njih 40 vodili kao nestali. Afanasjev je inače “nezavisni” novinar bloga “Window on Eurasia” i piše, kao i svi “nezavisni” novinari na engleskom kako bi informisao “svet”. Zbog akcije ruskog tužilaštva međunarodna novinarska organizacija “World wide Committee to Protect Journalist”, (Komitet za zaštitu novinara širom sveta) sa sedištem u Njujorku, odmah je reagovao zbog “ugrožavanja novinarske slobode” ovog free novinara. Da li je ovaj reality špijunski thriller završen?

Ivona Živković