Ko govori u ime zemlje

Američka svemirska agencija NASA, obična je iluzionistička agencija a njen isključivi zadatak je medijsko plasiranje iluzija o svemiru…

Masovno globalističko zaglupljivanje u kome već decenijama aktivno učestvuje masonerija uključuje i stvaranje lažne slike o svemiru, svemirskim istraživanjima, “putovanjima” na Mesec i Mars, svemirskoj tehnologiji, nauci. Milioni ljudi veruju u naučno istraživačke iluzije koja plasira glavna medijska agencija za smišljanje i distribuciju ovih laži – američka NASA.

Dva su važna razloga zbog kojih je svemir postao važan za uspostavljanje globalizma. Prvi je bio da se visoko u Zemljinu orbitu postave komercijalni, kao i špijunski sateliti koji će nadgledati i osluškivati sve što se u “globalnom selu” događa. Bez ovih satelita nema ni globalne komunikacije. Novac za sva istraživanja nije mogao da se obezbedi iz privatnih aristokratskih džepova, već naravno iz najvećih državnih budžeta. Tako su najveći novac za istraživanje svemira morali da izdvoje Amerikanci, pa Rusi (Sovjeti), Indija, Kina i onda evropske zemlje koje imaju daleko manje državne budžete. Velika Britanija se gotovo bez mnogo medijske pompe pojavljuje u ovim velikim svemirskim istraživačkim poduhvatima ostavljajući utisak kod svojih građana da su oni prvenstveno zainteresovani za komercijalne poslove, a spektakularni letovi sa humanom posadom u svemir i na Mesec ih nisu mnogo privlačili kao Ruse i Amerikance (zapravo njihove neformalne kolonije).

Velika Britanije je tek 1985. osnovala Britanski Nacionalni Svemirski Centar kako bi se, eto i ona priključila drugima koji su za ova istraživanja zainteresovani. Tek 1991. su jednu ženu poslali sa ruskim kosmonautima u svemir da ne bude sumnjivo zašto se Imperija ne bavi mnogo aktivnije svemirom. Tako ispada da su Kina i Indija agilnije u istraživanju svemira nego najmoćnija politička sila sveta, Velika Britanija.

Naravno, i to je samo iluzija jer rezultati svih stvarnih naučnih istraživanja završavaju krišom upravo kod vlastele u Londonu. Amerima i Rusima slava i iluzije, aristokratiji znanje i moć.

Posebno je za vojnu mašineriju bilo važno istraživanje raketnog pogona i stvaranje interkontinentalnih balističkih raketa. I to je krišom podvedeno delom pod civilni program (Merkuri, Džemini, Apolo sa konstrukcijom ogromne rakete Saturn V), a delom je bio neophodno stvaranje političke iluzije hladnog rata, kako bi se i Sovjetski i Američki generali i naučnici dovoljno zaglupili da u velikom strahu jedni od drugih grozničavo rade na razvoju ovog interkontinentalnog oružja. Ali sve što bi smislili u SAD, vrlo brzo bi se iako najveća vojna tajna našlo u posedu sovjetskih naučnika, i obrnuto. Neko nevidljiv je veoma vešto prenosio sve tehnološke podatke. I danas kada pogledate i Rusija i SAD, i Kina i Indija praktično raspolažu istom tehnologijom. Niko bistar da smisli i razvije nešto potpuno drugačije. Ovo je najbolji dokaz da se tehnološki razvoj u svetu diktira iz jednog centra.

Ideološki aspekt opšteg prihvatanja svemirskog istraživanja bio je posebno značajan. U početku je bilo zamišljeno da se ovo istraživanje kod građana podstakne zastrašivanjem od mogućeg napada vanzemaljaca posebno “Marsovaca”. Kasnije je doktrina promenjena, i vezana je za mirnodopski aspekt uz promovisanje globalizma. Medijski je bilo i u jednom i u drugom slučaju najvažnije podstaći zainteresovanost masa za svemir. O samom svemiru kao ogromnom i beskonačnom prostoru koji je stvoren Velikim praskom mediji su formirali sliku na osnovi teorije koju je prvi postavio jezuitski sveštenik Žorž Lemetr.

Ova teorija je toliko eksploatisana, da je čitav naučni establišment u nju duboko verovao, iako nikakvih dokaza za to nije bilo. Mi i dalje verujemo da je Sunce samo jedna mala zvezda od milijardi sličnih i većih (iako niti jedno drugo tako usijano telo nikada nije snimljeno nekakvim teleskopom sa obrazloženjem da su sva druga sunca veoma daleko od nas). Sa ovom predstavom ogromnog i nedokučivog svemira mi i danas živimo i ne možemo da zamislimo svemir drugačiji nego samo takav.

Masoni poput pisca Herberta Dž. Velsa i reditelja Orsona Velsa dobili su tako priliku da puste mašti na volju i građane upoznaju sa mogućnošću da vanzemaljci pokrenu rat protiv čovečanstva. Mladi Orson Vels je tako imao posebnu čast (koja ga je i proslavila kao reditelja) da u pravom smislu reči preko medija (tada je radio bio glavni informativni medij) zastraši čitavu Ameriku vanrednom objavom u sred redovnog radijskog programa da su vanzemaljci napali Zemlju. Sa ovom objavom počelo je emitovanje famozne Velsove radio igre “Rat svetova” ( a očito po ideji H. Dž. Velsa). Izveden je tako 1938. pravi psihološki masovni eksperiment koji je finansirala Rokfeler Fondacija podržavajući jedan istraživački projekata (The Princeton Radio Project) koji je osmišljen godinu dana ranije. Za realizaciju ovog projekta osnovana je kancelarija za istraživanje radija koju je vodio Paul F. Lazarsfeld sa svoja dva saradnika. Orson Vels je očito samo poslužio kao paravan za jednu opasnu i tajnu psihološku operaciju.

Društvo iza ovog projekta je dobilo specijalno odobrenje od američkog Glavnog obrazovnog odbora da proučava efekte emitovanja programa na psihu slušalaca.

Izdali su čak i “naučnu” studiju nazvanu “Invazija sa Marsa- Psihološka studija panike”. Ona je u sebi sadržavala i kompletan scenario koji je poslužio mladom Orsonu Velsu za pravljenje radio drame “Rat svetova”. Knjiga je samo jedna iz serije studija koju je sponzorisao američki Federalni komitet za radijsko obrazovanje.

Širenje panike uživo

Sve je izvedeno kao psihološki eksperiment nad nedužnim građanima u udarnom terminu slušanosti radija u osam sati uveče po istočnom vremenu 30. oktobra 1930. godine, i to noć uoči onoga što se danas naziva Noć Veštica (ili Dan svih svetaca) .

Milioni Amerikanaca su u to vreme stalno pratili radio program očekujući vesti u vezi izbijanja rata u Evropi i moguće mobilizacije. Prekid programa zarad saopštavanja važne vesti bilo je tada nešto što su svi sa napetošću iščekivali i na to se već navikli. I perfidni Rokfelerovi eksperimentatori su se olako sa narodom poigrali u tim veoma dramatičnim istorijskim okolnostima. I ovo još jednom potvrđuje da ovi ljudi obične građane vide kao stoku, kao lovna pseta koja će dresirtati, huškati, zastrašivati po sopstvenoj potrebi.

Muzički program (jedan koncert uživo) je tada iznenada prekinut: “…Dame i gospodo, prekidamo program …da bi smo vam dali specijalno saopštenje Međunarodnih Radijskih Vesti” (informativna agencija prim. aut.).

Ovo saopštenje glasilo je da se iz Vladinog meteorološkog biroa zahteva od svih astronomskih opservatorija u zemlji da odmah počnu sa stalnim osmatranjem neba…Izveštaj je tako otkrio građanima informaciju da je “ogroman, plamteći objekat, veruje se da je u pitanju meteorit, pao na jednu farmu u blizinu Nju Džersija…”, itd.

Sve u zvaničnom tonu glas spikera koji čita važne vesti je prekidao s vremena na vreme muziku.

Onda se “uživo” javio “izveštač” iz Njujorka koji je obavestio (dok se u pozadini njegovog izveštaja čula nekakva stalna zvonjava i buka) da se Marsovci iskrcavaju na Zemlji i da se ljudi u Njujorku masovno evakuišu…

I jadni narod je naseo na ovu prefidnu psihološku operaciju u formi navodnog “istraživačkog projekta”. Koliko njih je uopšte pogledalo kroz prozor. Procenjeno je da je oko šest miliona Amerikanaca slušalo ovaj program i toliko je praktično bilo i obuhvaćeno ovim eksperimentom. Hiljade njih je zahvatila prava panika, dok je najmanje jedan milion ljudi osetio strah. Čitava predstava je bila očito veoma realistična (tada su ljudi bili mnogo naivniji), i sve detalje ovog radio programa Vilijem Kuper je veoma brižljivo obradio i zapisao.

A, samo 20 godina ranije, jedan marksista i globalista, Džon Divej, imao je identičnu ideju da veštački izazove strah kod masa zbog moguće vanzemaljske pretnje: “Neko je primetio da bi najbolji način da se sve nacije na planeti ujedine bio napad sa neke druge planete. Takvom vanzemaljskom neprijatelju, ljudi bi odgovorili sa smislom za sopstvenim ujedinjavanjem zarad zajedničkog interesa i cilja”.

Poznata je u tom smislu i opaska bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana prilikom njegovog govora u UN, 1987., kada je i on “zaključio” da bi u slučaju invazije iz svemira čitav svet bio ujedinjen i sve nacionalne granice više ne bi imale nikakvog smisla.

I naravno, upravo je glumac Ronald Regan dobio zadatak da bude prvi promoter postavljanja američkog strateškog oružja u svemir, preko sumanutog projekta nazvanog “Ratovi zvezda” po istoimenom nebuloznom filmu Džordža Lukasa.

Ovo oružje, naravno, ne bi bilo usmereno prema Marsovcima, već ka Zemlji , prema onim državama koje bi se opirale globalističkoj ideji. Dakle, svemirska realnost i fikcija se toliko mešaju, da ljudi prosečne inteligencije nisu više u stanju da prave razliku i shvate igru. Ali, da li je uopšte moguće imati oružje u svemiru , da li je moguće putovati u svemir, da li je čovečanstvo zaista stiglo do Meseca, Marsa , i da li je iko ikada putovao po svemiru? Kada malo bolje analiziramo informacije koje nam plasira američka NASA u stvari otkrivamo samo iluziju upakovanu u naučnu fantastiku. I na to je upravo skrenuo pažnju Vilijam Kuper.

On zapravo tvrdi da nikakva putovanja po svemiru sa ljudskom posadom ili bez nje nisu moguća. Bar ne sa tehnologijom koja je nama danas poznata. Prepreka je jednostavna: to je vakuum u kome nema zaklona od radijantnog sunčevog zagrevanja ( i svi bi se materijali koji lete po svemiru usijali, a putnici u njima skuvali) i to su Van Alenovi pojasevi (dva ili tri pojasa radioaktivnih naeleketrisanih čestica elektrona koji su zarobljeni i sabijeni u zemljinom magnetnom polju i oni nas sprečavaju da zaista izađemo u svemir (u vakuum ili kosmičku plazmu), dok nas istovremeno štite od prodora tih brzih elektrona i Sunčeve radijacije. Van Alenov pojas se prostire na udaljenosti od površine Zemlje od oko 650 do 10.000 km (unutrašnji pojas) i spolja se proteže od 13.000 do 58.000 km (prema dostupnim saznanjima).

Amater i profesionalci

Zemljina atamosfera se proteže sve do nekih 400 – 500 kilometara. Ova granica između atmosfere i svemira je postepena i može se reći da zapravo niti jedan svemirski brod sa zemlje nikada nije izašao u vakuum, već se uglavnom nalazi u atmosferi u Zemljinom magnetnom polju, dakle u delu svemira oko Zemlje gde su prisutni molekuli. U vakuumu nema molekula i Sunčeva radijacija slobodno putuje.

Podsetimo da ona na Zemlju ulazi kroz vodonik (najlaksši element) kao kapiju na izuzetno visokoj frekvenciji i “zarobljava” se u najtežem elementu gde su molekuli najgušće zbijeni, u uranijumu, koji zato emituje i najjaču Sunčevu energiju ukoliko se ispred ove rude ne stavi neki zaklon od sunčeve radijacije. Prosto rečeno sve je u frekvenciji molekula.

O tome da je let Apola 11 , 1969., na Mesec bio samo predstava već smo ranije pisali. Ali, napomenimo samo još jedan detalj (sasvim proverljiv). Kvalitetni kolor snimci površine Meseca snimljeni iz njegove orbite i danas su javnosti nedostupni. Oni su uglavnom crno beli i mutni. Razlike između snimaka načinjenih teleskopom sa Zemlje i načinjenih iz Mesečeve orbite – nema. Ali, ljudi gotovo i da ne uočavaju kolika bi to razlika morala da bude u percepciji detalja.

Kada je pre nekoliko godina američki astronom amater, izvesni Bil Brajson, sa svojom eksperimentalnom HD kamerom okačenom na kućni teleskop (Celestron Nexstar 8SE) napravio spektakularne kolor snimke Meseca i pustio ih na Youtube, čitav svet je mogao da vidi površinu Meseca mnogo bolje nego su je snimile NASA letilice iz Mesečeve orbite ili sa mesečevog tla. Vide se ogromni planinski masivi (koje je Brajson nazvao Mesečevim Alpima) , kao i područija koja nalikuju kontinentima na Zemlji. Može se zaključiti i da Mesec ima atmosferu (što je logično) mada nema oblake. NASA tvrdi da Mesec nema atmosferu, te da je tamo temperatura preko 120 stepeni C (a kosmonauti su imali erkondišn u odelima) pa se nisu skuvali. U stvari razmena vazduha ne može da postoji u vakuumu pa je ovakva tvrdnja za budale.

Brajson je veoma otvoreno, i možda lakoverno, ljude iz NASA zato nazvao običnim lažovima. Podsetimo manje upućene sa je NASA čak godinama tvrdila da nije u stanju da sa Hablovog teleskopa koji se nalazi u Zemljinoj orbiti snimi Mesec, jer je navodno preblizu i Habl nije podešen za takva snimanja. Ali…Onda su neki snimci pre nekoliko godina ipak objavljeni i oni su crno beli i nejasni. A kod Brajsona je amaterska oprema sve jasno snimila i to u koloru.

Šta je dalje bilo sa Brajsonom? Njegov sajt od pre dve godine više ne postoji, niti se on može na bilo koji način kontaktirati preko Interneta ( iako su neki njegovi snimci i dalje na Youtubu). Da bi sve ovo sa Brajsnom zamaglili, masonerija je dobila zadatak da lansira sopstvenu priču kako je NASA snimke Meseca sakrila, jer su navodno tamo otkrivene nekakve piramide i džinovske skulpture i gomila fantastičnih gluposti. I o tome je , naravno, odmah snimljen dokumentarni film… Uopšte sve što dobija mesto u medijima kao “velika misterija” je samo zarad stvaranja iluzije. Za pravu istinu mediji ne postoje. Ona je uvek tajna i samo tajna.

Kuper je tako odmah tvrdio da se iza čitavog svemirskog programa sa ljudskom posadom krije masonerija. I to je razlog zašto su svi kosmonauti i NASA “stručnjaci” koji su bili uključeni i Apolo misiju, jer su masoni, sve održavali kao iluziju. I o svemu su bratski ćutali. Poznato je da su neposrednu komunikaciju sa kosmonautima u svemiru koji su leteli na Mesec imali samo kosmonauti sami.

Glavni menadžer NASA programa za slanje ljudi u svemir bio je mason 33 stepena Kenet Klajnekt. Njegovo ime se nije provlačilo previše po medijima. Kako otkriva novinar i publicista koji se potpisuje kao Teks Mars, Kenetov brat je bio suvereni Grand komander Saveta drevnog i prihvaćenog škotskog reda 33 stepena Južne jurisdikcije.

Njegova je zasluga što je Kenet K. postigao taj veliki uspeh da obmanjuje godinama milijarde ljudi na planeti. Apolo program sa misijama na Mesec je i obustavljan zato jer više nisu imali ideja za obmanjivanje i plašili se da laž ne bude otkrivena. Izmišljen je novi svemirski projekat ISS (Međunarodna svemirska stanica), za koji takođe nema pouzdanih dokaza kako funkcioniše i sa kojim ciljem osim da se istraživanje svemira populariše. Nemamo mesta da ovde iznosimo neobične i nelogične detalje ovog programa.

Rat zvezda sa džojstikom

Sva imena svemirskih misija i letilica davana su sa simboličnim značenjem koje je samo masonerija naučena da tumači. Baš kao i nazivi područja na Mesecu gde su se kosmonauti “spustili”. Svi imaju prizvuk okultnih metafora, masonskih rituala i simbologije tajne religije Iluminata.

Tu su i nazivi kasnijih brodova iz projekta Spejs Šatl : “Kolumbija”, “Avantura”, “Pokušaj” (da se otkrije) “Atlantis” (i svaki) “Izazivač” će biti uništen. “Kolumbija” je uništena u eksploziji baš kao i “Izazivač”.

Kuper navodi posebno slučaj kvara na Apolu 13 i njegov dramatičan povratak na Zemlju (o čemu je snimljen i poznati holivudski film). Kapsula je nazvana “Vodolija” (to je simbol Novog doba), i na njoj je, navodno, došlo do kvara (eksplozije) na putu za Mesec tačno u 13:13 sati , 13. aprila 1970. To je po Kuperu metafora za inicijacijsku ceremoniju koja uključuje i “smrt” (ovde eksplozija). Onda je po redosledu događaja sledilo smrzavanje kosmonauta (što je u vakuumu bilo nemoguće) ali je moguće visoko u atmosferi i što je simbolično predstavljalo u inicijaciji stavljanje u mrtvački sanduk (metafora za period neizvesnosti u masonskom ritualu). Za kosmonaute Apola 13 je tako postalo neizvesno da li će preživeti.

Onda je usledilo (po masonskom ritualu) “rešavanje problema” (to je za kosmonaute bilo u vidu spasonosne ideje učitelja sa Zemlje iz centra u Hjustonu) a to u masonskom ritualu predstavlja sjedinjanavanje sa duhovnim svetom koji učeniku prenosu ezoterično znanje i pomaže mu da učenjem opstane i preživi. “Naučnici” iz Hjustona su tako sugerisali kosmonautima da sastave jedan specifičan deo za napajanje koji se pravi od kruga, trougla i kocke i kada se inteligentno spoji, on ih varaća u život i daje im dovoljno energije da izađu iz “hladnog groba”.

Da ponovimo još jednom pravi svemir nije ni hladan ni topao jer nema molekule koji vibriraju i time emituju toplotu. Dakle, Apolo 13 je bio čista izmišljotina za neupućene i lakoverne. Ista masonska inicijacija sa ponovnim rađanjem nakon smrti prisutna je i u kultnom masonskom filmu “Odiseja 2001”, Stenlija Kubrika, masonskog brata koji je konspirativno režirao famozne šetnje po Mesecu u filmskom studiju. I tu se stalno pojavljuju trouglovi, kvadrati, krugovi, misteriozni obelisk…Ponovno rađanje je kao uzdizanje Feniksa, reinkarnacija mrtvog Hrista itd.

Decenije ovakvog svemirskog zaglupljivanja ima i svoje posledice.

Mnogo ljudi ( i dece) danas u svetu može da sedi ipred svog kompa i da vodi neki svoj rat zvezda sa džojstikom, a u realnosti nije u stanju da se orijentiše u šumi, da pomuze kravu, da složi cigle i sačini sebi krov nad glavom (pa čak mnogi nisu u stanju da se suoče običnim čoporom uličnih pasa). Sve manje ljudi je u stanju da vreme provede u šumi bez mobilnog i sl. Ljudi su praktično lažima i ispiranjem mozga uvedeni u bezbedni gradski svet iluzija, i izgubili su svaki kontakt sa realnošću. To znači da su bez pomoći “zajednice” (kojom upravlja vlastela) nesposobni za život. Oni mogu da žive samo u imaginarnom svetu virtulene komunikacije, virtuelnih vrednosti (novca) virtuelnih prijateljstava (zasnovanog na poltronstvu i interesu) itd.

Šta od svega toga ima masonerija? Pa isto to. Iluziju moći. Iluziju da su “učenjem” i čuvanjem “tajne” dosegli neki značajniji društveni nivo. Ali nisu.

Za koga? – Za partiju! Za koga? – Za Tita! Za koga? – Za Braću! Za koga? – Za Novi svetski poredak za bolje sutra! Sve za vlastelu!

Ali jednu veliku tajnu ova braća nisu u stanju da dokuče: Nema drugog Sveta. Postoji samo jedan! Ovaj koji su oni već uništili i stvorili svoj novi: lažni, prljavi, zagađen, zasnovano na lažnim vrednostima i obmanama, surovosti, ubijanju, krađi i eksploataciji. Niko se nikada u sledećem životu neće “vratiti” u Drugi , Bolji svet, jer ga NEMA. To je iluzija! Niko taj Bolji svet nije stvorio niti će ga ikada stvoriti. Postoji samo jedan, ovaj koji vekovima već zagađuje i razara ista lakoverna i slepa služinčad sa keceljama nazvana – masonerija. Jedino što oni grade su lanci i okovi za svaki slobodan razum. I sve rade u ime Boga, živeći u toj najvećoj od svih iluzija!

Ivona Živković