Plemeniti ubica sa dva lica…

Najmoćnije “humanitarne organizacije” na svetu, UNHCR, UNICEF, Međunarodni Crveni krst i još nekoliko njih, zapravo su samo pokriće zakulisnih poslova koje  sprovodi takozvana međunarodna zajednica širom sveta. Jer, tamo gde ima rata i gladi ima i profita.

Humanitarne organizacije koje prikupljaju novac kako kupile nešto siromašnima možda su smislili neki promućurni trgovci sa dobrom idejom i za sebe i za kupce svoje robe. Recimo da imate radnju u kojoj prodajete raznovrsnu robu i da ste primetili da vam čokolade slabo idu, jer mnogo ljudi nema para za to. Prodate ih mesečno hiljadu, a mogli bi još toliko kad bi svi koji ih žele mogli da kupe. Šta možete da uradite? Da osnujete dobrotvorni fond i namamite one koji imaju višak novca da kupe čokolade siromašnima. Treba samo da napravite dobru i dirljivu psihološku predstavu preko koje ćete ganuti srce ljudi koji imaju novac. Angažujte za ovu srceparajuću predstavu nekoliko poznatih likova, najbolje glumaca i potplatite nekoliko uticajnih medija (tj. glavnih urednika novna i TV) da vašu humanu akciju promovišu i rezultat neće izostati. Naravno, sakrijte taj „mali” detalj da ste vi kao trgovac organizator čitave akcije i imaćete zvanično „humanitarnu akciju ” koju su osnovali neki samosvesni „dobri ljudi” sa željom da siromašnoj deci kupe čokolade.
U vaš humanitarni fond vremenom će stizati sve više “dobrih” donatora pa ćete moći da platite i glumce i novinare i posebnu administraciju fonda, a ostatak novca će i onako na kraju završiti u vašoj radnji. Pošto će siromašni primaoci čokolade dobiti kao poklon, možete fondu prodati i one koje su već malo bajate. Poklonu se u uči ne gleda. Vremenom ćete moći da pribegnete i raznim drugim trgovačkim trikovima. Tako možete gladnima vremenom isporučivati sve manje čokolada, a medijski prikazivati da je podeljeno mnogo više jer ćete od novca iz fonda moći da platite dobre knjigovođe da vam svaki dinar (evro ili dolar) u fondu proknjiže tako da ispadne da je sve otišlo na čokolade za sirotinju, a da su aktivisti fonda i urednici radili za džabe.
Najzad sa novcem iz fonda možete nevidljivo finansirati i neku moćnu političku stranku i njene poslanike da donesu takve zakone da humanitarni fondovi kao što je vaš dobiju poseban status u odredbama zakona o plaćanje poreza, carina i sl. Tako vaš “humanitarni fond” može biti oslobođen svih dažbina koje morate vi da plaćate kao trgovac.
Onda treba samo da osnivate fondacije, umnožavate ih i povezujete ih u mrežu sa drugim trgovcima i vremenom smišljate kako da ovaj novac koji više država više nije voljna da kontroliše, prebacujete na razne svoje račune. Što više fondova i računa time sve više možete zatirati trag novcu. Tako vaš novac od “humanitarnih aktivnosti” može završiti i kod neke “male” bombama i puškama naoružane skupine koja će terorisati radnje i kioske vaših konkurenata. Možete od tog novca kupiti čitavu fabriku čokolade, a ako vam za njihovu izradu treba sirovina (kakaovo drvo koje raste na nekoj dalekoj tropskoj teritoriji gde predsednik države nije voljan da vam ga ustupi za male pare i mali interes), možete mu poslati teroriste i bombaše koji će tamo još naoružati lokalnu mangupariju i napraviti mu haos u čitavoj zemlji. Najbolje da naprave versku ili etničku podelu, tako da život običnih ljudi postane nepodnošljiv, pa tamo moraju da se angažuju UN ili NATO „mirotvorci” sa avionima i bombama da sve to smire. I to se naravno naziva “humanitarna akcija”. Kada takav nekooperativni idiot od predsednika države ili vlade izgubi vlast, pošaljite svoje humanitarce da ojađene i osiromašene ljude iznova organizuju tako da rade na plantažama kakaovog drveta i zarade neku crkavicu. Neka se taj vaš projekat nazove „humanitarnom investicijom na stvaranju održivog razvoja”. Sirotinja će biti srećna da ima bar nešto da radi i prodaje budzašto, a vi samo dođete i pokupite kakao. I prodajete onda čokoladu po čitavom svetu po desetostruko većoj ceni.
Naravno, posao sa čokoladom je samo jedan od poslova. Preko humanitarnih fondova možete povećati prodaju koječega: na primer zastarelih i kancerogenih mamografa (ako nađete koruptivne osobe koje ćete kao ministre zdravlja ustoličiti u državi – projektovanom regionu, koji će mamografiju učiniti čak zakonom obaveznom za sve žene) ili možete prodati veći broj inkubatora za bebe, ako se nađe dovoljan broj aktivista u akciji koju čedno nazovete: „ Bitka za bebe”. Možete prodavati kompjutere, razne medicinske dijagnostičke aparate (koji nikoga neće izlečiti).
U svakom slučaju otvaraju vam se vrata za fantastičan biznis, samo kada uspete da stvorite humanitarnu iluziju od svoga gramzivog trgovačkog poriva. Za ovaj biznis morate imati bar četiri uslovna faktora: neku humanu katastrofu, koruptivne fundraisers – ljude od imena i ugleda koji će novac prikupljati u fond, medijsku promociju i vešte knjigovođe ili bankare koji će novac kanalisati gde vama kao trgovcu odgovara. Najbolje da imate sopstvenu banku koja vrši plasmane širom sveta. Efekat svega je da se najveći deo prikupljenog novca nađe na kraju na računu vaše kompanije. Ako vam se kroz fondove (usled velikih katastrofa) provlače milijarde evra ili dolara, vi ćete zarađivati fantastičan novac za koji uopšte nećete plaćati porez, a javnost neće ni znati koliko ste bogati.
Najmoćnije “humanitarne organizacije” koje koristi vlastela i koja se na političkoj pozornici pojavljuje pod nazivom “međunarodna zajednica”su: UNHCR i UNICEF, kao i međunarodni Crveni krst. Kada ne bi bilo katastrofa i ratova ili „etničkih” i „verskih sukoba”, poplava , cunamija i sl. , preko njihovih računa se ne bi prelivale milijarde dolara, a desetine hiljada zaposlenih u ovim organizacijama bi ostali bez pozamašnih plata i beneficija. Zato stara trgovačka izreka kaže: ako tržišta nema, ono se mora napraviti.
Pored ovih najvećih međunarodnih HO, u svetu operiše ogroman broj privatnih i državnih humanitarnih fondova u raznim regijama i one se osnivaju po potrebi u zavisnosti od katastrofe.

USAID gradio puteve u africi za transport zlata

Državni fond USAID novac od poreskih obveznika SAD najviše voli da plasira u Afriku, Aziju, ali i u postkomunističku istočnu Evropu i Rusiju u njihov “nacionalni razvoj”. Najzanimljiviji su im regioni koje je zapadnjačka vojska (Saveznici ili NATO) prvo dobro zasuo bombama, ili gde je došlo do teških međuetničkih oružanih sukoba građanstva. Tako ovi “humanitarci” pomažu “oporavak” ratom ojađene sirotinje povezujući njihovo gazdinstvo ili rudno bogatstvo i radnu snagu sa interesima vlastele i globalnim tržištima. O tome da su bili sa novcem iz svojih fondova prisutni i pre izbijanja oružanih sukoba u nekom region, za narod ostaje tajna. Tako naoružavanje lokalnih pobunjenika i paramilitarnih vojski i terorista uvek za medije ostaje velika misterija. Odakle na primer afričkoj sirotinji koja nema ni vode, ni hrane, pare da se snabdeju oružjem?

Tako je npr. u Kongu u regionu veoma bogatom zlatom naprasno došlo do oružanih sukoba među lokalnim plemenima. Pošto putevi transporta zlata idu i kroz Ruandu, “sukobila” su se 1994. Hutu i Tusti plemena, iako su oduvek živeli zajedno. Nezavisni novinarski jezici kažu da su svemu ovome kumovali belgijski misionari iz Africa Inland Mission koji su naoružali lokalnu kongoansku partiju pod vođstvom izvesnog Tomasa Lubange (2002), a glavni profiter genocida u Ruandi 1994. je njen sadašnji predsednik Pol Kagame (marioneta Zapada).

Inače, vlasnici zlatnih rudnika u ovom regionu su francuski tajkuni Žak i Alvaro Hachuel, a njihova rudarska kompanija se zove Muana Afrika. Evropski direktor rudnika Muana Afrika, Etijen Deni, počeo je svoju karijeru pljačke rudnih bogatstava Afrike preko Kongo Umicora, u bivšem belgijskom rudarskom gigantu Union Miniere, 1974.

Muana Afrika je vlasnik čitave zlatne žile u Zaniju i obližnji putevi kojima se ovo zlato transportuje sagrađeni su uz pomoć donacija USAID-a. Preko njih je zlato izvoženo u Tanzaniju, koja važi kao veoma kriminalna zemlja u afričkoj pljački jer preko nje idu i transferi oružja za Ugandu.

U ovim sramnim “mirovnim” misijama u Ruandi i Kongu, na srpsku sramotu, učestvovali su i vojnici iz Srbije.

USAID pomogao uzgoj genetski modifikovanog krompira i zatrovao trudnice

USAID je finansirao i da naučnici sa državnog Univerziteta u Mičigenu naprave specifičnu GM sortu krompira namenjenu Africi. Cilj je bio “humana misija iskorenjivanja gladi u Africi”, jer je zaključeno da krompirovi moljci nanose veliku štetu industrijskom uzgoju krompira u afričkom regionu. GM je bio otporan na pesticide i antibiotike kojima je prskan. Stručnjaci, međutim, kažu da su krompirovi moljci u stvari grickali samo lišće, pa GM sorta nije imala nikakav efekat osim prilikom skladištenja plodova. Da su moljci napadali nemilosrdno sva polja sa zasađenim krompirom, naučnici ne bi morali da prilikom ispitivanja polja dopremaju stotine hiljada jedinki krompirovih moljaca i puštaju ih u polje da bi videli da li grizu, a što je inače rađeno i sakriveno od medija i javnosti.
Sada svaka ćelija ovog GM krompira sadrži antibiotik Kanamycin, koji je tako ušao u lanac ishrane u Africi i koji , poznato je odavno, prelazi u placentu kod trudnih žena i tako i u fetus. I to je i sam proizvodjač ovog antibiotika odavno predočio svim trudnicama označavajući ga veoma riskantnim za njih. Ali, “humanitarci” su to ignorisali.

USAID je poznat i po plasmanu raznoraznih visokotoksičnih vakcina u Afriku, gde su meta posebno deca i žene, a na Filipinima je izbio skandal kada je otkriveno da je ovaj fond stajao iza programa organičene sterilizacije žena u dva regiona 2005. Mnogi od filipinskih zdravstvenih radnika su radili istovremeno sa USAID i sa International Planned Parenthood, koji je otpočeo program kontrole populacije kod katoličkih nacija. Dr. Ligaya Acosta, bivša zamenica ministra filipinskog ministarstva zdravlja zbog ovoga je podnela ostavku.

USAID danas „pomaže” i srpsku poljoprivredu

USAID poslednjih godina „pomaže” i srpski agrobiznis , verovali ili ne kako bi ga učinio konkurentnijim na EU tržištu. Da li baš ovim „humanitarcima” možda treba zahvaliti što se danas kukuruz u Srbiji seje na 60.000 do 70.000 biljaka po hektaru , dok je ranije to bilo 25.000 do 30.000. Preveliki broj biljaka tako troši mnogo više vode iz zemljišta, što je posebno opasno u vreme sušnih perioda kakav smo imali 2012. Dakle, da li ovim „humanitarcima” treba zahvaliti i za tešku zagađenost kukuruza aflatoksinom koji onda ušao u lanac ishrane životinja i ljudi?

Zanimljivo je da se i u Srbiji pre dve godine naprasno pojavio krompirov moljac u poljima gde ga ranije nikada nije bilo. Neki seljaci su uvereni da im je krompirov moljac stigao sa novim uvoznim semenom krompira.

USAID je veoma prisutan i na Kosovu i Jugu Srbije gde se bave „rekonstrukcijom državne i lokalne uprave”, a posebno su fokusirani na „razvoj partnerstva” među opštinama Preševo, Bujanovac i Vladičin Han. Britanska firma „Lydian International Ltd.”otkrila je odavno znatne količine zlata na Kosovu, kao i drugih rudnih bogatstava.

A 1.

Slučaj Haitija i srpska „mirovnjačka” sramota

I nama dobro poznati „humanitarac” Bil Klinton ima svoj „humanitarni” fond „Clinton initiative”. Uopšte čitava porodica (supruga i ćerka ) su se specijalizovali za fundraising od kompanija i pojedinaca iz čitavog sveta, a posebno su im dragi bogati donatori iz Kine gde su iz SAD odlivene stotine milijardi dolara u investicijama kako bi kineski biznis potopio američke nacionaliste koji nisu našli ili ne žele da nađu zajednički jezik sa globalistima iz trgovačkog kartela u Londonu. SAD se inače godinama održava prilivom novca sa Dalekog Istoka i drugih delova sveta , dok američka privreda stagnira.

Nakon razornog zemljotresa na Haitiju januara 2010. godine (za koji je američki Pentagon verovatno „intuitivno predosetio” da će se dogoditi pa su vojne brodove za „spasavanje” uputili u region dan pre zemljotresa), Klinton je sa ćerkom odmah počeo da prikuplja novac i šalje pakete sa hranom i vodom na Haiti.

Zbog velikog broja nevladinih organizacija koje rade na Haitiju ova država se u žargonu često naziva i Republika nevladinih organizacija. NVO sektor je tako okupaciona sila koja pažljivo motri da se Haićani nikada ne otrgnu iz ropstva i od vlastelinske pljačke iz Britanije i Francuske, kako su jednom umalo uspeli isplativši im sva dugovanja. Tako i dve godina nakon potresa oko 360. 000 Haićana živi pod šatorima i ima samo jedan obrok dnevno. Zemljotres koji je Pentagon „predosetio” ubio je 250.000 ljudi , a kolera ubila još 7.750 nakon što su stručne „humanitarne” UN jedinice preuzele sanitarno obezbeđivanje čitavog regiona.

Po nekim procenama oko 3 milijarde dolara samo u individualnim donacijama je ušlo nakon 2010. godine na Haiti i još 6 milijardi je prikupljeno uz pomoć vlade.

Analize Centra za globalni razvoj o tome gde je završio sav novac zaključile su da je manje od 10 posto ukupne sume otišlo vladi Haitija, a manje od 1 posto otišao je organizacijama i privredi. Čitava jedna trećina iz ukupnog fonda je u stvari vraćena donatorima i donatorskim zemljama kako bi im nadoknadila njihov sopstveni civilni i vojni učinak u ovoj katastrofi. Većina ostatka novca je ostala međunarodnim nevladinim organizacijama i njihovim privatnim ugovaračima u raznim poslovima.

Stotinama hiljada ljudi koji su ostali beskućnici tzv. “međunarodna zajednica” je sagradila jedva 5.000 novih domova. Uprkos činjenici da su kriminal i ubistva na Haitiju procentualno oko 6,9 na svakih 100. 000 stanovnika (stopa u Nju Orleansu je 58), velika suma novca je potrošena na”bezbednost” tj. oružene snage UN koje Haićani nikada nisu želeli na svom tlu. Godišnji budžet ove “mirotvoračke” i “bezbednjačke” UN misije (u kojoj su na svoju sramotu učestvovali i pripadnici MUP-a Srbije u okviru snaga Minustah ) za 2012-2013. iznosi oko 644 miliona dolara, a samo on bi pokrio gradnju čak 58 000 jeftinih kuća koje bi zadovoljile potrebe haićanskih beskućnika.

A 2.

Kako dobiti na poklon državno zemljište

Mnogi humanitarne fondacije se u Beogradu nalaze na lokacijama u centru grada za koje bi neka profitabilna firma, koja plaća porez, morala dobro da plati, dok oni to ne moraju. Pri tome mogu u Srbiji “humanitarci” da obavljaju i neke privredne delatnosti, pod uslovom da im u statutu stoji da je to “humaniratni rad”. Mogu raznu robu uvoziti bez carine, a porez na dobit ne plaćaju ako je roba namenjena u humanitarne svrhe. Mogu primati i davati poklone u nekretninama, zemljištu, novcu itd. Tako na primer zadužbina Riharda Freliha, koja ima zgrade u Dobrinjskoj i Makedonskoj ulici u samom centru Beograda ima i svoju Fondaciju Solidarnosti koja okuplja više raznih humanitarnih fondova. Frelih je inače bio predratni jevrejski trgovac žitom koji je bio vlasnik više magacinskih prostora širom Srbije u kojima je žito čuvano.

Tako je u sklopu Fondacije Solidarnosti Srbije osnovan i Centar za hiporehabilitaciju blizu Trebinja u BiH. U prevodu to je rehabilitacija pomoću konja i cilj Centra je tako da decu sa invaliditetom rehabilituje (nejasno kako) pomoću konja. U svakom slučaju je ova fondacija morala da za to ima i zemljište i ergelu sa konjima. Suosnivač ovog Centra je veoma zanimljiv lik na funkciji vladike u SPC-u za zahumsko-hercegovačku i primorsku oblast, a poznat je po duhovnom imenu Grigorije. Vladika Grigorije je inače veliki zaljubljenik u fudbal, ali i u biznis kao pritajeni ili aktivni učesnik u mnogim pljačkaškim privatizacijama širom BiH. Poznat je i kao poštovalac svetovnog života po kafićima i ljubitelj je skupih automobila poput „Maseratija”. Rado se moli Svetoj Bogorodici i posećuje katoličke molitvene skupove, pa čak sebe od milja naziva biskupom.
Stavljati invalidnu decu na konje je slično kao kada deci oboleloj od kancera donirate kompjutere ili ih podmećete pod isceliteljsku ruku neke samozvane inkarnacije Isusa Hrista. Ali u ovom slučaju je ipak bilo najvažnije doći do zemljišta za ovaj „humanitarni” fond. I tu im je pomogao veliki srpski „patriota” Milorad Dodik tako što je donirao državno zemljište, koje je ranije koristila vojska Jugoslavije, eparhiji vladike Grigorija. A eparhija je onda to velikodušno ustupila Centru za hiporehabilitaciju pri Fondu Solidarnosti u okviru privatne zadužbine Riharda Freliha. Da je neka kompanija htela da kupi ovo zemljište na Zupcima kod Trebinja morala bi da izdvoji veliki novac i plati porez i ostale dažbine, a što bi sve ušlo u državnu kasu. Ovako je to izbegnuto.
Vladika Grigorije (de Torkvemada) kako ga još nazivaju po velikom španskom inkvizitoru, u jednom trenutku je čak bio veliki i ljutiti kritičar sumnjivih poslova Milorada Dodika, dok sa njim nije našao zajednički biznis.

A 3.

Holivudski agenti preobučeni u loše glumce i reditelje

Kao agenti iluzionisti raznih “humanitarnih ” fondova najčešće se angažuju slavni glumci kao i vrhunski sportisti , koji ne mogu dobiti vrhunske ugovore sa moćnim proizvođačima sportske opreme ukoliko ne ustupe svoje ime i angažovanje, ali i deo zarade (kao reket) u razne „humanitarne” akcije. Zato se svi sportisti koji zarađuju milionske sume nađu u ulozi “humanitaraca”.
UNHCR od 2001. ima kao svoj brend Anđelinu Džoli, katolkinju, ali je manje poznato da je ona i član Komiteta za inostrane poslove koji je formalno osnovala porodica Rokfeler, a zapravo je to politička ekspozitura Londona preko koje se kreira spoljna politika SAD. Džoli je tako javno pozvala Kinu i Rusiju da iskoriste svoje pravo veta i izvrše pritisak na Siriju. Ona je 2003. godine putovala i u Kongo u pratnji obaveštajca iz Konga i člana Međunarodne krizne grupe, Džona Prendergasta koji je na vezi sa rastućom armijom afričkih “Otporaša” koji s e vrhunskim psihološkim operacijama okupljaju u oganizaciju “Save Darfur”. Džoli svojim oskudnim glumačkim umećem igra u propagandnim holivudskim filmovima koji promovišu neophodnost mešanja CIA i SAD u “humanitarne” operacije širom sveta (gde ima zlata i nafte i sl.)

U Sarajevu je promovisala “svoj rediteljski” film “Zemlja krvi i meda”, kojim se opravdava humanitarna NATO intervencija u Bosni. Njenu posetu i intervju s a njom je pratila TV “Al Džazira”, kao bajagi “nezavisna arapska televizija”, koja poznato je uvek ima ekskluzivne snimke i saopštenja Al Kaide (Al CIAde).

Unicef ima Miu Farou, a UNHCR koristi i ime Bena Afleka, takođe agenta koji glumi glumca i koji je upravo preko “svog” filma ARGO američkoj naivnoj javnosti pokazao zašto Amerika mora što pre vojno intervenisati u Iranu (koji je prikazan kao velika opasnost za Zapad).

U ovoj holivudskoj agenturi zaposlen je i Džordž Kluni koji se pridružio Džonu Prendergastu na promovisanju pomoći Kongu koju im je poslao licemerni Nobelovac i “mirotvoac” sa bombama – Barak Obama. Prendergast, koji je označen kao “vodeći američki aktivista za ljudska prava” je prethodno putovao oko Sudana i po čitavoj Centralnoj Africi sa tada već izabranim budućim predsednikom Ruande, Polom Kagameom, koga danas u Africi nazivaju zapadnjačkim Trojanskim konjem i ratnim genocidnim profiterom. On sarađuje i sa “humaniratnim” fondom Bila Klintona.

Ivona Živković