Stvaranje LONDONISTANA…

Da li su revolucionarne promene u Severnoj Africi nazvane “arapsko proleće” posledica nastojanja bankarske elite iz Londona da preuzme kontrolu nad islamskim bankarstvom u pomenutom regionu koje je u u usponu?

Posle niza pobuna lokalnog stanovništva navodno prodemokratski orijentisanih po zapadnom modelu u Tunisu, Libiji, Egiptu, Iranu, Alžiru, Maroku, Jemenu baš kako se i očekivalo na red je došla i Sirija. Danas je već mnogima jasno da iza svih ovih “revolucionarnih” protesta nazvanih “arapsko proleće” i koje traju već dve godine, stoje dobro obučeni i trenirani lokalni aktivisti koje je godinama obučavao i finansirao Zapad. Tehnika njihovog delovanja (sa ciljem da se odabrana država podrije iznutra) opisane su u knjizi Džina Šarpa; “Od diktature do demokratije”. No, iza rušenja postojećih režima pomenutih država samo na izgled stoje “demokratske snage” koje pokrivaju nastojanje Londona da postane centar islamskog bankarstva i tako postane diktator svetske ekonomije, ne libeći se da diskredituje i Njujoršku berzu.

Milom ili silom

Način ovakvog nenasilnog otpora oblikovali su stručnjaci iz Instituta Albert Ajnštajn koji je osnovao Džin Šarp 1983, koji delom finansira i poznati berzanski špekulant Džordž Soroš. U stvari Soroš je već u javnosti već postao poznat upravo po ovim plišanim i obojenim revolucijama (narandžaste, ružičaste, zelene itd.) i brojnim fondacijama i takozvanim nevladinim organizacijama, koje se osnivaju kao pečurke na tlu koje uskoro treba da postane politički trusno.

Srbija je 2000. imala “čast” da bude prva u seriji predstojećih političkih prekrajanja koja su zadesila još nekoliko zemalja (Gruziju, Ukrajnu, Liban, Kirgistan, Rusiju, Iran ….) u kojima su aktivirane plišane i obojene revolucije. Neke uspešno, neke ne. Organizacije koje su direktno uključene u pravljenje i finansiranje ovih “otporaških” revolucija su: Fondacija Otvoreno društvo, Nacionalna zadužbina za demokratiju, Međunarodni Republikanski institut, Kuća slobode (Freedom House). I to je još 2004. objavio londonski Gardijan.

Tako je u Tunisu, na primer, osnovan Centar Mohamed Ali (centar slavnog američkog boksera) , koji je finansirala Nacionalna zadužbina za demokratiju i na njemu su tuniski đaci i studenti obučavani kako da zavole zapadnjačku demokratiju do stepena da su u stanju da zbog njenih vrednosti uruše čitavu nacionalnu infrastrukturu i sve nacionalne društvene vrednosti. Zapadna demokratija im je tako vešto usađena u glavu (baš kao i “vrednosti” kapitalističkog društva) da su one postaja kult kojim su i tuniski đaci teško opijeni. Sa takvom opijenošću i žarom svi ovi trenirani aktivisti se onda isturaju u političke borbene redove.

Glavno oruđe ovih nenasilnih buntovnka je u” arapskom proleću ” bio Internet, koji kontrolišu zapadnjačke obaveštajne službe, posebno mreže koje su najpopularnije Twiter, Facebook i Google.

Otporaši tako stvaraju u zemlji i inostranstvu privid nezadovoljstva gajeći veliku iluziju o potrebi za neophodnim promenama u društvenom sistemu i državnom aparatu. Posebno su na udaru autoritarni režimi sa jakom vojskom i policijom koji čvrsto drže u svojim rukama glavne poluge državnog aparata.

I dok mladi otporaši prave socijalnu klimu opšteg građanskog nezadovoljstva, ubačeni plaćenici dobro obučeni i naoružani, potpomognuti vojnim specijalcima sa Zapada krišom se ubacuju u zemlju i veoma nasilnim razaranjem i ubijanjem prave haos. Sve to se onda medijski plasira kao nasilje nacionalnog diktatora i njegove vojne kamarile.

Plaćenici za sabotaže su u severnoj africi uglavnom regrutovani iz Saudijske Arabije, Katara i Izraela.

Tako se pre ili kasnije sve ove nenasilne revolucije završe fizičkim nasiljem u kome se razara infrastruktura zemlje, ruše se i pljačkaju stambene, a ljudi, žene i deca ubijaju. Kao izlaz iz zahuktale i ostrašćene borbe nameće se potreba da se ipak izvrše promene na vlasti, te da će samo tako tada biti bolje. I na vlast dolaze ljudi od kompromisa. A ruinirana država onda mora da se finansijski oporavlja i industrijski obnavlja. I za to joj uvek treba neka pomoć iz inostranstva. A nova politička garnitura, sklona političkim kompromisima, ispada uvek ona koja je Zapadu i demokratiji najviše naklonjena.

Islamsko bratstvo

U arapskom proleću, je međutim veoma neobična struktura ljudi koji nakon revolucija dolaze na vlast i oni su uglavnom članovi ili simpatizeri jedne organizacije koja sebe naziva “Islamsko bratstvo”.

Ovo “bratstvo” je navodno osnovao 1928. u Egiptu izvesni Hasan Al Bana koji je misteriozno ubijen 1948. Njegov cilj je bio navodno stvaranje velike muslimanske moćne zajednice, takoreći imperije koja bi obuhvatila region Srednjeg Istoka i Severne Afrike, ali i sve one Muslimane iz Azije i čitavog sveta. Ovde odmah treba napomenuti da je neobičnim “sticajem okolnosti” ili veoma perfidnom politikom neke tajne ruke, ogroman broj Muslimana poslednje tri decenije ušao i u mnoge evropske države. Velika Britanija ih je puna, Nemačka, Austrija, Francuska. Jedan njihov brat je trenutno predsednik SAD, Barak Obama.

Kako je moguće da oni u tako velikom broju budu prisutni u centrima najmoćnijih evropskih hrišćanskih dinastija (uglavnom su u gradovima gde žive često u posebnim kvartovima ) a da to nikoga od evropskih vlastelina ne brine. Da li su i oni uplašeni i nemoćni pred ovom “silom” koja seje teror po hrišćanskim zemljama, ili im je neko još moćniji to perfidno nametnuo? Baš kao što je Muslimanima namenio ulogu terorista. Ako ne verujete u teorije zavere, vi dalje ne čitajte. Vi verujte onome što objavljuju globalni mediji, i što kao papagaji prenose podobni lokalni mediji.

Već smo u jednom broju ranije pisali kako je britanska vlastela i te kako poslovno povezana sa najmoćnijim muslimanskim porodicama u zajedničkom biznisu. Povezivali su se i rodbinski.

Posebno u Saudi Arabiji, koja je zlatna naftna koka bankarskog kartela sa sedištem u starom jezgru Londona. U stvari, Saudijskom Arabijom se upravlja iz Londona, a glavni vojni zaštitnik ove velike muslimanske zemlje je jevrejski Izrael, koji je takođe stvoren zahvaljujući Londonu i Vatikanu. Muslimani i Jevreji su formalno u zavadi, baš kao što saudijski vehabizam drastično odstupa od islama kakav je predočen u Kuranu. U stvari različita su tumačenja, pa iz njih proizilaze i drastične razlike.

Tako je islam sa jedne strane veoma miroljubiva religija, a sa druge fanatično militantna i ekstremno nasilna. Dakle, čista fantazija. Tako su poznate terorističke grupe kao Al Kaida, Hamas i Hezbolah militantni deo miroljubive organizacije koja se naziva “Muslimanska braća” i koja se zalaže za uvođenje demokratije zapadnog tipa u tradicionalno islamske države, za politiku kompromisa i mira.

Ova potpuno kontradiktorna ideološka i religijska smicalica očito je delo jednog složenog mehanizma za tešku manipulaciju, i da je zapravo Al Kaida apsolutno u službi zapadnih interesa već je više puta uočeno.

Ni Asad, ni Gadafi, Mubarak, Husein, Ben Ali nisu bili loši Muslimani, ali podršku od ovog bratstva nisu dobili. Kao ni od Saudijske Arabije, kao ni od Arapske lige. U stvari svi ove moćne muslimanske organizacije su zdušno odradile ono što je bilo u interesu londonske oligarhije. Baš kao i UN.

Nezavisni američki analitičari odavno tvrde da se svim ovim revolucijama upravlja sa najviših nivoa Međunarodne krizne grupe, a u izvršnom komitetu ove grupe su i Džordž Soroš i Zbignjev Bžežinski.

Dakle, ako se Soroš glavni agent za sprovođenje ovih revolucija, onda one moraju imati značaj za interese međunarodne bankarske oligarhije sa sedištem u Londonu.

Njujork Tajms o islamskom bankarstvu

Još novembra meseca 2007. New York Times je objavio članak o islamskom bankarstvu koje izrasta iz poslova sa naftom i koje sve više privlači ne muslimane. U tekstu se kaže da su ove islamske banke, za razliku od konvencionalnih (lihvarskih), veoma stabilne i nemaju loše plasmane kao banke neislamske. Kako je zapadni svet pogodila velika ekonomska kriza zbog nelikvidnosti najmoćnijih zapadnih banaka i njihovih loših plasmana, islamske banke su u tom periodu fantastično ojačale. Time one uzimaju na finansijskom tržištu veliki deo profita prvenstveno u regionu Srednjeg Istoka i Severne Afrike.

Rastom bogatstva od nafte, podiže se islamsko bankarstvo – koje je privrženo zakonima Kurana i njegovoj zabrani o naplaćivanju kamate… Pored islamskih zajmova, postoje i islamske obveznice, islamske kreditne kartice… U islamskom bankarstvu od finansijera se zahteva da podeli rizik sa onim kome pozajmljuje, što znači da se depozitori smatraju više kao deoničari, koji će samo zaraditi deo od profita (ukoliko ga bude)…. I dok su najveće islamske banke u bogatim zalivskim državama, većina atraktivnog potencijalnog tržišta su Turska i Severna Afrika, i sami evropski Muslimani, pisao je New York Times.

Kada je pre dve godine isplivala velika afera sa poverljivim depešama koje je objavio Wikileaks, jedna bi mogla da bude zanimljiva za ovu priču.

Tako je londonski Telegraf, maja 2009. objavio sadržaj jedne navodne depeše koju je uputio svojoj centrali tadašnji američki ambasador u Velikoj Britaniji, Robert Tatl. Depeša je naslovljena: Islamske finansije – ključ za osiguranje Londona kao vrhovnog finansijskog centra.

U depeši Tatl otkriva da britanska vlada podstiče rast islamskih finansija u Britaniji, mada je Ministarstvo finansija odlučno protiv izdavanja suverenih islamskih obveznica nazvanih sukuk, u postojećoj ekonomskoj klimi. Tatl navodi da se britanska vlada dodvorava islamskim finansijerima tako što im zakonskim rešenjima omogućava rast, uprkos svetskoj finansijskoj krizi, a sa namerom da London na taj način ostane najveći svetski finansijski centar. Navodi i da su islamski finansijeri zadovoljni naporima vlade u Londonu koja nastoji da njihovo prisustvo u Britaniji bude još veće.

Tatl u depeši svojim pretpostavljenima objašnjava da šerijatski finansijski zakoni zabranjuju plaćanje kamate, zabranjuju finansijske spekulacije koje ulog vode u neizvesnost, zabranjuju finansiranje ekonomskih sektora za koje se smatra da mogu biti društveno škodljivi i sl. Islamske banke dele i dobit i gubitak sa klijentom, i prihvataju se samo kreditiranja onih sa opipljivom položenom imovinom.

Prema mišljenju islamskih stručnjaka, islamsko bankarstvo pozajmljuje samo onima koji to sebi mogu da priušte, pri čemu se vrši obračun po stvarnim vrednostima imovine, a ne onim koje vladaju na tržištu (jer su one praktično već naduvane i uključuju u sebi vrednost kapitala kupljenog sa interesom). To je potvrdio i Mohamed Amin, direktor kuće za finansijske procene Pricewaterhouse Cooper’s UK ( u odeljku za islamske finansije). Tako su neki u londonskim finansijskim krugovima, prvenstveno iz Bank of England, prvi uočili da bi poslovanje islamskih banaka preko Londona moglo da bude dobar poso za prevazilaženje finansijske krize.

U cilju ispitivanja islamskog finansijskog tržišta London je bio domaćin Prve godišnje svetske islamske bankarske konferencije (First Annual World Islamic Banking Conference European Summit), jula 2008.

Tu se na brojnim zatvorenim sednicama raspravljalo upravo o tome da li bi uvođenje islamskog bankarstva moglo da bude lek za posrnulo zapadnjačko bankarsko tržište. Tako se po tvrdnjama nekih stručnjaka čulo da sa Šerijatskim finansijskim zakonima ovakve krize ne bi ni bilo.Muhamed Amin, međutim smatra da je finansijska kriza, koju su izazvale konvencionalne banke , u islamskom bankarstvu moguća, ali ne u meri u kojoj se dogodila.

Ali glavna ideja bankara iz londonskog kartela je bila kako da u tom slučaju pozicioniraju London kao centar narastajućeg islamskog bankarstva. Pri čemu su se čak čule tvrde da Njujork (Wall street) treba u tome marginalizovati dok se svetsko tržište ne oporavi. A oporavak bi bio moguća ako bi se steklo poverenje korisnika islamskog bankarstva da svoje investicije vrše preko centrale u Londonu, pri čemu bi London , za razliku od Wall Street-a dobio poverenje islamskih finansijera. Oni treba da imaju prednost nad njujorškom berzom i zbog vremenske zone, jer su bliži svim muslimanskim zemljama

Ono što se u depeši ne spominje, ali se može naslutiti, to je da bi London zarad svog pozicioniranja prema Muslimanima počeo da kompromituje SAD i njihov finansijski biznis kao glavnog krivca za svetsku ekonomsku krizu. Da li su onda protesti nekakvih Anonimusa, koji upravo služe kao međunarodna alatka za razna vrste “slobodarskih demonstracija” zato demonstrirali pre godinu dana ispred berze u Njujorku, a ne u Londonu? Odakle takva razlika, kada se zna da i jednom i drugom berzom upravljaju iste porodice iz londonskog kartela? Mnogi analitičari su već ocenili da je iza tih protesta stajao Soroš i njegova obučena otporaška kamarila…

Ovih dana su upravo glavni svetski mediji objavili listu krivaca za svetsku krizu i to su sve američki bankari i političari poput Alena Grinspena (bivšeg guvernera Američkih federalnih rezervi, Džordža Buša, Ebi Koena iz Goldman i saks banke, Dik Ford iz Leman Brothers-a, Bil Klinton, Fil Grem senator iz Teksasa… Tu je i bivši guverner Engleske banke, kao i bivši britanski premijer Gordon Braun. Tek da se zamažu oči. Rotšilda nema. Soroša nema.

Dakle, za muslimanske investicije izvan Srednjeg Istoka, Britanija treba da bude najpoželjnije odredište.

Da li je London centar islamskih finansija ?

Prognoze koje su izvedene u časopisu Standard & Poor u tekstu Izgled islamskih finansija 2010. godine ocenili su da islamska finansijska industrija potencijalno sadrži aktivu od oko četiri triliona američkih dolara. Neki drugi su procenili i više, s obzirom da Muslimani sačinjavaju 20 posto svetske populacije, a trenutno samo oko jedan posto globalne finansijske aktive se povinuje islamskom finansijskom zakonu.

U depeši se još navodi da je direktor Šerijatske osiguravajuće grupe stacionirane u Londonu izjavio da mnogi islamski investitori već osećaju da je London centar islamskih finansija. Mnogi šerijatski eksperti izvan Britanije dovedeni su u London da sede u upravnim odborima islamskih banaka (sastavljenim u Londonu) i za to su već obučeni. Svi oni su već dobro vezani za London jer mnogi tu žive i tu su im porodice.

Postoji koncept stvaranja Londonistana i na njegovom ostvarenju se uveliko radi. Preko centrale u Londonu, ova mreža islamskog bankarstva bi se onda granala kroz čitavu EU. I vlada Britanije ovome daje punu podršku.

Islamsko bankarstvo još nije uspostavljeno u severnoj Africi (izuzev u Sudanu) i Egiptu gde velika muslimanska populacija predstavlja veoma dobru priliku za islamsko bankarstvo jer se radi o ekonomijama u usponu. Ipak, uprkos slaboj klimi trenutni potencijal za islamsko bankarstvo u Egiptu je ogroman, navodi se u Executive Magazine februara 2011, dakle u jeku revolucionarnih arapskih događanja.

Po procenama istog magazina, Egipat će po svom potencijalu biti broj jedan ispred svih zemalja u Persijskom zalivu za razvoj islamskog bankarstva.

Afričke zemlje poput Alžira, Egipta, Libije, Maroka, Tunisa i Sudana su željne za izdavanjem, islamskih obveznica (sukuk exercises), objavljeno je u reviji International Finance Review, 2008. godine.

O tome kako postojeći islamski režimi na Srednjem Istoku režimi prete da izbace iz koloseka snage globalizacije i tradicionalnog bankarstva, jer je islamsko bankarstvo i mnogim nemuslimanima sve privlačnije, pisali su i Henry Clement Moore i Robert Springborg i delu Globalizacija i politički razvoj Srednjeg istoka (Globalization and the politics of development in the Middle East), 2001. i 2010. godine…

Oni zaključuju da promenu ovog bankarskog sistema na Srednjem Istoku zapadnjaci vide kao imperativ kako bi mogli da se sa ovim bankama izbore.

U tom smislu je zanimljivo da je krajem 2008. francuski ministar finansija, Kristina Lagard (koja je kasnije otišla na čelnu poziciju MMF-a nakon skandaloznog smaknuća sa te funkcije Dominik Štros Kana) objavila je francusku nameru da Pariz treba da bude u prestonica Islamskih finansija! Rekla je još i da će nekoliko islamskih banaka odnosno njihovih ekspozitura biti otvoreno u Parizu do kraja 2009. godine francuski izvori su procenili da bi to otvorilo tržište vredno 500 do 600 milijardi dolara koje bi onda godišnje imalo rast od oko 11 posto u proseku.

Alžir, Tunis, Maroko, Liban i Sirija su pod patronatom Francuske. Zašto bi se islamsko bankarstvo iz ovih zemalja kontrolisalo iz Londona, verovatno se zapitao neko od francuskih vlastelinskih porodica? Nije li logično da njihov finansijski centar bude u Parizu? Naravno, osim ako bi se u ovim zemljama zbog “nezadovoljstva” građana promenio režim i došao neko ko je naklonjeniji Londonu?

Jedan od direktora švajcarske uprave za aktivu firme Encore Management, Džon Sendvik, okarakterisao je otvaranje nekoliko islamskih banaka u Evropi kao trku za kontrolu bogate nagrade: koja danas vredi stotine milijardi, ali u budućnosti će to biti trilioni dolara islamskog bogatstva.

Dakle, da li je bitka za ovo novo finansijsko tržište pravi razlog “arapskog proleća”? I ono se odvija uglavnom u frankofonskim državama. Izveštaji o žestokim obračunima tajnih službi u Siriji (koja je pod patronatom Francuske) nesumnjivo pokazuju da Bašar Asad nije baš apsolutno bez podrške sa Zapada. Baš kao što to nije bio ni iranski režim, koji je odoleo revolucionarnom naletu iranskih otporaša.

Da li to znači da je i visokim vladarskim krugovima u Evropi došlo do sukoba i podela u trci za velikim parama? Sasvim moguće. Sirija u ovom trenutku svoj novac štampa u Rusiji. Zemlja se u svakom slučaju sve više razara i biće joj potrebne velike investicije.

Ivona Živković