|
PLEJER
Getting your Trinity Audio player ready...
|
Najvažnije u formulisanju neophodnih vitaminskih sastojaka je – tržište…
Tekstovi koje je dr Rojal Li objavio pre šezdeset godina pokazuju koliko se još tada znalo o štetnom delovanju rafinisane i konzervisane hrane na biohemijske procese u organizmu. Ipak, američku prehrambenu industriju sve ovo nije sprečilo da takvu hranu iznosi na tržište, izigravanjem svih tada postojećih zakona, kao i perfidnim uspostavljanjem kontrole nad državnim agencijama koje su imale zadatak da vrše nadzor nad hranom i lekovima u prometu.
Mnogim Amerikancima poznato je da Federalna agencija za hranu i lekove (FDA) lako stavlja etiketu “preporučuje se za ljudsku upotrebu” na one proizvode koji su odavno definisani kao štetni po zdravlje. Iza svega ovoga stoji moćni naftno-hemijsko-farmaceutski kapital koji godišnje profitabilno obrće trilione dolara.
Tako su nametnuta i mnoga naučna istraživanja koja su zamaglila razliku između sintetičkih i prirodnih vitamina. Danas se vitaminima nazivaju supstance koje se stvaraju na način na koji se u prirodi nikada ne bi stvorile i nikada ne bi ušle u biohemijski proces u ljudskom organizmu, da nisu propisane lekarskom terapijom.
Vitamini se tako dele na sintetičke i prirodne, ali ono što je danas na tržištu etiketirano kao prirodno uglavnom nije vitamin u prirodnom obliku. Jer, pod prirodnim se za potrebe tržišta prave uglanom vitamini koji su ekstrakovani (izdvojeni) iz originalnog vitaminskog kompleksa i na taj način su oni jednostavno prošli proces “konverzije” molekula. To nisu prirodni vitamini. Često ovi “vitamini” nose oznaku da su organskog porekla samo zato što njihovi molekuli sadrže u sebi atom ugljenika. Ali, takav vitaminski molekul može biti napravljen u laboratoriji čime se bavi takozvana “organska hemija”. Zato Rojal Li i njih svrstava u “sintetičke” vitamine.
Da podsetimo još jednom: pravi vitaminski molekuli uvek prelamaju svetlost na desnu stranu, dok sintetički prelama na levu stranu zbog izvršenog prerasporeda u molekulu nakon izdvajanja iz kompleksa. To što je neki vitamin dobijen iz prirodnog izvora, ne čini ga više prirodnim čim je došlo do promena u njegovim molekulima.
Kao sintetički vitamini uglavnom su definisani samo oni koji su nastali hemijskim sjedinjavanjem koječega u laboratorijama. Patenti za pravljenje ovakvih “vitamina” su brojni.
Sintetički vitamini se apsorbuju u organizmu ili ostvaruju neki efekat najviše 50 odosto, dok isto toliko sprečavaju apsorpciju nekih drugih prirodnih sastojaka.
Šta je zaista E vitamin
Tako se za supstancu nazvanu tokoferol kaže da predstavlja vitamin E. Prirodni vitamin E je tako etiketiran sa oznakom d- u imenu d-alfa-tokoferol. A sintetički je dl -alfa tokoferol.
Problem je, međutim, što forma nazvana d-alfa tokoferol nije kompletan E vitamin jer se ta supstanca u prirodi nikada ne pojavljuje sama. Pravi E vitamin se sastoji od najmanje 4 tokoferola (alfa, beta, gama i delta) i 4 tokotrienola (alfa, beta, gama i delta).
Zašto je onda od ovih osam komponenti koje sačinjavaju prirodni vitamin E definisana samo jedna, d- alfa-tokoferol? Jednostavno zato što su istraživači videli da komponenta d-alfa-tokoferol preovlađuje u vitaminskom procesu, i tako zaključili da on mora biti najvažniji. I nazvali su ovu komponentu prirodni vitamin E.
Ali, kako se vitamini pojavljuju i funkcionišu kao “točkovi u točkovima”, kasnije je otkriveno da alfa-tokoferol zapravo i nije najvažniji “točak” u ovom kompleksu (iako može predstavljati najveći “točak”).
A nedostatak E vitamina (što znači neunošenje čitavog kompleksa) najčešće je povezano sa degenerativnim promenama u kardiovaskularnom sistemu. Naime, alfa-tokoferol u čitavom E kompleksu je antioksidant i on sprečava nastanak brzog oksidativnog procesa koji bi neki faktor prilikom njegovog aktiviranja (oživljavanja u organizmu) mogao da izazove. E vitaminski kompleks se nalazi u celom zrnu mnogih žitarica. Kada se, na primer, pšenično brašno pročisti izbeljivanjem, uništava se E vitamin. Mlinarska industrija na taj način sprečava starenje brašna, odnosno njegovu oksidaciju, tako što brašno liši ovog oksidativnog faktora i jednostavno ga “umrtvi”. Iz mrtvog brašna moljci ne izlaze.
Ali kada se takvo “mrtvo” brašno bez alfa-tokoferola unese u ogranizam kreće elektro-bio-hemijski proces veoma brze oksidacije koja zahteva unos kiseonika čak i do 250 odsto od uobičajenog. Tako velika količina kiseonika koja tada prolazi kroz tkiva kardiovaskularnog sistema ostavlja efekat kao korozija na metalu. Masti postanu užegle, fosfolipidni omotači nerava se razore kao kod poznatih nutritivnih bolesti nazvanih beriberi ili pelagra, i kao rezultat ovog jakog oksidativnog procesa nastaje paraliza i periferni neuritis. Džonatan Forman u svojoj knjizi “Zemljište, hrana i zdravlje” iz 1948. ovako je to formulisao: “…Degenarativne bolesti se najbolje mogu sagledati kao korozija cirkulatornog sistema …prouzrokovane konstantnom i dugotrajnom upotrebom belog brašna, belog šećera i druge takve hrane iz koje su uklonjeni esencijalni vitamini i minerali ili su jednostavno uništeni.”
Uništavanje ovih vitaminskih kompleksa u hrani vrši se i kuvanjem. A kuvana hrana se danas najčešće koristi. Rojal Li zato navodi i podatak da su brojni eksperimenti odavno pokazali da domaće životinje hranjene kuvanom hranom mnogo kraće žive i češće obolevaju od onih koje jedu sirovu travu ili meso.
“Oksidacija masti iz tkiva i fosfolipida nastavlja se sve dok oni ne postanu mrtvi u organizmu koji je još živ. Tako vezivna tkiva gube elastičnost i snagu dok na kraju jednostavno ne otkažu”, zapisao je još pre 60 godina doktor Li. Merenje elastičnosti tkiva je tako odavno vršeno kako bi se ispitao eventualni nedostatak vitamina C (koji je takođe izuzetno važan antioksidant u transportu kiseonika). Merenja su pokazala da je gubitak elastičnosti tkiva do dve trećine bio uobičajen.
Dakle, danas nije nepoznato da nedostatak vitamina E i vitamina C dovodi do kardiovaskularnih oboljenja. Šta inače drugo može da dovede do potpune istrošenosti srčanog tkiva i njegovog naglog pucanja? Zašto se onda sve pripisuje navodnom faktoru nazvanom stres, kada je još pre šezdeset godina utvrđeno da je taj faktor rafinisano brašno i rafinisan šećer koji izazivaju tešku oksidaciju tkiva? Koliko lekara vam je reklo da ne jedete rafinisanu i kuvanu hranu?
Nažalost, za lečenje ovog poremećaja savremena alopatska medicina najviše voli da vam prepiše neki skup medikament (hemikaliju) za “jačanje” srčanog mišića ili vas šalje na operaciju koja je veoma skupa. Kardiohirurgija je tako postala bizbnis koji ima i slavne i skupe kardiohirurge (zapravo kasapine sa veštim prstima, finim nožićima i još finijim koncima koji vešto skidaju manje istrošeno parče srčanog tkiva i onda ga zašiju na onaj deo koji se pocepao). I to krpljenje tkiva se danas naziva vrhunskom hirurgijom i veštinom za koju treba iz raznih osiguravajućih fondova isplatiti “kardio-majstorima” iza kojih stoji farmakobiznis ogromne svote novca. Jer uz takve operacije ide i mnoštvo skupih aparata, medikamenata, anestetika itd. A sve je to profit – znate već za koga. Pare, pare, pare… I to je glavni posao za koji je poslednjih godina zadužen srpski ministar za “zdravstvo” sa značkom svog poslodavca u reveru.
Vitamin A i beta karotin
Pošto svi vitamini funkcionišu kao “točkovi u točkovima” danas se zna da vitamin E omogućava (svojim točkovima) promet vitamina A (nazvanog još retinol i akseroftol). Pošto se retinol rastvara i skladišti u mastima, kada ga organizam uzima odatle on povuče za sobom i komponente vitamina D, pa lekari danas znaju da kada prepišu sintetički vitamin A uvek daju i vitamin D.
Prirodni izvor “vitamina A” je, kažu udžbenici, beta karotin. Za ovaj vitamin udžbenici kažu da je neophodan za dobar vid, sintezu DNK, služi kao antioksidant tj. štiti ćelije od slobodnih radikala, itd. Ali, sve to se odnosi na prirodan vitamin A (dakle vitaminski proces) što nije slučaj i sa sintetičkim vitaminom A.
Jedna studija iz 1994. rađena u Finskoj na 30.000 stanovnika pokazala je da sintetički “vitamin A” uopšte nema nikakva antioksidativna svojstva. Naprotiv, osam odsto onih koji su primali sintetički beta karotin imali su srčane napade, moždane udare i kancer pluća, za razliku od onih koji su uzimali placebo. Sintetički “vitamin A” ne samo da nije delovao već je izazivao stres imunog sistema, jetre, bubrega, organa koji su svi nastojali da razgrade ovu hemikaliju i da je trajno uklone iz organizma.
Poznato je da vitamin A nastaje aktiviranjem u organizmu beta karotina. Ali, ni beta karotin ne postoji kao izolovana forma nigde u prirodi. On je uvek deo karotenoidnog kompleksa. Samo u jednoj šargarepi ima više od 400 karotenoida.
Sintetisan beta karotin koji se dobija iz acetilen gasa nije kompletan beta karotin, čiji molekul sadrži dvostruke veze kao trans i cis forme. Sintetički beta karotin sadrži samo trans forme i to nije kompletan karotinoidni kompleks, iako im je molekularna formula ista.
Lurotin je sintetička forma beta karotina napravljena istiskivanjem benzenovih prstenova iz acetilen gasa i onda njihovog sastavljanja tako da se formira 100 postotni trans-beta karotin. U prirodi, međutim, ne postoji hrana gde se nalazi 100 procentni trans beta karotin, već su prisutne i cis forme. U prirodnom izvoru vitamina A kao što je alga Dunaliella salina, trans i cis forma beta karotina su prisutne približno u odnosu 50:50.
Neke studije su navodno pokazale kako se sintetički beta karotin može bolje apsorbovati u ogranizmu nego njegova prirodna (trans-cis) forma. Ali, druge studije otkrivaju da samo prirodni beta karotin izaziva određena poboljšanja u organizmu kakva sintetički nije u stanju da izazove. Već smo ranije pisali da šargarepa ima veoma jako antikancerozno dejstvo.
Tržišno modeliranje A vitamina
Ipak, nastojanja da se vitaminski preparati industrijski naprave i spakuju tako da se mogu prodavati i da ipak izazovu neki pozitivan efekat (makar kratkotrajni) bila su i ostala pravi izazov za farmaceutsku industriju. Sva njihova istraživanja i nastojanja da doteraju svoje sintetičke “hranljive” supstance odražavala su se u novim otkrićima i preformulisanjem vitaminskih formula.
Na primer, čim je otkriveno da je on glavni sastojak vitamina A, krenulo sa njegovom prodajom u sintetičkoj formi.
Popularni mediji su najpre izveštavali o njegovom velikom učinku protiv kancera, onda su došle nove studije koje su otkrile da on nema efekat u borbi protiv kancera. Obe studije su zapravo rađene sa sintetičkim beta karotinom i skoro i danas je sav beta karotin na tržištu sintetički dobijen iz acetilen gasa. On se ne može u organizmu aktivirati u pravi vitaminski proces A.
Onda se zaboravilo na beta karotin i svako je počeo da se podučava novom karotenoidu likopenu (lycopene). Likopen je navodno odmah bio preporučivan za prevenciju od raka prostate. Onda je došao na red lutein, takođe karotinoid. On je navodno sprečavao propadanje mišićnog tkiva. Ali, kada se sve sagleda vidi se da je i tu priroda već odavno spakovala sve ove stvari u jedan kompleks. Pored šargarepe, koja sadrži približno 400 karotenoida, alga Dunaliella salina sadrži sve popularne karotenoide, plus čitavo mnoštvo drugih sastojaka, kao alfa karotine i zeksantin (ksantofil karotenoid). Mnogi od ovih karotenoida su čak i aktivniji u procesu stvaranja vitamina A od samog beta karotina. Dakle, sve ih je odavno zajedno spakovala Priroda.
Tržišno modeliranje “C vitamina”
Slično je bilo i sa “vitaminom C”. Tako je pre petnaest godina “vitamin C” u obliku čiste askorbinske kiseline bio u modi, uz preporuku stručnjaka da se svaki dan popije bar jedna tableta od 500 miligrama.
A onda, nakon što su se ljudi godinama dobro napunili askorbinskom kiselinom, otkriveno je da ljudski organizam nije u stanju da dobro apsorbuje askorbinsku kiselinu ukoliko ona nije uneta u kombinaciji sa bioflavonoidima (koje je upravo Rojal Li definisao kao kompleks vitamina P) i koji sadrži hesperidin (P2) i rutin (P1), a koji je izgleda i glavni antioksidant kod kompleksa vitamina C. Dakle, opet se pokazuju “točkovi u točkovima”. Da napomenemo da u kompleks vitamina C ulazi i vitamin K (o čijoj sintetičkoj varijatni ćemo tek pisati).
Ali, ni tu nije bio kraj jer je ubrzo otkriveno da se vitaminski kompleks C ne može dobro aktivirati u organizmu čak i kada su hesperidin i rutin prisutni, ako sa njima nije u kompletu i kalcijum. Tako je krenula nova trgovačka formula, kao vitamin C u obliku soli askorbinske kisline (askorbata) u kombinaciji sa kalcijumom. I to je za sada navodno najjača formula po kojoj se “vitamin C” apsorbuje u organizmu. S obzirom na to da se askorbat može unositi u velikim količinama, i efekat je time brži.
Ali, izvesni Džon Baron, nutricionista istraživač, za sve ove farmaceute kao i lekare koji sugerišu terapije ovakvim fragmentisanim vitaminskim formulama ima i nekoliko logičnih pitanja. Najpre, šta je bilo sa ljudima koji su godinama primenjivali ovu terapiju (dok se smatralo da je askorbinska kiselina čitav vitamin C)? Koliko su oni nutritivnih vrednosti u sebe uneli svih tih godina uzimajući samo askorbinsku kiselinu? Ako sama askorbinska kiselina nije mogla da se apsorbuje u organizmu, da li je svih tih godina pre nego što je otkriveno da vitamin C mora biti kompleksan, postojalo neko bolje jedinjenje (sa bioflavonoidima i sa kalcijumom), a koje lekarima nije predočeno da postoji? Da, postojalo je. To je pomorandža. Čitav ovaj paket vitaminskog kompleksa C sa kalicijumom sadrže i pomorandža i grejpfrut. Imala ga je oduvek i barbadoska trešnja (koja je najveći izvor vitamina C). Dakle, priroda je odavno spakovala hranljivu formulu nazvanu vitamin C u oblik koji se u organizmu može savršeno apsorbovati. Da biste ovu prirodnu “hranljivu tabletu” progutali nije vam potrebna ni voda. I voda je već uključena u formulu.
Nažalost, većina gradskog življa je danas potpuno odučena, ne samo od kontakta sa prirodom, već i od shvatanja da je čovek deo prirode koju, da bi živeo, mora da deli sa zdravim životinjama i zdravim biljkama, a ne sa asfaltom, automobilima, apotekama i supermarketima i pogrešno edukovanim lekarima.
Pravljenje sintetičkih vitamina
Sintetički vitamini se prave od istog materijala kao i mnogi sintetički medikamenti (od ugljenog katrana, fino usitnjene drvne mase, produkata nafte, životinjskih otpadnih produkata, usitnjenog kamenja, školjki, metala). Recimo, vitamin B12 se pravi od otpadnog blata.
Većina vitamina D načinjena je zračenjem ulja. Mnoštvo vitamina je biološki produkt industrijskih hemijskih procesa. Niacinamid (iz kompleksa B3) se pravi kuvanjem sumpora u prisustvu azbestnih vlakana. Kalcijum suplementi se prave uglavnom od neorganskog kalcijuma iskopanog ispod zemljišta, od starih kostiju ili mrvljenjem školjki ostrige.
Mnogi takozvani prirodni vitamini imaju dodate sintetike da “povećaju” moć ili da standardizuju količinu u kapsuli ili smeši. Sintetičkim vitaminima se dodaju i razne sintetičke formule u obliku soli kako bi održavale njihovu postojanost. Ovi sintetici se u nazivu jedinjenja otkrivaju po terminima – acetat, bitartrat, hlorid, glukonat, hidrohlorid, nitrat i sucinat. Tako ćete naći vitaminske formule koje sadrže d-alfa tkoferol sucinat, bakar glukonat, vitamin B6 je piridoksin hidrohlorid, niacin je niacinamid itd.
Sada kada ovo znate, jednostavno uzmite svoju vitaminsku formulu i pročitajte pažljivo etiketu.
BASF podržava Kodeks alimentarijus
Sintetički beta karotin je proizvod (patent) nemačkog hemijskog koncerna BASF. Ovaj koncern je jedan od glavnih sponzora u nametanju kompleta zakonske regulative u vezi sa proizvodnjom i prodajom hrane na globalnom tržištu, koje UN polako nameće čitavom svetu kao famozni Codex Alimentarius. Jedna od ideja ovog kodeksa je da poljoprivrednici neće moći tek tako sami, na svoju ruku da uzgajaju na svojim zemljišnim posedima šta im padne na pamet, već će u svemu morati da se poštuju međunarodna pravila i koriste određene vrste semena.
“Vitaminske” hranljive formule
Kao što savremena medicina ljudski organizam sagledava iz delova, radije nego kao celinu, koncept izrade vitaminskih formula za dopunsku ishranu zasnovan je na istom parcijalnom principu lečenja. Tako se smatra da se pojedini hranljivi sastojci iz vitaminskih kompleksa jednostavno mogu izolovati i onda grupisati u formule koje bi se usmerile na poboljšanje rada pojedinih delova tela. Takve formule zapravo rade na istom principu kao sintetički lekovi. Za njih je karakteristično da se moraju uzimati uvek u velikim dozama da bi se pokazao neki efekat.
Pismo Kenediju
Rojal Li je 1962. godine uputio i pismo predsedniku Džonu Kenediju u želju da ga informiše o opasnoj povezanosti uticajnih članova Američke medicinske asocijacije (AMA) sa industrijom hrane. On je predsedniku tada predočio da se američki sudovi u sudskim procesima najviše konsultuju sa ovom asocijacijom, čak apsolutno uvažavajući njihovo stručno mišljenje. Li je otvoreno napisao da su najuticajniji lekari u ovoj asocijaciju upravo na platnim spiskovima moćnih kompanija prehrambene industrije, te da oni svojim stručnim stavovima zapravo štite interese tih kompanija. Tako je AMA zaizela stav da neuhranjenost nije glavni uzročnik mnogih bolesti, te da se samo ishranom nijedna degenerativna bolest ne može izlečiti.
Li je, takođ,e predočio predsedniku Kenediju da je moć ove asocijacije postala takva da nijedan lekar u SAD više nije u stanju da sprovede neki tretman prirodnim vitaminima, čak i kada se on u praksi već više puta pokazao delotvornim, ukoliko to ne odobri AMA. Tako je, po zakonu koji je izglasao Kongres, ova lekarska asocijacija postala neprikosnoveni autoritet koji je lekarima jednostavno nametao kakav tretman smeju, a kakav ne smeju da sprovode.
Vremenom je ulogu AMA preuzela Svetska zdravstvena organizacija, tako da ona danas globalistički nameće alopatsku medicinu kao jedinu ispravnu. Hemoterapija kanceroznih bolesnika, kada se primenjuju teški otrovi, kao i zračenje X zracima, danas je jedina terapija koju ova organizacija preporučuje i što edukovani lekari (ako misle da imaju licencu za rad) moraju da primenjuju. Bez obzira na to koliko ljudi pobili. Da, da… zatrovali i pobili!
Ivona Živković
