|
PLEJER
Getting your Trinity Audio player ready...
|
Tokom proteklih 500 godina su Evropske zemlje : Portugal, Holandija, Španija, Britanija, Francuska i, kratko, Nemačka – uspele da nakupe veliko bogatstvo koristeći svoju pomorsku moć u inostranstvu.
Pošto većina svetske populacije živi duž obale, a veći deo trgovine se obavlja preko vode, naoružani brodovi koji su iznenada stigli niotkuda su mogli da lokalno stanovništvo dovedu pod svoju milost ili nemilost.
Armade su mogle pljačkati, uvesti danak, kazniti neposlušne a zatim iskoristiti tu pljačku i danak za izgradnju više brodova, uvećavajući obim svojih pomorskih imperija. Ovo je omogućilo malom regionu od nekoliko država, da dominiraju svetom pola milenijuma.
Poslednji naslednik ovog pomorskog imperijalnog projekta su SAD, koje su, uz novu dodatnu vazdušnu snagu, i sa svojom velikom flotom nosača aviona i ogromnom mrežom vojnih baza širom planete, navodno mogle da nametnu “Američki mir“ čitavom svetu, analizira Dmitri Orlov za ruske medije.
Tako je bar bilo – tokom kratkog perioda između kolapsa SSSR-a i nastanka Rusije i Kine kao novih globalnih sila i njihovog razvoja novih protivbrodskih i protivavionskih tehnologija. Ali sada je ovaj imperijalni projekat pri kraju.
Pre sovjetskog raspada, američka vojska se generalno nije usuđivala da direktno ugrozi one zemlje na koje je SSSR proširio svoju zaštitu. Ipak, koristeći svoju pomorsku snagu da dominiraju morskim stazama koje donose sirovu naftu, i insistirajući na tome da se naftom trguje u američkim dolarima, mogli su da i žive izvan svojih sredstava izdavanjem dužničkih instrumenata u dolarima i primoravajući zemlje širom sveta da ulažu u njih.
Uvozili su sve što su želeli koristeći pozajmljeni novac dok su izvozili inflaciju, zaplenjujući ušteđevinu ljudi širom sveta. U tom procesu, SAD su nakupile apsolutno zapanjujuće nivoe nacionalnog duga – izvan svega što je ranije viđeno u apsolutnom ili relativnom smislu.
Kada ova dužnička bomba konačno eksplodira, ona će raširiti ekonomsku pustoš daleko izvan američkih granica. A eksplodiraće, kada pumpa bogatstva petro dolara, koja je nametnuta svetu kroz američku pomorsku i vazdušnu nadmoć, prestane da radi.
Nova raketna tehnologija je pomorsku imperiju načinila jeftinom za poraz. Ranije, da bi se vodila pomorska bitka, morali bi imati brodove koji nadmašuju neprijateljske u smislu brzine i artiljersijske moći. Špansku Armadu je potopila britanska armada.
Nedavno, ovo je značilo da bi samo one zemlje koje se industrijski mogu uporediti sa SAD mogle sanjati da im se vojno suprotstave. Ali ovo se sada promenilo: nove ruske rakete se mogu lansirati sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara, nezaustavljive su, i potrebna je samo jedna da bi se potopio razarač ili samo dve da se potopi nosač aviona.
Američku armadu sada mogu potpiti i ako nemaju svoju sopstvenu armadu. Relativne veličine američke i ruske ekonomije ili odbrambenih budžeta su nevažne: Rusi mogu mnogo brže i jeftinije izgraditi još hipersoničkih raketa nego što bi Amerikanci mogli da izgrade još nosača aviona.
Jednako je značajan i razvoj novih ruskih sposobnosti vazdušne odbrane: sistemi S-300 i S-400, koji mogu suštinski zapečatiti vazdušni prostor zemlje. Gde god da su ovi sistemi raspoređeni, kao što su u Siriji, američke snage su sada primorane da se drže izvan njihovog dometa. Sa svojom pomorskom i vazdušnom nadmoći koja brzo isparava, sve na šta se SAD sada mogu vojno osloniti jeste upotreba velikih ekspedicionih snaga – opcija koja je politički neprijatna i pokazala se neefikasnom u Iraku i Avganistanu.
Postoji i nuklearna opcija, i iako se njihov nuklearni arsenal verovatno neće u skorije vreme neutralisati, nuklearno oružje je korisno samo kao sredstvo odvraćanja. Njihova specijalna vrednost je u sprečavanju toga da ratovi eskaliraju izvan određene granice, ali ta granica se nalazi izvan eliminacije njihove globalne pomorske i vazdušne dominacije.
Nuklearno oružje je mnogo više nego beskorisno u povećavanju agresivnog ponašanja protiv nuklearnog protivnika; neizbežno, to bi bio samoubilački potez. Ono sa čime se SAD sada suočavaju je u suštini finansijski problem nepopravljivog duga i pumpi bogatstva koje se kvare, i to bi trebalo da bude više nego očigledan znak da pokretanje nuklearnih eksplozija bilo gde u svetu ne bi rešilo probleme imperije koja propada.
Događaji koji signaliziraju velike, epohalne promene u svetu često se čine malima kada se posmatraju izolovano. Prelazak Rubikona od strane Julija Cezara je bio samo jedan prelazak reke; sastanak sovjetske i američke vojske i bratimljenje na Elbi je, relativno gledajući, bio mali događaj – ni blizu obima opsade Lenjingrada, bitke kod Staljingrada ili pada Berlina.
Pa ipak, oni su signalizirali tektonsku promenu u istorijskom pejzažu. Možda smo upravo bili svedoci nečeg sličnog sa nedavnom patetičnom malom bitkom za Istočnu Gutu u Sirji, gde su SAD iskoristile prividni incident hemijskim oružjem kao izgovor za pokretanje jednako prividnog napada na neke aerodrome i objekte u Siriji.
Američki establišment spoljne politike je želeo da pokaže da su i dalje važni i da imaju ulogu, ali ono što se zaista dogodilo jeste da su pokazali da su američke pomorske i vazdušne snage gotovo u potpunosti nevažni.
Naravno, sve ovo je strašna vest za američki vojni i spoljnopolitički establišment, kao i za mnoge američke kongresmene u čijim okruzima rade vojni ugovorci ili se nalaze vojne baze.
Očigledno, ovo su loše vesti i za ugovorce odbrane, za osoblje u vojnim bazama, kao i za mnoge druge. To su takođe užasne vesti i u ekonomskom smislu, jer su troškovi odbrane jedina efektivna sredstva ekonomskog podsticaja za koje je američka vlada politički sposobna.
Neporebno je reći da će svi umešani dati sve od sebe da negiraju ili što duže vremena sakriju činjenicu da su američki spoljnopolitički i odbrambeni establišment sada neutralizovani.
Predviđamo da američko pomorsko i vazdušno carstvo neće propasti jer će biti poraženo vojno, niti će biti razmontirano kada se prošire vesti da su beskorisni; umesto toga, biće primorani da ograniče svoje operacije zbog nedostatka sredstava.
Možda će i dalje biti neke buke pre nego što odustanu, ali ćemo čuti dosta cviljenja. Tako je otišao SSSR, tako će otići i SAD.
Kurir.rs
