Šta je u pozadini jeretičkog pitanja : da li cigarete zaista izazivaju rak pluća…

Senzacionalna tvrdnja profesora Teodora Sterlinga sa univerziteta Simon Fraser u Kanadi, da pušači mnogo ređe obolevaju od raka pluća, jer se pušenjem formira u plućima tanak sloj mukusa koji “predstavlja zaštitni pokrivač i tako sprečava radioaktivnu česticu da prodre dublje u tkivo”, dovela je do toga da su antiduvanski lobisti i nevladin sektor organizovali pravu hajku na njega, tražeći da mu univerzitet oduzme zvanje profesora. Ali, šta se zaista krije iza zastrašujuće antiduvanske kampanje koja vlada “civilizovanim svetom”? Zašto nema takve kampanje kad su u pitanju najgori kancerogeni otrovi koje svakodnevno na ulicama udišemo?

Nije teško uočiti ogromnu razliku između količine dima nakon sagorevanja koju ispusti jedna cigareta i količine koju ispusti samo jedan automobil. I razlika u sadržaju dima je kao nebo i zemlja: u cigareti sagoreva osušeno lišće i papir i jedina otrovna hemikalija je amnonijak (kod jeftinih cigareta koje se suše pomoću njega). Kod finih alkalnih cigara nema nikakvih hemikalija, jer se duvan suši na suncu i sasvim su prirodne. U dimu koji ispušta auspuh automobila nalaze veoma toksične hemikalije koje u stvari pomažu da ono što nazivamo hidrokarbonima (koji po prirodi nisu otrovni) bolje sagorevaju. Tako se pored ugljen dioksida i ugljen monoksida oslobađa i nitrogen monoksid kao i veoma otrovan benzen i njegovi derivati kao toluen i fenol. Tu je i sumpor dioksid i sumpor trioksid. U dodiru sa kišom ove hemikalije stvaraju kiselu kišu koja pokreće toksične aluminijumove jone iz zemljišta i oni se onda slivaju u reke i jezera gde truju ribe stvarajući na njihovim škrgama lepljivi mukus

Sagorevanje iz benzinskih motora ostavlja i veoma sićušne čestice prašine koje su manje od jedne stotine milimetra. I one se udišu ili ih kiše raznose. Ima još mnogo toga opasnog i škodljivog što u vazduh izbaciju automobili, avioni, kamioni, autobusi…Pomnožite sve to sa stotinama miliona auspuha i sve se to kumulativno taloži u našim plućima i dospeva u druga tkiva. Prođite samo prstom preko stakla na prozoru vašeg stana ili automobila i shvatićete šta udišemo.

Ali, nema organizovanog apela lekara iz državnog ili nevladinog sektora koji će agitovati za trajno proterivanje motora sa unutrašnjim sagorevanjem (energetski neefikasne tehnologije stare preko sto godina).

Ispada da se od benzena i fenola ne može dobiti rak pluća, ali može od suvog lišća duvana. O ogromnom broju radioaktivnih čestica u vazduhu od uranijumom obogaćenih bombi nema ni pomena u zaštiti ljudskog zdravlja i borbi protiv raka. Ispada da je za ljude opet priroda najveće zlo. Kako to da je organizovana medijska kampanja nepogrešivo usmerena isključivo na cigarete, a ne na benzin i uranijum?

Jednostavno: zato što je borba za zabranu pušenja samo jedna u nizu psiholoških operacija koje imaju za cilj da ljude širom sveta zaglupljuju i zamajavaju navodeći ih na pogrešan zaključak da je za epidemiju raka na plućima odgovoran – dim od cigarete. Pošto se upecamo na ovakvu laž, možemo nastaviti da udišemo benzen i čestice uranijuma.

Cigarete koje imaju jedinu draž da nam smiruju živce (jer nikotin deluje na vagus nerv) eliminisaćemo. Čitava ova igra sa zabranom pušenja je samo stvar inteligencije, ali apsolutno je poražavajuće kako su na ovu igru najviše naseli upravo lekari.

A slične psihološke operacije su dugo već oružje broj jedan međunarodnih trgovaca. Nekada je i alkohol bio “opasan”. Bilo je to vreme njegove prohibicije u Americi od 1919. do 1933. Mala grupa ljudi uspevala je tada da kontroliše ogromno američko tržište zamajavajući američku javnost i policajce (na čelu sa “nesalomivim” Eliotom Nesom), pa je tako tobožnja prohibicija zapravo preusmerila ogromnu zaradu isključivo u džepove mafijaša.

Najrigorozniji u zabrani pušenja prvi su postali opet Amerikanci. Tamo je danas skoro postalo sramota pušiti. Zdravlje, fitnes i redovne lekarske kontrole postale su sastavni deo života. Propagiraju ih upravo globalni mediji pod kontrolom transnacionalnog korporativnog biznisa. “Pušenje ubija. Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini!”, “Pušenje izaziva rak pluća, rak usne, rak jezika, rak glasnih žica!” – ispisano je na paklicama cigareta i u Srbiji. Ali, ne vredi. Iako su mnogi ostavili cigarete, obolelih od raka je sve više. I to baš u SAD.

Japan i Grčka imaju najveći broj pušača na svetu, ali najmanji broj obolelih od raka pluća. Suprotno njima – Amerika, Australija, Rusija i neke južno pacifičke zemlje imaju najmanji broj pušača, a među prvima su po broju obolelih od kancera pluća. Da li je tvrdnja da cigarete izazivaju rak pluća uopšte naučno dokazana? Koji je to sastojak u duvanskom dimu kancerogen? Gde su naučne reference za ovu tvrdnju?

Duvan je stotinama godina smatran lekovitom biljkom

Duvan je stotinama godina smatran lekovitom biljkom, da bi tek pre 50 godina postao težak porok koji ubija. U Evropu je stigao još u srednjem veku. Španski moreplovci Rodrigo de Jarez i Lius de Tores su na Kubi prvi put otkrili magiju pušenja duvana. Potpuno zbunjeni gledali su kako urođenici savijaju osušeno i iseckano lišće duvana u list palme ili kukuruza i “prave to u obliku puške od papira”, zapisao je Jarez. “Nakon što bi zapalili jedan krak, oni bi počeli da ispijaju dim koji je odatle izlazio”.

Eto, takav je bio prvi susret Evropljana sa pušenjem duvana. Taj štos sa “pijenjem” dima Jarez je doneo u Španiju i odlučio da na ulici to demonstrira. Kada je iz usta i iz nosa počeo da mu izlazi dim, prolaznici su se toliko preplašili da ga je sveta papska inkvizicija osudila na sedam dana zatvora. Ali dok se obreo na slobodi ovo duvansko ludilo već je počelo da zahvata čitavu Španiju. Za samo sto godina uživanje u pušenju je zahvatilo čitavu Evropu. Lekovito svojstvo duvana je bilo opšteprihvaćeno. Koristili su ga lekari protiv kašlja, glavobolje, a pomogao je u lečenju migrene i francuskoj kraljici Katarini Mediči, pa je duvan od 1561. nazivan i “kraljičinom travom”.

Da je duvan božija biljka kaže i stara indijanska legenda: kada je jednom u drevnom vremenu zemlja bila jalova ljudi su masovno umirali od gladi. Tada je Veliki Duh poslao Ženu da spase čovečanstvo. Kako je putovala svetom, Žena bi svojom desnom rukom doticala zemlju i tu bi rastao krompir. Gde god bi zemlju dotakla levom rukom – tu bi nicao kukuruz. Kada je svet konačno postao bogat i plodan, Žena je sela da se odmori. Kada je ustala, na tom mestu je počeo da raste duvan…

Do ranog 20. veka skoro svaki drugi odrasli stanovnik Evrope je pušio. Lula je bila sastavni deo opreme engleskog džentlmena, Šerlok Holms je uz lulu rešavao misteriozne zločine, Vinston Čerčil je uz cigare vodio rat, umetnici su uz duvan stvarali svoja najveća dela, a rak pluća skoro da nije ni postojao. Ali, kada čovek poželi da bude Bog…

Nuklearno “sveto trojstvo”

Ali, 16. jula 1945. godine, dogodilo se ono što je čitavo čovečanstvo uvelo u katastrofu. Tačno u 5,30 ujutru 16. jula 1945. godine, u američkoj vojnoj bazi u oblasti Almogordo u Novom Meksiku, uz odobrenje američke vlade izvršeno je testiranje prve nuklearne bombe punjene plutonijumom, poznato kao Trinity test.

Uranijumska bomba “Little boy” koja je radila na principu puške dva uranijumska dela su aktivirana udarom eksplozivnog punjenja) i koja je 6. avgusta 1945. bačena na Hirošimu – nikada nije bila testirana. Amerikanci, navodno, nisu mogli da sakupe dovoljno uranijuma za dve bombe. Da li je međutim baš ta bomba izbačena iz aviona eksplodirala u Hirošimi, nema dokaza. Jer aktivirati nuklearni proces nije tako jednostavan da se može uraditi upaljačem kakav koriste i konvencionalno punjene bombe. Što se tiče plutonijumske bombe, napunjeno je nekoliko komada i odlučeno je da se jedna testira. Tačno 6 kilograma plutonijuma u obliku lopte okruženo je jakim eksplozivom. Ova naprava nazvana je baš tako: “Gadget” (Naprava). Paljenjem visokoekspolozivne mase 6 kilograma plutonijuma se toliko sažme (implodira) da eksplodira oslobađajući ogromnu energiju.

Posledice čovekovog “stvaranja” su ubitačne

Trinity test je bila atomska eksplozija vidljiva na prostoru od 300 kilometara unaokolo. Zvanično je tada objavljeno da je došlo do eksplozije municije u vojnoj bazi. Saopštenje je bilo kodirano i svaka reč je imala sigurnosni broj. Ništa se iz njega nije smelo naslutiti. Kopija saopštenja je poslata agenciji AP (koju kontroliše moćna dinastija Rotšild) . Tako je lokalni “Albuquerque Tribune” na naslovnoj strani tog popodneva objavio: “…Skladište municije gde su se nalazila visoko eksplozivna sredstva i pirotehnika, eksplodirao je rano jutros u udaljenom rejonu vazdušne baze Almogorado, proizvodeći izuzetan bljesak svetla i vazdušni udar koji je primećen po proceni Galupa 235 milja severozapadno”.

Ali, da vidimo posledice…

Za samo nekoliko sekundi milijarde radioaktivnih čestica usisano je u atmosferu do visine od deset kilometara, gde mlaznjaci lete povezujući čitav svet. Kako znamo da radioaktivne čestice izazivaju rak kože i pluća? Test za dokazivanje uzroka svake bolesti je rigorozan. Tako se i radioaktivna čestica, na koju se sumnja, mora izolovati, onda u adekvatnim kontrolisanim uslovima u laboratoriji naterati da izazove rak kože ili rak pluća kod sisara. Naučnici su tako žrtvovali desetine hiljada pokusnih životinja koje su namerno izložili radioaktivnim česticama. Rezultati su bili nedvosmisleni: svaki miš ili pacov u kontaktu sa ovom česticom dobijao bi rak i umirao. Dokazi su bili neoborivi – radioaktivne čestice izazivaju rak. Pitanje je sada koliko je tih čestica potrebno i koliko ih ima u vazduhu?

Pre nego što su Rusija, SAD i Britanija 5. avgusta 1963. godine, sporazumom obustavile nuklearne probe u atmosferi, više od 4. 200 kilograma plutonijuma je u nju već izbačeno. Ako znamo da manje od jednog mikrograma plutonijuma (milionitog dela grama) koji se udahne uzrokuje smrtonosni rak pluća, vidimo da su neodgovorni ljudi izbacili u atmosferu 4. 200.000.000 (4,2 milijarde) smrtonosnih doza sa česticom koja ima period raspadanja minimum 50. 000 godina! Ali, ima i goreg.

Količina plutonijuma o kome je reč nalazi se u nukleranom oružiju pre detonacije. Nakon detonacije daleko veći broj čestica postaje radioaktivan jer se mnoge ozrače prilikom podizanja prašine ili peska usisanog sa tla za vreme širenja vatrene pečurke. Ove čestice ozračene u tranzitu formiraju do sada najveći deo dima na bilo kojoj fotografiji nuklearne dimne pečurke…

Ali, da budemo krajnje restriktivni i da kažemo da je samo 1.000 kilograma materijala sa površine usisano pri svakom nadzemnom nuklearnom testu. Pre zabrane nadzemnog nuklearnog testiranja, Rusija, Amerika i Britanija izvele su 711 atmosferskih nuklearnih testova, tako stvarajući najmanje 711.000 kilograma smrtonosnih radioaktivnih čestica. Njima treba dodati i izvornih 4.200 kilograma iz same bombe, pa se tako može proceniti da je bruto količina 715.200 kilograma radioaktivnog materijala. To je više od milion smrtonosnih doza po kilogramu, što znači da su neodgovorni svetski kriminalci iz državnih vrhova kontaminirali atmosferu sa više od 715.000.000.000 (715 milijardi) takvih doza. To je dovoljno da izazove rak pluća ili rak kože 117 puta na svakom čoveku na Zemlji. Ove procene je izneo novinar i publicista i bivši operativac Mosada, pod pseudonimom Džon Vials. Mlazni avioni raznose ove čestice širom sveta i one se nasumice talože, ponekad se koncentrišući čak na mestima koja su veoma daleko od mesta njihovog izbacivanja u atmosferu. Naravno, raznosi ih i vetar.

Kako prikriti globalnu katastrofu?

Dvanaest godina nakon Trinity testa postalo je očigledno za zapadne vlade da su ozračene čestice otišle van kontrole. Izveštaj Britanskog saveta za medicinska istraživanja iz 1957. navodi da broj umrlih od raka pluća više nego udvostručen u periodu od 1945. do 1952. godine. Za to nije dato nikakvo objašnjenje. Za vreme istog desetogodišnjeg perioda, broj mrtvih od raka u blizini Hirošime i Nagasakija je utrostručen. Do kraja 1963. godine, deo oko Pacifičkih Ostrva imao je pet puta veći broj slučajeva raka pluća. Ovi podaci su naterali američku vladu da pokuša da se diskretno izvuče od odgovornosti zbog masovnih umiranja i da uzrok ovih bolesti nađe na drugoj strani. Jedino što ljudi udišu osim vazduha bio je dim od cigareta.

Tako je američka vlada počela da pravi konstrukciju u koju bi uvukla podobne naučnike (čitajte režimske) koji bi svojim adekvatnim (!) naučnim istraživanjima dokazali štetnost duvana odnosno njegovu povezanost sa pušenjem. Ali dokazati naučno da nešto izaziva određenu bolest tražilo je rigiorozna ispitivanja i čvrste dokaze.

Sumnjivi agens (dim cigarete) morao je biti izolovan i onda u adekvatno kontrolisanim laboratorijskim uslovima morao je da izazove rak pluća kod pokusnih životinja. Da li verujete da ni po dvesta cigareta dnevno, u periodu od nekoliko desetina godina istraživanja, nije uspelo da proizvede rak pluća ni kod jedne testirane životinje? Ili možda vi lično poznajete nekoga ko u životu nije zapalio cigaretu, a oboleo je od raka pluća? Pa, dobro, bio je “pasivan pušač” u zadimljenoj okolini, reći će lekari. A to je, kažu, isto.

Čini se, međutim, da su podobni naučnici bili prinuđeni da izmišljaju, dok su on savesniji (pravi naučnici) znali da to nije istina. I to su javno (koliko god su mogli ) iznosili. Da se stvari još više iskomplikuju u naučnim raspravama, doprinela je i tvrdnja profesora Teodora Sterlinga sa univerziteta Simon Fraser u Kanadi. On je čak izložio tezu da pušači mnogo ređe obolevaju od raka pluća jer se pušenjem formira u plućima tanak sloj mukusa koji “predstavlja zaštitni pokrivač i tako sprečava radioaktivnu česticu da prodre dublje u tkivo”. Tako je radioaktivna čestica ostaje zarobljena u ovom mukusu može čak kašljem biti i izbačena napolje. Naučnog kontraargumenta ovoj tvrdnji profesora Sterlinga nije bilo. Ali napade na njega su izveli plaćeni kolumnisti i urednici globalnih medija. Njemu se ne može verovati, tvrdili su , jer je od duvanskih kompanija primio 5 miliona dolara za ovo istraživanje.

Američka udruženja za borbu protiv pušenje (takozvani nevladin sektor) organizovali su pravu hajku na njega tražeći da mu univerzitet oduzme zvanje profesora. Glavnu reč u udruženjima su naravno vodile majke umrlih od raka pluća koje za njihovu smrt okrivljuju – naravno duvanski dim. Ko je finansirao njihova udruženja i kampanje, možemo da naslutimo.

Profesor Gerhard Šrauzer, predsednik Međunarodne Asocijacije bio-neorganskih hemičara, svedočio je 1982. godine pred Komitetom za zdravlje američkog kongresa i tu potvrdio da odavno postoje dokazi da izvesni sastojci duvanskog dima deluju antikancerogeno kod testiranih životinja. On je izneo da izvesni sastojci u cigaretama deluju kao antikancerogeni agensi kod testiranih životinja koje su već dobile kancer.

Profesor Gerhard Šrauzer je kasnije pod zakletvom pred istim Komitetom rekao: “…ne postoji sastojak u duvanskom dimu za koji je dokazano da izaziva rak pluća kod ljudi”. Dodao je i da: “… niko do sada nije u laboratorijskim uslovima bio u stanju da izazove rak pluća kod pokusnih životinja od duvanskog dima”. Ovo je za američku vladu bilo previše. Država je blokirala izdavanje beleški ovih njegovih ispitivanja. Kada jedna država blokira publikovanje nekog naučnog istraživanja, onda za to svakako ima debelih razloga. Postoji samo kongresna belešaka o ovom svedočenju.

Što ne može da tvrdi nauka mogu mediji

Na drugom kraju sveta australijski lekar i lulaš dr Vilijam Vitbi 1978. godine, izdao je knjigu “Pušenje vam koristi” (Dr William Whitby, “Smoking is good for you”) , gde je veličao pušenje kao izuzetno korisno za zdravlje. Čak je 1979. raspisao nagradu od 10. 000 australijskih dolara svakome ko iznese dokaz da duvan škodi zdravlju! Niko se ovom pozivu nije odazvao, pa je zaključio da dokaza i nema.

U svojoj sledećoj knjizi pokušao je i da se obračuna sa onima koji pušenje proglašavaju opasnim i samo seju paniku. Kontrolisani australijski mediji su ga potpuno ignorisali (Australija je i dalje kolonija engleske aristokratije, baš kao i SAD). Dobio je publicitet samo onda kada je britanskoj princezi Margareti (strasnom pušaču) čestitao što ignoriše upozorenja da je duvan štetan. Ovo se režimskim naučnicima nije ni malo dopalo. Do 1982. mnogi su i sami počeli da veruju da je ova državna propaganda zaista naučno osnovana.

Iako nisu izneti dokazi o štetnosti duvana, u školama je već učeno da je duvanski dim kancerogen i nove generacije lekara i danas izlaze sa tim znanjem kao sa naučno dokazanom činjenicom. Dakle, čim se toliko priča o štetnosti duvana, tu mora da ima nečega. Recimo, šta je sa tajnim sastojcima koje u cigarete zbog arome ubacuju proizvođači. Ali koje? Zašto se samo one ne zabrane već se zabranjuje pušenje? Nikotin nije kancerogen. Ali, ono što naučnici ne mogu da tvrde, jer nemaju naučne dokaze, plaćeni urednici i novinari mogu uvek. Novine uvek mogu da objave bilo šta i da posle, ako je igra provaljena, to demantuju. I nikom ništa. Tako je krenula propaganda sa lažima. Građanima su pokazivane slike crnih pluća od pušača, kako bi se što više zastrašili. Samo forenzičari i patolozi mogli su da shvate tu laž, jer nikotin ne ostavlja u plućima nikave tragove i sva pluća su ružičasta. Forenzičari nikotin traže uglavnom na prstima. Crna pluća su kod rudara koji su godinama udisali ogromne količine ugljene prašine. Dakle, pušači cigareta nemaju crna pluća.

GLOSA

Zakonsko nametanje zabrane pušenja samo je jedna psihološka operacija, ali je apsolutno poražavajuće kako su na ovu igru najviše naseli lekari

Ivona Živković