Za koga smo ginuli

Poznato je da je Arčibald Rajs imao razmirice sa Cincarom Nikolom Pašićem kao i pojedinim ministrima i poslanicima opozicije. Detalji tih razmirica nisu poznati široj javnosti, ali o njima znamo iz Rajsovog testamentalnog teksta „Čujte Srbi, čuvajte se sebe” koji je napisao juna 1928. godine.

Njegova ljutnja je zabeležena u intervjuu koji je objavljen na naslovnoj strani lista „Politika” , 11. septembra 1928. pod dramatičnim naslovom: „Profesor Rajs napušta našu zemlju”. Tu se dr. Rajs jada: “…Očekivao sam da me niko ne ometa u mome radu za dobro ove zemlje i naroda”… „Ali, svako strpljenje ima granica i moje je iscrpljeno do najtanjih. Moj rad se toliko ometa i bagateliše da mi se dovoljno stavlja do znanja da vam više nisam potreban…”.

Ali, jedini konkretan razlog o tome šta ko ga i u čemu ometa je što je kao doktor za falsifikate i osvedočeni “prijatelj Srba” onemogućen da bude na čelu odbora za proslavu proboja Solunskog fronta iako je već godinu dana na tome radio i dobio čak i podršku nekih stranih diplomata i poslanika skupštine. Ali izvesni dr Marinković je osnovao svoj odbor, žali se Rajs.

Ispada da je dr. Rajsa to toliko pogodilo da odlučuje da napusti zemlju i narod koje „mnogo voli i zbog kojih je sve žrtvovao”(!) I očigledno neki detalji iz onoga šta je Rajs radio dok je nakon rata boravio u Srbiji nedostaju. Zašto se sukobio sa Pašićem? Zato što je izgubio posao u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kako Rajs kaže „zbog nekakvih intriga?”

U tekstu „Čujte Srbi” on intrigama naziva što ga pojedinci iz opozicionih političkih krugova nazivaju „radikalom”, iako je on samo došao na Pašićev zvanični poziv ispred vlade Srbije da pomogne kao ekspert. On taj poziv čuva kao dokaz i dokument. Šta je konkretno Rajsu zamerala opozicija, takođe je široj javnosti nepoznato.

Pašić ga je iz policije premestio u kovnicu novca u Topčideru da se bavi falsifikatima, što mu je i struka. Rajs je zbog nečega više voleo da radi u policiji.

U pomenutom intervjuu gde rezignirano objavljuje da hoće da napusti Srbiju, priznaje da ima problem što sada nema gde da se vrati. U Nemačku ne može „od stida”, pa dodaje: „Služeći vašoj zemlji ja sam zaratio sa polovinom sveta”. Čudna konstatacija jer je Rajs svojim radom i ratnim izveštavanjima bio na strani sila pobednica, pa je nejasno zašto ne može da se vrati u francuski kanton u Švajcarskoj gde je bio cenjeni stručnjak. Ali izgleda da su mu tamo zatvorili vrata, a razlog za to Rajs objašnjava rečima: „jer svi znaju koliko ja volim srpski narod i šta sam sve za njega učinio”. Proizlazi da neko u Švajcarskoj nije oduševljen Rajsovim „činjenjem za srpski narod” i „izveštajima” sa balkanskih bojišta. Ili možda njegovim radom u propagandnoj mašineriji V. Britanije i Francuske? Ili možda njegovim radom u Srbiji nakon rata?

Čuvaj se inteligencije školovane u inostranstvu

Zašto je Rajs uopšte odlučio da ostane u Srbiji? Samo iz ljubavi prema srpskom narodu? Ili zbog nekih obećanih para i još koječega čime ga je Pašić namamio zadržavajući ga tu iz nekog razloga. Zbog “služenja Srbiji i spskom narodu” Rajs je i finansijski propao pa u pomenutom intervjuju to i kaže: “Od imućnog čoveka ja sam postao siromah.”

Ovo su svakako pitanja na koja bi jedan ozbiljan istoričar mogao da potraži odgovor iz raspoložive dokumentacije, koja postoji o dr Rajsu. To uključuje i da se ispita i original njegovog neobičnog testamenta, ako on još postoji, kada je on tačno napisan, ko ga je i kada overio i otvorio.

Rajs se očito veoma drži apstraktnih tvrdnji potenciranjem svoje ljubavi prema narodu, razočaranja u narod i sl. Kao da narod (bilo koji) uopšte može da o nečemu u državi odlučuje ili da se bilo kome zameri ili da nekoga slaže i prevari.

Kao saradnik srpske vlade u izbeglištvu koji se povremeno pojavljivao i u funkciji savetnika vlade za rad obaveštajnih službi (kako to navode neki istoričari) Rajs je nesumnjivo znao gde su pravi centri moći i kojim kanalima idu informacije na osnovu koji vlada donosi odluke. Taj kanal nije nikada bio narod. Ali sam Rajs, sa imidžom Nemca koji je politički neutralan i istinoljubiv, i te kako je radio kao agent uticaja u službi savezničke propagande.

Tako je na molbu uprave almanaha „Prosveta” 1916-te napisao tekst: „Zašto volim Srbe”. Ovakav tekst bio je potreban kao propagandno štivo vladi Srbije kojim bi se Rajs predstavio srpskoj inteligenciji i čitaocima kao hrabri Nemac, koji kritikuje nemačkog cara, a maloj Srbiji daje za pravo što je ušla u rat i nije htela da kapitulira (iako bi time poštedela mnoge živote).

U ovom tekstu Rajs piše upravo hvalospev vladi onako kako i danas pišu politički poltroni i režimski plaćenici: „…Ja sam mogao da vidim na delu srpske poglavare. Kralj, regent, đenerali, svi dišu istim duhom: sve su to zagrejani patrioti koji zanosno čuvaju slobodu svog demokratskog naroda. Kakva protivrečnost između lepe pojave kralja Petra, potomka seljačke šumadijske porodice, kralja koji u trenutku najveće opasnosti ide u rovove da sa braćom pobedi ili pogine, i između gordog i grubog tipa Vilhelma Hoencolerna (nemačkog cara, prim. aut.) najvećeg dželata koga istorija poznaje”.

Rajs se tako (ne zna se za koliki honorar) divi srpskoj vladi i starom kralju i njegovom sinu regentu u izgnanstvu i izbegloj vojsci pobijenoj i izgladneloj koja mora da napusti sopstvenu zemlju, a nemačkog cara Vilhelma II koji vodi najmoćniju vojsku sveta omalovažava i naziva upravo onako kako su ga okarakterisali Britanci i Francuzi.

Zanimljivo je, da ovaj tekst te godine kada je napisan ipak nije objavljen, već tek 1923. godine.

Politička propaganda se vidi i u sledećem pasusu istog teksta: „…Video sam najzad, nesrećnu srpsku decu koju je nemilosni neprijatelj prognao sa njenih ognjišta i koja dođoše u Francusku, Englesku i kod nas u Švajcarsku (dakle ipak sebe doživljava kao Švajcarca, a ne Namca prim. aut.)…. Oni žele da pokažu svoju zahvalnost onima koji ih nisu ostavili u nevolji, ali ih tuga za otadžbinom ne ostavlja”.

Na žalost, istorijska je činjenica da niko od saveznika ove srpske mučenike nakon prelaska Albanije nije dočekao. Dakle, upravo su ih saveznici – prijatelji ostavili u nevolji. To što piše Rajs je očito čista laž i saveznička propaganda. Ali, ove laži je nakon rata uporno plasirala francuska i britanska masonerija, koja je srpsku decu tokom rata i kasnije odvodila na školovanje u Francusku i Englesku, baš kao što su Turci odvodili decu i stvarali svoje janjičare. Oni su zbog toga bili zahvalni svojim „spasiocima” sa Zapada koji su ih „kvalitetno” edukovali na svom jeziku u duhu kapitalizma i internacionalizma, pa su oni povratkom u Srbiju postajali vatreni frankofili i anglofili, kao i rusofili. Ove poslednje je Rajs nakon rata u svom tekstu „Čujte Srbi” kritikovao da vrše veoma veliki uticaj u Srbiji. Posebno je zanimljivo da će upravo u redovima ovih prozapadnih i proruskih „intelektualaca” biti začeta i avangardna antidržavna ideologija komunizma koja će na kraju zbaciti i dinastiju Karađorđevića. Komunizam je još jedna perfidna smicalica britanskih jezuita kojom se iznutra ruši društveni poredak kapitalistički i industrijski nedovoljno razvijenih zemalja.

Čuvaj se inteligencije koja se školovala u inostranstvu, bila bi najbolja poruka srpskom narodu koju bi joj uputio pravi prijatelj. I danas je ta inteligencija (tzv. eksperti sa tobožnjom konsultantskom praksom u kojekakvim kompanijama) u službi teške pljačke u Srbiji.

Narod je kriv za sve

Pomenuti intervju politici Rajs završava rečima: „Može biti da ću krenuti u prijateljsku Francusku zemlju. Nema sumnje da ću tamo biti spokojniji”.

Ali, nigde nije otišao. Imao je i problem šta da radi sa Dimitrijem, sinom svog prijatelja Alfreda Favra koga je zajedno sa njegovim ocem i majkom smatrao svojom porodicom i morao da brine o njima i izdržava ih.

Ipak, dok je davao intervju Politici, Rajs je već imao napisan tekst „Čujte Srbi” (završen 1. juna 1928.) u kome se sa nemačkom arogancijom, kao uvređena mlada, obraća čitavom srpskom narodu nalazeći mu brojne mane zbog kojih on vekovima već ima krvavu i problematičnu istoriju. Rajs ipak nema hrabrosti (ili mogućnosti) da tekst publikuje, već navodno zahteva u svom testamentu da se tekst objavi tek nakon njegove smrti.

Samo jedanaest meseci nakon ovog intervjua , ne napuštajući Srbiji, Rajs umire sticajem nekih čudnih okolnosti, nakon „jednog incidenta” (da li samo verbalnog sukoba) sa komšijom, „ratnim profiterom” i bivšim radikalskim ministrom u više mandata, Milanom Kapetanovićem, koji inače nije mogao Nemca iz Švajcarske da smisli. (Posle rata su se svi političari trudili da budu „Francuzi” i „Englezi”). Tako je Rajs, po zvaničnom izveštaju gradske policije „naprasno umro” od moždanog udara „usled incidenta”. Imao je tada 54 godine.

Iako nije uobičajeno da ljudi u ovim godinama umiru i da već pišu testament, ispada da je Rajs bio spreman na umiranje pa je već imao napisan testament(!) U njemu on zaveštava svoje srce (da li raspuknuto od infarkta ili nečeg drugog) i traži da ono bude izvađeno iz njegovog tela i odneto na Kajmakčalan (tada u južnoj Srbiji). Ovakav testament je objavljen u „Politici” na sam dan njegove sahrane, samo dva dana nakon što je „naprasno umro”.

Odakle uredništvu „Politike” na stolu tako brzo Rajsov testament, možda bi se zapitao Šerlok Holms. Testamenti se obično nalaze kod advokata.

Čovek iz „Politike” koji je bio blizak sa Rajsom i „pomenut u testamentu” je medijski agent Karađorđevića, Jovan Tanović. On je bio i suosnivač i akcionar „Poltike” sa Ribnikarima (Jevrejima) i predsdnik Udruženja vlasnika listova. Komunisti su ga kao kraljevskog agenta na zadatku novinara i streljali. (Ribnikari mu nisu pomogli jer su bili angažovani kao medijski agenti na suprotnoj komunističkoj strani).

Tako, iako je već godinu dana bio duboko razočaran u srpski narod i njegovu vladu i državu koju je planirao da napusti, pa je u svom gnevu čak napisao i poduži tekst pun očaja i ljutnje (Čujte Srbi), Rajs ipak zaveštava svoje srce Srbiji. Rajsovo telo je kremirano, a izvađeno srce koje je doneto na Kajmakčalan su, kao i čitavu grobnici tokom Drugog svetskog rata, poharali Bugari. Nikakvih tragova o tome kako je i od čega zaista umro Rajs, više nema. Samo ono što tvrdi zvanična istorija i policija.

Konačno, iako je Rajs umro 8. avgusta 1929., njegov tekst čujte Srbi objavljen je u Srbiji prvi put 1997., tek nakon 68 godina.

A 1.

Kritika kapitalističke korumpirane demokratije

Čitanjem ovog teksta danas, mnogi u Srbiji se oduševljavaju kritikom političkih prilika u tadašnjoj Srbiji, jer su one gotovo identične sa današnjim: lažna demokratija, opšta korupcija u vladi i parlamentu, nezajažljiva partoktarija, brzo bogaćenje lezilebovića itd.

Nemoral, licemerje i intelektualno slepilo „elite”, a zapravo ljudi sa društvenog dna koje Englezi pežorativno nazivaju wannabe (na srpskom: hteli bi) koje tajne vlastelinske agenture izvlače preko partijskih struktura na poslanička, ministarska i druga mesta u državnom aparatu pokorene zemlje, glavne su odlike te „elite”. Stranci ih stipendiraju, školuju u bofl školama zvučnih imena i sa nekakvim stranim diplomama od njih prave nabeđenu i uobraženu „elitu” bez velikog znanja, a zapravo korisne idiote.

Srbija je u vreme Karađorđevića nakon Prvog svetskog rata kao lažna palramentarna monarhija upravo tako funkcionisala, baš kao što i danas funkcioniše. Samo što danas nema kralja. Ali, ovako nije samo u Srbiji već i u Francuskoj, u Britaniji, u Nemačkoj, u Belgiji… Tako je tekst „Čujte Srbi” (mogao da bude i čujte Englezi, i čujte Francuzi i čujte Nemci…svi ste vi zarobljenici međunarodnih bankara i njihove demoktarske farse).

Tako se i ovaj zaboravljeni tekst kod nas štampao prvi put 1997. u vreme kada je trebalo kompromitovati višepartizam i nacionalizam koji je uveo Slobodan Milošević.

Za komunističku jednopartijsku SFRJ ovaj tekst nije imao nikakvog značaja, pa je bačen u zaborav. U to vreme SFRJ je imala odličnu trgovinsku i svaku drugu saradnju sa Nemačkom i Austrijom i Mađarskom pa bi bilo besmisleno podsećati čitaoce na „nesporazume” iz prošlosti. SFRJ je bila kompromisna politiička tvorevina evrospkih oligarhija pa je zato bila i na Istoku i na Zapadu i na zadatku u Africi.

Drugo izdanje pamfleta „Čujte Srbi” je objavljeno uz daleko veću medijsku pažnju 2007. i sa predgovorom istoričara Čedomira Antića, inače člana Krunskog saveta Karađorđevića. Zanimljivo je, međutim, da se za razliku od drugih istoričara (Europejaca) koji slepo odobravaju pljuvanje po čitavom srpskom narodu i srpskom nacionalizmu A. Rajsa, Antić odnosi prema ovim istorijskim događanjima mnogo objektivnije.

Kroz čitav tekst „Čujte Srbi” usađena je tako i danas uobičajena masonska podmetačina da je narod kriv za svoju lošu političku sudbinu i što ga neko vazdan pljačka i vara (i bombarduje i ubija), jer narod ne valja i loše bira na izborima. Što ste izabrali, to ste dobili. Srbi su vazda na Zapadu označeni zlim narodom i kraljoubicama (ali niko tako ne naziva Engleze).

Ovaj tipično masonsko ispiranje mozga gde se uvek veliča liberalizam (slobodna trgovina i kapitalizam), a osuđuje nacionalizam i etnička homogenost provejava i kroz čitav tekst „Čujte Srbi”.

Rajs (ukoliko je ceo tekst njegov) tako tvrdi da srpska inteligencija i srpska elita ne služi srpskim interesima i ogrezla je u nemoralu i korupciji. ( Ali Srbijom zapravo upravljaju Cincari su bili Grci, a zapravo tursko-arapsko hazarska mešavina trgovaca i lihvara povezanih interesno i koji su vekovima čuvali drumove (za Vatikan) i ubirali cincu (cinci znači pet) svakome ko je prevozio neku robu. Bili su uvek bolje školovani od ostalih. Cincari i danas upravljaju i srpskim finansijama i trgovinom, ali i Srpskom pravoslavnom crkvom (bolje reći CPC-om). Brade koje nose današnji srpski popovi su bile tipične za srednjevekovne cincarske trgovce i sakupljače taksi, jer su njome krili svoja špicasta arapsko-azijatska lica). Njihovi potomci se danas smatraju narodom, ali oni su zapravo mešavina naroda povezanih trgovačkim biznisom, reketiranjem i lihvarenjem. U Srbiji se smatraju balkanskim hazarima pa ih mnogi svrstvaju u Jevreje. (Tako su Cincari, Judeji ili Jevreji isto – povezani međunarodni trgovci). Po nekim istoričarima oni su i osnivači Katoličke crkve. Da su SPC i Katolička crkva zaista hrišćanske ne bi se mogao začeti ogroman društveni nemoral i kultna posvećenost novcu. Za ovu konstataciju ne treba neka velika inteligencija.

Rajs Srbe savetuje da ne budu narciosoidni nacionalisti i ksenofobi, već se zalaže za nacionalno i etničko mešanje. „Prave patriote” treba da teže ujedinjenju sa svojom braćom po krivi (preko Drine), ali ne treba da traže Trst od Italije, jer se time mnogo zameraju Italiji, ali i Nemačkoj, podučava nas Rajs. Smeta mu i što Nemci i Ugari i Austrijanci opet slobodno šire svoj biznis po Srbiji, a njegovim Francuzima iz

Švajcarske je posao onemogućen jer im vlada stalno stvara neke prepreke.

Podrivanje francuskog biznisa, međutim, može biti samo po instrukcijama iz Londona i Srbija je samo sprovodila ono što su joj britanski agenti nalagali. Dakle, srpska ksenofobija sa ovim nema veze. Istoričari znaju šta je bio Šlifenov plan, skovan još 1905, koji nije uspeo da se realizuje 1914-te, jer ga je osujetila carska Rusija. To je bio plan da moćna nemačka armija blickrigom osvoji Francusku, ali tako da zaobiđu francuske luke na severu, koje bi onda perfidno pokupila V. Britanija. Nemačka i Britanija su bile oligarhijski povezane (Vilhelm II je bio unuk kraljice Viktorije), a francuska loza nije više bila moćna nakon velike buržoaske revolucije (koju su joj podmetnuli međunarodni bankari).

Što se tiče solunskog pokušaja atentata „Crne ruke” i Apisa na regenta Aleksandra, Rajs kaže: „…Danas sam ubeđen da su svaki delić tog atentata izmislili političari”. Rajs veruje da je akcija „Crne ruke” bila „samo rodoljubiva reakcija protiv diktature političkih stranaka”, pa kaže da je pisao regentu da treba Apisu da oprosti ovaj gest i sugeriše mu kako to da obrazloži (brifuje ga kako bi se danas reklo). I on bi mu oprostio, veruje Rajs, ali vlada je bila protiv. (Rajs se ovde očito predstavlja kao visoki kraljevski savetnik i čovek od političkog autoriteta).

Ekspert za sve, dr Rajs, Srbe okrivljuje i da previše nastoje da se školuju za razna slobodna zanimanja, umesto da država podstiče škole za poljoprivredu i zanatstvo, ona im otvara gimnazije i univerzitete u svakom gradu (u Skoplju, Beogradu, Ljubljani, Subotici). Time se ohrabruju mladi da napuštaju selo, a to nije dobro za Srbiju. Inače, razaranje sela i preseljavanje stanovništva u gradove je bila Pašićeva (cincarska) politika koju su mu diktirali sa Zapada kako bi se izvršila industrijalizacija Srbije i stvorila radnička klasa. Srpski narod, koga Rajs okrivljuje, upravo to nije želeo i upravo je zbog toga zazirao od škola smatrajući da su školovani ljudi samo lezilebovići i troškadžije.

Najveći neprijatelj Srba je „čovek sa severa – Nemac”, upozorava Rajs (zaboravljajući da su i Englezi na severu).

Rajs kritikuje i srpsku religiju (ne navodeći joj ime) uz primedbu da muškarci „ne idu rado u crkvu i ne veruju popovima” (sa cincarskim bradama prim). A istina je zapravo da pravo hrišćanastvo (bogumili) i ne poznaje instituciju crkve i materijalnog hrama (što je još jedna podmetačina trgovaca sa bradom).

A 2.

Fotograf koji nije video genocid

I poznati kraljevski fotograf Rista Marjanović, reporter “Njujork heralda” iz dopisništva u Parizu i sin bogatog trgovca žitom iz Šapca, koji je školovan u inostranstvu, dobio je od Apisa zadatak da bude ekskluzivni ratni foto reporter (što je radio i u Balkanskom ratu). Tako je on u svojim foto-aparatom prikazao izuzetno herojstvo i borbeni duh srpskog naroda. Trideset velikih albuma sa ovakvim fotografijama darivao je u Londonu savezničkoj propagandnoj mašineriji kako bi čitav svet video da su Srbi još živi i da žestoko ratuju. Zato su ga Britanci mnogo hvalili (i platili?). Fotografije na kojima je uhvatio kako žene seljanke moraju da sa vojskom na Ceru guraju topove, nisu bile poželjne u ovoj ratnoj propagandi. Srbija je bila vojna sila, bre!